Корисничке алатке

Алатке сајта


историја_баната

Историја Баната

Рана историја

Индоевропски народи населили су територију данашњег Баната у три миграциона таласа који се датирају у 4200, 3300. и 2800. годину пре нове ере. Пре римског освајања у другом веку нове ере, територију данашњег Баната су насељавали индо-европски народи трачког (Агатирзи, Гети, Дачани) и келтског (Боји, Ерависци) порекла. Трачки народи се помињу у Банату од шестог века пре нове ере, а Келти од трећег века пре нове ере. Средином првог века пре нове ере, дошло је до велике битке између Келта и Дачана, које је предводио Буребиста. Битка се одиграла на доњој Тиси, а поражени Келти су, после битке, напустили ове крајеве. По трачким Дачанима названа је каснија римска провинција Дакија.

У другом веку нове ере, Банат освајају Римљани и регион постаје саставни део римске провинције Дакије. У трећем веку, германски Готи и ирански Сармати истерују Римљане са територије Баната и насељавају се на том подручју. Од сарматских племена која су становала на овом подручју, познати су Јазиги, Роксолани и Лимигани. Око 370. године, Готи су покорили Јазиге, којима се касније, у време хунског освајања, губи сваки траг.

Пошто су 375. упали у Европу, Хуни освајају готску државу и заузимају Банат, стављајући под своју власт племена Гота и Сармата. Спасавајући се пред Хунима, један део Гота, до тада насељених по северном Банату, пробио се преко Дунава и населио у Тракији. После смрти хунског вође Атиле, антихунска коалиција германских народа предвођена Гепидима и њиховим краљем Ардорихом, у одлучујућој бици на реци Недао у јужном Банату срушила је моћ хунске државе. Преживели хунски ратници нашли су тада спас у бекству према обалама Црног мора. После победе над Хунима, Гепиди на овом подручју успостављају своју државу која је у почетку обухватала Банат и Трансилванију, а касније такође Бачку и Срем.

Године 557, у Панонској низији се појављују Авари, који су у савезу са Лангобардима поразили Гепиде. У 8. веку се помиње аварски племић Бута-ул, који влада Банатом и Бачком. Године 796. Франци наносе коначан пораз Аварима, када је Пипин, син франачког владара Карла Великог, продро до аварске престонице на Тиси и успео да савлада отпор Авара и заплени непроцењиво аварско благо, које су они довлачили са својих пљачкашких похода.

Досељавање Словена

Словенска племена су населила територију данашњег Баната током 6. и 7. века, пре преласка Дунава и Саве и насељавања на Балканско полуострво (Словени се на територији Баната први пут појављују у 4. веку, док се прва масовнија насељавања дешавају почетком 6. века). Преци ових Словена првобитно су живели негде између Хуна и Гепида, а после пада гепидске државе, кренули су са Аварима према западу и југу. Међу овом словенском масом налазили су се у највећем броју преци данашњих Срба, који су, користећи слабост Византије, до 8. века постепено населили Балканско полуострво. На подручју данашњег Баната живела су Словенска племена Бодрићи (Бодричи), Северани, Браничевци и Тимочани.

У 9. веку, после пропасти Авара, јављају се и први облици словенске државности на овом подручју. Прве словенске државе које су управљале територијом данашњег Баната биле су Бугарско царство и Велика Моравска. По запису Мађарске историјске хронике Геста Хунгарорум (Gesta Hungarorum), за време бугарске управе (9. век), територијом Баната је владао бугарски војвода Глад, који је био вазал бугарског цара Симеона. Гладов потомак је био банатски војвода Ахтум, последњи владар који се супротставио успостављању непосредне власти Угарског краљевства у 11. веку. Ахтум је био православни хришћанин.

Угарска управа

Оснивањем Краљевине Угарске, Банат око 1028. године, потпада под угарску власт. Становништво средњовековне Угарске било је етнички мешовито и укључивало је Мађаре, Словене, Кумане, Сасе, Секеље, Јасе, Влахе итд. Мађари су у почетку чинили владајући слој угарског друштва, док су кметови били углавном Словени. У тринаестом веку, на подручју данашњег Баната налазиле су се следеће угарске жупаније: ковинска, крашовска, тамишка и чанадска.

Иако су Срби на територији Баната били део староседелачког словенског становништва, већи број Срба почиње да се насељава на ово подручје почевши од четрнаестог века. Непосредно пред отоманско освајање ових простора, Срби су чинили знатан део становништва данашњег Баната. У првој половини петнаестог века, неки градови и места на територији данашњег Баната били су у поседу српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. У поседу Стефана Лазаревића била су места Бечеј (данас Нови Бечеј) и Велики Бечкерек (данас Зрењанин). Ова места су такође била у поседу Ђурђа Бранковића, који је, поред наведених градова, у поседу имао и места Перлек, Арач, Вршац, итд.

Срби су као већинско становништво у Банату били активни чинилац у унутрашњим дешавањима Угарске краљевине. Њихово примање хришћанства започиње у 10. веку крштењем војводе Ахтума по грчко-византијском обреду, а већ у наредном веку јављају се први отпори и буне против покушаја латинизације. Масовнија насељавања Срба са југа у ове крајеве почела су још у време краља Лудовика I (1356), а наставила се после битке на Косову и у време владавине деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, као и после пада Смедерева (1459). Као последица турских освајања, мађарски етнички елемент брзо је ишчезао са подручја Баната, а на њихово место населили су се Срби. Присуство већинског српског становништва на овом подручју, разлог су што се у многим историјским изворима и мапама насталим између петнаестог и осамнаестог века територија данашњег Баната помиње под именом Расција (Рашка, Србија) и Мала Рашка (Мала Србија).

Цар Јован Ненад

Убрзо после Мохачке битке (1526) и војног пораза који је Угарској нанело Османско царство, на историјску сцену излази самозвани српски цар, Јован Ненад. Уз помоћ војске првобитно састављене од српских плаћеника, Јован Ненад успоставља своју власт у Бачкој, северном Банату и делу Срема и ствара једну пролазну независну државу, чији је главни град била Суботица.

На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. Ова српска држава била је кратког века. Угарски племићи су се удружили против Јована Ненада и поразили његову војску у лето 1527. године, а цар Јован Ненад је убијен. Током времена, цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: „Твоја је мисао победила“ (ово се тумачи као мисао српске самосталности у данашњој Војводини у односу на Угарску/Мађарску). После пропасти цареве државе, Бачка и делови Баната којима је управљао долазе за кратко време поново под угарску управу, да би убрзо дошли под директну отоманску управу.

Отоманска управа

Од 1552. до 1717. године, Банат је био под отоманском влашћу као Темишварски вилајет (Темишварска покрајина), подељен на санџаке, а санџаци на нахије. Банат је у име Отоманске империје освојио муслимански Србин Мехмед-паша Соколовић, а у његовој војсци било је тада 8.000 јаничара и 100.000 акинџија, међу којима и 20.000 Срба. Уочи похода, Мехмед паша Соколовић је издао проглас Србима у Банату, написан ћирилицом на српском језику, којим је Србима обећао повластице, знатна ослобођења од намета и пореза и пуну заштиту имовине и живота.

Око половине 16. века западни (равни) Банат био је етнички доминантно српски, а источни (планински) Банат доминантно румунски. Срби су претежно живели у селима, док је градове настањивало етнички и верски мешовито становништво, које је укључивало Србе, муслимане (Турци, исламизовани Срби, Арапи), Роме, Грке, Цинцаре, Јевреје итд. Бечкерек (данашњи Зрењанин) био је тада једно од најзначајнијих насеља у Банату, а због заслуга које су му локални бечкеречки Срби учинили приликом освајања Баната, Мехмед паша Соколовић претворио је овај град у своју задужбину (вакуф), а његове становнике ослободио од свих војних намета.

После обнове Пећке патријаршије 1557. године, које је издејствовао Мехмед паша Соколовић, православни Срби са подручја Баната дошли су под њену јурисдикцију, а поглавар патријаршије имао је тада титулу „патријарха Срба, Бугара, поморских и северних страна“. Из тога доба на територији Баната су познате српске епископије: липовска, вршачка, бечкеречка и темишварска.

У другој половини 16. века, источни део Баната је, за кратко време, био под управом вазалне отоманске кнежевине Трансилваније, која је на овом подручју организовала административну покрајину познату као Лугошки и карансебешки Банат.

Срби у Банату су, под вођством великобечкеречког владике Тодора, подигли велики устанак против турске власти 1594. године, а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве — највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла. Устанак се се несрећно завршио, а владика бива ухваћен и жив одран од Турака. Ово је био један од највећих устанака у српској историји, а свакако највећи пре Првог српског устанка који је предводио Карађорђе Петровић.

Хабзбуршка управа

Пошто је Хабзбуршка монархија избацила Турке из Баната, војно их поразивши, успостављен је Пожаревачки мир (1718), према којем Банат постаје посед Хабсбуршке монархије. Банат је тада уређен као посебна војничка провинција под именом Тамишки Банат, те је подељен на 11 округа. Године 1751. Марија Терезија изузима 8 (северних) округа из надлежности војних власти, те уводи цивилну администрацију, док је од остала 3 (јужна) округа, касније (1768—1773. године) успоставила банатску војну границу. Покрајина Тамишки Банат је укинута 1778. године. а њена територија је прикључена Угарској (у то време хабзбуршкој провинцији). Јужни делови Баната остају у саставу војне границе све до њеног укидања 1873.

После развојачења поморишке и потиске границе, многи Срби са тих простора су се преселили у Банат и насељени су у места поред Тисе. Приликом стварања банатске Војне границе, у њен састав нису ушли северни делови данашњег Баната, а Срби су због тога били незадовољни. Да би стишала незадовољство Срба, који нису ушли у састав границе формирала је Марија Терезија 1774. године Великокикиндски привилеговани диштрикт са седиштем у Великој Кикинди, а диштрикт се састојао од 10 општина: Велика Кикинда, Мала Кикинда, Карлово, Кумане, Караш, Обилићево (Јосефово), Српски Крстур, Врањево, Меленци и Мокрин. Овај диштрикт је постојао све до 1876. године. У то доба у Банату се већ спроводила снажна колонизација Немаца. Поред Немаца, на подручје Баната се, затим, досељавају и Мађари, Словаци, Хрвати и други. Због међусобног мешања Срба и Румуна, простори средњег Баната, који су до тада били мешовитог српско-румунског карактера, добијају претежан румунски карактер.

За време аустријске управе, Срби са подручја Војводине и Баната су остварили црквену самосталност у оквиру Карловачке митрополије, која је 1848. уздигнута у ранг патријаршије. Јурисдикција митрополије је захватала подручје од Јадранског мора до Буковине и од Дунава и Саве до Горње Угарске, а карловачки митрополит је имао црквену власт над православним Србима, Румунима, Грцима и Цинцарима, који су живели у границама Хабзбуршке монархије.

Током 1848—1849. западни део Баната био је у саставу Српске Војводине, а градови Велики Бечкерек и Темишвар су једно време служили као престонице Српске Војводине.

У новембру 1849. створена је нова аустријска покрајина „Војводство Србија и Тамишки Банат“, која је, поред делова Бачке и Срема, заузимала и већи део Баната (изузимајући војну границу). Главни град покрајине је био Темишвар. Ова покрајина је укинута 1860, затим је 1873. развојачена банатска војна граница, а 1876. престао је да постоји Великокикиндски привилеговани диштрикт, те је читав Банат подељен на три жупаније: торонталску, тамишку и крашовску и подређен је централној државној угарској управи. Од Аустроугарске нагодбе (1867) Угарска почиње да спроводи снажну колонизацију Мађара у Банат.

Јужнословенске државе

После пропасти Аустроугарске, у Банату је 31. октобра 1918. проглашена краткотрајна Банатска република (трајала је неколико дана) са седиштем у Темишвару. Овом акцијом су руководили локални Немци и Мађари, а република је расформирана када је, почетком новембра 1918, српска војска посела територију Баната. После потписивања Београдског примирја и успоставе демаркационе линије, српска војска је контролисала већи део Баната, који се 25. новембра 1918. године, као део покрајине назване „Банат, Бачка и Барања” уједињује са Краљевином Србијом, а затим 1. децембра 1918. постаје део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, касније познатог као Краљевина Југославија. Мировним уговорима у Версају (1919) и Тријанону (1920) одређене су границе нове државе према Румунији и Мађарској. Према овим мировним уговорима, територија Баната подељена је између Краљевства СХС, Румуније и Мађарске. Касније су учињене још неке мање корекције границе Краљевства СХС према Румунији (Модош, Пардањ).

Према попису, који је спровела Краљевина СХС (31. 1. 1921.), Банат је имао 9.776 km² и 582.571 становника (од тога 3.940 војника), од којих је било Срба око 240.000, Словенаца 2.139, Чеха 2.081, Словака 15.544, Русина 6, Бугара 2.277, Пољака 70, Руса 2.369, Мађара 102.104, Немаца 138.292, Јевреја 4.690, Албанаца 375, Турака 91, Румуна 72.305, и осталих око 4.000. По вероисповести је било: православних 310.846, католика 225.000, грко-католика 1.649, евангелиста 39.210, муслимана 697, других 69, без вероисповести 590.

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца било је у почетку подељено на округе и жупаније, а Банат је чинио једну жупанију, чији је центар био Велики Бечкерек. Од 1922. земља се административно делила на области, а подручје Баната припадало је следећим областима: Београдској области са седиштем у Београду (град Београд, део Шумадије, западни део Баната и источни део Бачке) и Подунавској области са седиштем у Смедереву (део Шумадије и источни део Баната). Од 1929. земља је подељена на бановине (покрајине), а подручје Баната је углавном припало Дунавској бановини са седиштем у Новом Саду. Град Панчево није био у саставу Дунавске бановине, већ је припадао засебној Управи града Београда.

После Априлског рата и војног слома Краљевине Југославије 1941. године, подручје Баната је окупирано од стране немачких трупа и, иако је формално било у саставу Недићеве Србије, фактички је представљало посебну аутономну област којом је управљала локална немачка национална мањина. Намера Немаца била је да претворе Банат у засебну државу Подунавских Шваба, повезану са Трећим рајхом. Због тога су локалне немачке власти почеле да прогоне Србе (који су били најбројнији народ у Банату), а такође и Јевреје и Роме. Током рата убијено је преко 7.500 становника Баната, а на подручју Баната су вршене и егзекуције становништва довођеног са других подручја. На месту Стратиште поред села Јабука немачке трупе су убиле око 20.000 људи, који су углавном довођени из концентрационог логора Сајмиште код Београда, а на истом месту немачке трупе су користиле и пећ за спаљивање. На стратишту је убијен и највећи број банатских Јевреја. У августу 1942. године, немачке власти су прогласиле да је Банат „judenrein“ или „очишћен од Јевреја“. Локални банатски Немци били су регрутовани у СС дивизију „Принц Еуген“, чије се седиште налазило у граду Панчеву, а ова дивизија је учествовала у операцијама немачке војске широм територије бивше Југославије, где је починила бројне злочине против цивилног становништва.

Банат је ослобођен од немачке окупације 1944. године, а од 1945. године део је Аутономне Покрајине Војводине у саставу Србије и нове социјалистичке Југославије. Мали део Баната у близини Београда (Панчевачки рит) није ушао у састав Војводине, већ постаје део такозване уже Србије.

Сродни чланци


Istorija Banata

историја_баната.txt · Последњи пут мењано: 2021/08/29 23:15