Историја Епархије темишварске
Повест
Први писани траговио постојању епархије досежу до 16. века, а тада се јавља у опсегу српске Пећке патријаршије. Значајна је чињеница да су Срби на овим просторима имали развијен црквени живот много пре Велике сеобе 1690, а један од овдашњих епископа српских, Исаија Ђаковић, постао је један од најчвршћих ослонаца придошлом патријарху Арсенију III Чарнојевићу. И по Великој сеоби, и дуго по заснивању Крушедолске (1708) односно Карловачке митрополије (1713), Темишварска епархија је остала у надлежности Београдске митрополије, све до сједињења Београдске и Карловачке митрополије, у којем је Темишвару припала посебна улога. Наиме, Пожаревачким миром из 1718. године Аустрија је добила на рачун Турске Банат, Олтенију, део Србије са Београдом, делове Босне и Славоније.
Сматрајући да је Београд сувише близу Турској, београдски митрополит Мојсије Петровић је преместио седиште своје митрополије у Темишвар, где је свечано устоличен 1721. године. По смрти карловачког митрополита Викентија Поповића 1726. године, Мојсије Петровић је изабран и за митрополита карловачког, чиме је практично почело уједињавање Српске православне цркве са територије Аустрије. Дакле, митрополит Мојсије Петровић је из Темишвара прешао на карловачку митрополитску катедру.
При спровођењу јерархијске поделе у Карловачкој митрополији 1864. године Темишварска епархија је, као српска, остала у Карловачкој митрополији, с тим што је уступила румунске црквене општине, а преузела српске црквене општине из Арадске епархије. Мешовите црквене општине су додељене према већинској припадности верника.
По мери укидања надлежности Карловачке митрополије, односно њеног укључивања у васпостављену српску Београдску патријаршију после Првог светског рата и Темишварска епархија је постала део уједињене Српске православне цркве. Тадашњи епископ Георгије Летић преместио је седиште из Темишвара у Кикинду. Године 1931. дошло је до арондације између Темишварске и новоуспостављене Епархије банатске (наследница Епархије вршачке), тако да је прва у потпуности преузела српске вернике у Румунији, а друга у Србији.
Епископи
Досадашњи епископи ове епархије су:
- Неофит, 1608.
- Исаија, 1640.
- Јосиф, 1643.
- Теодор, 1643.
- Севастијан, 1644, 1647.
- Михајл, 1681–1687.
- Василије, 1688.
- Јосиф II, после 1688.
- Василије, око 1693.
- Исаија Ђаковић, 1695–1710.
- Константин Грк, 1704–1713.
- Јоаникије Владисављевић, 1713–1727.
- Никола Димитријевић, 1728–1744.
- Георгије Поповић, 1745–1757.
- Викентије Јовановић Видак, 1759–1774.
- Мојсеј Путник, 1774–1781.
- Софроније Кириловић, 1781–1786.
- Петар Петровић, 1786–1800.
- Стефан Авакумовић, 1801–1822.
- Јосиф Путник, 1829–1830.
- Максим Мануловић, 1833–1838.
- Пантелејмон Живковић, 1839–1851.
- Самуил Маширевић, 1853–1864.
- Антоније Нако, 1864–1869.
- Георгије Војновић, 1874–1881.
- Георгије Бранковић, 1882–1890.
- Никанор Поповић, 1891–1901.
- Др Георгије Летић, 1904–1931.
- Лукијан (Пантелић), 1999–2002.
Осим тога у неком периоду епархијом су управљали администратори:
- Арсеније Стојковић (1872—1874);
- Герман Анђелић (1881—1882);
- Георгије Бранковић (1890—1891);
- Нектарије Димитријевић (1891);
- Георгије Бранковић (1901);
- Лукијан Богдановић (1901—1904);
- Др Георгије Летић (1932—1935);
- Др Иринеј Ћирић (1935—1952);
- Висарион Костић (1952—1979);
- Хризостом Војиновић (1979—1980);
- Др Сава Вуковић (1980—1996);
- Лукијан (Пантелић) (1996—1999. и од 2002).
Архијерејски заменици су били:
- Стефан Михајловић (1870—1872);
- Гедеон Цветић (1872—1874);
- Герман Јовановић (1881—1882);
- Иларион Руварац (1882);
- Исак Дошен (1901);
- Др Стефан Николић (1919—1927);
- Слободан Костић (1942—1947);
- Стеван Томић (1947—1971);
- Ђорђе Хранисављевић (1971—1978);
- Владимир Марковић (1978-2010).
- Маринко Марков (од 2010)
Сродни чланци
Извори
Спољне везе
- Данило Кецић: Реквирирање звона српских православних храмова Темишварске епархије 1916-1917, Зборник Матице српске за историју, број 59-60, 1999. године
Istorija Eparhije temisvarske