Добро дошли на Српску енциклопедију

Милка Вуловић

Милка Вуловић, рођена Котуровић (Остружница, 14/26. јануар 1853 — Београд, 28. април 1929), просветна, културна и хуманитарна радница.1)

Биографија

Рођена је у Остружници 14/26. јануара 1853.2) Мајка јој је била ћерка свештеника из оближњег села, а отац Матеја Котуровић, угледни земљорадник.3) Остружница је у то време било село најближе Београду. Њени мештани су још педесетих година 19. века међу првима саградили школу. У њој су радили добри учитељи, који су успевали да привуку угледније породице да упишу своју децу у школу, што је било добар пример и за остале мештане да и поред тога што је школовање представљало велики издатак за породице, пошаљу у школу своју децу.4)

Школовање

Видевши како јој браћа иду у школу, на сопствено инсистирање, када јој је било 6—7 година је као прва девојчица, уписана у основну школу у Остружници.5) По завршетку трећег разреда, као даровита ученица, затим је уписала Вишу женску школу, а по њеном завршетку је у истој одмах почела и да ради.

Учитељица

Најпре је радила као помоћница (1869), а затим и као учитељица (1871) математике (рачуна). За своја предавања је превела „Рачуницу“ (1881) од руских аутора Константина Бурењина и Александра Малињина. Мада се пензионисала 1893, поново је ангажована 1895. када је постављена за управницу.6) Као управница је постигла да министарство усвоји њен предлог да хоровођа може да буде и плаћена наставница, као и то да учитељице у средњим школама обавезно заврше учитељску школу.7) После укидања звања управнице за жене 1898, је поново пензионисана.8)

Женска друштва

Била је прва секретарица Београдског женског друштва,9) основаног 1875. под покровитељством краљице Наталије Обреновић 1875. Циљ друштва је најпре био да спреме српске девојке из разних друштвених слојева за различитије радне и добротворне задатке, као и за самосталан живот.10)

Учествовала је у оснивању и других женских друштава.11) У време Херцеговачког устанка обављала је функцију секратарице одбора за избеглице.12)

Српско-турски рат

Београдско женско друштво је на почетку Српско-турског рата 1876. увидело да је потребно да пружи своју помоћ и на друге начине. Тако је основана болница, у којој су дежурале и радиле чланице управе. Помагале су Војном санитету и одлично сарађивале са Друштвом Црвеног крста.13)

Милка је била међу првим женама, које су учествовале као болничарке у непосредној близини фронта. Тада се разболела од великих богиња, које је једва успела да преживи.14) Наредне 1877. у Петровграду је завршила специјални курс за болничарке,15) као ученица Батутовог првог самарићанског курса,16) после чега је учествовала као болничарка у руским мисијама код Букурешта и Трнова, где је остала годину дана у 62. пољској болници.17)

Мада јој је у Петровграду била додељена стипендија за наставак школовања на универзитету, због болести и затим удаје, вратила се у Србију и наставила да ради у Вишој женској школи.18)

Породица

Године 1878. се удала за Светислава Вуловића, професора, књижевника и књижевног критичара. Имали су петоро деце, два сина, касније доктора медицине19) и три ћерке.20)

Јужна Србија

Крајем садамдесетих година 19. века је први пут прешла границу на Косову и посветила се просвећивању, буђењу и одржавању националне свести у Јужној Србији и Македонији.21)

Враћајући 1899. са завршеног школовања питомице Београдског женског друштва, њиховим родитељима на Косову, сусревши се са другим националним радницима и на предлог конзула Српског конзулата у Приштини, у сарадњи са Дафином Протић, Милевом Константиновић, Катарином Спасић, Јеленом Стокић, Даринком Лешјанин, Савком Панић и Даницом Соларевић у Београду је те године основала патриотско-хуманитарно Друштво „Кнегиња Љубица“.22) Изабрана је и остала председница његовог одбора, активно радећи у њему до краја живота, односно наредних тридесет година.23)

Циљ друштва је било помагање цркава и манастира,24) и имало је широк национални програм за неослобођене српске крајеве,25) који су се у то време налазили под турском влашћу. Помоћ људима који су тамо живели је могла да стигне само преко цркве и манастира.26) Рад друштва је до 1912. био тајан,27) подразумевао је велике потешкоће и ризик.28) Ствари су могли да преносе поверљиви људи29) и лично је безброј пута прешла границу без пасоша,30) носећи ствари сакривене у колима са сеном, понекад и тешко болесна.31) Односила је лично краљеву помоћ, црквена звона, иконостасе.32) Због свог националног рада за време турске владавине је осуђивана у Скопљу.33) За време Балканских ратова чланице друштва су слале одећу, преобуку, чарапе, опанке за војску, па чак и заставе које су саме везле.34)

Због свог националног рада је била веома цењена код највиших државних и црквених веродостојиника и одликована је са више ордена, последњи је био Орден Светог Саве III реда,35) који је додељен одбору Друштва „Кнегиња Љубица“ 1922.

Послератни период

Одиграла је значајну улогу у друштвеном животу, као хуманитарна радница. После распада Народног женског савеза, успела је да одржи ауторитет и поштовање свих београдских женских друштава. Након Првог светског рата наставила је свој рад у Јужној Србији. Друштво „Кнегиња Љубица“ је посебно помагало тамошње цркве.36)

Једна од њених највећих заслуга је оснивање велике задужбине на брду изнад насеља Штимље.37) Тамо је на темељима старије црквене грађевине38) 1913. и 1914. године донекле сазидана39) црква Светог архангела Михаила, по нацртима Јелисавета Начић, прве жене архитекте код Срба.40) што је њена једина очувана црква. Спада у прва зрелија остварења новије српске сакралне архитектуре на Косову и Метохији. Олтарску преграду је израдила сликарка Полексија Тодоровић.41) Она је израдила и поклонила икону Мајке Ангелине,42) а Урош Предић је израдио иконе Светог Саве и Стефана Немање.43) Пошто су је Бугари срушили за време рата, Друштво „Кнегиња Љубица“ је цркву обновило 1922.44) и освештана је на Видовдан 28. јуна 1923.45) Тада је западно од цркве46) ударен и камен темељац Дома Милосрђа, у коме је друштво отворило склониште за сиромашну децу.47) Дом је постао културно-просветни центар. У њему су се организовали курсеви за обучавање жена и девојака у вођењу домаћинства, а формирано је и једно газдинство,48) са виноградом, воћњаком и градином, одакле се добијала храна за исхрану деце. Уз помоћ министарства пољопривреде и вода и министарства народног здравља успели су да уведу воду за пиће у Штимљу. Вода се спроводила из оближњег села Рачак.49) Последње године живота Милка Вуловић је провела залажући се за употпуњавање ове задужбине.50)

Смрт и сахрана

Умрла је од последица можданог удара и запаљења плућа 28. априла 1929. у Београду.51) Пошто је на самрти изразила жељу да буде сахрањена на Косову,52) после опела у Саборној цркви у Београду 30. априла,53) о државном трошку, њени посмртни остаци су возом, са железничке станице у Београду, пребачени у Задужбину „Кнегиње Љубице“ у Штимљу,54) у цркву Светог архангела Михаила.55) На путу за Штимље, на станицама у Алексинцу, Нишу, Лесковцу пододбори друштва су прилагали своје венце. На станици у Скопљу, уз присуство команданта места, великог жупана, председника општине, четничких организација и женских удружења, епископ скопски Варнава је одржао помен, а одржано је и више говора. Из Скопља, специјалнм возом, посмртни остаци су пребачени у Урошевац, где их је дочекала маса света, у којој је било и много муслимана, највише Арнаута. Из Урошевца, њени посмртни остаци су колима превежена до Штимља, док се велика поворка света, из Урошевца пешке упутила у Штимље. Сахрана после опела је обављена 2. маја.56)

Након њене смрти Друштво „Кнегиња Љубица“ је основало57) Фонд „Милке Вуловић“, из кога је било предвиђено да се сваке године школује по једно дете из Јужне Србије. Њена породица је поклонила њену спаваћу собу, која је постављена у Дому Милосрђа.58)

Црква у којој је сахрањена Милка Вуловић је у више наврата била скранављена. Пошто је у Другом светском рату оштећена и оронула, темељно је поправљена 1977. Тада су зазидани горњи делови трифора на певницама, чиме је доста изгубила од свог првобитног изгледа. Године 1997. проглашена је за споменик културе.59) У великој мери је оштећена након доласка мисија Кфора и Унмика, у присуству британског Кфора августа 1999.60) затим је налазећи се у надлежности финског Кфора, у подметнутом пожару спаљен дрвени део конструкције звоника јануара 2004.61) па је поново спаљена и демолирана у мартовском погрому исте године.62) Нова обнова је започела 2005, чишћењем и постављањем врата, прозора и ограде, а затим је обнова настављена средствима УНЕСКО 2009—2010.63) да би 2012. била поново оскрнављена, опустошена и скинут јој је оловни кров. Oд Дома Милосрђа није остало ни трага.64)

Литература

1) , 2) , 9) , 11) , 14) , 15) , 17) , 20) , 21) , 23) , 28) , 30) , 35) , 36) , 37) , 43) , 44) , 48) , 50) , 51) , 53) , 54)
Политика, 29. 4. 1929, стр. 6
3) , 5) , 6) , 7) , 8) , 12) , 16) , 18) , 25) , 57)
Милица Бујас, 2006, стр. 513
4)
Јелена Лазаревић, 28. 4. 1930, стр. 2
10) , 13) , 24) , 26) , 29) , 33) , 34)
Маја Савић Секулић, 17. 8. 2014.
19) , 31) , 32)
М. П., 29. 4. 1929, стр. 2
22) , 27) , 39) , 42) , 47) , 49)
Саша Недељковић, 30. 4. 2014.
38) , 40) , 41) , 59)
Споменици културе у Србији, Црква Св. архађела Михаила
45) , 46) , 52)
Петровић Анђелко, 25. 3. 1930.
55) , 62) , 64)
Живојин Ракочевић, 21. 7. 2012.
56) , 58)
Политика, 3. 5. 1929, стр. 4
60)
Распето Косово, 71
61)
СЦП, 22. јануар 2004.
63)
РТС, 19. 7. 2012.
Штампање