Нико Жупанич (Грибље на Купи, 1. децембар 1876 — Љубљана, 11. октобар 1961), историчар, етнолог, антрополог, политичар, доктор историје, кустос Етнографског музеја у Београду, директор Етнографског музеја у Љубљани.

Основну нижу школу је учио у Подземљу, вишу и гимназију у Новом Месту. Правни и филозофски факултет је похађао у Бечу, гдје је добио и докторат (1898—1903). Антропологију је затим учио у Минхену (1904—1905), а затим антрополошки практикум у Швајцарској 1906. Исте године постаје префект на Терезијанској академији у Бечу, где се упознао са људима који су значајно изменили ток његовог живота.¹⁾ У очекивању да ће у Љубљани бити установљен универзитет, предвиђено је да настави усавршавање у Прагу и Кракову, како би након тога преузели професуре на новооснованом универзитету. Боравећи у Бечу, као поборник идеје о југословенству, издавао је од 1901. лист „Југ”. Објавио је више историјско-политичких чланака.²⁾ Током устанка у Македонији 1902—1903,³⁾ са расправом Македонија и турски проблем (1903), који је објавио под псеудонимом К. Герсин,⁴⁾ обратио је пажњу европске јавности на очајан положај Срба у Турској.⁵⁾ Својим чанцима скренуо је пажњу и аустријских власти и учинио немогућим свој боравак у Бечу.⁶⁾

На позив Јована Цвијића⁷⁾ и удружења националистичке омладине „Словенски Југ” је 1907. емигрирао у Београд.

У то време на управо формираној катедри за етнологију на Београдском универзитету већ су се налазила два професора (Јована Ердељановић и Тихомир Ђрђевић), па је упркос својим квалификацијама, постављен за професора реалне гимназије и за кустоса Историјско-уметничког музеја (Народног музеја)⁸⁾ у Београду (1908). Његов највећи допринос, као научника у раду музеја је био на оснивању антрополошког материјала свих културних народа земље, као и на антрополошком проучавању данашњег српског живља. Посебну пажњу је посвјетио антрополошким и палеоетнолошким истраживањима, које су у то вријеме били потпуно занемарене научне дисциплине у Србији.⁹⁾

Године 1913. постављен је, а од маја 1914. започео је да ради као кустос на одељењу за антропологију у Етнографском музеју¹⁰⁾ и на том месту је остао до 1921. године (са прекидом током балканских и Првог свјетског рата).¹¹⁾

Током балканских ратова 1912—1913. пером је у Бечу бранио српски карактер Косова и Метохије и право излаза Србије на море.¹²⁾ Период 1914—1919. провео је бавећи се политичким и родољубним радом. Најпре се добровољно пријавио у војску и одслужио три месеца при гарнизону у Нишу 1914. године, а потом је путујући по Европи пропагирао уједињење Јужних Словена.¹³⁾ У споразуму са српском владом припремао је ослобођење и присаједињење Словенаца. Његовом заслугом и Словенци су споменути у декларацији српске владе у Нишу децембра 1914, у програму ослобођења. Као представник Словенаца 1915. године у Риму је радио на оснивању, југословенског одбора у Лондону и остао је у Лондону као члан истога све до 1919. године. Аустроугарска га је 1915. осудила на смрт и издала потјерницу за њим. Као делегат југословенског одбора за сјеверну Америку водио је пропаганду за ослобођење од Аустроугарске и припремао акцију слања добровољаца 1916.¹⁴⁾

Учествовао је на Конференцији мира 1919/1920, у члан делегације Краљевине СХС, у оквиру историјско-етнографско секције у Версају у Паризу.¹⁵⁾ Тада је поново тесно сарађивао са Јованом Цвијићем и другим антропогеографима дефинишући границе будуће државе.¹⁶⁾

После повратка у домовину је постао члан радикалне странке 1920. године и организатор исте у Словенији 1921. Једно вријеме је радио као повјереник за социјалну политику у покрајинској влади за Словенију. Неколико мјесеци је утрошио покушавајући да санира последице ратних разарања у свом одељењу.¹⁷⁾ Радио је и на истраживањима ратних заробљеника у Доњем граду на Калемегдану.¹⁸⁾ Започео је борбу за оснивање најпре Етнографског института,¹⁹⁾ а затим и Етнографског музеја у Љубљани, чији је управник постао 1921. Након повратка у Љубљану, уређивао је часопис „Етнолог”, у коме је објављен низ значајних студија и радова, његових српских колега, на латиници и ћирилици. Оснивач је катедре за етнологију при Универзитету у Љубљани.²⁰⁾

У периоду 1922—1923. био је министар без портфеља у Пашићевој влади, а 1924. министар на расположењу.²¹⁾

Априла 1924. изабран је за предсједника одбора радикалне странке у Љубљани.²²⁾

У периоду 1925—1927. издавао је гласило Народне радикалне странке „Самоуправа”. Био је редовни професор етнологије у Љубљани од 1940. до 1957. Током Другог свјетског рата био је симпатизер НОВЈ.²³⁾

У науци је Жупанич остао познат као зачетник антрополошких истраживања у Југославији.²⁴⁾

Нека важнија дјела су му:²⁵⁾

• „Југ“ (1901)
• „Југослованска романтика“ (1902)
• „Mazedonien und das turkische Problem“ (1903)
• „Илирија“ (1907)
• „Систем историјске антропологије балканских народа“ (1908)
• „Мисли о физиоетнологији“ (1909), „Тројанци и Аријевци“ (1911)
• „Словенско часникарство“ (1911), „Жумберчани и Мариндолци“ (1912)
• „Altserbien und die albanische Frage“ (1912)
• „Понтијски Бугари“ (1913)
• „Хрвати код Атине“ (1914)
• „The strategical significance of Serbia“ (1915)
• „The map of Yougoslav territory“ (1915)
• „О Словенцима“ (1915)
• „Словенија, встани!“ (говор Словенцима у САД, 1916)
• „Les premiers habitants des pays Yougoslaves“ (1919)
• „Ave Illyria“ (1919)
• „Етногенеза Југословена“ (1920)
• „Народна радикална странка“ (1921)
• „Бела Србија“ (1922)
• „Трагом за Пелазгима“ (1922)
• „Драготин Кете“ (1922)
• „Срби Плинија и Птоломеја“ (1924)
• „Првобитни Хрвати“ (1925)

Био је дописни је члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од 16. фебруара 1939.²⁶⁾ У то време Академија имала само 22 редовна члана, а на истој седници академици су постали и Иво Андрић и Исидора Секулић.²⁷⁾ Био је дописни члан Српске академије наука (Одељења друштвених наука) од 22. марта 1948.²⁸⁾

Био је и почасни члан Матице српске, најстаријег научног и уметничког удружења у Србији.²⁹⁾

• Cтанко Вурник, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, Биоблиографски завод д.д., уредник Станоје Станојевић, Загреб, 1929, стр. 1352-1353
• Вилко Новак, Slovenski biografski leksikon - Elektronska izdaja, SAZU, Љубљана, 2009.
• Весна Душковић, Београдске године Нике Жупанича, Гласник Етнографског музеја, број 70, 2006, ИССН 0350-0322
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 55
• Glasnik Instituta za slovensko narodopisije pri SAZU 1 (1956) 9–10.
• Slovenski etnograf 9 (1956) 269–270.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Niko Zupanic