Добро дошли на Српску енциклопедију

Операција Бљесак

Операција „Бљесак“, завршна војно-полицијска акција етничког чишћења Западне Славоније од Срба. Започела је 1. маја 1995. у раним јутарњим сатима и трајала је око 36. сати.

Припреме

Подручје Западне Славоније у РСК просторно је имало облик избочне, са три стране окружене територијом под контролом Независне државе Хрватске, а на југу одвојено Савом од Срба из Републике Српске, са само једним мостом, као копненом везом,1) због чега је била веома тешка за војну одбрану.

По налогу тадашњих председника Фрање Туђмана, министра одбране Гојка Шушка, начелника Главног штаба (стожера) Хрватске војске Јанка Бобетка и команданта Хрватског ратног ваздухопловста Имра Аготића акцију су испланирали и извели хрватски генерали: Петар Стипетић,2) Лука Џанко командант војне области Бјеловар,3) Маријан Марековић, Младен Круљац и бригадир Стјепан Гашљевић,4) са 16.000 добро приремљених, наоружаних и увежбаних5) припадника хрватских оружаних снага.6)

У то време ова област западне Славоније, од око 500-600 км2, на подручју делова општина Пакрац, Новска и Нова Градишка,7) на којој је живело око 15.000 становника,8) налазила се у саставу Републике Српске Крајине (РСК) и под заштитом војника УН, у такозваном сектору „Запад“.9)

УМПРОФОР

Сектор „Запад“ који је штитио Западну Славонију састојао се од око 4.000 војника УМПРОФОР-а расподељених у:10)

  • Јордански батаљон на правцу Запад, у зони ауто-пута, око Новске,
  • Непалски батаљон на правцу Исток и
  • Аргентински батаљон на правцу Север

Хрватски генерали су вече пре почетка напада или раније упозорили војнике УН, како би се на време повукли на безбедна места,11) што је најпре учинио Јордански батаљон, затим и остали, најкасније до 03:00 ујутро 1. маја 1995.12) Напуштање положаја војника УН је изазвало панику међу цивилима.13) Јордански батаљон је осим тога отворено сарађивао са снагама Републике Хрватске, уступивши им своје положаје и део технике и извршивши извлачење свог људства на теригорију Републике Хрватске у правцу Новске и даље.14) Према изјавама сведока, у неким местима, хрватски војници су током првог дана нападали српске положаје у униформама, са возилима и оружјем УНПРОФОР-а (Јасеновац и Горице, код Драгалића).15)

Бројно инфериорнији Непалски батаљон је задржао коректан став, али није имао утицај на развој догађаја, осим што није показао отпор, нити је ометао РСК приликом извлачења тешког наоружања из складишта „Кула“.16)

Аргетински батаљон на северу је показао висок степен сарадње са агресором. Посредовао је и учествовао у преговорима око отварања ауто-пута, упозоравајући српску страну да ће сносити последице, уколико пут не буде био отворен, као и у преговорима око предаје оружја после Операције „Бљесак“, која се завршила заробљавањем војника РСК.

Стање у Војсци РСК

Становнишво у Западној Славонији је до тада углавном живело мирно и нису се очекивали већи ратни сукоби. Подручје је бранио 18. корпус Војске РСК, који према свдочаствима очевидаца у то време није бројао више од 3.500 бораца17) свакако мање од 4.000.18) Њихов људски и технички потенцијал у односу на агресора бројно и квалитативно није био у стању да одбрани Западну Славонију.19) С једне стране, према захтевима Венсовог плана, људство корпуса је било одвојено од теже борбене технике.20) Осим тога, команда је из Окучана пребачена у село Стара Градишка на обали Саве, што је у случају агресије на Западну Славонију учинило да јединице потчињене команди остану одсечене. Упркос томе што је располагала са доста уверљивим подацима о нагомилавању јаких војних формација РХ у ширем реону, у првом тренутку команда је врло лоше проценила намере непријатеља, оставши уверења да се ради само о провокацији са позиција силе, у вези неотварања ауто-пута, а не о агресивним намерама нападача.21) Под изговором да је циљ напада отварање ауто-пута Загреб—Липовац, између Новске и Нове Градишке, по дуго и пажљиво припремљеном плану, хрватске снаге су извршиле агресију на Западну Славонију, ставиле је под своју контролу и извршиле етничког чишћење на целој територији.

Бљесак

Операцију „Бљесак“ су започеле јаке снаге Хрватске војске и полиције 1. маја 1995, око 5:30 сати ујутро, истовременим артиљеријским нападом у три правца Новска—Јасеновац, Новска—Рајић и Пакрац—Градишка.22)

Изненађени снагом и озбиљношћу напада23) у команди Војске РСК је владало потпуно расуло,24) а међу војницима велики страх.25)

Правац Новска—Јасеновац

Јасеновац је бранила Тактичка група 1, која је бројала свега 60 бораца (од 450 колико их је било на списку), чији се командант на почетку напада није налазио у зони одговорности. Након артиљеријског напада Тагкитчка група 1 није пружила активан отпор, нити је учествовала у даљим борбама, већ је поневши са собом углавном лично наоружање, а оставивши за храну, возила, муницију и средства везе, заједно са припадницима МУП и цивилним становништвом напустила своју зону одговорности и пребацила се преко Саве у Градишку у Републику Српску, после чега је војска РХ у 8:00 сати ујутро неометано ушла у Јасеновац.26)

Правац Новска—Рајић

Област је бил у зони одговорности 98. пешадијске бригаде и бројала је око 549 бораца, који су мобилисани пре почетка борбених дејстава. Око 01:00 сат су добили наређење да заузму положаје по плану дејства артиљерије. Организовали су активну одбрану, чији је задатак био одбрана пута Новска—Окучани, као и помоћни правац Кричко брдо — село Рајић. Располагали су са 4 пољска топа 76mm М42 у селу Јазавица, осам минобацача МБ-82 мм у селу Пакленица, као и подршку из Драксенића у РС са пољским топом 115mm.27)

Након артиљеријског напада у 5:30, војска РХ је прешла у пешадијски напад и у 5:50 сати се нашла на ауто-путу Новска—Окучани у захвату села Кричка Рајић и Бијела Стена, када је наређено дејство из расположивих наоружања по рејону Кричке и Новске.28)

У 6:00 сати 1. батаљон је ушао у борбу у реону Кричког брда. Због јаког напада оклопних возила и механизације брзо је разбијена одбрана ауто-пута коју су организовале јединице МУП Окучани. Одбрана је издржала до 9:30 сати, када се 2. батаљон почео да се повлачи за 200 метара, а у 9:40, Хрвати су успели да пресеку пут Рајић—Пакленица, када је 2. батаљон остао одсечен у и опкољен заједно са слом Пакленице, док се 1. батаљон повукао у Рајић. Са појачањем јединица МУП 1. батаљон је покушавао да одбрани рајићки надвожњак, али су их хрватске снаге на левом и десном боку са околопном и механизованим снагама, уз подршку артиљерије и авијације надјачали, звог чега је 1. батаљон напустио командно место у селу Рајић, и наставили повлачење Боровцу. Услед таквих борбених дејстава, 98. бригада, је на крају почела је да повлачи заједно са цивилима у правцу Окучана.

Цивилно становништво у Окучанима, је преко радија, у раним јутарњим сатима обавештено да остане мирно и да оде у склоништа са најнужнијим стварима, те да одбрана на жестоке нападе дејствује и да је стање стабилно. Цивлили су хтели да крену према излазу из Окучана, али их је војска најпре спречавала, не би страдало од граната и од авионских напада. Стаблино стање није дуго потрајало, у болницу око подне почео да пристиже велики број рањеника, примећено је да не постоји кординација између руководства и војске РСК, која је бранила Западну Славонију. Убрзу су радио-станице престале са радом. Из Пакраца нису стизале никакве информације. Становништво из Окучана и околних села је кренуло према Градишци. У касним поподневним часовима, град је засипан разним гранатама и другим пројектилима.29)

1. батаљон је око 20:00 покушали су да организују одбрану код Лађевцу ка Бодеграју, а пола сата касније су се борили са два хеликоптера који су спремали на десант.30)

Хрвати су затим наставили продор према селу Миславци и Бенковац и коначно пресекли комуникацију Окучани—Пакрац, чиме је остао одсечен северни део Западне Славоније.31)

Команда 18. корпуса Војске РСК напустила је Стару Градишку 2. маја око 10:00 сати и прешла у Градишку у РС. Њихово командно место је Војска РХ заузела 3. маја у 01:00 сат. Шире окружење Окучана је заузето у ноћи 1. маја око 23:00, сата, а 2. маја у поподневним часовима су ушли у Окучане.

Страдање

Артиљерисјким нападима били су засути градови Пакрац, Окучани и Стара Градишка. У нападима су учествовала и два хеликпотара, од којих је противваздушна одбрана Војске РСК оборила један изнад шуме Прашник, недалеко од саобраћајнице Градишка—Окучани.

Једним од мигова којим је управљао и Рудолф Перишин, док је грантирао колону избеглица је прешао преко Саве у Градишку у Републици Српској. Тамо је порушио целу једну четврт, на спавању. Перишин је касније проглашен за хрватског витеза и сахрањен је уз све почасти.32)

Највећа страдања су забележана у два села Медари и Пакленица, са претежно српским становништвом33) и поред тога што у тренутку уласка хрватских снага у селу и око села Медари (тада општина Нова Градишка) није било српских снага.34) Тамо су 1. маја, око 6 сати ујутро, хрватски војници на свиреп начин побили 22 цивила од укупно 24 колико их се у том тренутку затекло у селу.35)

Док су хрватске власти осигуравале „хумани поступак и сва грађанска права Законом о амнестији српском народу“,36) преостали српски народ са овог подручја, у тежњи да сачува голе животе је кренуо у егзодус, према Републици Српској.37) Масовни покрет становништва је започео у 1. маја у поподневним часовима. Кретали су се према Окучанима, Дубовцу, Новој Вароши, Старој Градишци, и одатле јединим путем који је преко моста на Сави код Градишке водио ка Републици Српској. Колона је ишла јако споро,38) а сви који су се кретали тим путем ка39) мосту на Сави,40) засипани су авионским бомбама, маљуткама из хеликоптера, топовским гранатама и снајперским мецима.41) На колоне избеглица дугачке неколико километара, код Нове Вароши паљба је долазила из oближњих шумa Прaшник и Љескoвaчa.42) Многи су са собом водили рањенике, а неки су излачили и мртве.43) Рањеници на путу су гажени тенковским гусеницама или докрајчивани ножевима.44) Из хрватских авиона гранатирана је бомбама на десној обали Саве, у Републици Српској,45) и Градишка,46) укључујући и болницу.47)

Највећи број цивила и војника страдао је приликом гранатирања избегличких колона, на путу од Нове Вароши до Градишке.48) У том селу, које је пре 1991. било претежно насељено Храватима, као и дуж магистралног пута Окучани—Стара Градишка—Градишка током 1. и 2. маја су забележени призори разбацаних лешева, унакажених тела жена, деце и старијих особа, као и преврнутих трактора, коњских запрега и ствари.49) Након пoкoљa, још дaнимa су на дeсну oбaлу Сaвe пристизaле избеглице, док су хрвaтски вojници нoћу бaгeримa сaкупљaли тeлa, пaлили их и зaкoпaвaли рoвoкoпaчимa,50) а затим цистернама испирали крв са асфалта на путу кроз Нову Варош.51) Пут је врло брзо после тога пресвучен новим слојем асфалта.52) Срби који су успели да преживе, своје исказе су давали истражним органима у Глини, Градишци и Бањалуци.53)

На потезу од Брусника према Омановцу, налазили су се збегови цивилног становништва, а око њих шест хиљада се налазила у шумама Псуња.

Предаја и заробљавање

Командант 18. корпуса је 2. маја око 15:00 је издао наређење да одсечене снаге у непријатељском окружењу у северном делу Западне Славоније изврше предају тешког наоружања Аргентинском батаљону УН у току 3. и 4. маја,54) Остаци пораженог 18. корпуса Војске РСК су се предали у поподневним сатима 4. маја изнад Пакраца, а следећег јутра, око 6.30 сати у подручју Омановца је престао отпор Срба,55) док је један мањи део одбио да се преда и прешао на герилски начин ратовања у шумама Папука и Псуња.56) Неки од њих су касније заробљени у шуми.57)

У току и после акције,58) око 1.450 припадника Српске Војске Крајине (СВК) је заробљено, већина на превару и уз помоћ заштитних снага УН.59) Мада је договор био да се изврши предаја оружја и да им се после тога омогући несметан прелазак у РС. Када је оружје предато,60) хрватска страна није испоштовала потписани споразум и извршила је њихово заробљавања, најпре отварањем артиљеријске ватре по јединицама у окружењу. За предују и извлачење и каснија страдања, како бораца, тако и цивила, део одговорности сноси и Аргентински батаљон УН, због своје неспособности реализације потписаних споразума, те директне и индиректне сарадње са командом Војске РХ у Пакрацу.61)

Српски ратни заробљеници су били смештени у Пожеги, Бијеловару и Вараждину. Током заточеништва су малтретирани. Најбруталнији третман је био у Вараждину, где је око 500 заробљеника с подручја Пакраца, који су се предали 4. маја током две недеље било пребијано и мучено, лишавано сна, понижавано,62) под вербалним претњама да ће бити убијени, као и стављањем ватреног оружја на чело.63) Након полицијског испитивања64) већина њих је пуштена са конвојем УН у Републику Српску.65)

Цивили који нису могли или нису желели да напусте своје домове са територије Западне Славоније, смештени су у логоре за цивиле. У исто време док су они били у у логорима,66) православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена,67) тако да после пуштања из логра нису имали где да се врате.68) Из логара је убрзо, уз помоћ заштитиних снага УН,69) у операцији „Сигурни пролаз“70) и хуманитарних организација,71) највећи део Срба напустио Западну Славонију72) и превежен је у Републику Српску и Србију.73)

Због овако „хуманог“ поступка Хрватских оружаних снага према заробљеним војницима, те избеглим цивилима, Операција „Бљесак“ није изазвала превише критика међународне заједнице, којој је највећу пажњу заокупило Мартићево ракетирање Загреба и других градова.74)

Три месеца након Операције „Бљесак“, уследила је Операција „Олуја“.

Бомбардовање Загреба

Други дан по отпочињању Операције „Бљесак“ (2. мај) тадашњи председник РСК Милан Мартић је наредио ракетирање Загреба.75) У дводневном ракетињу, снаге Војске РСК су испалиле на град 23 пројектила, од којих је погинуло шест особа, а 176 особа је рањено,76) односно према извештају судског процеса Милану Маркачу, седам особа је погинуло и других 214 особа је рањено.77)

Жртве

Хрватски судови су велики број заробљених Срба осудили на дугогодишње казне затвора за сваковрсне ратне злочине, које су потом издржавали у злогласном затвору Лепоглава, док је неколико десетина заробљеника прошло вишегодишње специјалне тортуре у логору Лора у Сплиту.78)

Док је у извештају хрватског хелсиншког одбора за људска права (ХХО), од 24. јула 2003, наведено да су у Акцији „Бљесак“ припадници хрватске војске убили 83 српска цивила, од чега 30 у нападима на избегличке колоне, а 53 особе у својим кућама,79) на евиденцији Документационог информационог центра Веритас, међутим, налазе се имена 283 погинулих и несталих Срба у овој акцији.80) По завршетку акције, покупљено је 168 лешева убијених Срба и покопно углавном под ознаком „непознат“. Од укупног броја жртава, до сада је расветљена судбина 127 лица, док се међу несталима води још увек 156 лица.81) Ексхумације заједничких гробница су вршене на месним гробљима у Доњим Окучанима (2007),82) Медарима, Окучанима,83)84) Трнави85) (2010) и Врбовљанима (2011).86)

У операцији су погинула 42 припадника хрватских оружаних снага, а 162 су рањена.87)

Њима на част

На путу Хрватске ка НАТО и Европској унији, у циљу успостављања реда и живота и изградње мира на демократским вредностима,88) овом акцијом је довршено етничко чишћење на територији Западне Славоније, из које је почев од 1991. године, укупно протерано око 67.000 Срба.89) После Операције „Бљесак“, у Западној Славонији је остало да живи око 1.000 Срба.90)

Упркос великом броју доказа, видео-записа и изјава сведока, Хашки суд никада није водио интензивну истрагу о злочинима почињеним над Србима у Западној Славонији, нико није оптужен, ни пред Хашким трибуналом, нити пред судовима у Хрватској.91)

Карактеришући Операцију „Бљесак“ као легитимну и оправдану ослободилачку акцију, чији је резултат било враћање суверенитета над „окупираним територијама“, игноришући страдање великог броја српских цивила и њихов егзодус, дан 1. мај у Хрватској се слави као Дан ослобођења Западне Славоније.92) Прослава празника се одржава у Спомен-парку хрватским витезовима у Окучанима подигнутом у спомен на погинуле припаднике оружаних снага Хрватске у акцији „Бљесак“.93)

Хашки суд је, између осталог, наредбу гранатирања Загреба 2. и 3. маја 1995,94) у време Операцији „Бљесак“, због непридржавања закона и обичаја вођења рата,95) ставио на терет тадашњем председнику РСК Милану Мартићу и 12. јуна 2007. га је осудио на казну 35 година затвора, коју издржава у Естонији.96)97)

И после

У подручје се до сада вратило свега 1.500, углавном старијих људи,98) и оних који нису имали где, сада живе мирно, без тензија, ни мржње, у сабласним и пустим местима, у којима су бројне српске куће уништене и зарасле у трње и шипражје, а цркве необновљене, са видним оштећењима из рата,99) и у местима са у потпуности измењеном етничком структуром становништва у односу на 1991, као на пример у Окучанима, који су пре рата били српска варошица,100) сада Срби чине мањину.101)

Низом системских мера у Хрватској је након егзодуса онемогућен повратак Срба у своје домове, као и повратак њихове имовине, како на територији Западне Славоније, тако и у осталим деловима Хрватске. Међу ове мере спадају: механизам тајних спискова оптужених за ратне злочине, повремена хапшења и привођења Срба на информативне разговоре ради застрашивања иостављања утиска да не постоје основни безбедносни, али ни економски услови за одрживи повратак. У отежане економске услове, осим немогућности повратка имовине, спада и немогућност обнављања привредних и пољопривредних објеката и немогућност запошљавања, тако да повратници не виде перспективу.102)

Литература

1) , 10) , 12) , 14) , 16) , 19) , 20) , 21) , 22) , 26) , 27) , 28) , 30) , 31) , 54) , 56) , 57) , 61)
Комисија за утврђивање узрока и начина пада западне Славоније, 11. 7. 1995.
2) , 3) , 92) , 93)
Бета, 1. 5. 2007.
4) , 8) , 33) , 37) , 40) , 41) , 43) , 44) , 67) , 69) , 71) , 73) , 78) , 80) , 81) , 95)
Саво Штрбац, 30. 4. 2015.
5) , 23) , 25) , 74)
Дарко Довранић, 2005.
6) , 11) , 76) , 89) , 91) , 98)
РТС, 1. 5. 2015.
7)
Грађански одбор за људска права, 2. 5. 2012.
9) , 75) , 79) , 97)
Бета, 30. 4. 2015.
13) , 15) , 17) , 24) , 38) , 39) , 47) , 48) , 58) , 63) , 64) , 90)
Фонд за хуманитарно право, 2. 5. 2002.
18) , 102)
Вести онлајн, 1. 5. 2011.
29) , 32) , 59) , 60) , 66) , 68)
Документационо информациони центар Веритас, 2. 5. 2014.
34) , 35) , 62) , 65) , 85) , 100)
Танјуг, 3. 5. 2012.
36) , 55) , 70) , 72) , 87)
Анте Назор, 2013.
42) , 45) , 46) , 50) , 53) , 84)
Паулина Арбутина, 1. 5. 2015.
49) , 51) , 52)
Срна, 1. 5. 2015.
77) , 94) , 96)
MSKJ UN, „RSK“ (IT-95-11) Миле Мартић
82)
Срна, 16. 12. 2010.
83)
Срна, 18. 12. 2010.
86)
Танјуг, 21. 5. 2011.
88)
Дневник, 1. 5. 2015.
99)
М. Филиповић, 5. 9. 2014.
101)
Танјуг, 1. 5. 2011.
Штампање