Добросав Ружић

Добросав Ружић (Чачак, 1. јул 1854 — Крушевац, 13. октобар 1918), српски професор, писац, библиотекар, народни посланик, сенатор, министар просвете, државни саветник и близак пријатељ краља Петра I Карађорђевића.1)

Биографија

Рођен је у Чачку 1. јула 1854. године од мајке Анице2) и оца Милоша, пореклом из Негришора.3) Отац је као учитељ, општински писар, а касније и полицијски чиновник службовао по читавој Србији.4)

Школовање

У Чачку је завршио прва два разреда основне школе,5) а трећи и четврти у Ваљеву, одвојен од родитеља, који су живели у Ваљевској Каменици. Пошто је завршио основну школу 1866. постао је ђак Београдске гимназије, која се тада учила шест година. Живео је код млађег ујака, воскара Трише Ђорђевића. У то време Београд се још увек налазио под турском влашћу. Присуствовао је читању султановог фермана о предаји градова.6) У другом разреду, више је волео да чита романе, песме и приповетке него да учи школске предмете, а један од наставника му је био Стојан Новаковић.7) У то време умро му је брат Ђорђе, па је остао син јединац. У то време је почео да пише своје прве чланке.8) Године 1870. објављен је његов први полемички чланак против конзервативног листа „Ружа“, који је уређивао Михаило Ћелешевић. Текст је одштампан у истом листу. Касније је писао за „Исток“ из Вршца, где је објављивао преводе са руског, па је потом радио за опозиционе листове „Враголан“ и „Уједињење“, са Ђуром Јакшићем. Осим тога, за своје трошкове је зарађивао дајући приватне часове другим ђацима.9)

У трећем разреду гимназије је радио као уредник и издавач рукописног листа „Братство“, док директор Ђорђе Малетић није забранио писање. У четвртом разреду је постао члан литерарне дружине „Српска нада“, у коме је објављивао преводе са руског и немачког језика, што му је одузимало доста времена пошто те језике није добро знао.10) Објавио је своју прву шаљиву приповетку „Како је на селу?“, али га је због запостављења школе, надајући да ће тако избећи понављање разреда, отац уписао11) у гимназију у Сремским Карловцима.12) Међутим, у Карловицима је школске 1871/72. поново уписан у четврти разред, а након учешћа у једном уличном инциденту је истеран из школе и кажњен на 10 дана затвора. Када је отац сазнао за то, обуставио му је сваку помоћ, па га је тада прихватио карловачки кнез Шандор Радовановић, који му је плаћао помоћ од 10 форинти. Некако је успео да заврши четврти разред и упише пети, а отац је поново почео да му помаже. На пролеће 1872. постао је гимназијалац у Новом Саду,13) што је значајно утицало на његов даљи живот. Постао је активни члан новосадске дружине „Вила“.14) У Новом Саду се упознао са Светозаром Марковићем, који се у то време налазио у политичкој емиграцији и имао на њега утицај у књижевном и политичком смислу.15) Често је посећивао позориште. Током представе „Крст и круна“, од Јована Суботића, избиле су ђачке демонстрације, у којима је Ружић био најактивнији, због чега је касније кажњен избацивањем из школе, чиме се завршило његово гимназијско образовање.16)

Са 30 дуката је отишао затим у Пожун (данас Братислава), а затим у Беч и у Праг, како би изучавао производњу папира, али се због недостатка средстава и после неколико месеци лутања вратио у Београд. Са 19. година (1873), не знајући немачки језик и без положеног испита зрелости је као ванредни студент студирао два семестра у Минхену на Политехници, на одсеку за припремање наставника. У зимском семестру 1874. отишао је у Цирих и уписао редовне студије. Ту је било доста српских студената, од којих су се неки активно укључили у сва политичка и културна збивања, посебно она у руској колонији, која је била изузетно жива. Наредни летњи семестар, поново се вратио у Минхен и посебно се посветио изучавању зоологије код професора Сиболда и његовог асистента Лудвига Графа.17)

У Минхену је упознао Велимира Теодоровића, од кога је позајмио новац да се врати у Србију, када је избио Први српско-турски рат (1876), у коме је узео учешће као добровољац, али се после тога разболео и изгубио целу школску годину. Крајем 1877. када је успео да сакупи новац наставио је студије на Универзитету у Јени, који је тада био познат по професору Ернсту Хекелу, поборнику Дарвинове теорије,18) а касније постао и његов асистент,19) радећи на микроскопирању и зоологији. Код Хекела је узео да ради и докторат о амфиоксусу, покушавајући да докаже да се код њега први пут појављује ребро. Често је са Љубомиром Недићем, тада студентом медицине, одлазио у оближњи Вајмар, код Јована Савића.20)

Докторирао је у Лајпцигу филозофију на тези о монистичком схватању природе. Монистички филозофски правац сву разноликост природе своди на један јединствен принцип, а Хекелов облик је био материјалистички и механицистички, односно сву стварност је сводио на један материјални принцип и објашњавао га законима механике. У то време међу природњацима био је веома раширен облик позитивизма, који је сматран репрезентативном природном науком и такав приступ је прихватио и Ружић. Његова докторска дисертација није сачувана, али са може претпоставити да је главне црте докторске тезе прилагодио и објавио под називом „Шта је то монизам?“ у часопису „Отаџбина“ 1880. године.21)

Учитељ

По завршетку школовања, условљен државном стипендијом,22) вратио се у домовину. Као и већина младих људи који су по повратку са школовања у иностранству, у Србији уочили велико заостајање за Западом, настојао је да превођењем, науком и књижевношћу Европу приближе својој земљи.

Године 1878. Министарство просвете га је распоредило у Ужичку гимназију, где је почео да предаје природне науке, односно јестаственицу.23) Ужичка гимназија је дуго била и једина институција културе у Ужицу. Ружић је први у Ужице донео научни дух, преносећи знања из зоологије, ботанике и антропологије. Захваљујући њему настала је прва природњачка збирка и кабинет за антропологију је опремио са посебном ревношћу. Као резултат ботаничких истраживања настале су његове расправе „О мирису“ и „О цвећу“. Из Ужица је водио преписку са најпознатијим људима тог времена, одлазио на дуга путовања и остављао важне записе.24) Као уважени грађанин Ужица, са супругом Олгом је 1894. саградио спомен-чесму у Великом парку, која и данас постоји.25)26)

Каријеру је започео као предавач, онда професор и затим директор гимназије у Ужицу. Радио је и у Крагујевцу и Зајечару.27) Као професор је радио дуже од двадесет година.28) Године 1894. кандидовао се за професора Велике школе, али му је тадашња политичка ситуација омела кандидатуру. Премештен је у Велико Градиште, а затим пензионисан.29)

У Чебинчевој афери 1894. осуђен је на две године затвора и лишен пензије. У државну службу је враћен 1897. али је одмах отпуштен. Године 1898. после Ивандањског атентата поново је осуђен на две године затвора,30) због козерије „Ћеретање по Београду“ уперене против краља Милана Обреновића.31) Помилован је са осталим радикалским првацима лета 1900. приликом венчања краља Александра Обреновића са Драгом Машин.32) После одслужења казне се породица преселила у Београд.33)

Библиотекар, министар и сенатор

Из Више женске школе је по одлуци Министарства просвете и црквених дела прешао да ради као библиотекар у Народној библиотеци.34) На месту библиотекара Народне библиотеке оставио је важне записе и објавио неколико радова о библиотекама.35) На том месту је остао да ради до доласка краља Петра на престо. Тада је постао дворски библиотекар. Исте године је постао министар и државни саветник.36) Био је министар просвете и црквених дела од 15. августа до 4. октобра 1903. Биран је и за народног посланика неколико пута.37) Изабран је у ужичком крају за сенатора за сенатски период 1901—1906. године.38)

Био је најзначајнији ужички писац реалиста. Био је веома активан у политичком и културном животу Србије с краја 19. и почетка 20 века.39)

Био је председник Српске књижевне задруге, која је у за то време у 16. и 17. колу објавила „Песме“ Војислава Илића, „Зону Замфирову“ Стевана Сремца, и „Ђидо“ Јанка Веселиновића.40) Био је током осам година председник Задужбине „Никола Чупић“.41) Као пријатеља и човека од поверења краљ Петар Први га је поставио за председника одбора за изградњу Цркве Светог Ђорђа на Опленцу.42)43) Од 1906. до 1908. налазио се у Уметничком одбору Народног позоришта заједно са Јованом Скерлићем, браћом Богданом и Павлом Поповићем.44)

Први светски рат

Приликом окупације Србије, налазио се на месту државног саветника у Крушевцу.45) У Крушевцу је остао са породицом и после повлачења српске војске преко Албаније.46) Оставио је значајне податке о повлачењу српске војске у Првом светском рату од Београда до Крушевца.47) Под необичним околностима крајем октобра 1915. године пронашао је Мирослављево јеванђеље, најстарији српски писани ћирилични споменик, за који се веровало да је украден и однесен у иностранство,48) и предао га регенту Александру.49)

Ухапшен је поводом Брунске афере, када су осморица њих обешени. Два месеца је провео у непријатељском затвору, а затим је интерниран годину и по дана у логору у Нежидеру,50) док му је супруга Олга била интернирана у Араду.51) Због опасне болести лежао је четири месеца у логорској болници.52) На интервенцију краља Петра и читаве српске дипломатије, враћан је кући у Крушевац.53) Приликом бомбардовања Крушевца, у који је улазила српска ослободилачка војска, добио је запаљење плућа. Умро је 13. октобра 1918, другог дана пошто је српска војска ослободила Крушевац.54)

Сахрањен је у Крушевцу, а касније су његови посмртни остаци пренети на Ново гробље у Београду.55)

Породица

Његов брат Жарко М. Ружић је био новинар и књижевник.56)

У Ужицу се два пута женио и имао је седморо деце.57) Имао је ћерке Анку, која је настрадала 1917. са двоје деце, на торпедованом броду „Италија“, на коме се налазио и песник Дис, ћерку Виду, удату за Милоша Црњанског,58) Милену и Загорку, које су играле хазену, женски спорт донет у земљу између два рата.59) Имао је синове Милоша, Драгослава, који је био секретар великог писца, и у његово име преговарао са издавачима и Јована, фудбалера познатог као „топовско ђуле“, који је 1913. одиграо прву званичну фудбалску утакмицу у првом тиму Србије.

Дела

Његов стваралачки опус је био богат и разноврстан. Броји преко 200 књижевних и научних дела.60) Још од ране младости је показао велико интересовање за књижевност, науку и просвету. Био је сарадник најугледнијих часописа. Радове је почео да штампа од 1869.61)

Још пре доласка у Ужице Ружић је објавио у листовима краће прилоге о романима „Шта да се ради?“ Н. Чернишевског, „Јадници“ В. Игоа, „Емил“ Русоа и „Руђин“ Тургењева, као и неке стручне радове из природних наука. Међутим, његов књижевни рад отпочео је углавном у време службовања у Ужицу.62)

У књижевности је писао реалистички. Одабрао је козерију као најповољнију форму за казивање својих мисли,63) о прошлости, нади у будућност, за критику и подсмех својих савременика и њихових мана, опис друштвених и политичких прилика у Србији, о књижевном језику и лаком стилу. Најпре их је објављивао под псеудонимом „Ђетињски“ у рубрици „Писма из Ужица“ у опозиционом листу „Видело“, а после краћег прекида је наставио да их објављује под насловом „Ђердани“,64) у листу „Побратимство“, омладине београдске Велике школе. Касније их је објавио у делима „Сувремена ћеретања“ (1891, 1892), „Паланачко ћеретање“ (1892) и „Једно писмо са овог света на онај други“ (1898).65) Иако су наишле на осуду код политичких противника, његове козерије, читаоци и књижевна критика добро су примили.66)

Окушао се и као песник, али није имао много успеха. Написао је три позоришна комада, од којих је историјска драма „Стефан Дечански“, извођена током 1900. године у Народном позоришту у Београду, која је била критика политике последњих Обреновића.67) Писао је путописе из источне Србије, Црне Горе и Босне, као и мемоарске забелешке о старом Ужицу, догађајима и људима с краја 19. века.

Филозофска дела

Његов филозофски рад има три главне карактеристике, типичне за већину школованих српских мислилаца 19. века:68)

  • покушавао је да у духовни и научни амбијент Србије унесе дух академски дух са немачких универзитета
  • преузимао је идеја и учења немачких савремених мислилаца, углавном епигона
  • позитивистичко схватање филозофије и науке, односно антиметафизички поглед на свет.69)

У оквиру својих натурфилозофских размишљања, као први ужички антрополог, анализирао је место и улогу човека у систему природе. Мада своје тезе није до краја развио и продубио, по угледу на епигонског мислиоца монисте Лудвига Ноареа, сматра је да је човек, иако највише биће на еволутивној лествици природе, још увек несавршен.70)

Објављена дела

  • „Ђердани“, козерије (1882)71)
  • „Од Ниша до Софије“, путопис (1889)72)
  • „По Црној Гори: од Златибора до Ловћена и Скадра“, путопис (1892)
  • „Слике из Босне“, путопис (1897)
  • „Путничке приповетке“, путопис (1897)73)
  • „Једно писмо са овог света на онај други“, козерије (1898)74)
  • „Стефан Дечански“, историјска драма у четири чина (извођена 1900)
  • „О блиблиотекама“ (1901)75)
  • „Сувремена ћеретања“, козерије (1891, 1892)
  • „Паланачко ћеретање“, козерије (1892)
  • „Ћеретање по Београду“, козерије
  • „Како је жена преварила мужа“, позоришна игра
  • „Милијардерски прохтев“, позоришна игра
  • „Крушевац под Немцима“, недовршен76)

Литература

1) , 60)
Градска библиотека, 11. 12. 2014.
2) , 4)
Маријана Матовић, 2004, стр. 66
3) , 5) , 24) , 25) , 31) , 33) , 35) , 40) , 42) , 44) , 46) , 51) , 53) , 55) , 56) , 57) , 59)
Градска библиотека, 22. 12. 2014.
6)
Маријана Матовић, 2004, стр. 67
7) , 9) , 10) , 11) , 13) , 14) , 16)
Маријана Матовић, 2004, стр. 68
8)
Маријана Матовић, 2004, стр. 69
12) , 19) , 27) , 29) , 30) , 32) , 36) , 45) , 50) , 52) , 54) , 61) , 76)
Миломир Миленовић, 1928, стр. 1013
15)
Милутин Пашић, Књижевност до 1918
17) , 18) , 20)
Маријана Матовић, 2004, стр. 70
21) , 22) , 23) , 26) , 65) , 68) , 69) , 70)
Александар Ђерић, Ужички филозофи
28) , 62) , 64) , 66) , 71)
Милутин Пашић, Књижевност до 1918, стр. 6
34) , 38)
Слободан Радовић, 2005, стр. 126
37) , 39) , 63)
Милутин Пашић, 1997, стр. 1
41)
Мира Софронијевић, 2003.
43) , 47) , 49) , 58)
Градска библиотека, 24. 11. 2014.
48)
Славољуб Бојић, 18. 11. 2005.
67) , 72) , 73) , 74)
Милутин Пашић, Књижевност до 1918, стр. 7
75)
Гордана М. Стокић Симончић, Жељко У. Вучковић, 2011, стр. 324
Штампање