Тодор Стефановић Виловски (Земун, 25. децембар 1854 — Жомбољ, 28. децембар 1920), српски књижевник, историчар и политичар. Био је покретач „Србадије”, као и власник и уредник „Српске зоре”. Био је у два маха шеф пресбироа српске владе. Радио је као обавештајац за аустријску тајну службу, којој је достављао информације о Србији.

Тодор Стефановић Виловски је рођен 13/25. децембра 1854. године у Земуну.¹⁾ Његов отац мајор Јован Стефановић Виловски био је чувени ратник за време Српског народног покрета 1848-1849. До 1867. Јован Виловски је са породицом живео у Земуну, а онда се због бољег образовања своје деце преселио у Беч.²⁾ Тодор Стефановић Виловски је до 1867. похађао школу у Земуну, а од тада у Бечу.³⁾ У Бечу је по очевој жељи студирао од 1873. на Великој школи за земљорадњу, али пошто га та предавања нису много занимала, слушао је поред тога историју, државно-правне науке, књижевност, музику и естетику. ⁴⁾ У Бечу је завршио Филозофски факултет.

У то време 1873. почео је да пише за новине.⁵⁾ Први чланак, који је написао за Аугзбуршке опште новине био је О српском патријаршијском питању.⁶⁾ Након првога чланка уследила је серија чланака о српским националним питањима, о Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, а након тога писао је о културним и књижевним питањима.⁷⁾ Био је десет година сарадник за балканске ствари и српску литературу у Аугзбуршким општим новинама.⁸⁾ Посебно се истакао чланцима за време Српско-турских ратова. Био је дописник и бечког Вандерера и прашке Политике. Од 1873. постао је сарадник Панчевца, у коме је писао о свим могућим гранама науке, трговине и индустрије, као и о многим државама и народима.⁹⁾ Био је једно време и стални дописник Заставе. Сурађивао је са Светозаром Милетићем и Михаилом Полит-Десанчићем, па је од 1873. до 1879. често преко немачких и аустријских новина објашњавао српску борбу за национална и политичка права у Угарској.¹⁰⁾ Кренуо је 1874. на путовање по Немачкој. У ђачко друштво Зору ступио је 1874, а од октобра 1875. до 1880. био је председник Зоре.¹¹⁾

Заједно са Стеваном Ћурчићем покренуо је илустративно-поучни лист Србадија.¹²⁾ Пошто су се између њега и Ћурчића појавила одређена неслагања, заједно са оцем иступио је пре првог броја из ортаклука.¹³⁾ Коста Мандровић је 1876. покренуо Српску зору.¹⁴⁾ Када се Мандровић нашао у финансијским тешкоћама Тодор Стефановић Виловски је од њега априла 1876. откупио лист и дугове.¹⁵⁾ Тодоров отац Јован Стефановић Виловски је обећао да ће покривати дефицит листа, а поред тога писао је о биткама, војним и хидрографским питањима, као и о мемоарској књижевности.¹⁶⁾ При крају и након окончања Првог српско-турског рата побољшала се продаја листа, првенствено због описа ратних догађаја и војсковођа.¹⁷⁾ Значајни сарадници Српске зоре били су Ђура Јакшић, Стјепан Митров Љубиша и Љуба Ненадовић, а у листу су се јављали и Стојан Новаковић, Чедомиљ Мијатовић, Лаза Костић, Милан Јовановић Морски, Симо Поповић, Јаша Игњатовић, Милан Милићевић, Вук Врчевић, Јован Јовановић Змај, Мита Поповић, Милан Кујунџић Абердар, Миша Димитријевић, Паја Марковић Адамов и други.¹⁸⁾ Током 1878. лист је имао 1.600 претплатника.¹⁹⁾ Међутим касније је почело осипање број преплатника. Лист је 1881. обустављен.

Изабран је 1879. за народног посланика у петрињској изборној јединици на Банији.²⁰⁾ Био је 1879. посланик и секретар на Сабору у Сремским Карловцима.²¹⁾ Прешао је 1881. у Београд, где се најпре бавио публицистиком и позоришном критиком.²²⁾ Уређивао је Видело, орган Српске напредне странке.²³⁾ Постао је и шеф прес-бироа српске владе.²⁴⁾ Постао је 1885. секретар Министарства вањских послова.²⁵⁾ Дао је 1888. оставку и вратио се у Беч, у коме је наставио своју новинарску и публицистичку активност.²⁶⁾ Држао је предавања у научним удружењима, а све више бавио се српском историјом и византологијом.²⁷⁾ Рехабилитован је 1895. у Србији, па је постављен за управника поштанско-телеграфске службе.²⁸⁾ Напустио је 1899. Београд и вратио се у Беч.²⁹⁾

Био је обавештајац, који је дуго година радио за аустријску владу.³⁰⁾ Аустријској влади је достављао што год би сазнао што би за њих било интересантно о Србији.³¹⁾ Изгледа да је аустријској влади доставио и препис Начертанија.³²⁾ Био је врло активан обавештајац за време анексионе кризе 1908. и за време Првог светског рата.³³⁾ На почетку Првог балканског рата почетком октобра 1912. дошао је у Србију, где је поново постављен за шефа пресбироа.³⁴⁾ Међутим, његове информације нису много штетиле Србији, јер је Пашић знао за његову тајну активност.³⁵⁾ Никола Пашић га је користио и намештао му такве вести, за које је био заинтересиран да стигну у Беч.³⁶⁾ Он је аустријској влади послао најопширнији извештај о Црној руци, коју је представио као завереничку организацију.³⁷⁾ У Бечу се бавио историјском и књижевном публицистиком.³⁸⁾ Написао је мемоаре Моје успомене.³⁹⁾ На почетку Првог светског рата био је начелник у Министарству иностраних послова Србије.⁴⁰⁾ Заробљен је 1915. у Нишу и одведен је у Беч.⁴¹⁾ Након рата управљао је секвестираним добрима надвојводе Фридриха у Барањи.⁴²⁾ Умро је 1920. повучен од јавности у Жомбољу у Румунији.⁴³⁾

• Тодор Ст. Виловски, 1988)), наслов Моје успомене (1867-1881), аутор Тодор Стефановић Виловски, година 1988, издавач Нолит, место Београд
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 4, стр. 1081
• В. Казимировић, Пашић 2, 1990, аутор Васа Казимировић, наслов Никола Пашић и његово доба 1845-1926, књига 2, место Београд, издавач Нова Европа, година 1990
• Васа Казимировић, 1997, аутор Васа Казимировић, наслов Црна рука, место Крагујевац, издавач Призма, година 1997