Корисничке алатке

Алатке сајта


република_српска_крајина

Република Српска Крајина

Република Српска Крајина (РСК), некадашња држава српског народа настала на ранијем подручју Социјалистичке Републике Хрватске 1991. године.1) СРХ се једностраном одлуком отцијепила од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије 1991. године, што је праћено касније оснивањем РСК пошто је српски народ у великој већини хтио да остане са осталим Србима у Југославији. РСК је постојала између 1991. и 1995. године,2) мада је источни дио (Источна Славонија и Барања) остао независан дуже вријеме. РСК су већински настањивали Срби. До 1995. године (заједно са Републиком Српском) сматрала се делом Савезне Републике Југославије. Заузимала је површину од 17.028 km², што је око 30% територије СР Хрватске.

Главни град РСК био је Книн (12.000), а остали већи градови били су: Вуковар (32.000) и Петриња (14.000), пошто је РСК била углавном рурална земља. Према незваничним процјенама РСК је средином 1993. године, имала од 433.6003) до 435.595 становника и површину од 17.028 km². Од укупног становништва, 91% чинили су Срби, 7% Хрвати и 2% остали.4)

РСК се граничила са Хрватском, СР Југославијом (тачније Србијом), Мађарском, Републиком Српском и Федерацијом Босне и Херцеговине).

Највећи део Републике Српске Крајине заузеле су Оружане снаге Републике Хрватске у Операцији Бљесак (подручје Западне Славоније) и у Операцији Олуја (подручја Северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније) у мају и августу 1995. године. Овим операцијама и након њих извршено је етничко чишћење над српским становништвом на тој територији, када је убијено и протерано више од 350.000 Срба.

Део територије РСК који је обухватао Источну Славонију, Барању и Западни Срем Хрватска војска није заузела него је Ердутским споразумом од 12. новембра 1995. и након великог притиска на власти РСК у Источној Славонији и Барањи, покренут процес мирне „интеграције“ овог подручја у уставно-правни поредак Хрватске. Процес „интеграције“ се проводио под управом Уједињених нација (Мисија УНТАЕС) и завршен је 15. јануара 1998.

Географија

Република Српска Крајина се простирала правцем сјевер - југ, односно исток - запад (мањим делом) и имала је облик издужене елипсе. Дужина РСК од хидроелектране Перуча до села Градац на лијевој обали ријеке Купе на Кордуну (југ - сјевер) и према истоку код Брезова Поља на планини Папук у Западној Славонији била је 350 километара а од села Апшевци у Западном Срему (југ) до границе са Мађарском на ријеци Дунаву (сјевер) око 100 километара.5) Ширина РСК од села Доњи Земуник код Задра до тригонометра Орловац (1485 метара), на сјеверним падинама планине Динаре на граници са ранијом СРБиХ била је 86 километара, а од села Уштица на десној обали ријеке Саве до Јасеновца, свега четири километра. Гранична линија са Републиком Хрватском и Муслиманско-хрватском федерацијом БиХ (линија сјевер) износила је 199 километара, а гранична линија УНПА Југ износила је 230 километара.

РСК је била састављена од три одвојена дијела:6)

  • Книнска Крајина укључујући Северну Далмацију, Лику, Кордун и Банију. У њен састав су улазиле следеће општине: Бенковац, Војнић, Вргинмост, Глина, Грачац, Двор, Доњи Лапац, Дрниш, Книн, Кореница, Костајница, Крњак, Обровац, Петриња, Плашки, Слуњ, Српска општина Задар, Цапраг.
  • Западна Славонија. У њен састав су улазиле следеће општине: Грубишно Поље, Дарувар, Окучани, Пакрац, Слатина. Дио територије је био под контролом Хрватске до краја децембра 1991. године, када је ЈНА помогла Србима са тих подручја да ослободе ширу територију.
  • Источна Славонија, Барања и Западни Срем. У њен састав су улазиле следеће општине: Бели Манастир, Вуковар, Даљ, Мирковци, Тења.

Ове територије службено су биле географске регије. Корпуси крајишке војске су били дислоцирани по начину једна регија - један корпус. По регијама је био и попис становништва Српске Крајине.

Насеља

Под контролом РСК су била следећа насеља:

Бели Манастир, Бенковац, Бискупија, Боричевац, Борово Село, Цетинград, Двор на Уни, Доњи Лапац, Дрниш, Ервеник, Ердут, Глина, Грачац, Вргинмост, Хрватска Дубица, Костајница, Јагодњак, Јасеновац, Ловинац, Кистање, Книн, Кореница, Крњак, Мајур, Маркушица, Масленица, Негославци, Нуниц, Обровац, Окучани, Петриња, Плитвице, Раковица, Саборско, Слуњ, Свети Рок, Шодоловци, Стрмица, Топуско, Трпиња, Удбина, Војнић, Врховине, Врлика, Вуковар.

Историја

Становништво

Према пописима становништва из доба СФРЈ Срба у Хрватској је било:7)

  • 1948 — 543 795
  • 1953 — 588 756
  • 1961 — 624 991
  • 1971 — 627 000
  • 1981 — 531 502
  • 1991 — 581 661

Највећи удео Срба, 1991. године, био је у општини Доњи Лапац и то преко 95%. Поред тога Срби су 1991. године чинили велику већину, између 80 и 90 одсто у општинама Војнић, Кореница, Двор, Книн и Грачац, са осамдесет у општинама Вргинмост, Глина, Костајница, Бенковац и Обровац са 50 до 70 одсто. Половину су имали у Петрињи и Пакрацу. Трећину становништва чинили су у општинама Огулин, Карловац, Новска, Бели Манастир, Вуковар, Ораховица, Дарувар, Грубишно Поље, Подравска Слатина. Преко 20 одсто било их је у Осијеку, Сиску, Новој Градишки, а имеђу 15 и 20 одсто у Нашицама, Доњем Михољцу, Славонској Пожеги. Значајне српске заједнице постојале су и у Винковцима, Славонском Броду, Ђакову, Бјеловару, Копривници, Кутини, Гарешници, Врбовском, Шибенику, Задру, Сињу, Имотском. Већину су дакле имали у Западној Славонији, деловима Барање и источне Славоније, затим на Банији, Кордуну, Лици, Крбави, те деловима Далматинске Загоре и Билогоре. У Загребу је 1991. године живело 44.384 Срба, односно чинили су 6,27% становништва главног града Хрватске. У неких двадесетак општина од око 115 тада, Срба је било испод 1 одсто.

Политика

У периоду свога трајања, Република Српска Крајина је имала три предсједника. По одвајању од Републике Хрватске први председник био је др Милан Бабић, који је живио у Книну и био један од главних заговорника за одвајање Крајине од Републике Хрватске у спорним периодима. Након њега власт преузима Горан Хаџић из Источне Славоније. Посљедњи предсједник изабран на демократским изборима 1994. године био је Милан Мартић, који је обављао своју дужност све до пада Крајине у августу 1995.

У Крајини су једном одржани парламентарни и предсједнички избори. Главни фаворит на изборима била је Српска демократска странка која је имала и највише посланика као и дотадашња предсједничка мјеста (иако је Милан Мартић био представљен од групе грађана, њега је подржавала СДС српских земаља). Поред СДС, која је била подијељена на СДС српских земаља и СДС Крајине, на изборима су учествовале и Српска радикална странка, Социјалдемократска партија Крајине и Српска партија социјалиста. Председници Хаџић и Мартић су уживали значајну подршку београдских медија у односу на своје политичке противнике.

Државни симболи

Званичне ознаке Републике Српске Крајине биле су грб и застава, која је била састављена од три боје у једнаким пољима од горе према доље: црвена, плава и бијела. На средини заставе налазио се двоглави орао са круном, који је представљао и грб Крајине.

Оружане снаге

Оружане снаге Републике Српске Крајине су биле Српска војска Крајине (СВК) и милиција. Српска војска Крајине званично је настала 17. октобра 1992.

Милиција Крајине

На почетку српско-хрватског сукоба значајну улогу у одбрани Крајине играла је Милиција САО Крајине. Током притиска на Србе хрватска Влада је избацила већину Срба из републичког МУП-а те из станица МУП-а у општинама где су Хрвати чинили већину. Покушавајући да ураде то исто и да уведу нове симболе на униформе милиције у општинама са српском већином наишли су на отпор Срба, припадника МУП-а. Од тог тренутка секретаријати милиције прекинули су све везе са министарством у Загребу и формирали су Милицију Крајине на челу са Миланом Мартићем. Дана 4. јануара 1991. године је био створен Секретаријат унутрашњих послова у Книну. Милиција Крајине је у више наврата учествовала у борбама, упркос чињеници да није имала тешко наоружање, које су имали припадници МУП-а Хрватске и ЗНГ (касније Хрватска Војска, ХВ). Према западним изворима у јулу 1991. године она је имала око 7.000 припадника са резервом око 20.000.8) Према српским ауторима 9. октобра 1991. године Милиција САО Крајине имала је 1.200 редовних припадника у секретаријатима, 500 припадника специјалних јединица и 1.200 резервиста. Тада је постојало седам секретаријата унутрашњих послова: у Книну, Кореници, Петрињи, Војнићу, Окучанима, Белом Манастиру и Вуковару.

Здравствена служба

Здравство подручја Крајине је прије рата било интегрални дио здравствене службе у Републици Хрватској. Финансирано је из јединственог фонда, са сједиштем у Загребу. Количина новца којом је располагало крајишко здравство није била довољна да покрије веће потребе. Здравствена служба Крајине имала је 9 домова здравља (Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Кореница, Доњи Лапац, Двор на Уни, Костајница, Вргинмост, Војнић) и 3 медицинска центра (Книн, Глина, Петриња). Број становника на једног љекара је био, у просјеку, 1.412. Најмањи је био у Книну (532) и у Петрињи (554), док је у Војнићу тај број износио 2.233. Број постеља у РСК је износио 1.338, тј. 4,53 кревета на 1.000 становника.9)

Након почетка рата у 1991. здравствена служба у САО Крајини је реформисана у правцу аутономије и сарадњи са службама здравља БиХ и Србије. У јесен 1991. била су створена два медицинска центра у Книну (Далмација и Лика) и у Глини (Кордун и Банија). Значајна пажња је била обраћена на помоћ избеглицама са подручја под контролом ЗНГ и МУПа Хрватске, којих је било укупно око 100.000 људи. У току читавог рата велику помоћ љекарима РСК су пружили Војномедицинска академија у Београду и хуманитарне организације, као и Српска православна црква.10)

Образовање

Прије рата на територији РСК није било значајнијих установа вишег образовања (универзитети), већ само основне и средње школе у мањим градовима и неким селима. Током рата су почели са радом одређени факултети у неким већим градовима, као нпр. учитељски у Петрињи.

Спорт

Први кораци по развоју спортских активности на простору Републике Српске Крајине су почели 28. септембра 1992. године када је усвојен Закон о физичкој култури. Након тога су основани струковни савези као фудбалски у Србу, кошаркашки у Книну, одбојкашки у Вуковару, рукометни у Белом Манастиру, шаховски у Борову насељу итд. У Бенковцу 11. фебруара 1995. основан је Олимпијски комитет Републике Српске Крајине. Сарадња Крајине, Српске и Србије на спортском пољу била је успјешна. Први кораци сарадње направљени су захваљујући напорима Министарства за спорт Савезне Републике Југославије, Југословенског олимпијског комитета, Факултета за физичку културу и других институција у Београду и сличних из Српске, односно са Пала и из Бање Луке. У Крајини је била популарна фудбалска лига која је постојала у периоду од 1992. до 1995. године, а најпознатији клуб је био „Динара“ из Книна. Политички положај Републике Српске Крајине одразио се на њен спортски живот у међународним оквирима. То је значило блокаду у сваком погледу.11)

Влада Републике Српске Крајине у прогонству

Посланици некадашње Народне скупштине Републике Српске Крајине су 2005. формирали Владу Републике Српске Крајине у прогонству, међутим она до данас није остварила неки већи утицај како мећу избеглим лицима из Српске Крајине тако и према Влади Републике Србије.12)13)14)15)16) Данас је званично призната једино од Српске радикалне странке.

Сродни чланци

Литература

  • Дакић М. Српска Крајина: историјски темељи и настанак. — Книн: Искра, 1994. — 95 с. — ISBN ISBN 86-82393-01-8
  • Дакић М. Крајина кроз вијекове: из историје политичких, националних и људских права српског народа у Хрватској. — Београд, 2002.
  • Новакович Коста. Српска Крајина: (успони, падови уздизања). — Београд; Книн: Српско културно друштво Зора, 2009. — 602 с. — ISBN 978-86-83809-54-7
  • Радуловиħ С. Судбина Крајине. — Београд: Дан Граф, 1996. — 189 с.
  • Радослав И. Чубрило, Биљана Р. Ивковић, Душан Ђаковић, Јован Адамовић, Милан Ђ. Родић и др. Српска Крајина. — Београд: Матић, 2011. — 742 с.
  • Република Српска Крајина: десет година послије / [уредник Вељко Ђурић Мишина]. — Београд: Добра воља, 2005. — 342 с. — ISBN 86-83905-04-7
  • Република Српска Крајина: десет година послије. Књ. 2 / [уредник Вељко Ђурић Мишина]. — Београд: Добра воља, 2005. — 250 с. — ISBN 86-83905-05-5
  • Sekulić, Milisav. Knin je pao u Beogradu. — Nidda Verlag., 2000.
  • Штрбац, Саво. Рат и ријеч. — Бања Лука: Графид, 2011. — 190 с. — ISBN 978-99938-53-74-9
  • Mihailo Crnobrnja, The Yugoslav Drama, McGill-Queen's University Press, 1996, ISBN 978-0-7735-1429-4

Спољне везе

1)
Vojska Krajine No. 9-10
3)
Радослав И. Чубрило, Биљана Р. Ивковић, Душан Ђаковић, Јован Адамовић, Милан Ђ. Родић и др. Српска Крајина. — Београд: Матић, 2011. — стр. 325. — ISBN 9788679780284
4)
„Vojska Krajine No. 9-10”, "Vojska Krajine" No.9-10 feb-mar 1994. Beograd na sajtu Balkan Archive
5)
Новаковић Коста. Српска Крајина: (успони, падови уздизања). — Београд; Книн: Српско културно друштво Зора, 2009. — Стр. 197. — ISBN 978-86-83809-54-7
6)
Радослав И. Чубрило, Биљана Р. Ивковић, Душан Ђаковић, Јован Адамовић, Милан Ђ. Родић и др. Српска Крајина. — Београд: Матић, 2011. — стр. 326. — ISBN 9788679780284
7)
Роксандић, Драго (1991). „36 - Промјене у становиштву“. Срби у Хрватској. Vjesnik
8)
Dr N Thomas & K Mikulan. The Yugoslav Wars (1). Slovenia & Croatia 1991—1995. — Osprey Publishing, 2006. — P. 42. — ISBN 1-84176-963-0
9)
Радослав И. Чубрило, Биљана Р. Ивковић, Душан Ђаковић, Јован Адамовић, Милан Ђ. Родић и др. Српска Крајина. — Београд: Матић, 2011. — С. 336
10)
Радослав И. Чубрило, Биљана Р. Ивковић, Душан Ђаковић, Јован Адамовић, Милан Ђ. Родић и др. Српска Крајина. — Београд: Матић, 2011. — С. 337
11)
Радослав И. Чубрило, Биљана Р. Ивковић, Душан Ђаковић, Јован Адамовић, Милан Ђ. Родић и др. Српска Крајина. — Београд: Матић, 2011. — стр. 351. — ISBN 9788679780284
република_српска_крајина.txt · Последњи пут мењано: 2021/07/11 00:15