Добро дошли на Српску енциклопедију

Павле Симић

Павле Симић (Нови Сад, 1818 — Нови Сад, 18. јануар 1876), српски сликар. Радио је портрете, религиозне1) и историјске композиције. Био је један од водећих представника српског бидермајера и назаренског сликарства. Инспирацију за теме из националне историје је проналазио у епским народним песмама, значајним личностима предустаничке и устаничке Србије, као и у савременим догађајима.2)

Биографија

Рођен је у трговачкој породици, од мајке Ане и оца Јована. Имао је брата Петра, који је касније постао трговац у Бечеју. После ране очеве смрти, са мајком је отишао у Стару Кањижу (данас Кањижа), код деде по мајци,3) који је тамо био парох.4)

Основну школу је учио у Старој Кањижи, а затим је учио Латинску школу и гимназију у Суботици.5) Рано је показао интересовање за цртање и сликање. Посебно га је одушеваљвао иконостас бароконог сликара Теодора Илића Чешљара (1791), који је видео у православној цркви у Старој Кањижи.6) Основна сликарска знања је стекао у Новом Саду, у сликарској радионици Италијана Алојза Кастање7) (1832).8) Године 1837. уписао се на Академију ликовних уметности у Бечу, где је учио код професора Леополда Купелвизера и Јозефа Фридриха, а при крају студија је боравио у Италији.9) Његово школовање су помагали отац и деда.10) Школовао се у време када се сликарство налазило на раскрсници између класицистичко-бидермајерских и романтичарских наговештаја.11) На трећој години студија (1839) је одликован сликарском наградом барона Гундла. На студијама је провео пет година.12)13)

По завршетку студија 1841. вратио се у Нови Сад, а одатле је путовао у друга места ради сликарских послова.14) Најпре је сликао портрете и појединачне иконе, а касније је добио многе поруџбине за иконостасе. Први већи иконостас је осликао у Руменци (некад Пирош),15) и за тај посао је добио јавну похвалу у „Сербским народним новинама“ (1845).16) То дело је добро примљено у Бачкој и Срему, а затим и по осталим областима Карловачке митрополије.17) Страдало је у револуцији 1849, па га је касније радио поново.18)

Био је учесник Мајске скупштине 1848, али се за време ратних сукоба склонио у манастир Кувеждин,19) где га је прихватио архимандрит Никанор Грујић, са братством. На наговор Никанора Грујића, на платну је забележио овај историјски догађај. Слика „Српска народна скупштина 1. маја 1848.“20) настала је као визуелни документ о стварању Српске Војводине.21) Током 1848 и 1849. појединачно је портретисао већину учесника скупштине, који су у ту сврху долазили у манастир. На композицији се налази новоизабрани партријарх Јосиф Рајачић, као једина личност у горњем регистру. Он у левој руци држи оригиналне царске привилегије, којима су била загарантована права Срба у Хабзбуршкој монархији.

Са леве стране је национална тробојка, а са десне су царска и мађарска застава. Патријарха окружују фигуре истакнутих личности, а одмах испод њега су Никанор Грујић, са леве и Сергије Каћански са десне стране.22) Учесници скупштине су били припадници различитих генерација, пола, сталежа, потицали из различитих области и били одевени у грађанска одела и граничарске униформе.23) У крајњем десном углу је издвојен полуфронтални аутопортрет.24) Још у време израде слике, постојало је велико интересовање за њу. Када је одлазио из Кувеждина 1853, слику је однео са собом.25) После укидања Српске Војводине и Тамишког Баната, по његовој идеји, литограф Јозеф Бауер 1862. је по њој израдио нову литографију са измењеним личностима,26) која је функционисала као популарна патриотска икона, повод за њено графичко умножавање је био политичке природе.27) После тога се слици изгубио траг, дуго се веровало да је уништена.28) Идентификована је 1960. године у мађарском Националном музеју.29) Галерија Матице српске је прибавила ову слику за своју колекцију 1976, путем међумузејске размене и од тада је изложена у сталној поставци српске уметности 19. века, где заузима централно место,30) као јединствени историјски документ о догађају који је битно одредио историју српског народа.31)

Инспирисан народном песмом „Почетак буне против дахија“,32) у манастиру је насликао још две историјске композиције: „Бирчанин Илија плаћа данак Турцима“, на којој Илија Бирчанин стоји надмено са десном руком на јатагану, а левом показује на просуте дукате и групну сцену у ентеријеру „Хаџи Рувим и Хаџи Ђера“.33)34) Обе слике се такође сада налазе у Галерији Матице српске.

Према неким ауторима,35)36) из истог доба потиче и композиција „Црногорац гуслар“, коју је посветио Тодору Павловићу и на којој су насликани идеализовани ликови 22 народна првака,37) али није познато где се та слика сада налази.38)

У манастирској цркви у Кувеждину, посвећеној Светом Сави је од 1850. до 1853, осликавао иконостас, а на зидовима је приказао три сцене из живота Симеона Немање и „Свети Сава васкрсава и монаши Стефана Првовенчаног“.39)40) Црква је уништена у Другом светском рату и о његовом раду у Кувеждину су остале само фотографије.41)

Од 1853. до краја 1856. привремено је живео у Шапцу, где је радио на осликавању тамошње цркве, а затим се поново вратио у Нови Сад. Стајући на страну покрета Светозара Милетића, владика Платон Атанацковић му је помогао да дође до значајних сликарских послова.42)

Употпунио је иконостас цркве у Старом Футогу (1855), који је страдао у револуцији 1848. године, затим иконостас у цркви Светог Вазнесења у Ђурђеву (1857), који је црквена општина уступила 1910. јермонаху манастира Житомислић,43) као и иконостас у Деспотову (1860). Такође је израдио зидне слике, на сводовима олтара и носа у Храму Светог оца Николаја у Новом Бечеју (1858)44) и у Сенти (1859),45)46) Николајевску цркву у Новом Саду (1863), капелу Платона Атанацковића на Алмашком гробљу у Новом Саду (1864),47) иконостас певнице и зидно сликарство у храму посвећеном светом Николају у Башаиду (1863—1866),48) иконостас манастира Ораховица у Славонији (1866).49)

Са црквеном општином у Глини, у Банији је 1866. склопио уговор и предрачун о сликарском раду у Богородичној цркви. Рад је завршио 1872—1873. Осим икона за иконостстас, које је насликао у свом новосадском атељеу, израдио је дванаест празничних-целивајућих икона, велику зидну композицију Свете Тројице на првом своду испред иконостаса и зидну композицију „Силазак Светог Духа“, у олтарском простору. Црква је представљала малу галерију српског црквеног сликарства из епохе романтизма. У усташком покољу Срба почињеном у глинској цркви 1941. настрадали су грађани из Глине и из околних места, уништена је и запаљена црква, све матичне и богослужбене књиге, као и рад Павла Симића. Једино преостало сведочанство о његовом раду у Глини су неколико фотографија, уговор и предрачун.50)

У периоду 1869—1873. радио је иконостас са 77 икона различитих величина51) у цркви Светог Ђорђа у Сомбору.52)

Израдио је и велики број појединачних породичних икона и портрета.53)

Последњи посао су му биле иконе у гробљанској капели Светог Димитрија грчке трговачке породице Хариш-Петровић у Земуну (1875).54)

Његов гроб се налази на Алмашком гробљу у Новом Саду.55)

Дела

  • „Теодор Павловић“, уље на платну, 47х60 cm, Народни музеј у Београду (1840)56)
  • „Српска народна скупштина 1. маја 1848. године“, уље на платну 88х115,5 cm, Галерија Матице српске (1848—1849)57)
  • „Хаџи Рувим и Хаџи Ђера“, уље на платну, 49х58,5 cm, Галерија Матице српске (1849)58)
  • „Илија Бирчанин плаћа данак Турцима“, уље на платну 49х58,5 cm, Галерија Матице српске (1849)59)
  • „Кристина Младеновић“, уље на платну, 21х26 cm, Народни музеј у Београду (1849)60)
  • „Кадет Младеновић“, уље на платну, 21х26 cm, Народни музеј у Београду (1849)61)
  • „Жена у тамно сивој хаљини“, уље на платну 62×79 cm, Народни музеј у Београду (1850)62)
  • „Свети Ђорђе“, уље на платну, 77х110 cm, Народни музеј у Београду (1850)63)
  • „Прота Јован Павловић“, уље на платну, 91х117 cm, Народни музеј у Београду (1853)64)
  • „Фоти проклиње неверну жену“, уље на платну 100х80 cm, Народни музеј у Београду (1854)65)
  • „Свети Сава са децом“, уље на платну, 126х82,5 cm, Галерија Матице српске (1858)66)
  • „Милица Стојадиновић-Српкиња“

Литература

1) , 2) , 11) , 20) , 57) , 58) , 59) , 66)
Галерија Матице српске, Историзам
3) , 6)
Знаменити Срби 19. века, 1904, стр. 51
4) , 5) , 8) , 10) , 13) , 18) , 34) , 37) , 45) , 47) , 52) , 53)
Вељко Петровић, 1929, стр. 97
7) , 9) , 14) , 16) , 27) , 40) , 42) , 46) , 54)
Снежана Мишић, Јелена Огњановић, Мирослава Жарков, 2015, стр. 3
12) , 49)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 643
15)
Вељко Петровић, 1929, 97
17) , 50)
Динко Давидов, 2005.
19)
Катарина Митровић, 2008, стр. 131
21) , 28) , 30)
О. Гилић, М Божичић, 26. 5. 2013.
22)
Катарина Митровић, 2008, стр. 132
23)
Катарина Митровић, 2008, стр. 136
24)
Катарина Митровић, 2008, стр. 139
25)
Катарина Митровић, 2008, стр. 140
26)
Катарина Митровић, 2008, стр. 141
29)
Катарина Митровић, 2008, стр. 128
31)
Сава Стевановић, 8. 10. 2007.
32) , 39) , 41)
Милена Марјановић, 5. 12. 2011.
33)
РТС, Једна слика једна прича
35)
Милан Ђ. Милићевић (Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба из 1888) и Иван Кукуљевић Сакцински у (Словник умјетниках југославенских из 1858)
36) , 38)
Д. Вокић, 2008, стр. 11
43)
ТО општине Жабаљ, Цркве
44)
Д. Тодоровић, 2013.
48)
Петар В. Вуца, 2008, стр. 495
51)
Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Црква Св. Ђорђа
55)
Споменици културе у Србији, Тридесет надгробних споменика
56) , 60) , 61) , 62) , 63) , 64) , 65)
Арте, Павле Симић
Штампање