Константин Пеичић
| Константин Пеичић |
|---|
 |
| Рођење: 29. септембар 1802. Борово, Хабзбуршка монархија Смрт: 6. јун 1882. Будимпешта, Аустроугарска Познат као: љекар и књижевник |
Константин Пеичић, Коста (Борово, 17/29. септембар 1802 — Будимпешта, 25. мај/6. јун 1882),1)2)3) српски љекар и књижевник. Био је начелник будимпештанског Текелијанума и лични љекар митрополита Стратимировића.
Биографија
Рођен је 17/29. септембра 1802. године у Борову на добру српске православне цркве.4)5) Његов отац Јаков био је сеоски бележник. Константин је до 1814. похађао српску основну школу у Борову.6) Годину дана похађао је немачку школу у Винковцима.7) Од 1815. до похађао је гимназију у Сремским Карловцима, коју је завршио 1821. године.8) У Сремским Карловцима није имао довољно средстава, па је подучавао другу децу.9) У Пожуну (Братислави) је три године похађао евангелистички лицеј.10) Након тога уписао је медицину у Пешти.11)12) Одбранио је 1830. дисертацију из медицине.13) Када је 1830. постао доктор, Вук Стефановић Караџић га је позвао да дође у Србију да буде лични љекар кнеза Милоша, али одустао је пошто нису прихватили све његове захтјеве.14) Годину и по дана био је лекар у Сремској Митровици.15) Затим је у Сомбору био лекар преко три године.16) Онда се 1835. вратио у Сремске Карловце, где је постао лични лечник српских митрополита Стефана Стратимировића и Стефана Станковића.17)18)19) Био је директор српских основних школа и члан патроната гимназије у Сремским Карловцима.20) На изборима за митрополита 1842. залагао се за Пантелејмона Живковића и био против Јосифа Рајачића, који му је након избора постао непријатељ.21) Због неке свађе са митрополитом Рајачићем напустио је 1844. године Сремске Карловце и отишао у Панчево.22) Револуционарних година 1848. и 1849. био је члан Главнога народног одбора. Као члан Главнога одбора често се сукобљавао са патријархом Јосифом Рајачићем.23) Од средине јула 1848. био је на челу панчевачког окружног одбора и од тада је то био најактивнији и најзначајнији окружни одбор Српске Војводине.24) Због свађе са Рајачићем претио му је затвор, па је побегао у Србију.25) Након окончања револуције вратио се октобра 1849. у Панчево. Био је дугогодишњи председник најстаријег српског певачког друштва — Српског црквеног певачког друштва у Панчеву.26) Задњих година свог живота надзорник је Текелијанума у Будимпешти.27) Био је рационалист и један од посљедњих насљедника дјела Доситеја Обрадовића. Радио је на народном просвећивању, па је био заслужан за ширење здравствене културе међу Србима у Угарској.28) Написао је Руководитељ к повраћању изгубљеног здравља, који је издат три пута. Уређивао је лист „Домаћи Лекар” заједно са др Љубом Ненадовићем у Панчеву.29) Написао је и Житије Теодора Павловића (1857) о животу Теодора Павловића.30) У рукопису, али неиздата, му је остала Грађа за историју српског покрета у Угарској 1848-1849.31) Написао је 1872. своју Аутобиографију.32)
Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од 1844. Дописни је члан Српског ученог друштва наименован 1864.
Литература
- Петар В. Крестић, Аутобиографија Константина Пејчића, Мешовита грађа Miscellanea, књига 28, Историјски институт, Београд, 2007, стр. 125-156
- Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, књига 3, Београд, 1929, стр. 401
- Славко Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији од краја XVIII до средине XIX века, Историја српског народа, књига 5, том 2, Српска књижевна задруга, Београд, 1986, стр. 7-107
- M. Томандл: Улога дра К. Пеичића у Српском покрету 1848/9. ЗМС/ДН 18 (1957) 57–77
- Енциклопедија Новог Сада 19 (2002) 227–231.
- В. Стајић: Др Константин Пејичић. Гласник Историјског друштва у Новом Саду 12 (1939) 167–173.