Петар Живковић
Петар Живковић (око 1907)
Рођење: јул 1847. Зајечар, Кнежевина Србија Смрт: 23. септембар 1923. Београд, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца Познат као: математичар и професор

Петар Живковић (Зајечар, јул 1847 — Београд, 23. септембар 1923), српски математичар, професор у учитељским школама у Крагујевцу и Зајечару, професор београдске Реалке и директор гимназија у Ужицу и Ваљеву.

Рођен је јула 1847. године у Зајечару, од мајке Цоце и оца Јована (Јоце). Основну школу је учио у месту рођења (1854—1958). Пошто у Зајечару тада није било гимназије, нижу гимназију је заршио у Неготину (1862), а гимназијско образовање је завршио у Крагујевцу (1864), које је тада трајало 6 година.¹⁾ На Великој школи (основаној 1863) у Београду је учио три године Технички факултет,²⁾ једини на коме је тада могла детаљније да се учи математика, према којој је показивао највећу склоност. Његови професори су били Коста Алковић (елементарна и виша математика), Емилијан Јосимовић (механика), Михаило Рашковић (хемијска технологија), Јосиф Панчић (ботаника, зоологија, геологија са минералогијом). У то време користили су се доста добри уџбеници које је написао Емилијан Јосимовић.³⁾ Припадао је другој генерацији инжењера који су завршили студије у Великој школи (1867).⁴⁾

На јесен 1867. отишао је у Цирих⁵⁾ да студира на Политехничкој школи, која се тада у Србији налазила на веома добром гласу.⁶⁾ Студирао је о трошку својих родитеља, на првој години на одсеку који је носио назив Механичко-техничка школа. С обзиром да се у тој школи учила исувише техничка математика, наредне године је прешао на прву годину одсека који је образовао наставнике математике.⁷⁾ Тада је покушао да тражи стипендију (благодејање) од државе, али је био одбијен. Студије је завршио веома успешно, у року од три године (1971).⁸⁾

По повратку у Србију 1871. обратио се министру просвете Стојану Вељковићу са молбом за неко наставничко место, у складу са његовим квалификацијама, али му овај у првом тренутку није ни одговорио. Тек у трећем покушају, када је фебруара 1872. обавестио министра да је остало упражњено место за суплента у учитељској школи у Крагујевцу, министарство је реаговало и добио је тај посао. У школи је радио савесно, трудио се да успостави добре односе са наставничким колегијумом и оспособи будуће учитеље за коришћење, у то време новог метарског система, који је у Србији уведен 1873. године. У тој школи се упознао са познатим историчарем Љубомиром Ковачевићем и Војиславом Бакићем, касније педагошким писцем.⁹⁾ Године 1874. постао је професор у истој школи. По молби 1877. отишао је у Зајечарску реалку,¹⁰⁾ у којој је предавао готово све природно-математичке предмете.¹¹⁾

Годину дана касније 1879. прешао је да ради у Београдској реалци,¹²⁾ где је предавао аритметику, алгебру, механику, физику и космографију, све до 1888. Баш у том периоду, почев од 1880. почео је да објављује стручно педагошке и друге научне радове.¹³⁾

Постао је директор ужичке реалке 1888.¹⁴⁾ истовремено држећи предавања из механике, физике и космографије,¹⁵⁾ а 1894. постао је директор Ваљевске гимназије,¹⁶⁾ и истовремено тамо предавао аритметику, алгебру и геометрију.¹⁷⁾ У обе реалке се трудио на разне начине да унапреди наставу и учествовао је у изради годишњих извештаја, који су захваљујући његовим доприносима, уместо штурог штива, постали прави часописи за популаризацију науке. Намера му је била да Ваљевску полугимназију претвори у праву гимназију, али му то није пошло за руком, а у међувремену 1904. године је пензионисан у државној служби. Међутим, своју педагошку делатност је наставио и после тога, у приватној гимназији, односно Вишој женској школи у Ваљеву чији је био управник, све до 1912. године, када је она укинута, држећи до 6 часова математике недељно. За ту школу је направио комплетну збирку математичких учила¹⁸⁾ постарао се да буде основана добра библиотека, снабдевајући је новим, актуелним књигама и другим публикацијама и посебно је остао упамћен по мудрим светосавским беседама.¹⁹⁾

На основу својих објављених радова, учешћа у Просветном савету и због великог угледа који је уживао као добар педагог,²⁰⁾ изабран је за редовног члана Српског ученог друштва (Одбора за науке јестаственичке и математичке) 30. јануара/11. фебруара 1883. Изабран је за почасног члана Српске краљевске академије 15/27. новембра 1892. Био је и дописник Академије природних наука од 25. јануара/6. фебруара 1894.

Учествовао је у три рата.

У Првом српско-турском рату (од јуна до октобра 1876) је био комесар инжењерског батаљона Шумадијске дивизије. Са њом је био у Пандилову, на Бабиној глави и учествовао у подизању шанчева у Делиграду, код села Мозгово и око Ђуприје.²¹⁾

У Другом српско-турском рату (децембар 1877—фебруара 1878) био је управник магацина, најпре у Лукову (црноречки округ), а у децембру 1877. године у Књажевцу.²²⁾

У српско-бугарском рату је био управник машина за пресовање сена прво у Нишу, а од 1885. године у Крушевцу.²³⁾

Добитник је следећих одликовања:²⁴⁾

• споменица за рат (1878, 1877, 1878)
• сребрна медаља за ревносну службу у рату (1877, 1878)
• Орден светог Саве, IV реда

Објављивао је своје радове у „Просветном гласнику”, часопису „Наставник”, „Гласнику” Српског ученог друштва и „Гласнику” Српске краљевске академије.²⁵⁾

Пензионисао се, после 40 година педагошког рада (1912). Последње године живота провео је у Београду, усамљен, у доста лошој материјалној ситуацији, живећи од скромне помоћи Академије.²⁶⁾ Умро је 23. септембра 1923. године, у 77 години живота.

• Биографије чланова академије: Петар Ј. Живковић, Годишњак, број IX, Српска краљевска академија, Београд, 1896, стр. 329—332
• Душан Адамовић, Живот и дело српских научника, уредник Милоје Сарић, САНУ, Београд, 1996, стр. 194—195, ИСБН 86-7025-231-7

• Краћа биографија на сајту САНУ

Petar Zivkovic (matematicar)