Лаза Илић

Лаза Илић (Зајечар, ?. децембар 1852 — Зајечар, 13/26. јануар 1918), један од најугледнијих и најутицајнијих српских лекара у периоду између 19. и 20. века, доктор медицине и политичар.

Биографија

У Зајечару је завршио основну школу и четири разреда Гимназије.1) V и VI разред је завршио у Београду, где је матурирао и 1869. започео студије права на Великој школи. Пошто је активно учествовао у студентски демонстрацијама, након две године студија је удаљен са Велике школе. Пошто је у међувремену добио државну стипендију,2) уписао је 1871. медицину у Бечу,3) У Бечу се као студент прикључио Омладинском покрету и био члан обновљеног српског академског друштва „Зора“4) (1873)5) У „Зори“ је обављао функцију заменика председника Књижевног одбора.6) У њој је 1874. године одржао своја прва јавна предавања. Прво предавање, под називом „Зуби“, о ембриологији, морфологији и значају зуба за здравље је штампано у алманаху „Зора“ наредне године, што је био и његов први објављени рад.7) У „Зори“ је 1874. одржао још једно предавање „Рад и здравље“.8)

Студије у Бечу 1876. прекинуо је рат.9)

Српско-турски ратови

У домовину се вратио, одазвавши се на позив српске владе, пред Српско–турски рат 1876. Постављен је за санитетског потпоручника и командира санитетског одељења II класе Пожаревачке бригаде.10) У марту 1877. почео је да ради као лекарски помоћник у Окружној болници у Зајечару. У Другом српско-турском рату је био командир Црноречког окружног санитетског одељења Тимочког кора.11) У ратном периоду је водио дневник, који је објављиван у наставцима под насловом „Белешке једног медицинара из 1876. и 1877.“, у омладинском часопису за књижевност и науку „Побратимство“ (1881),12) у коме се и расправљало о истинама, патриотизму, просвећености са становишта достигнућа модерне науке.13) Критиком режима је скренуо пажњу јавности на себе, изазвао реакцију либерала и представника власти.14)

Године 1878. разрешен је дужности лекарског помоћника15) и додељена му је стипендиија, која је била у висини плате окружног физикуса II класе, од које се могло пристојно живетим16) да би довршио студије и постао доктор целокупног лекарства (медицине). Као државни питомац, јуна 1880. завршио је студије. Његову диплому су потписали професор физиологије, Ернест де Брике, професор судске медицине, Едуард Хофман и професор хирургије, Теодор Билрот.17)

Лекарска пракса

Српско лекарско друштво га је изабрало за дописног члана 8. децембра 1880. и 1. априла 1881. му је издата одговарајућа диплома.18)

Лекарску заклетву је положио 31. јула 1880. Први посао је добио у Топлици, као окружни физикус V класе, али се тамо није дуго задржао, јер му је начелник Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела, Владан Ђорђевић, 24. октобра/5. новембра 1880. понудио премештај у Чачак. Затим је почео да ради као општински лекар 1. августа 1881. у Зајечару. У Зајечару је остао до 1. априла 1889.19) Као општински лекар у Зајечару Лаза Илић је имао клијентелу и у суседним срезовима.20)

Године 1889. постављен је за физикуса црноречког округа, а истовремено је био и лекар у Брестовачкој бањи.21) Као лекар је у Брестовачкој бањи радио 26 година.22) Био је велики противник давања права на експлоатацију домаћих бања концесионарима, сматрајући да бање и минералне воде треба да служе за унапређење народног здравља.23)

Године 1895, када је премештен у Прокупље, на место окружног физикуса топличког округа,24) и исте године је враћен за физикуса црноречког округа. Радио је и као физикус нишког округа нишког, са седиштем у Алексинцу (1898).25) Године 1900. постављен је за физикуса округа тимочког, са седиштем у Зајечару и ту дужност је обављао све до смрти 1918.26)

Мада живећи у забаченој паланци, својим бројним интересовањима и образовањем се уздигао изнад средине у којој је живео и постао њен интелектуални вођа. Пратио је догађаје, у Србији и у другим европским државама, интересовао се за медицину, политику, али и за друге области науке и уметности. Осим немачког, сам је научио и француски језик. У Зајечарској гимназији радили су 1887. Симо Матавуљ и Милан Савић, који су често боравили у његовој кући.27)

Радио је и на здравственом просвећивању, учио је сељаке да требају да се обраћају лекару чим осете прве знаке болести. Због свог пријатељског опхођења, уживао је народно поверење, поштовање, захвалност и љубав у целој Тимочкој крајини.28)

Политичар

Од младости се политички ангажовао.29) Припадао је првој генерацији интелектуалаца следбеника идеја Светозара Марковића, с којим је био и у личној преписци.30) Био је један од првака Народне рдикалне странке. Током Тимочке буне је утицао на грађане Зајечара да се не придруже буни. Као радикал је први пут изабран за народног посланика 1892.31) У Скупштини је био на крајњој левици. После краткотрајног затвора 1899. у вези са Ивањданским атентатом32) на краља Милана и привременог пензионисања, када му је додељена пензија, изабран је за сенатора 1901.33) У сенату није био нарочито активан. После Мајског преврата (1903) је учествовао је у избору Петра Карађорђевића за краља Србије. Расцепа у Народној радикалној странци је убрзао његову одлуку да се повуче из активне политичке борбе и потпуно посвети лекарском позиву.34)

Радови

Писао је радове из области медицине и стекао велики углед проучавањем здравствених проблема ширих народних маса Тимочке крајине. Радове је објављивао у „Побратимству“, „Српском Архиву за целокупно лекарство“, „Тимочанину“,35) „Народном здрављу“, „Делу“. Био је плодан писац и објавио је више од 50 радова, од који су неки имали за циљ ширење и популарисање медицинских знања у народу.36)

Године 1883. објавио је два рада у Народном здрављу: „Из споменице једног општинског лекара“, у коме је изразио незадовољство организацијом студија и практичне вежбе на Медицинском факултету у Бечу, као и „Шта можемо да урадимо данас против светске болести сифилиса“, који је написао за владин конкурс, у циљу сузбијања те болести, мада његов рад није тада награђен.37)

У „Делу“, листу за науку, књижевност и друштвени живот, који је издавала Народна радикална странка 1894, објавио је радове „Пелагранова болест у Србији“ и „Бесплатно лечење болесника“.38) На Првом конгресу српских лекара и природњака (1904) остао је запажен његов рад „Пелагра, сељачка и сиротињска болест“.39)

Посебно је издао дело „Брестовачка Бања“ (1892),40) „Лекарски савети“ (1890. или 1892) и превео три предавања Јосифа Фодора „Права кућа и здрав стан“41) (1890).42)

Краљ Александар га је 2/14. августа 1893. године одликовао Орденом Двоглавог белог орла V реда.43)

Породица

Године 1882. оженио се Савком Нанић, из трговачке породице у Зајечару. Имали су седморо деце: Јована (1884—1896), Милеву (1885), која се удала за Јована Лилића, Стевана (1887—1913), који је умро од тифуса, Борисава (1889), близанце Николу (1892—1913), који је умро од туберкулозе и Војислава (1892), који је живео само два месеца и Радивоја (1895—1915), која је умро од чира на желуцу.44)

Трагедија и смрт

За време Балканских и Првог светског рата је остао у Зајечару. У рату је изгубио три сина и зета, али није клонуо, већ је наставио да лечи народ за све време окупације. Био је морални ослонац народу Тимочке крајине. Бугарске окупаторске власти, под претњком одмазде према његовој породици, тражиле су од њега да као угледан грађанин потпише изјаву о томе да је Тимочка крајина бугарска земља и да у њој живе само Бугари, односно да се одрекне свог националног идентитета и тиме олакша процес бугаризације Срба и Влаха. Под изговором да му је потребно време да размисли о захтеву, вратио се кући, спалио је своју службену и приватну архиву и извршио самоубиство, испијајући отров,45) 13/26. јануара 1918.46) Упркос забрани окупатора, на његовом погребу се окупило доста народа из Зајечара и околних села.47)

Литература

1) , 2) , 3) , 10) , 12) , 14) , 18) , 29) , 32)
Јелица Илић, Лексикон
4)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 180
5)
Зоран Вацић, 22. 5. 2014, стр. 27
6) , 8)
Зоран Вацић, 22. 5. 2014, стр. 28
7)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 181
9) , 31) , 33) , 35) , 41) , 46)
Јаша Продановић, 1927, стр. 8
11)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 183
13) , 30)
Брана Димитријевић, 22. 1. 2013.
15) , 16)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 185
17)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 186
19)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 187
20)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 190
21) , 23)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 198
22)
Зоран Вацић, 22. 5. 2014, стр. 25
24) , 38)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 192
25) , 26)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 195
27)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 194
28)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 196
34) , 39) , 44)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 200
36) , 43)
Зоран Вацић, 22. 5. 2014, стр. 26
37)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 188
40) , 42)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 202
45) , 47)
Зоран Вацић, 19. 11. 2013, стр. 201
Штампање