Добро дошли на Српску енциклопедију

Милунка Савић

Милунка Савић – Глигоревић (Копривница, 24. јун 18901)2)Београд, 5. октобар 1973), српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, жена са највише одликовања у Првом светском рату. Рањавана је у борбама четири пута.3) Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“.

Биографија

Рођена је 1890. године (или 1892, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина) у селу Копривница, код Јошаничке Бање4) у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.5) Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана.6)7) Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године,8) дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић.9)

У Првом балканском рату 1912. борила се преобучена у мушкарца. Учестовала је и у Другом балканском рату 1913.10)

У Првом светском рату такође се пријавила као добровољац.11) У регуларне јединице српске војске примљена је у другој половини октобра 1914, за време Церске битке, са Горњачким четничким одредом и учествовала у биткама на Столцу, Воловици и око Руда. Рањена је 1914. године на положају „Селиште“, у одбрани Прибоја.12)

Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкотланђанка Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици.13) У јесен 1915. године учествовала је у борбама у источној Македонији на граници према Бугарској. У борбама за одбрану Струге, крајем новембра 1915.14) је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.15) Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.16) На Црној реци при освајању села Брод, септембра 1916. рањена је по трећи пут, а месец дана касније је рањена и по четврти пут у ноге, на положају „Чуке“ крајем октобра 1916. После тога је евакусана у енглеску војну болницу у Солуну. У болници сазнаје да је добила чин наредника. Недељу дана касније у исту болницу је дошла и тешко рањена Флора Сендс.17)

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом.18)

Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, и контролор у фабрици војних униформи.19) Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића20) из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921-2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.21)22) Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.23)

Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.24)

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века.25)26) Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце, коју је доводила из свог родног села.27)

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.28)

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике.

Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију.29) Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. Године 1972. Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић,30) на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године.31) Породична кућа је продата 1974. године.32)

Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду.

Ордење

Милунка Савић је најодликованија жена Првог светског рата. Нека од њених одликовања су:33)34)35)

У њену част

На њеној бившој кући на Вождовцу, у улици која данас носи њено име постављена је спомен-плоча. У Јошаничкој Бањи је 1995. године36) подигнут споменик у природној величини, вајара Љубише Манчића.37)38)39)40)

Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице41) у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године.42)43)44)45)46)

Удружње ратних добровољаца 1912—1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Милунку Савић је прогласило за свог почасног члана.47) Радио-телевизија Србије је снимила документарни филм посвећен њој. Ауторка филма је Слађана Зарић, а режисерка Ивана Стивенс. Филм је премијерно приказан октобра 2013.48) У Дому војске у Београду направљена је и мултимедијлна изложба, дело исте ауторке, која је приказана у септембру и октобру 2013. године.49)50)

У Београду, Ваљеву, Зрењанину,51) Јагодини, Краљеву, Косјерићу, Крушевцу,52) Младеновцу,53) Нишу, Параћину, Шапцу,54) као и у Степановићеву и Јошаничкој Бањи постоје улице које носе њено име.

Литература

Спољне везе

1)
Илија Петровић, 28. 10. 2012.
2)
У њеној чланској карти удружења резервних војних старешина стоји 1892. као година рођења
3) , 12) , 14) , 17)
Марина Милојевић, 16. 6. 2014.
4)
„благо”, Јошаничка Бања, Српско Благо, 23. 7. 2012.
5)
„одмена”, Новица Пешић, Одмена млађем брату, Вечерње новости, 9. 9. 2013.
6)
„пут”, Антоније Ђурић, Милункин пут до легенде - Из књиге „Жене Солунци говоре”, Православље, број 982, уредник Александар Ђаковац, СПЦ, Београд, 15. 2. 2008, issn 0555-0114
7) , 8)
одмена
9)
Новица Пешић, 10. 9. 2013.
10) , 13)
Новица Пешић, 19. 11. 2007.
11) , 15) , 31) , 34) , 49)
РТС, 19. 9. 2013.
16)
Светлана Петровић, Милунка Савић, Удружење Сабор Срба и пријатеља Срба, 21. 6. 2012.
18)
Љиљана Чубурић, 20. 4. 2013.
20)
„филм”, Слађана Зарић, Милунка Савић – хероина Великог рата, РТС, 7. 10. 2013.
21) , 27)
Новица Пешић, 19. 9. 2013.
22)
пут
23) , 26) , 29)
Марко Лопушина, 12. 3. 2011.
24) , 48)
филм
25) , 41)
град
28) , 30) , 37) , 40) , 45)
Бранислав Кривокапић, 8. 8. 2010.
32)
Бранка Васиљевић, 17. 11. 2013.
33)
„дом”, У Дому Војске отворена изложба посвећена Милунки Савић, Министарство одбране Републике Србије, 25. 9. 2013.
35)
„зрењанин”, Решење о промени назива улице Берберска-болница ђ у улицу Милунка Савић у Зрењанину, Званична презентација града Зрењанина, 4. 2. 2013.
36)
благо
38) , 46) , 47)
Новица Пешић, 22. 9. 2013.
39)
Према речима њеног унука, приликом постављања спомен-плоче, као и за подизање споменика, породица није консултована, па споменик у Јошаничкој Бањи не личи на Милунку
44)
У неким медијима стајало је да је још 1973. била сахрањена у Алеји великана уз највеће државне и војне почасти, али се то тада није догодило. Сахрањена је најпре у породичној гробници, а на њеној сахрани говорили су тада високи официри ЈНА и представници Друштва за неговање традиција ослободилачких споменика и ратова
50)
дом
51)
зрењанин
52)
Нови и стари називи улица, Град Крушевац, 10. 9. 2010.
53)
Нови називи улица, Градска општина Младеновац
54)
План града, Град Шабац
Штампање