Павле Симић
Рођење: 1818. Нови Сад Смрт: 18. јануар 1876. Нови Сад, Аустроугарска Познат као: сликар портрети, религиозне и историјске композиције

Павле Симић (Нови Сад, 1818 — Нови Сад, 18. јануар 1876), српски сликар. Радио је портрете, религиозне¹⁾ и историјске композиције. Био је један од водећих представника српског бидермајера и назаренског сликарства. Инспирацију за теме из националне историје је проналазио у епским народним песмама, значајним личностима предустаничке и устаничке Србије, као и у савременим догађајима.²⁾

Рођен је у трговачкој породици, од мајке Ане и оца Јована. Имао је брата Петра, који је касније постао трговац у Бечеју. После ране очеве смрти, са мајком је отишао у Стару Кањижу (данас Кањижа), код деде по мајци,³⁾ који је тамо био парох.⁴⁾

Основну школу је учио у Старој Кањижи, а затим је учио Латинску школу и гимназију у Суботици.⁵⁾ Рано је показао интересовање за цртање и сликање. Посебно га је одушеваљвао иконостас бароконог сликара Теодора Илића Чешљара (1791), који је видео у православној цркви у Старој Кањижи.⁶⁾ Основна сликарска знања је стекао у Новом Саду, у сликарској радионици Италијана Алојза Кастање⁷⁾ (1832).⁸⁾ Године 1837. уписао се на Академију ликовних уметности у Бечу, где је учио код професора Леополда Купелвизера и Јозефа Фридриха, а при крају студија је боравио у Италији.⁹⁾ Његово школовање су помагали отац и деда.¹⁰⁾ Школовао се у време када се сликарство налазило на раскрсници између класицистичко-бидермајерских и романтичарских наговештаја.¹¹⁾ На трећој години студија (1839) је одликован сликарском наградом барона Гундла. На студијама је провео пет година.¹²⁾¹³⁾

По завршетку студија 1841. вратио се у Нови Сад, а одатле је путовао у друга места ради сликарских послова.¹⁴⁾ Најпре је сликао портрете и појединачне иконе, а касније је добио многе поруџбине за иконостасе. Први већи иконостас је осликао у Руменци (некад Пирош),¹⁵⁾ и за тај посао је добио јавну похвалу у „Сербским народним новинама” (1845).¹⁶⁾ То дело је добро примљено у Бачкој и Срему, а затим и по осталим областима Карловачке митрополије.¹⁷⁾ Страдало је у револуцији 1849, па га је касније радио поново.¹⁸⁾

Био је учесник Мајске скупштине 1848, али се за време ратних сукоба склонио у манастир Кувеждин,¹⁹⁾ где га је прихватио архимандрит Никанор Грујић, са братством. На наговор Никанора Грујића, на платну је забележио овај историјски догађај. Слика Српска народна скупштина 1. маја 1848.²⁰⁾ настала је као визуелни документ о стварању Српске Војводине.²¹⁾ Током 1848 и 1849. појединачно је портретисао већину учесника скупштине, који су у ту сврху долазили у манастир. На композицији се налази новоизабрани партријарх Јосиф Рајачић, као једина личност у горњем регистру. Он у левој руци држи оригиналне царске привилегије, којима су била загарантована права Срба у Хабзбуршкој монархији.

Српска народна скупштина 1. маја 1848.

Са леве стране је национална тробојка, а са десне су царска и мађарска застава. Патријарха окружују фигуре истакнутих личности, а одмах испод њега су Никанор Грујић, са леве и Сергије Каћански са десне стране.²²⁾ Учесници скупштине су били припадници различитих генерација, пола, сталежа, потицали из различитих области и били одевени у грађанска одела и граничарске униформе.²³⁾ У крајњем десном углу је издвојен полуфронтални аутопортрет.²⁴⁾ Још у време израде слике, постојало је велико интересовање за њу. Када је одлазио из Кувеждина 1853, слику је однео са собом.²⁵⁾ После укидања Српске Војводине и Тамишког Баната, по његовој идеји, литограф Јозеф Бауер 1862. је по њој израдио нову литографију са измењеним личностима,²⁶⁾ која је функционисала као популарна патриотска икона, повод за њено графичко умножавање је био политичке природе.²⁷⁾ После тога се слици изгубио траг, дуго се веровало да је уништена.²⁸⁾ Идентификована је 1960. године у мађарском Националном музеју.²⁹⁾ Галерија Матице српске је прибавила ову слику за своју колекцију 1976, путем међумузејске размене и од тада је изложена у сталној поставци српске уметности 19. века, где заузима централно место,³⁰⁾ као јединствени историјски документ о догађају који је битно одредио историју српског народа.³¹⁾

Инспирисан народном песмом Почетак буне против дахија,³²⁾ у манастиру је насликао још две историјске композиције: Бирчанин Илија плаћа данак Турцима, на којој Илија Бирчанин стоји надмено са десном руком на јатагану, а левом показује на просуте дукате и групну сцену у ентеријеру „Хаџи Рувим и Хаџи Ђера”.³³⁾³⁴⁾ Обе слике се такође сада налазе у Галерији Матице српске.

Према неким ауторима,³⁵⁾³⁶⁾ из истог доба потиче и композиција Црногорац гуслар, коју је посветио Тодору Павловићу и на којој су насликани идеализовани ликови 22 народна првака,³⁷⁾ али није познато где се та слика сада налази.³⁸⁾

У манастирској цркви у Кувеждину, посвећеној Светом Сави је од 1850. до 1853, осликавао иконостас, а на зидовима је приказао три сцене из живота Симеона Немање и Свети Сава васкрсава и монаши Стефана Првовенчаног.³⁹⁾⁴⁰⁾ Црква је уништена у Другом светском рату и о његовом раду у Кувеждину су остале само фотографије.⁴¹⁾

Илија Бирчанин плаћа данак Турцима (1849) — Галерија Матице српске

Од 1853. до краја 1856. привремено је живео у Шапцу, где је радио на осликавању тамошње цркве, а затим се поново вратио у Нови Сад. Стајући на страну покрета Светозара Милетића, владика Платон Атанацковић му је помогао да дође до значајних сликарских послова.⁴²⁾

Употпунио је иконостас цркве у Старом Футогу (1855), који је страдао у револуцији 1848. године, затим иконостас у цркви Светог Вазнесења у Ђурђеву (1857), који је црквена општина уступила 1910. јермонаху манастира Житомислић,⁴³⁾ као и иконостас у Деспотову (1860). Такође је израдио зидне слике, на сводовима олтара и носа у Храму Светог оца Николаја у Новом Бечеју (1858)⁴⁴⁾ и у Сенти (1859),⁴⁵⁾⁴⁶⁾ Николајевску цркву у Новом Саду (1863), капелу Платона Атанацковића на Алмашком гробљу у Новом Саду (1864),⁴⁷⁾ иконостас певнице и зидно сликарство у храму посвећеном светом Николају у Башаиду (1863—1866),⁴⁸⁾ иконостас манастира Ораховица у Славонији (1866).⁴⁹⁾

Са црквеном општином у Глини, у Банији је 1866. склопио уговор и предрачун о сликарском раду у Богородичној цркви. Рад је завршио 1872—1873. Осим икона за иконостстас, које је насликао у свом новосадском атељеу, израдио је дванаест празничних-целивајућих икона, велику зидну композицију Свете Тројице на првом своду испред иконостаса и зидну композицију Силазак Светог Духа, у олтарском простору. Црква је представљала малу галерију српског црквеног сликарства из епохе романтизма. У усташком покољу Срба почињеном у глинској цркви 1941. настрадали су грађани из Глине и из околних места, уништена је и запаљена црква, све матичне и богослужбене књиге, као и рад Павла Симића. Једино преостало сведочанство о његовом раду у Глини су неколико фотографија, уговор и предрачун.⁵⁰⁾

У периоду 1869—1873. радио је иконостас са 77 икона различитих величина⁵¹⁾ у Цркви Светог Ђорђа у Сомбору.⁵²⁾

Израдио је и велики број појединачних породичних икона и портрета.⁵³⁾

Хаџи Рувим и Хаџи Ђера, уље на платну Павла Симића, 1849.

Последњи посао су му биле иконе у гробљанској капели Светог Димитрија грчке трговачке породице Хариш-Петровић у Земуну (1875).⁵⁴⁾

Његов гроб се налази на Алмашком гробљу у Новом Саду.⁵⁵⁾

• „Теодор Павловић“, уље на платну, 47х60 cm, Народни музеј у Београду (1840)⁵⁶⁾
• „Српска народна скупштина 1. маја 1848. године“, уље на платну 88х115,5 cm, Галерија Матице српске (1848—1849)⁵⁷⁾
• „Хаџи Рувим и Хаџи Ђера“, уље на платну, 49х58,5 cm, Галерија Матице српске (1849)⁵⁸⁾
• „Илија Бирчанин плаћа данак Турцима“, уље на платну 49х58,5 cm, Галерија Матице српске (1849)⁵⁹⁾
• „Кристина Младеновић“, уље на платну, 21х26 cm, Народни музеј у Београду (1849)⁶⁰⁾
• „Кадет Младеновић“, уље на платну, 21х26 cm, Народни музеј у Београду (1849)⁶¹⁾
• „Жена у тамно сивој хаљини“, уље на платну 62×79 cm, Народни музеј у Београду (1850)⁶²⁾
• „Свети Ђорђе“, уље на платну, 77х110 cm, Народни музеј у Београду (1850)⁶³⁾
• „Прота Јован Павловић“, уље на платну, 91х117 cm, Народни музеј у Београду (1853)⁶⁴⁾
• „Фоти проклиње неверну жену“, уље на платну 100х80 cm, Народни музеј у Београду (1854)⁶⁵⁾
• „Свети Сава са децом“, уље на платну, 126х82,5 cm, Галерија Матице српске (1858)⁶⁶⁾
• „Милица Стојадиновић-Српкиња“

• Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929, стр. 97-98
• Историзам, Галерија Матице српске, Нови Сад
• Снежана Мишић, Јелена Огњановић, Мирослава Жарков, Павле Симић, Српска народна скупштина 1. маја 1848. године, Галеријске вести, број 13, уредник Снежана Мишић, Галерија Матице српске, Нови Сад, 2015.
• Динко Давидов, Страдања Срба у правослваној цркви у Глини и рушење споменика - Иконостас академског сликара Павла Симић (1818-1876) уништени у глинској цркви, Београд, 2005.
• Цркве, ТО Општине Жабаљ
• Милена Марјановић, Дешифрирана дела Павла Симића, Блиц онлајн, Рингиер Акел Спрингер д.о.о., 5. 12. 2011.
• Павле Симић (1818 - 1876) - Опус, Арте медија, Београд
• Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника на Алмашком гробљу у Новом Саду, Националног центра за дигитализацију
• Харишева црква Светог Димитрија, уредник Љиљана Страхињић, Туристички центар Земун
• Једна слика једна прича - Слике "Бирчанин Илија плаћа данак Турцима" и "Хаџи Рувим и Хаџи Ђера" насликао је Павле Симић, РТС, 14. 11. 2011.
• Петар В. Вуца, Сунчани сатови у Војводини, Зборник радова конференције „Развој астрономије код Срба V“, 2008.
• Град - Црква Св. Ђорђа, Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор
• Д. Тодоровић, Црква Светог Оца Николаја Нови Бечеј, Нови Бечеј онлајн, 2013.
• Катарина Митровић, Мајска скупштина 1848 Павла Симића између патриотске иконе и уметничког дела, Зборник Матице српске за ликовне уметности, број 36, уредник Александар Кадијевић, Матица српска, 2008, стр. 125-145, ИССН 0352-6844
• О. Гилић, М Божичић, Топ пет новосадских експоната, Новине новосадске, Нови Сад, 26. 5. 2013.
• Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, Београд, 1888.
• Денис Вокић, Слика Анастаса Јовановића Срби око гуслара из приватне колекције у Загребу, К-Р центар д.о.о., Загреб, 2008.
• Сава Стевановић, Непроцењиво благо из комшилука, Блиц онлајн, 8. 10. 2007.
• Знаменити Срби 19. века, уредник Андра Гавриловић, Српска штампарија, Загреб, 1904.

Pavle Simic