Васа Ешкићевић
Аутопортрет (1908)
Рођење: 13. јануар 1867. Ириг, Аустријско царство Смрт: 3. фебруар 1933. Нови Сад, Краљевина југославија Познат као: сликар

Васа Ешкићевић (Ириг, 1/13. јануар 1867 — Нови Сад, 3. фебруар 1933),¹⁾ српски академски сликар. Сликао је портрете, пејзаже и историјске композиције.

Рођен је у фрушкогорском манастиру Ириг на Светог Василија Великог,²⁾ од мајке Љубе и оца Косте,³⁾ у занатској породици.⁴⁾ Ириг је у то време био значајан културни центар. Уметнички дар је наследио од оца,⁵⁾ још као дете је волео да прецртава ликове из илустрованих листова,⁶⁾ је био веома несташан.⁷⁾

Основну школу је завршио у родном месту.⁸⁾ Мада је био одличан ђак, није похађао гимназију, него је завршио берберски занат, после чега је кратко радио као калфа у Иригу.⁹⁾ Отац се није слагао са тим да он постане уметник, често је због тога долазило до сукоба, па га је отац отерао из куће.¹⁰⁾ Као седамнаестогодишњи дечак је напустио Ириг, са жељом да студира сликартво. Преко Новог Сада је најпре отишао у Београд. У Београду је провео три године, радећи код позоришног власуљара и истовремено се спремајући да положи прва два разреда гимназије.¹¹⁾ После тога је отишао у Беч, где је учио у приватној сликарској школи. У Бечу се упознао са Јосифом Фалтом, који је у то време завршавао бечку Академију уметности¹²⁾ и под чијим утицајем је 1893. затражио стипендију од фонда Матице српске, која му није додељена. Исте године је по повратку са распуста, у Текелијануму упознао руског проту Теофана Николајевича Кардашева, који му је предложио да пређе да студира у Петровграду, обећавши да ће му помоћи да добије државну стипендију.¹³⁾ Пред одлазак у Русију, обишао је Илариона Руварца у манастиру Гргетег, који му је саветовао да студије не оставља на пола и обећао помоћ, колико је он сам био у могућности.¹⁴⁾

У Петровград је стигао као двадесетпетогодишњи младић и уписао се у Државну уметничку школу, како би могао да добије стипендију.¹⁵⁾ Родитељи су му у почетку слали помоћ, а било је и српских породица у Иригу које су желеле да му помогну, али пошто му је државна стипнедија била довољна, он је ту помоћ одбио.¹⁶⁾ Петогодишњу школу у Петровграду је успео да заврши за три године, а затим је уписао уметничку школу кнегиење Марије Клавдијеве Тенишеве, где га је обучавао руски уметник и професор Иља Јефимович Рјепин. Затим је 1900. положио пријемни испит на Императорској академији уметности, где су му предавали професор Рјепин историјски и Франц Рубо ратни жанр. У току студија је завршио курсеве за нижег и вишег педагога, тако да је студирајући радио као наставник у средњој школи. Његове студије у Русији су трајале петнаест година, а завршио их је 1908. Диплому академског сликара и сребрно одличје добио је са сликом „Забајкалски козаци у манџурским кланцима“.¹⁷⁾ чиме је постао први и једини Србин који је завршио Императорску уметничку академију у Русији,¹⁸⁾ због чега је његово сликарство другачије у односу на српску уметност тог доба.¹⁹⁾

Читавог живота је остао везан за Ириг. Летње распусте је користио да обиђе родни крај. Тако је за време распуста 1901. израдио је иконостас у Старом Хопову, где је његов рад делимично очуван, док је вићина уништена током Другог светског рата. У Иригу је са својим земљацима основао друштво за уништавање алколохола и шаљиви часопис „Доколица“ о појединим актуелним догађајима у Иригу.²⁰⁾

Десетак његових слика, у које спада и аутопортрет,²¹⁾ потичу управо из овог периода и оне су већином остале у Русији. Своје слике је излагао у Москви и Петровграду, а његови радови су репродуковани у великим тиражима и били веома популарни.²²⁾ Живећи у Русији бавио се превођењем руских писаца Горког, Чехова, Булгакова и писао своје оригиналне текстове, углавом родољубиву поезију, а његова прва објављена песма је носила наслов Косовска сирочад.²³⁾ Радове је објављивао у „Отаџбини“ (1892), „Бранковом колу“, Лучи из Цетиња (1896—99), „Бранику“ (1898—1899, 1904), „Србадији“ (1923-24), „Северној Србији“ (1925—26).²⁴⁾

У Русији је провео 21 годину. Повремено је долазио у Нови Сад, а свако његово појављивање је изазивало велику пажњу.²⁵⁾ Био је члан Душтва српских уметника „Лада“, са којим је од 1910. излагао своје слике, а организовао је и самосталне изложбе у Новом Саду, Београду, Сомбору, Суботици, Зрењанину.²⁶⁾

По избијању Првог светског рата је напустио добро плаћени посао и Русију и пријавио се као добровољац. Са добровољцима из Одесе, преко Дунава је стигао у Београд, где се пријавио у Прву српску армију. Провео је 5 година на ратишту.²⁷⁾ Са српском војском је прошао кроз Македонију, преко Албаније, боравио на Крфу и касније на Солунском фронту и присуствовао свим биткама српске војске.²⁸⁾

Жеља му је била да ради као штабни ратни сликар.²⁹⁾ Решењем које је јуна 1916. потписао Петар Бојовић, као начелник штаба, постављен је за штабног сликара Прве српске дивизије. Српска Врховна команда за време рата је крајње озбиљно схватала улогу ратних сликара. Од њих је захтевала да не пропуштају важне догађаје и да направе скице свега што су видели. Скице су остајале у власништву аутора, да би од њих касније израдили слике, које су морали најпре понудити на откуп војном министарству.³⁰⁾

Током рата се бавио и фотографијом, а водио је и ратни дневник, у коме је записивао догађаје.³¹⁾ Са српском војском је новембра 1918. ушао у Нови Сад. За своје учешће у рату је добио само Албанску споменицу, као и сви остали који су успели да прођу голготу.³²⁾

После рата се настанио у Новом Саду.³³⁾ Наредних неколико година је и даље поносно наставио да носи српску ратну униформу.³⁴⁾³⁵⁾ Његов атеље се налазио у улици Краља Петра (данас Змај Јовина).³⁶⁾ Није волео да се намеће и живео је веома скромно.³⁷⁾ Издржавао се израдом портрета банова, краљева, архимандрита, познатих новосађана и обичног света, а радио је и слике са ратном тематиком.³⁸⁾ Поред сликања, држао је и курсеве цртања.³⁹⁾ Један од његових ученика је био и сликар Миленко Шербан.⁴⁰⁾

Био је главни уредник листова „Србадија“ и „Северна Србија“, где је објавио и делове свог ратног дневника.⁴¹⁾ Био је члан Књижевног савета Матице српске.⁴²⁾

Радио је до последњег дана живота. Преминуо је у Новом Саду 3. фебруара 1933.⁴³⁾ Његов гроб се налази на Успенском гробљу у Новом Саду.⁴⁴⁾

После Другог светског рата, о њему се није говорило, сем у уско стручним круговима.

Његов опус се процењује на око 400 слика,⁴⁵⁾ које се налазе у Галерији Матице српске у Новом Саду, Војном музеју и Народном музеју у Београду, Српској читаоници у Иригу (поклон ауторове породице 1962)⁴⁶⁾⁴⁷⁾ у Дому инвалида у Паризу,⁴⁸⁾ у породичној и по уприватним колекцијама.⁴⁹⁾ Највећу колекцију његових слика, са претежно ратном тематиком је успео да прикупи Жељко Ражњатовић Аркан.⁵⁰⁾ Фотографије које је начинио током рата се чувају у Војном архиву и Војном музеју у Београду.⁵¹⁾ Ратне слике, ратни дневник и рукопис аутобиографија коју је написао 1931. се налазе на Рукописном одељењу Матице српске.⁵²⁾

Посебно је остао запамћен по сликама са ратном тематиком, као и пејзажима крајева у јужној Србији и Македонији, а осликао је и неколико иконостаса. Његов рад још увек није довољно истражен.⁵³⁾

• „Забајкалски козаци у манджурским кланцима“ (1908)
• „Аутопортрет“, уље на картону (1908)
• „Смрт ђакона Авакума“
• „Музиканти скитнице“
• „Дахије“
• „Уочи српског устанка под Карађорђем“
• „Далеки снови“
• „После боја“ (сцена из руско-јапански рат)
• „9. јануар“ или „Поп-Гапонова буна“
• „На Неви“
• „Некадашњи људи“
• „Бадње вече у Петрограду“
• „Тврђава на Крфу“
• „Дани смрти“, аквалел (1915)
• „Бекство Аустро-Мађара из Србије после пораза на Руднику и Сувобору“, уље на платну (1916)
• „Бекство Бугара после пораза на Горничеву“, уље на платну (1916)
• „Село Гуменџе“, уље на платну (1916)
• „Легендарно повлачење српске војске преко Албаније“, уље на платну (1916)
• „Опело на острву Виду 1916“, уље на платну (1916)
• „Штраф експедиција“, акварел (1916)
• „Село Острово и Островско језеро“, уље на картону (1916)
• „Крф“, уље на платну (1916)
• „Острво Крф“, уље на хартији (1916)
• „Кајмакчалан и село Воштарани“, уље на платну (1916)
• „Попова кућа у селу Воштарани испод Кајмакчалана“, уље на картону (1916)
• „Via appia antica“, уље на картону (1916)
• „Grotte azzurrа“, уље на картону (1916)
• „Costa azzurа“, уље на картону (1916)
• „После пораза бугаро-германаца на коти 1212 године 1916.“, уље на платну (1917)
• „Македонски фронт Скочивир 1916“, уље на платну (1917)
• „Српска коњица“, уље на платну (1917)
• „Кајмакчалан и село Воштарани“ (1917)
• „Сеоска кућа у селу Воштараини“, уље на картону (1917)
• „Бомбардовање Битоља 1918.“, уље на картону (1918)
• „Од оних што пређоше преко Албаније 1915—1916, Јанош Ракић“, уље на картону (1922)
• „Македонски мотив“ - „Комитска кућа у селу Гуменџе“, уље на картону (око 1927)
• „Острво Крф 1916“, (1927)
• портрет краља Александра
• портрет краљице Марије
• портрет војводе Живојина Мишића и друге.

• Гордана Буловић, Миле Игњатовић, Немојте нас заборавити — каталог изложбе, уредник Драган Оташевић, Галерија САНУ, Војни музеј, Музеј Града Новог Сада, Народни музеј Шабац, Београд, 2014, ИСБН 978-86-7637-079-3
• Ђ. Вукмировић, Васа Ешкићевић: Сведок српске голготе и славе, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 2. 3. 2012.
• Ђорђе М. Србуловић, Четири поглавља Васе Ешкићевића, Србија, национална ревија, број 30, Принцип Прес, Београд, 2012, ИССН 1452-6905
• Борислав Хложан, Изблиза: Платна и заставе Васе Ешкићевића, РТВ, 14. 6. 2014.

Vasa Eskicevic