Добро дошли на Српску енциклопедију

Георгије Николајевић

Георгије Николајевић (световно Ђорђе) (Јазак, 20. април/2. мај 1807 — Сарајево, 8/20. фебруар 1896), митрополит дабробосански и народни добротвор.

Биографија

Рођен је 20. априла/2. маја 1807. године у селу Јаску,1) у Срему, од мајке Василије и оца Симеона, по позиву свештеника.2)

Школовање

Основну школу је завршио у мјесту рођења, а после тога је учио њемачку школу3) (1817—1819)4) у Сремској Митровици.5)

Гимназију је учио у Сремским Карловцима,6) гдје му је један од професора био Павле Јовановић, касније петар_јовановић_митрополит.7) Затим је студирао Богословију, такође у Сремским Карловцима,8) а међу професорима су му били Пантелејмон Живковић, потоњи епископ Темишварски и Јеротеј Мутибарић, касније епископ Далматински.9)

Послије завршених студија 1828. године је радио годину дана као учитељ у Иригу,10) а затим је отишао у Пешту да студира филозофију. Студије је прекинуо послије годину дана,11) одазивајући се позиву митрополита Стратимировића, да по жељи дубровачких Срба, буде учитељ дјеци, на српском и њемачком језику.12)

Дубровник

Чим је стигао у Дубровник кренуо ја са припремама за отварање српске школе, која је отпочела са радом пред Нову 1830. годину.13) За кратко вријеме је стекао поштовање свих Дубровчана.14) Међутим, власти су ускоро затвориле школу и забраниле да дјеци држи наставу. Без обзира што су се дубровачки Срби свуда обраћали са молбама, школа ни послије три године није успјела да обнови рад. Када се Николајевић већ спремао да напусти Дубровник, у посјету је дошао далматински епископ Јосиф Рајачић, који га је савјетовао да се ожени и рукоположи, обећавши му Дубровачку парохију. Он је савјет послушао и 1833.15) се оженио Катарином, ћерком трговца Марка Берберовића из Мориња у Боки.16)

У мају исте године га је патријарх рукоположио у Шибенику. Добио је чин ђакона, неколико дана касније чин свештеника, а до јуна му је издата синђелија и постао је дубровачки парох,17) кога је влада, до мјесеца октобра признала. Радио је као свештеник и истовремено као учитељ, отворивши српску школу код цркве, под називом „катихизација“. Владика Јеротеј Мутибарић га је 1846. године произвео за проту.18) Школа је у том облику радила све до 1848. године, када је Аустроугарска прокламовала вјерску равноправност, што је искористио да уз помоћ црквене општине отвори јавну српску школу. Ову школу је влада признала, а општина је довела још једног свештеника, који је обављао функцију капелана и учитеља.19)

Николајевићева школа у Дубровнику је имала вишеструки значај. Она је отворила пут за отварање и других школа у Далмацији. По узору на Николајевића, многи свештеници су почели да отварају катихизације при својим црквама. Николајевићева школа је уживала толики углед, да су је похађала многа српска, женска и мушка дјеца, како из Дубровника, тако и из других мјеста: Метковића, Мостара, Требиња и Сарајева.20)

На породичном плану није имао среће. Године 1850. умрли су му син Чедомиљ, у шеснаестој години, а четири мјесеца касније умрла је и ћерка Софија,21) у тринаестој години. Послије тога, по савјету љекара провео је са супругом око три мјесеца у Срему. Том приликом је боравио и у Београду, гдје је обновио стара и склопио нова пријатељства са утицајним личностима. Уз њихову помоћ, слао је младиће из Херцеговине, да се о државном трошку школују у Београду. Међу њима налазили су се и млади монаси Нићифор Дучић и Серафим Перовић из манастира Дужи.22)

Задар

Године 1858. дошао је на мјесто професора богословије у Задру, а 1860. постао је протопресвитер и члан Конзисторије.23) У Задру му је у 58. години умрла и жена Катарина, која је најприје сахрањена у Задру, а 1875. године су њени земни остаци пренијети у породичну гробницу у Дубровнику.24)

Године 1873. постао је члан далматинског школског савјета.25)

Сарајево

Из Задра је 1880. послат у Сарајево да помогне митрополиту Сави Косановићу око организације Српске православне цркве у Босни,26) с обзиром да ју је затекао неуређену.27) Николајевић је уредио администрацију и Конзисторију по угледу на Задарску и у свему био десна рука митрополиту.28)

Најприје је израдио статут за Конзисторију, који је му одобрила Земаљска влада. Цар Фрањо Јосиф га је октобра 1882. године именовао за архимандрита и потпредседника Конзисторије и она је отпочела са радом новембра 1882. године. Митрополит је издао декрет у коме му је одобрено да при служењу |Свете литургије може да носи архијерејску митру без крста. Митрополит му је митру поставио на главу на Богојављење 1883. године.29)

Николајевић је саставио правилник за Богословију. Он је одобрен и школа је отпочела са радом 1882. године, у приватној кући Стјепе Сркшића у Сарајеву. У Богословији је обављао дужност ректора и предавао црквенословенски језик, све до избора за митрополита.30)

Године 1883. прославио је и 50 година свештеничке службе.31)

Митрополит

Када је митрополит дабробосански Сава Косановић пензионисан 1885. године,32) бечки двор га је именовао за администратора Дабробосанске митрополије. Исте године га је, између три кандидата, Цариградска патријаршија изабрала за Дабробосанског митрополита. У јануару 1886. године је у Бечу је положио свечану заклетву и убрзо затим, на Сретење 1886. године је хиротонисан.33)

Пошто је претходно већ провео неколико година помажући Сави Косановићу, одлично је познавао митрополију. Наставио је да живи скромно и мада се ближио осамдесетој години, ништа му није било тешко да ради, налазио је времена за сваког. Прве године је посјетио сваку православну кућу у Сарајеву, не правећи разлику између сиромашних и богатих. До краја мандата стигао је да обиђе све своје општине.34)

Током десет година успио је доста да уради. Подигнуте су, обновљене и отворене 52 цркве. Извршио је и нову подјелу парохија. За око 50 парохија, које нису могле да обезбиједе издржавање свештеника, издејствовао је помоћ државе, а о државном трошку је сваке године грађено по 5-6 парохијских домова. Пошто су цркве оскудијевале у црквеним књигама, издејствовао је да се о државном трошку, по одобрењу Цариградске патријаршије и под надзором сва три босанско-херцеговачка митрополита, прештампавају руске црквене књиге. На поједине критике због прештампавања руских књига о државном трошку је одговорио да ће у тешким временима „за одбрану своје православне вјере, своје српске народности и православне цркве, знати и своје достојанство жртвовати.“35)

Од свештеника је тражио извјештаје о својим парохијама, тако да су остали сачувани детаљни статистички подаци по годинама о броју свештеника, цркава, манастира, парохија, села, рођених, умрлих, вјенчаних, броју кућа, вјерника итд.36)

Издао је велики број, укупно 93 окружница, којима је уређивао, постављао правила или давао своје препоруке за рјешавање разних питања везаних за свештенство и народ.37)

С обзиром да је образовање свештеника у то време било на ниском нивоу, позвао је све окружне протопрезвитере да три до четири пута годишње одржавају свештеничке сједнице са подручним свештенством, како би се свештенство упознавало са наредбама црквене и државне власти, а неупућени научили вођењу канцеларијских послова, договарали о усаглашеном дјеловању и расправљали о разним питањима. Да би ови разговори остали забиљежени за будуће генерације, тражио је такође да се на сједницама воде записници, који су се затим достављали Конзисторији.38)

Помагао је сваку активност која је имала српско обиљежје. Када је у Сарајеву формиран одбор за подизање споменика Сими Милутиновићу Сарајлији позвао је парохијско свештенство да се прикључи прикупљању. За прославу петстогодишњице од Косовске битке (1889), препоручио је свештеницима да на Видовдан служе Свету литургију и парастос свим погинулим српским јунацима и хришћанима.39)

Бринуо се о томе да црквене општине оформе библиотеке, препоручивао начине да дођу до књига. Ради очувања старине од значаја за историју, сам је описао многе, а тражио је и помоћ од свештенства и пријатеља Цркве и народа. Један је од најзаслужнијих за излазак свештеничког листа „Дабробосански Источник“ Сарајеву (1887), чији су власници били архијереји у Босни и Херцеговини.40)

Живећи у римокатоличкој држави, често изложени притисцима унијатске пропаганде, опомињао је свештенике и народ на дужност да чувају православну вјеру.41)

Књижевник

Поред свештеничких и учитељских послова, бавио се и књижевношћу и науком.42) Дубровачком архиву је уредио своје најважније дјело, збирку српских споменика, старих хрисовуља, диплома, повеља и сношенија босанских, српских, херцеговачких, далматинских и дубровачких краљева, царева, банова, деспота и властелина. Њих је послао Јеврему Обреновићу, који их је 1840. године издао о свом трошку под именом: „Српски споменици, сабрани трудом Карана Твртковић Павла, свештеника, рођеног на Твртковом брду, бањалучке нахије у Босни, близу града Јајца“.43)

Са њемачког је превео 1840. „Младић како треба да се изобрази“, а 1856 и „Девојчица како треба да се изобрази“. Написао је биографију Димитрија Милаковића 1860, расправу „Протопресвитер и његово достојанство“ и друго. Најважнија заслуга му је што је 1842—1861. издавао „Српско-Далматински Магазин“, који је имао знатног утицаја на српски народ.44)

Преводио је, писао пјесме, чланке, за новине, које је ријетко потписивао. Најчешће је користио псеудониме Партеније Дубаић, Проигуман Далматински (ПД) а понекад са Гризлица Новак (ГН).45)

Добротвор

За ондашње прилике је имао добра примања. Живио је скромно и био је веома штедљив. Сву своју уштеђевину је уложио у добротворне и просвјетне сврхе.46) Био је велики приложник и народни добротвор. За живота и тестаментом даровао је око 135 хиљада форинти за разне добротворне и просвјетне циљеве.47) Основао је укупно 11 фондова. Један од њих био је фонд од 12 хиљада форинти, који је основао као протопресвитер 1879. године, за образовање на вишим школама српских младића из Дубровника и Боке Которске,48) а предност су имали младићи из породице Берберовић.49)

Смрт

Као митрополит је о свом трошку саградио цркву српско-византијског стила у селу Блажују, код Сарајева.50)

Умро је у 89 години, 8/20. фебруара 1896. године у Сарајеву. За његову сахрану састављен је посебан програм, поред свештених лица присуствовали су представници власти, дјеца из српских школа са својим наставницима, богослови, јеврејска дјеца са својим учитељима, изасланици из 40 српских црквених општина и много народа. Привремено је сахрањен на Кошевском гробљу, а његови земни остаци су пребачени у цркву у Блажују 1898, годину дана по завршетку радова на њој.51)

Академик

Николајевић је радове објављивао у календару Грлица, Летопису Матице српске и другим. За допринос на књижевном пољу52) изабран је за кореспондентног члана Друштва српске словесности од 11/13. априла 1842. За дописног члана Српског ученог друштва наименован је 29. јула/10. августа 1864. Постао је почасни члан Српске краљевске академије од 15/27. новембра 1892.53)

Био је почасни члан „Друштва доброчињења и узајамне помоћи славјанске” у Цариграду, почасни члан Матице српске у Новом Саду (1864), почасни члан Српског пјевачког друштва „Слога” у Дубровнику (1880).54)55)

Одликовања

  • Црвени појас (1836), за ревност у просвјети и узорност као свештеник одликовао га је епископ далматински Пантелејмон Живковић56)
  • Златни крст Фање Јосифа57) (185058) )
  • Орден свете Ане, трећег степена59) и бронзана медаља (1862) од руског цара Александра, поводом хиљадугодишњице постојања Русије60)
  • брилијантски прстен у вриједности од 500 рубаља од цара Николе,61) за уређивање Српског далматинског магазина, који му је уручио Јеремија Гагић (1853)62)
  • Звијезда с лентом Фрање Јосифа63)
  • право ношења надбедреника (1865) одликовање од Стефана Кнежевић далматинског епископа64)
  • Велики крст Фрање Јосифа (1887)65)

Дјела

  • „Српски споменици“, Београд (1840)
  • „Младић како да се изобрази“, Задар (1840)
  • „Девојчица како треба да се изобрази“, Беч (1856)
  • Биографија Димитрија Милаковића, (1860)
  • „Српско-далматински магазин“, 1842—1861
  • „Протопресвитар и његово достојанство“ (1879)
  • „Насртање протосинђелово одбија протопресвитер“ (1880)
  • „Живот и доброчинства Божа Бошковића“ (1880)
  • „Шематизам добробосанске митрополије“, Сарајево (1882)

Литература

Спољне везе

1) , 3) , 5) , 14) , 16) , 18) , 21) , 25)
Милан Ђ. Милићевић, 1901, стр. 111
2) , 4) , 7) , 9) , 10) , 13) , 15) , 19) , 20) , 22) , 24) , 43) , 45) , 46) , 49) , 52) , 54) , 56) , 58) , 60) , 62) , 64)
Митр. Дабробосанска, СПЦ, Рођење, школовање, рад и рукоположење
6) , 8) , 11) , 12) , 17) , 23) , 26) , 32)
Радослав Грујић, 1928, стр. 93
27) , 28)
Нићифор Дучић, 1896, стр. 372
29) , 30) , 31) , 33) , 34)
Митр. Дабробосанска, СПЦ, Монашење и избор за митрополита дабробосанског
35) , 36) , 37) , 38) , 39) , 40) , 41)
Митр. Дабробосанска, СПЦ, Митрополитов рад
42) , 44) , 48) , 50)
Радослав Грујић, 1928, стр. 94
47)
Митр. Дабробосанска, СПЦ, Приложеник и народни добротвор
51)
Митр. Дабробосанска, СПЦ, Последњи дани и смрт
53)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 218
55) , 57) , 59) , 61) , 63)
Нићифор Дучић, 1896, стр. 375
65)
Источник, 1887, стр. 1
Штампање