Корисничке алатке

Алатке сајта


коста_војиновић

Коста Војиновић

Коста
Војиновић
коста_војиновић.jpg Четнички војвода
Коста Војиновић Косовац

Рођење:
13. јул 1891.
Смедерево,
Краљевина Србија

Смрт:
23. децембар 1917.
Гргуре (Блаце),
Краљевина Србија

Познат као:
војсковођа, вођа
Топличког устанка

Коста Војиновић Косовац (Смедерево, 13. јул 1891 — Гргуре, 10/23. децембар 1917), српски четнички војвода,1) вођа Топличког устанка 1917.

Биографија

Рођен је 13. јула 1891. године2) од мајке Софије и оца Јована. Надимак Косовац је додао у Топличком устанку, по прецима који воде порекло са Косова из околине Вучитрна, истичући на тај начин не само своје порекло, већ и налазећи надахнуће за борбу на тој светој српској земљи.3)

Рођен је у Смедереву, где су му преци избегли са Косова. Породица Војиновић је била за оно време добростојећа, у сваком погледу.4) Отац је имао солидно образовање стечено у војним школама у Русији и добро је познавао српску историју. По повратку у Србију је радио као државни чиновник у Главној пореској управи, а касније је био председник општине у Косовској Митровици.5)

Школовање

Рано је остао без мајке. Пошто маћеху није прихватио, добар део детињства је провео код мајчине породице, највише у Београду код ујака Панте Грујића, официра српске војске. Школовање је започео у Смедереву, а наставио у Београду,6) где је завршио шест разреда гимназије, а затим му је посредством аустријске фирме „Шенкер”, која је имала своје представништво у Београду, отац омогућио наставак школовања у Вишој трговачкој школи у Бечу.7)

Трговац

Након завршеног школовања у Бечу, отишао је код оца у Врање, где је са зетом Душаном Калчевићем основао комисионо-шпедитерску радњу.8) У Врању је у то време деловао део Главног одбора Српске револуционарне организације, који је руководио македонским пословима и четничким борбеним акцијама. У одбору су се тада налазили бивши министар Љубомир Давидовић, професор универзитета Љуба Јовановић и многи други.9)

Ради посла је често путовао у Солун и успут се упознао са српским комитама у Македонији.10) Могао је неопажен да залази у српска села и успоставља контакте са четницима, од којих је добијао информације о борбама и успесима српских бораца, што му је учвршћивало наду у ослобођење српског народа.11) Затим се преселио у Ђевђелију и отворио представништва фирме у Солуну, Скопљу и Косовској Митровици.12)

Војник

Успешну пословну каријеру је прекинуо због одслужења војног рока 1911. године, коју је служио у војној касарни у Београду.13) Већ по одслужењу војног рока, учествовао је као обичан редов у Првом балканском рату и прешао борбени пут од Куманова до Битоља.14) Након завршетка рата и ослобођења српских територија вратио се предузетничкој фирми и поново се бавио трговачким пословима.15)

Први светски рат

Почетком Првог светског рата, јавио се као добровољац у Јадрански четнички одред, под командом Војина Поповића (војводе Вука).16) Налазио се међу добровољцима у Колубарској бици, у којој је за испољену храброст и умешно војничко владање, произведен у чин резервног потпоручника српске војске.17)

Обезбеђујући одступницу српске војске приликом повлачења,18) нашао се у обновљеном Одреду војводе Вука, који је упућен на планину Чемерник, према Бугарској, да би осигурао бок српским армијама.19) Тешко је рањен у борбама на Власини, 1915. године.20) Са својим одредом се повукао до села око Вучитрна, где га је уз чврсту „бесу” прихватио Арбанас Али Шаља, који га је илегално пребацио до оца Јована. Отац је до окупације био председник општине у Косовској Митровици.21) Остао је код оца у Косовској Митровици на лечењу.22) Главнина српске војске се на јесен 1915. повукла преко Албаније, а он је остао у земљи.23)

У Србији су оформљени окупациони органи власти, који су се политички бавили денационализацијом: затварањем српских школа, забраном ћирилице и српских обичаја.24) Док се на Солунском фронту припремао пробој, у Србији је окупатор терорисао народ. Зверства су посебно спроводили бугарски комитски одреди у топличко-јабланичком крају. Убијали су, мучили, одводили у интернацију, регрутовали српске младиће за бугарску војску, са којом су мислили да се супротставе савезницима, након пробоја Солунског фронта. Народ се на крају самоорганизовао и подигао устанак.25)

Пошто се опоравио, наставио је са револуционарним радом, одржавао састанке са виђенијим људима, саветовао сељацима да скупљају оружје, храбрио их да издрже, објашњавао да Србија није пропала и да ће српска војска и савезници извојевати победу.26)

С друге стране, због одличног знања немачког језика и добре комуникације са аустроугарским окупатором, посебно са командантом аустријске жандармерије у Митровици који је становао у кући његовог оца, постављен је за војног лиферанта,27) за шљунак, за потребе њихових инжињеријских јединица, које су насипале пругу Митровица—Качаник. Пошто се добро показао, почео је да набавља и испоручује огревно дрво и месо за аустријску војску косовскомитровачког и крушевачког округа, са одобрењем да га набавља на целој територији ондашње Србије. Према сопственим забелешкама ову службу је обављао како би добио објаву за слободно кретање по Србији у циљу подизања устанка.28)

Пошто је окупатор од својих поткупљених обавештајаца био подробно обавештаван о његовим активностима,29) расписали су потерницу за њим, а он се склонио на Копаоник.30)

Топлички устанак 1917.

Почетком августа 1916. године са Урошем Рудинцем је у селу Лепосавићу формирао Ибарско-копаонички одред. Одред је имао печат и заставу са натписом „Слобода или смрт”. Овај одред је био узор за формирање и других одреда. Тако су настале тајне четничке организације у Санџаку, на Копаонику, Расини и Топлицама. Дана 8. децембра 1916. тајно се састао са Костом Миловановићем Пећанцем,31) изаслаником српске врховне команде, који је крајем септембра 1916. стигао са Солунског фронта у топлички крај, са циљем да припреми народ за помоћ војсци у ослобађању земље. Они су се договорили о обједињавању покрета против окупатора.32)

Коста Војиновић у униформи

Први сукоб са окупаторском војском догодио се 12. децембра 1916. код села Блажева на Копаонику. После тога, сукоби су постали чести.33)

Врхунац незадовољства Срба и непосредни повод устанку је била најављена регрутација за бугарску војску, која је требала да обухвати све мушкарце од 18 до 50 година. Од тада су започела масовна бежања у планине, од бугарске регрутационе комисије, а први сукоб између избеглих обвезника и бугарске потере се догодио око 20. фебруара.34)

На састанку устаничких четовођа у Обилићу (Пуста Река), одржаном 20. и 21. фебруара 1917. године, заложио се за дизање устанка и његово војничко усмеравање. Тада је Војиновић добио титулу војводе.35) Пећанац се по директиви Врховне команде противио устанку, сматрајући га преурањеним и да неће дати жељене резултате, али је ипак прихватио одлуку, мада је оклевао да објави датум почетка устанка.36)

Своје вођство у устанку је показао у обрачуну са арнаутским и бугарским жандармима у Куршумлији, који су се, након силовитог устаничког напада, забарикадирали у згради начелства. У то време налазио се на путу за Куршумлију. Пошто су га обавестили о борбама, убрзао је кретање и стигао на поприште када је било најпотребније. Одмах је преузео команду над свим устаничким четама, престројио борбени поредак и организовао нови напад с мањим саставима. Ојачао је бомбашка одељења и дао им предност у нападу. Вештом тактиком и непосредном командом, успео је да сломи отпор непријатеља. Дана 28. фебруара обавестио је војводу Пећанца да је град ослобођен и да је из непријатељског строја избачено 150 људи, заробљена велика количина наоружања и муниције и да је страдало 15 српских бораца. Пећанац је у први ослобођени град у поробљеној Европи ушао 1. марта. Ослобођење Куршумлије је улило снагу топличким четницима да крену у општу офанзиву.37)

Ослобађање Прокупља је започело у раним јутарњим часовима, 2. марта 1917. Устаници су имали и снажну подршку цивилног становништва, које је изашло на улице са приручним средствима у жељи да дотуче непријатеља. Бугарски војници су се, очекујући снажан удар, затварили у зграду Среског начелства.38) Пошто је стигао у Прокупље Коста Војиновић је хитро кренуо у помоћ. Преузео је команду над свим трупама, формирао бомбашко одељење које је силовитим дејством Бугаре сабило на други спрат начелства. Затим је послао заробљеног бугарског поручника Харизанова с поруком команданту гарнизона да се одмах предају или ће зграда одлетети у ваздух. Заробљено је 845 Бугара, четири официра и 20 подофицира.39)

На згради начелства се затим завијорила устаничка застава — српска тробојка са државним грбом и натписом „Живеле српске војводе и комите”. Ову заставу је израдила Пољакиња Јелена Ловрет, племићког порекла, која је до окупације живела у граду с мужем, који се у то време налазио на Солунском фронту. Дана 3. марта у Прокуљпу се устаницима придружио и изасланик Врховне команде војвода Пећанац.40)

У Прокупљу је истог дана одржан велики народни митинг, на којем су говорили Војиновић и Пећанац. У граду се налазио Војиновићев штаб. Радио је на организовању живота и рада,41) организовао је војну и цивилну власт.42) За команданта града је поставио пензионисаног официра, Марка Павловића. Формирао је Суд части и написао закон по којем ће се судити.43)

Свима који су покушали да сарађују са окупатором или су се супротстављали устанку је упућивао претње смрћу. Мада никога није казнио, успео је да постигне циљ, а његов одред је постао најелитнија и најјача герилска јединица у Првом светском рату. Реон дејства његовог одреда је био од Копаоника, преко Јастрепца, до Сталаћа.44)

Међутим, устаничка држава није могла дуго да се одржи.45) Бугарске, аустроугарске и немачке снаге са око 60.000 добро опремљених војника, уз подршку топова и авијације, кренули су на око 10.000 слабо наоружаних устаника, распоређених на дугачком фронту. До одлучне битке није ни дошло, пошто је Коста Пећанац наредио одступање. Без борбе, непријатељ је 14. марта ушао у Прокупље,46) а отпор устаника је крви угушен.47) После тога, окупационе снаге су вршиле сурову одмазду над цивилима, настрадало је око 20.000 људи, а 50.000 стамбених објеката је спаљено. У року од месец дана окупатор је поново завладао устаничком територијом.48)

Док су се остали одреди распали, Војиновић је наставио са пружањем отпора. Његов одред је остао компактан и чак је почео бројно да расте.49) Док се повлачио са својим борцима, у часовима одмора бавио се и уметношћу: писао је песме, прозне саставе и позоришне драмске комаде. На позорници монтираној усред шуме, пред избеглим народом, његова дела изводили су борци. Ове јединствене позоришне игре за основу су имале српску вековну борбу за слободу.50)

За војводом Костом Војиновићем и његовим трупама непријатељ је организовао потеру,51) глава му је уцењена на 40.000 круна,52) а у сврху потере, аустроугарска команда је формирала потерни пук од три батаљона и 16 чета, укупне снаге 7.500 људи.53) Коста Војиновић није хтео да се склони, али није хтео ни да се преда.54)

Дана 5. августа 1917. године Војиновић је упутио исцрпан извештај Врховној команди у Солуну, о томе да није прихватио Пећанчеву наредбу о прекиду отпора и напуштању устаничке територије, те је тражио помоћ за наставак отпора.55) За ношење његовог извештаја Врховној команди јавило се 7 четника добровољаца, који су кренули на дугачак пут преко Шар-планине. Линију фронта су у ноћи између 9. и 10. септембра успела да пређу само тројица, а 17. септембра су га доставили врховној команди. Врховна команда на челу са Петром Бојовићем је, након анализе тог извештаја и саслушања тројице комита који су га донели, 25. септембра одлучила да га проследи министру војном, са препоруком да се помоћ одбије. Месец дана касније одлучили су да у рејон Топлице пошаљу капетана Јована Илића, коме је наређено да пронађе Пећанца и Војиновића и да се прекину све четничке акције, те да се постојеће чете растуре и сведу на минимум и добро крију од непријатељске власти. Капетан Илић је требао да преузме под своју команду све чете, те да их припреми за диверзије тек по доласку српске војске у рејон Скопља.56) Капетан Илић, заједно са пилотом Синишом Стефановићем је 12. новембра слетео авионом код села Шилова у Јабланици, ударивши у посечене пањеве. Авион се запалио са свим материјалом, новцем и оружјем. Једна бугарска потерна патрола их је ухапсила и спровела у Ниш. Капетан Илић је након саслушања стрељан, а пилот Стефановић је обешен на тргу у Нишу, пошто је одбио да окупљеном народу говори о пропасти српске војске.57)

Војиновић је борбу наставио и забележио нове успехе 28. августа, затим крајем септембра.58) Једно време је успевао да се скрива, често мењајући место боравака, а затим је рањен у ногу, због чега се тешко кретао.59) Том приликом, у добро постављеној заседи 15. октобра,60) заплењена му је целокупна архива и оба дневника — операциони и његов лични.61) Тешко рањеног, четници су га преносили даље и крили.62) Потказивали су их имућнији грађани и сељаци, а сиротиња им је излазила у сусрет и чувала их.63)

На Митровдан 8. новембра Коста Пећанац је окупио преостале четнике и саопштио им одлуку о обустављању борби, после чега се и сам повукао из тог рејона.64)

Погибија и сахрана

Са групом најближих сарадника, пружио је последњи отпор из једне воденице у атару села Гргуре,65) у топличком крају. Пресудио је сам себи, како жив не би пао непријатељу у руке. Када је окупатор ушао у воденицу, нашао је његово беживотно тело и на парчету испрљаног папира његову последњу жељу, да буде сахрањен на месту погибије. Жеља му је на крају испуњена, сахранили су га у једној јарузи поред воденице, али тек пошто су његово тело најпре јавно изложили у Куршумлији. Бугарска чета која га је опколила у последњој борби награђена је са 90.000 лева.66)

По завршетку Првог светског рата, његов ближи рођак по мајци, покупио је његове посмртне остатке и сахранио их заједно са још четворицом сабораца, на гробљу у порти Цркве67) Светог Јована у селу Горње Гргуре код Блаца. Уз све почасти, они су затим сахрањени у парку поред гргурске цркве 1940. На том месту је подигнут споменик, рад академског вајара Ристе Стијовића.68)

Дневник

Један од ретких историјских извора првог реда представља лични и операцијски дневник Косте Војиновића о Топличком устанку,69) који су Бугари запленили заједно са осталом архивом,70) а сада се чува у Софији.

Личност

Био је висок, леп и складно грађен човек, у трећој деценији живота. Као добро васпитан, ватрен говорник, брзих акција, али немирне нарави, многе је подсећао на принца Ђорђа, старијег сина краља Петра I Карађорђевића.71)

Литература


Kosta Vojinovic

1) , 2) , 7) , 8) , 10) , 12) , 16) , 22) , 27) , 30) , 31) , 32) , 33) , 42) , 44) , 49) , 52) , 55) , 65) , 67)
Добросав Илић, 2006, стр. 291
3) , 4) , 5) , 6) , 9) , 11) , 13) , 15) , 17) , 19) , 21)
Новица Пашић, 2. 3. 2014.
14) , 18) , 20) , 25) , 26) , 35) , 36) , 41) , 43) , 45) , 47) , 51) , 53) , 59)
Новица Пашић, 3. 10. 2006.
23) , 24) , 34)
Божица Младеновић, 2007, стр. 9
28) , 29) , 70)
Новица Пашић, 3. 3. 2014.
37) , 38) , 71)
Новица Пашић, 6. 3. 2014.
39) , 40)
Новица Пашић, 7. 3. 2014.
46) , 48) , 69)
Божица Младеновић, 2007, стр. 10
50) , 62) , 66) , 68)
Новица Пашић, 16. 3. 2014.
54) , 61) , 63)
Новица Пашић, 15. 3. 2014.
56)
Предраг Пејчић, 2007, стр. 73
57) , 58) , 60) , 64)
Предраг Пејчић, 2007, стр. 74
коста_војиновић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/07 07:53