Корисничке алатке

Алатке сајта


захарије_стефановић_орфелин

Захарије Стефановић Орфелин

Захарије
Стефановић Орфелин

Рођење:
1726.
Вуковар,
Хабзбуршка монархија

Смрт:
30. јануар 1785.
Нови Сад,
Хабзбуршка монархија

Познат као:
књижевник, бакрорезац,
калиграф и картограф

„Житије Петра Великог”
„Плач Сербији”
„Вечни календар”

Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 19/30. јануар 1785), српски живописац, бакрорезац, калиграф, картограф, преводилац, писац богословских, школских и природњачких књига, историчар, виноградар, песник, састављач календaра. Уз Доситеја Обрадовића и Јован Рајића један је од три најзначајнија српска књижевна радника и спада међу најсвестрајније српске ствараоце и просветитеље у 18. веку.

Биографија

Рођен је 1726. године у Вуковару,1) у Срему,2) од оца Јована. Многи подаци о њему нису сачувани, а и сам је свој живот и рад мистификовао, заметао трагове.3) Сакрио је ауторство скоро свих својих дела, само на неколико књига потписано целим именом или је записао иницијале. Мада је такође био познат под презименом Стефановић, то презиме никада није употребио, а још у раној младости га је променио у Орфелин, али и о том презимену постоје само претпоставке: да је настало спајањем античких митолошких имена Орфеј и Лин или од француске речи orphelin — сироче или да је преузето од имена француског медаљера Армана Жилбера Орфелина из 17. века.4)

Школовање

Основно образовања је стекао у родном месту, највероватније у школи коју је основао кијевски учитељ Тимофеј Левандовски 1733.5) Образовање је даље наставио, према сопственом сведочењу, да се самостално образује, највише читањем. Вредним и упорним радом је успео да стекне велико знање из разних наука и језика.6) Знао је руски, латински, немачки, француски7) и писао на српском, руском и немачком.8)

Радио је седам година као учитељ у Новом Саду. Школа се налазила на истом месту где и Латинско-словенска школа, епископа Висариона Павловића, што му је омогућило да у друштву са образованим наставницима, као што је био Дионисије Новаковић и сам стекне знања из поетике, реторике, науке о вери, географије, аритметике, калиграфије и цртање и силабичке версификације.9)

Његов први књижевни рад је била ода Поздрав Мојсеју Путнику, о постављању Мојсеја Путника за бачког епископа 1757. године. Ово дело поред стихова, садржи цртеже, портрете, вињете и ноте за музику.10)

Рад

Из Новог Сада је 1757. прешао у Сремске Карловце где је постао секретар или благајник, код епископа митрополита Павла Ненадовића.11) У Сремским Карловцима се поред обављања административних послова бавио калиграфијом и гравирањем, израђивао митрополијске грамате, синђелије, повеље,12) а кад је из Беча у Сремске Карловце донео штам­парску пресу започео је и са отискивањем бакрорезних књижица и самосталних графичких листова.13)

Бавио се уметношћу лепог писања, цртањем слова у тушу и њиховим резањем у бакру. Калиграфски је исписивао наслове књига, грамате и синђелије. У својој бакарној типографији У Сремским Карловцима 1759. израдио је прописе, калиграфска упутства.14)

После Сремских Карловаца, где је радио посао, који му је пружао сигурне приходе, покушавао је и с новим службама. Остатак живота је провео је слободан књижевник и уметник, бавио се разним замањима, једно време чак и виноградарством. Селио се од места до места, без средстава за живот.15)

У Венецији, у штампарији Грка, Димитрија Теодосија, који је набавио ћирилична слова, радио је као редактор и коректор.16) Тамо је 1761. објавио своју песму Горестни плач, прво штампано песничко дело код Срба. Једини познати примерак ове књижице изгорео је 6. априла 1941. године у Народној библиотеци у Београду.17) У Венецији је штампао своја дела и усавршио сликарство и бакрорез.18)

Плач Сербији (1761) је његова најзначајнија песма. Ову антиаустријску, антиклерикалну, патриотску и бунтовничку песму је објавио у две верзије, народној и црквенословенској.19) Први је увео у српски књижевни језик мешавину црквенословенског и народног језика, у којој су сe налазиле и многобројне руске речи, чиме је практично основао славеносрпски језик.20) Тај језик је у себи садржао изражајне могућности двају или чак трију језика, али је имао и слабости, уместо граматичких правила, ауторима је било препуштено да одаберу изабере српски, црквенословенски или руски облик речи, а са друге стране, многе од таквих речи су Србима биле непознате.21)

Током две године, око 1763. био је благајник код темишварског владике Вићенитија Јовановића Видака.22)23) После тога је радио као породични учитељ код банатског племића Јована Сапланцајија од Мачве.24)

„Вечни календар”, насловна страна и цртеж — „Стварање света”, Штампарија Јосифа Курцбека у Бечу (1783)

Године 1765. објавио је збирку готово свих песама из косовског циклуса под називом Песн историческа.25)

У Венецији је 1768. објавио „Славено-сербски магазин”, који представља први српски и јужнословенски часопис, у коме су објављиване песме, приповетке, поуке и књижевне критике. У српску књижевност је увео нове жанрове: источњачке приче, сонете и епиграме.26) Један је од најизразитијих иноватора међу српским писцима.27) Изашао је само један број часописа, а његовом предговору је изнео идеју о грађанској просвећености, односно свој став о томе да наука, књижевност и филозофија треба да изађу из уског круга учених људи и да постану доступни свима. Магазин је био за корист и забаву претежно читаоцима на територији Хабзбуршке монархије, међутим у то време читалачку публику су чинила претежно свештена, а у мањем броју грађанска или војна лица, мало га је ко куповао, тако да други број није ни изашао.28)

Такође је аутор првог српског буквара из 1767, по којем су училе бројне генерације деце.29)

Најопсежније дело су му Житије Петра Великог,30) штампано у два тома31) у Венецији 1772. Представља прву словенску монографију о руском цару, кога је представио као идеал просвећеног монарха и јунака филозофске мисли 18. века.32) Књига има два издања, једно скромније и непотписано, а друго луксузно и са посветом Катарини Ве­ликој. За писање ове монографије је користио бројне руске и запад­ноевропске архивске изворе. Књига је имала патриотску мисију, да скрене пажњу руском двору на српски народ. Луксузно издање садржи бакрорезне карте, илустровано је портретима и медаљама и спада у једну од најлепше опремљених српских књига до данас, а истовремено се може сматрати зачетком српског историјског романа. Књига је већ 1774. прештампана у Санкт Петербургу, а њоме су се послужили Пушкин и Његош (за Горски вијенац).33)

Мада се није бавио портретом као уметничким жанром, као одличан познавалац иконографије и западноевропског портретног сликарства, израдио је 1773. у бакрорезу псеудопортрет кнеза Лазара,34) на основу оригиналног портрета са иконе Христофора Жефаровића из 1746. године, који није сачуван, а по наруџбини Јована Јовановића Шакабенте. Њиме је желео да одбрани српско право у Хабзбуршкој монархији и подстакне родољубље помогне величање световног достојанство поглавара Карловачке митрополије.35) Израдио је и бакрорезни портрет Павла Ненадовића, али је он данас загубљен.

Свети Лазар, велики књаз српски (1873) у Народном музеју у Београду

Велику рукописну калиграфију израдио је 1777. године, која је штампана тек 1994. године, пошто у то време Хабзбуршка монархија није одобрила ову калиграфију за штампање. Желела је да онемогући ширу употребу уметничке ћирилице, истичући како Срби немају канцеларије у којима би се таква ћирилица користила и чак настојала увођење латинице у српске школе.36)

У време императорке Марије Терезије су вршене су значајне школске реформе у српском и у румунском школству у оквиру Карловачке митрополије.37) Због спровођења аустријске реформе школства,38) која је захтевала штамапње калиграфских уџбеника,39) а по наруџбини Илирске дворске канцеларије је на бакарним плочама израдио Славенску и влашку калиграфију, која је отиснута 1778. године. За њу је добио награду од Марије Терезије.40) Његово дело је тада примљено у западноевропску калиграфско-графичку заједницу, а ћирилско уметничко лепо писање је прихваћена као писмо равноправно са латиничним калиграфијама.41) У калиграфији је дао и правила писања којих се треба придражавати приликом лепог писања: држање тела, држање руке, држање пера.42)

У опсежној студији Представка Марији Терезији писао је о друштвеним приликама код Срба у Хабзбуршкој монархији у 18. веку с предлозима за решавање читавог низа питања.43)

Пошто је остао без куће и имања скоро три го­дине је живео у фрушкогорским манастирима (Беочину, Гргетегу и у Ремети).44) Почетком 1783. на препоруку архиепископа и митрополита Мојсеја Путника, добио је место коректора у штампарији Јосифа Курцбека у Бечу.45) Курцбек је од 1770. имао моно­полску привилегију за штампање ћириличних књига у целој Хабз­буршкој монархији, док је венецијанска штампарија у исто време готово сасвим замрла.46)

У тој штампарији је израдио низ бакрорезних листова, који спадају међу највеће домете српске графичке уметности и постао члан академије првог бечког бакроресца Јакоба Матијаса Шмуцера, а истовремено је примљен и у новоосновану Академију слободних уметности.47) Исте године 1783. штампан је његов Вечни календар, који представља малу енциклопедију знања, на 366 страна, на словеносрпском језику. Календар садржи углавном астрономске и природњачке научне појмове, као и хронолошки поређане историјске догађаје од настанка света, а осим историјских података, налазе се и обимно поглавље, на крају књиге и 9 цртежа из астрономије, па представља и прву књигу из те области. Забележио је податке о временским циклусима, направио таблице са подацима о Сунцу и Месецу, за рачунање датума Ускрса по Великом индикту, таблице о дужини трајања дана и ноћи, таблице Месечевих мена и друге.48) Осим тога, у њему је записао поуке о чувању здравља, и друге корисне савете. За Вечни календар је израдио и један од његових најуспелијих бакрореза, композицију Стварање света, као и своје последње песничко дело Молитву пред смрт.49)

У Бечу је исте године 1783. штампао и приручник за виноградаре Искусни подрумар, где је по узору на немачке приручнике записао своја властита искуства, описао производњу вина у Срему, и писао о историји, месту и значају вина, начину распознавања квалитета и o уживању у вину.50)

Смрт

Пошто од књижевног рада није могао да живи, последње године је провео у беди, живећи готово од милостиње.51) Оронуо и оболео од туберкулозе, вратио се из Беча, најпре у Пакрац, а почетком 1784. боравио је на Исаиловцу код Новог Сада, на добру бачког епископа код владике Јосифа Јовановића Шакабенте.52) Септембра исте године је пао у кревет.53) Преминуо је 19/30. јануара 1785.54)55)

Сахрана је била тако скромна и неугледна, а се ускоро заборавило и где му се налази гроб.56)

Заоставштина

  • У фонду за Старе и ретке књиге Народне библиотеке Србије налази се разноврсна збирка његових оригиналних издања књига, међу којима су најзначајнији Плач Сербији, Живот Петра Великог и „Славено-сербски магазин”.
  • У Музеју Српске православне цркве у Београду се чува шест његових аутентичних бакарних плоча:57)
    • Света Тројица са арханђелом Михаилом и сценама (1758)
    • Свети великомученик Димитрије са изгледом Манастира Велика Ремета (1764),
    • Свети апостоли Петар и Павле са изгледом Доње цркве у Сремским Карловцима (1770)
    • Манастир Кувеждин (1772),
    • Свети кнез Лазар (1773)
    • Манастир Крушедол (1775)
  • Његова приватна библиотека од преко 200 књига,58) која представља једину збирку његових личних ствари сачувану до данас,59) чува се у Библиотеци Српске Патријаршије у Београду. Међу њима су књиге штампане на латинском, већином верско–полемичке догматске садржине, као што је италијанско–латински и латинско–италијански речник (1764), неколико издања латинско–немачких и немачко–латинских речника, један вишејезични речник (италијански, француски, немачки и латински), уџбеници латинског језика које је приредио и објавио за потребе оновремених српских школа,60) а у рукописном одељењу библиотеке се налази његов рукопис Против римског папства, настао у тешким временима за српски народ и цркву, као реакција на прозелитске активности аустријског двора и Римокатоличке цркве.61)

Литература


Zaharije Stefanovic Orfelin

1) , 6) , 9) , 12)
З. Бајин, Н. Марковић, Д. Филиповић, 2012, стр. 3
2) , 22) , 24)
Ксенија Светличић и Душица Грбић, 2002, стр. 3
3) , 4) , 58)
Боривој Чалић, 2010, стр. 106
5) , 14) , 36) , 37) , 41) , 42) , 53) , 56)
Данило Вуксановић, 30. 5. 2011.
7) , 31) , 59)
Миленко Бодирогић, 18. 5. 2012.
8)
Ксенија Светличић и Душица Грбић, 2002, стр. 4
10) , 15) , 18) , 51) , 55)
З. Бајин, Н. Марковић, Д. Филиповић, 2012, стр. 4
11) , 13) , 16) , 17)
Боривој Чалић, 2010, стр. 107
19) , 27) , 29) , 32)
П.П.Азап, 3. 2. 2009.
20) , 48)
Надежда Пејовић, Жарко Мијајловић, 2011, стр. 788
21)
Историја српске културе, Павле Ивић
23) , 44) , 52)
Милан Ђ. Милићевић, 1901, стр. 117
25) , 26)
З. Бајин, Н. Марковић, Д. Филиповић, 2012, стр. 5
28) , 39)
А. Драпшин, О. Кривошић и Д. Грбић, 2008, стр. 4
30) , 33) , 46)
Боривој Чалић, 2010, стр. 109
34) , 35) , 38)
А. Драпшин, О. Кривошић и Д. Грбић, 2008, стр. 6
40) , 43) , 45) , 47)
Боривој Чалић, 2010, стр. 110
49) , 50) , 54)
Боривој Чалић, 2010, стр. 111
57)
Град Београд, 5. 12. 2013.
60)
Боривој Чалић, 2013, стр. 411
61)
Владимир Вукашиновић, 1. 2. 2013.
захарије_стефановић_орфелин.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/15 23:22