Добро дошли на Српску енциклопедију

Операција Олуја

Операција „Олуја“ или само „Олуја“, назив за једно од најсуровијих етничких чишћења на подручју бивше СФРЈ1) и Европе,2) у којој су припадници хрватске војске, полиције и Хрватског вијећа одбране,3) уз одобрење владе САД4) и учешће НАТО алијансе,5) од 4—9. августа 1995. протерале готово целокупно српско становништво са подручја Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације, односно из Републике Српске Крајине, која се у то време налазила под заштитом Организације уједињених нација. Аутор плана за овакву акцију је био командант Главног штаба Хрватске војске Јанко Бобетко (1919—2003), а припреме војног врха с тадашњим председником Хрватске Фрањом Туђманом на челу, су трајале две године.6)7)8)

План

Операцији „Олуја“ претходила је Операција „Бљесак“ 1—2. маја 1995, у којој је на територији западне Славоније (Република Српска Крајина) убијено око 283, протерано најмање 15.000 и ухапшено око 1.500 Срба. Многи од њих су одведени у логоре у Вараждину, Славонској Пожеги, Новој Градишци и Бјеловару.

На састанку државног и војног врха у Хрватској 31. маја 1995. у Брионима, под председништвом Фрање Туђмана, усаглашени су коначни детаљи војне операције „Олуја“ против Републике Српске Крајине. Поред утврђеног општег војног правца према Бихаћу, разговарало се и о војном дејству према Книну, као и одређивању снага које ће бити тамо упућене. Циљ је био разарање српских насеља, да би се паљењем кућа и имовине, становништво осећало несигурно и у страху за своје животе.9) Одобрење за „Олују“ дао је изасланик САД Ричард Холбрук, који је уочи припрема, 2. августа 1995, дошао у Загреб на састанак са Туђманом, јер Хрватска никада не би покренула офанзиву, у било ком од сектора, без јасне подршке владе САД.10) Амерички генерали су обучили и наоружали хрватску војску, упркос ембаргу на увоз оружја на територији читаве бивше Југославије.11)

Дан пре почетка „Олује“, 3. августа, хрватска делегација је на преговорима са крајишким Србима у Женеви о плану З4 понудила, да Срби предају железничку пругу и инсистирала на „мирној реинтеграцији окупираног подручја“.12) Делегација РСК на састанку није потписала тај план, с обзиром на то да је хрватска страна овим споразумом тражила искључиво капитулацију.13) У нацрту споразума међународна заједница је предлагала да се 4. августа у подне зауставе сва војна дејстава.14) Нешто касније, истог дана у Београду је српска делегација ипак прихватила предлог међународне заједнице, уз чврсте гаранције да Српска Крајина неће бити нападнута.15)

У припреме за обрачун са Србима се укључила и Телевизија Загреб, која је у очи „Олује“ приказала анкету где је 73% грађана подржало предвиђену акцију против Крајине.16)

Операција

Хрватске снаге су у акцији употребиле 138.350 војника, 350 тенкова, 800 комада артиљеријског оружја и 30 авиона и хеликоптера. Војску Републике Српске Крајине чинила су три корпуса 21. кордунашки, 15. лички и 31. банијски, са 31.000 војника, 200 тенкова, 350 комада артиљеријско-ракетног наоружања и неколико авиона и хеликоптера. Операцијом су командовали: Анте Готовина, заповедник Операције „Олуја“, Иван Чермак, војни заповедник Книна и Младен Маркач, командант специјалне полиције. Уз њих су биле високе војне старешине, Звонимир Червенко, начелник стожера, и Атиф Дудаковић, командант војске босанских Хрвата.17) Најмасовнија мобилизација обављена је у Сплиту, а у Загребу је у свака општина дала по једну бригаду. Већини амбасада је пред „Олују“ саветовано да припреме чланове својих породица да напусте Загреб и врате се у своје земље. Многе авио-компаније, међу првима из Швајцарске, Аустрије и Велике Британије су отказале своје летове за Загреб, Сплит и Дубровник.18)

Пред операцију „Олуја“, крајишке снаге су изгубиле на својој ефикасности: било их је мало, а борбена средства нису обнављана, нити им је пружана помоћ. Фронт је био дугачак 600 километара, и још 100 уз границу са рејоном Бихаћа у Босни. Хрватске и муслиманске снаге већ раније су заузеле стратешка места, као што су Дрвар, Гламоч, Грахово и део Ливањског поља, чиме је Книн изгубио стратешки правац снабдевања.19)

Акција протеривања планирана је за 4. август 1995. године у 05:00 сати ујутро. Међутим, пред свитање су четири авиона Ратне морнарице САД из НАТО снага ракатама типа Харм уништили радарско постројење Српске војске Крајине код Удбине и Книна, пошто су их ови осветлили радарским снопом, због чега се могао стећи утисак да ће акција бити изведена у координацији НАТО и Хрватске војске.20)

Општа акција протеривања, у којој је Хрватска употребила своју пешадију, артиљерију, оклопно-механизоване јединице и авијацију,21) започела је у 5 сати ујутро.22)23) Напад је започео најпре ударима Хрватског ратног ваздухопловства на центре веза и заповедна места Ћелавац, Петрова гора, Банатски Грабовац и Бунић, а у исто време је отворена топовска и ракетна пабља по местима раздвајања и по дубини РСК.24) Артиљеријско-ракетни удари извршени су по Обровцу, Бенковцу, Дрнишу, Кореници, Грачацу, Удбини, Војнићу, Вргин Мосту, Глини, Петрињи и многим крајишким селима.25) Још од почетка су протерани припадници УН из седам осматрачница и убијено је неколико канадских војника.26)

Од раних јутарњих часова и на сваких петнаест минута, Фрањо Туђман је преко Радио Загреба обавештавао становништво о „почетку повраћаја“ хрватских територија, те позивао крајишке Србе да се предају, нудећи им праведно суђење, напомињући да су Срби одбили мирну интеграцију, као и да су пропали сви покушаји да се зауставе „разуларене паравојне српске организације“, а званичне представнике Југославије (данас Србија и Црна Гора), да не помажу у пружању помоћи „екстремистима с окупираних хрватских подручја“. Између оваквих објава емитовале су се хрватске патриотске и борбене песме, као и химна „Лијепа наша домовино“.27)

Колоне избеглица на тракторима и другим пољопривредним возилима су преко подручја под контролом босанских Срба у западној и северној Босни кренуле ка Србији.28) Само у неколиок сати, са хрватских положаја у Грахову, на Книн је лансирано око 2.000 пројектила. Тога дана су затузети Свети Рок недалеко од Книна и више градова и села на ширем подручју и онеспособљен је одашиљач на Челавцу, главни комуникацијски центар, чиме су онемогућене комуникације,29) а око 19:00 два авиона НАТО, типа ЕА - 68, са носача „Теодор Рузвелт“ су испалила две ракете на радаре ракетне батерије земља - ваздух код Книна, у поседу Српске војске Крајине.30)

Следећег дана, у суботу 5. августа хрватске турпе су ушле у Книн, запалиле готово празан град и на Книнској тврђави поставиле 20-метарску хрватску заставу.31) Одмах је промењено име Болнице „Свети Сава“ у „Опћу болницу“ и оформљена је група „уличних чистача“, који су спрали крв и лом са улица у Книну. Туђман је сутрадан хеликоптером слетео у напуштени Книн, попео се на врх Книнске тврђаве и одржао говор у коме је обећао да Срби више никада неће играти улогу коју су до тада имали у Хрватској.32) Дана 5. августа су од Срба очишћени Грачац, Ловинац, Бенковац, Кијево, Врлика, Примишље у близини Слуња, Дубица на граници са БиХ.33)

Дана 6. августа хрватске снаге су очистиле Плашки, Лички Осик, Врховине, Обровац, Кореницу и Плитвице,34) а следећег дана 7. августа Слуњ, Петрињу, Војнић, Топуско и Горњи и Доњи Лапац.35)

Министар одбране Гојко Шушак се на конференцији за новинаре обратио јавности 8. августа, са саопштењем да је операција „Олуја“ успешно завршена 7. августа 1995. у 18 сати, с обзиром да хрватски „непријатељ, тог дана није пружао знатнији отпор“. Дана 9. августа хрватске снаге су у 11 сати започеле напад на Двор на Уни који је трајао до послеподневних сати.36)

У наредном периоду, хрватске снаге су вршило детаљно „претраживање“37) и „чишћење“ терена.

Жртве етничког чишћења

Избегличке колоне на путу кроз Републику Српску ка Србији су стално нападали хрватска артиљерија и војно ваздухопловство,38) чак и на територији Републике Српске. Jедан од најтежих инцидената се догодио у току 6. августа између Топуског и Двора, у колони дугој неколико километара, са 12.000 избеглица - жена, деце и старих људи је побијено неколико стотина, махом деце и жена. Цивили су остајали блокирани у подручју борбених дејстава. Пуцано је и на припаднике мировних снага, неке групе њихових војника су употребљавани као „живи зид“, а у истој улози су се нашли и заробљени Срби, који су морали да иду испред хрватских тенкова.39)

У насељеним местима, остали су само цивили, углавном старије и немоћне особе, које су биле изложене терору и после формалног завршетка Операције „Олуја“.40) Њих око 3.200, који нису хтели или нису могли да напусте своје куће су на силу интернирани у логоре за цивиле,41) а касније су и они посредством УН и хуманитарних организација пребачени у Републику Српску и Савезну Републику Југославију.42)

Прецизни подаци о српским жртвама и укупном броју прогнаних у етничком чишћењу никада нису званично објављени. Процене преко медија о протеранима баратају са цифрама више од 200.00043) и најмање 250.000. Документационо-информативни центар „Веритас“ је до фебруара 2014. године регистровао укупно 1.852 погинулих и несаталих, од чега је најмање 930 сахрањено, а 922 се води као нестало, међу њима 1.200 су били цивили.44)

Око 1500 припадника Војске РСК је заробљено, многи су касније убијени или осуђени као ратни злочинци.45)

На подручју хрватских градова, уништено је више од 10 хиљада српских кућа и локала. Цео простор је опустошен, опљачкан, па порушен и запаљен, укључујући српске црквене, културне, историјске, али и антифашистичке споменике.46)

И после

Савет безбедности Уједињених нација је резолуцијом 1009 од 10. августа 1995. снажно осудио војну офанзиву великих размера, коју је влада Храватске започела у августу, али су изостале било какве мере против агресора.47) Није било адекватне реакције међународне заједнице, за етнички очишћен простор и показан је висок ниво неправде према српском народу у Хрватској.48)

У наставу је следила Операција „Маестрал“ од 8—15. септембра 1995. у којојој су хрватске и муслиманске снаге убиле још 655 и прогнанале око 125.000 Срба са територије Босне и Херцеговине.49)

Задовољан резултатима Операције „Олуја“, хрватски председник Фрањо Туђман је 15. јануара 1996. у Хрватском сабору изјавио како је оваквим „успешним извођењем акције за свагда решен проблем хрватске државе“.50)51)

Након интензивне шестогодишње истраге, главна тужитељка Хашког суда, Карла дел Понте је тек 2001. године потписала прву оптужницу против команданта Анте Готовине, тада већ пензионисаног генерала Хрватске војске, као и врховног команданта Фрање Туђмана, који је у међувремену умро, за злочне на подручју Сектора Југ.52) Оптужницу против Бобетка је Хашки трибунал отпечатио 2002, али га хрватске власти нису изручиле том суду, а он је до смрти 2003. време провео у загребачкој болници.53)

Хрватске власти су одувек негирале етничко чишћење у „Олуји“, сматрајући да су тако изведене војне операције оправдане у борби против „побуњеника“. За право им је дала ослобађајућа пресуда 2011. Ивана Чермака, као и коначна пресуда Апелационог већа Хашког трибунала 2012. године, поништивши првостепене пресуде из 2011. године Анти Готовини, на 24 и Младену Маркачу на 18 година затвора,54)55)56) за удружени злочиначки подухват у циљу протеривања Срба,57) као одговорне за прекомерно гранатирање Книна, Грачаца, Обровца и Бенковца,58) прогон, депортацију и присилно премештање, пљачку, безобзирно разарање насеља, убиства, нехумана дела и окрутан третман током и након операције.59)

Њима на част

Пошто га је суд ослободио, Анти Готовини је додељена титула почасног грађанина многих места у Хрватској60) Книна, Бенковца, Пакраца, Дубровника, Сплита, Задра, Биограда, Сиња, Солина, Раба, Осијека, Врбовца, Пролошца, Новске, Шкабрње, па и Посједара у БиХ.

У Хрватској се 5. август, од 2008. године,61) прославаља као државни празник Дан победе и домовинске захвалности за акцију „Олуја“, којом су под хрватску управу „враћени“ последњи делови територије из састава Републике Српске Крајине. Од 2000. исти дан се обележава и као Дан оружаних снага Хрватске,62) односно као Дан хрватских бранитеља. На тај дан, у етнички измењеном Книну се приређује свечаност обележавања „Олује“, председници врше смотре почасних јединица, подиже се застава на Книнској тврђави, пушта хрватска химна, читају имена 198 погинулих хрватских бранитеља, борбени Мигови прелећу град,63) а у улици Фрање Туђмана се одржава традиционална смотра фолклора.64)

„…због једног малог дела догађаја, који се нису ни морали ни смели десити, често се неоправдано доводи у питање смисао целе операције, што је нетачно с војног, моралног, политичког и сваког другог аспекта”, Иво Јосиповић, 2. август 2011. године у Загребу, поводом прославе „Олује“65)

Надокнада за штету и губитке изазване Операцијом „Олуја“, неопходне мере за безбедан и слободан повратак припадника српске етничке групе, услови за миран и нормалан живот, укључујући и потпуно поштовање њихових националних и људских права, до сада нису обезбеђени.66)

Датум 4. август сваке године се обележава парастосима у помен страдалима у „Олуји“ у Цркви светог Марка у Београду и у Храму Христа Спаситеља (раније Свете Тројице) у Бањалуци.

Литература

1) , 3) , 6) , 8) , 23) , 28) , 43) , 54) , 59) , 60) , 62) , 66)
Агенција „Бета“, 3. 8. 2014.
2) , 5) , 48)
А. Мацановић, 2. 8. 2014.
4) , 10) , 12) , 13) , 16) , 18)
Предраг Пејчић, 31. 7. 2010.
7)
Према изјави Јанка Бобетка 2001. године
9) , 17) , 19) , 21) , 26) , 27) , 29)
Предраг Пејчић, 1. 8. 2010.
11)
Веритас, 12. 1999, стр. 7
14)
Веритас, 2001, стр. 3
15) , 25) , 65)
В. Таловић, И. Ловрић, 2. 8. 2011.
20) , 24)
Озрен Жунец, 2000, стр. 10
22) , 31) , 33) , 34) , 55) , 58) , 61) , 64)
Даље, 3. 8. 2014.
30) , 32)
Предраг Пејчић, 2. 8. 2010.
35)
Предраг Пејчић, 3. 8. 2010.
36) , 37)
Петар Грубишић, 4. 8. 2013.
38) , 40) , 41) , 46) , 56)
РТС - Деветнаест година туге, 4. 8. 2014.
39)
Предраг Пејчић, 4. 8. 2010.
42) , 50)
Веритас, 3. 8. 1999, стр. 3
44)
Саво Штрбац, 20. 2. 2014.
45)
Веритас, 3. 8. 1999, стр. 2
47) , 51)
Веритас, 12. 1999, стр. 8
49)
РТС, 4. 8. 2010.
52)
Веритас, 2001, стр. 2, 3
53)
Бета, 3. 8. 2014.
57)
Саво Штрбац, 2012, стр. 3
63)
Танјуг, 5. 8. 2014.
Штампање