Милунка Савић
Милунка Савић у униформи Српске војске
Рођење: 24. јун 1890. Копривница (Нови Пазар), Краљевина Србија Смрт: 5. октобар 1973. Београд, СФРЈ Позната као: жена са највише одликовања у Првом светском рату српска Јованка Орлеанка

Милунка Савић Глигоревић (Копривница, 24. јун 1890¹⁾²⁾ — Београд, 5. октобар 1973), српска хероина балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило”, жена са највише одликовања у Првом светском рату. Рањавана је у борбама четири пута.³⁾ Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка”.

Рођена је 1890. године (или 1892, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина) у селу Копривница код Јошаничке Бање⁴⁾ у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.⁵⁾ Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана.⁶⁾⁷⁾ Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912.⁸⁾ дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић.⁹⁾

У Првом балканском рату 1912. борила се преобучена у мушкарца. Учестовала је и у Другом балканском рату 1913.¹⁰⁾

У Првом светском рату такође се пријавила као добровољац.¹¹⁾ У регуларне јединице српске војске примљена је у другој половини октобра 1914, за време Церске битке, са Горњачким четничким одредом и учествовала у биткама на Столцу, Воловици и око Руда. Рањена је 1914. године на положају „Селиште”, у одбрани Прибоја.¹²⁾

Била је део „Гвозденог пука”, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило”. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкотланђанка Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици.¹³⁾ У јесен 1915. учествовала је у борбама у источној Македонији на граници према Бугарској. У борбама за одбрану Струге, крајем новембра 1915,¹⁴⁾ тешко је рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.¹⁵⁾ Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук” био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.¹⁶⁾ На Црној реци при освајању села Брод, септембра 1916. рањена је по трећи пут, а месец дана касније је рањена и по четврти пут у ноге, на положају „Чуке” крајем октобра 1916. После тога је евакусана у енглеску војну болницу у Солуну. У болници сазнаје да је добила чин наредника. Недељу дана касније у исту болницу је дошла и тешко рањена Флора Сендс.¹⁷⁾

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић”. Једина је жена на свету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом.¹⁸⁾

Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, и контролор у фабрици војних униформи.¹⁹⁾ Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића²⁰⁾ из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.²¹⁾²²⁾ Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.²³⁾

Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.²⁴⁾

Милунка Савић

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века.²⁵⁾²⁶⁾ Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце, коју је доводила из свог родног села.²⁷⁾

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.²⁸⁾

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике.

Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију.²⁹⁾ Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. Године 1972. Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић,³⁰⁾ на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973.³¹⁾ Породична кућа је продата 1974.³²⁾

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Милунка Савић је најодликованија жена Првог светског рата. Нека од њених одликовања су:^33)34)35)

• Златна Карађорђева звезда са мачевима (1917)
• Сребрна Медаље за храброст „Милош Обилић”
• Златна Медаљa за храброст „Милош Обилић”
• Орден Легије части IV степена (официр)
• Орден Легије части V степена (витез)
• француски Ратни крст са златном палмом, као једина жена
• Албанска споменица
• Јубиларна спомен-медаља Солунског фронта
• Руски орден Светог Ђорђа
• Медаља за храброст Енглеске Св. Михајла првог реда

На њеној бившој кући на Вождовцу, у улици која данас носи њено име постављена је спомен-плоча. У Јошаничкој Бањи је 1995.³⁶⁾ подигнут споменик у природној величини, вајара Љубише Манчића.^37)38)39)40)

Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице⁴¹⁾ у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године.^{42)43)44)45)46)}

Удружење ратних добровољаца 1912—1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Милунку Савић је прогласило за свог почасног члана.⁴⁷⁾ Радио-телевизија Србије је снимила документарни филм посвећен њој. Ауторка филма је Слађана Зарић, а режисерка Ивана Стивенс. Филм је премијерно приказан октобра 2013. године.⁴⁸⁾ У Дому војске у Београду направљена је и мултимедијлна изложба, дело исте ауторке, која је приказана у септембру и октобру 2013.⁴⁹⁾⁵⁰⁾

У Београду, Ваљеву, Зрењанину,⁵¹⁾ Јагодини, Краљеву, Косјерићу, Крушевцу,⁵²⁾ Младеновцу,⁵³⁾ Нишу, Параћину, Шапцу,⁵⁴⁾ као и у Степановићеву и Јошаничкој Бањи постоје улице које носе њено име.

• Марина Милојевић, Све што нисте знали о Милунки Савић, Блиц онлајн, Ringier Axel Springer d.o.o., 16. 6. 2014.
• Новица Пешић, Одзив као у сватове!, Вечерње новости онлајн, Компанија Новости, 10. 9. 2013.
• Новица Пешић, Строј каплара Милунке, Вечерње новости онлајн, Компанија Новости, 19. 11. 2007.
• Новица Пешић, Власт огрешила душу, Вечерње новости онлајн, Компанија Новости, 22. 9. 2013.
• Љиљана Чубурић, Милунка међу бомбашима, Вечерње новости онлајн, Компанија Новости, 20. 4. 2013.
• Марко Лопушина, Милунка Савић: Хероина, па чистачица, Вечерње новости онлајн, Компанија Новости, 12. 3. 2011.
• Новица Пешић, Лекција оца Раденка, Вечерње новости онлајн, Компанија Новости, 19. 9. 2013.
• Бранислав Кривокапић, Пред Милунком су и генерали салутирали, Блиц онлајн, Ringier Axel Springer d.o.o., 8. 8. 2010.
• Илија Петровић, Милунка Савић – Српска Орлеанка из Гвозденог пука, Србел, 28. 10. 2012.
• Милунка Савић, хероина Великог рата, РТС, 19. 9. 2013.
• Бранка Васиљевић, Кућа Милунке Савић избраздана пукотинама и нагризена влагом, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., 17. 11. 2013.
• Бранко Станковић, Квадратура круга, РТС, 20. 10. 2012.

• Извор који говори о њеном преоблачењу у мушкарца

Milunka Savic