Садржај
Драгутин Гавриловић
Драгутин Гавриловић (Чачак, 30. април/12. мај 1882 — Београд, 19. јул 1945), најпознатији српски мајор, док је у југословенској војсци напредовао до чина пуковника. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји је остао запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.
Биографија
Рођен је 30. априла/12. маја 1882. године,1) у угледној, старој чачанској породици. Отац Петар Гавриловић, по занимању абаџија је 1869. изабран за старешину еснафа. Такође је био одборник чачанске општине, добротвор Чачанске гимназије и учесник у Српско-турским ратовима 1876—1878. године.2)
Завршио је шест разреда гимназије у Чачку. Са још два друга из Гимназије, 1899. године је примљен у 32. класу Војне академије.3) Године 1901. завршио је академију, произведен за пешадијског потпоручника и распоређен у X „Таковски” пешадијски пук. Служио је у Горњем Милановцу и Чачку.4) Године 1905. унапређен је у чин пешадијског поручника.5) Био је члан управног одбора Официрске читаонице. Године 1908. одликован је Медаљом за војне врлине. Године 1910. унапређен је у чин капетана и у Београду је завршио Пешадијску школу гађања.6)
Породица
На Светосавском балу 1906. године се загледао у Даринку-Дару Белопавловић, ћерку проте Велимира. Они су се 28. октобра/10. новембра 1907. венчали. Имали су петеро деце: Милицу удату Алексић (1908), Љубицу (1910), Драгоша (1912—1979), Даницу (1914) и Емилију (1921—1991),7) која је постала професор књижевности. Ћерке су стекле високо образовање на Београдском универзитету8) и удале се за српске официре, који су за време рата страдали у немачким логорима,9) док је син Драгош студирао Војну академију,10) постао капетан и пошто је преживео заробљеништво, емигрирао је у САД, где је остао до краја живота.11) У Чачку више нема потомака Драгутина Гавриловића.
Балкански ратови
У балканским ратовима у чину капетана командовао је 1. четом 3. батаљона „Таковског” пука Шумадијске дивизије првог позива. Његов пук је 1912. водио неколико мањих борби током напредовања српске војске ка Призрену и затим преко балканских планина изашао на Јадранско море. У Другом балканском рату, јуна 1913. учествовао је у Бици на Брегалници и затим у јулу је учествовао у борбама на Власини. Његов пук је и после рата остао на Косову. За ратне заслуге је исте године одликован Медаљом за храброст и унапређен у чин мајора (1913).12)
Први светски рат
Велику славу је стекао у Првом светском рату.13) Крајем септембра 1914. учествовао је са X кадровским пуком у борбама на Бежанијској коси. У октобру исте године се налазио у саставу Обреновачког одреда. За велику храбросту коју је показао у Колубарској бици, када је рањен у борбама на Конатици, одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда, који му је додељен 31. маја/13. јуна 1915. године.14)
Почетком 1915. постављен је за команданта другог батаљона X кадровског пука и руководио је предњом одбрамбеном линијом. Под његовом командом батаљон је 7. октобра 1915. водио борбе са аустроугарском војском у Доњем граду Београдске тврђаве и на Дунавском кеју.15)
Одбрана Београда
У току борби за одбрану Београда 6—7. октобра 1915. године, Аустрија је форсирала Дунав и искрцала се на делу обале који је држао 2. батаљон 10 кадровског пука, којим је командовао мајор Драгутин Гавриловић. Аустријске јединице утврдиле су се иза железничког насипа, на самој обали. Жестоко дејство аустријске артиљерије претворило је српске положаје у Банатској улици у хрпу рушевина, али су храбри браниоци и даље пружали отпор. Растојање између српских и аустријских положаја на неким местима није било веће од 30 m. Непријатељу се никако није смело дозволити да утврди мостобран. Прво је у напад кренуо жандармеријски одред који упркос тешким губицима није успео да потисне непријатеља. Једино решење било је да све расположиве српске јединице на овом сектору фронта изврше општи контранапад. Мада Врховна команда никада не би могла да изда наређење којим би жртвовала неку своју јединицу, око 14.30 мајор Гавриловић је прикупио своја три вода, два вода 3. батаљона и Сремски одред и пред кафаном „Јасеницом”, у жељи да надахне и охраби борце и самог себе, пред тешку битку одржао следећи говор:16)
„Јунаци!
Тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”
Уз громогласни поклич српски војници су кренули у контранапад. Међутим, снажна ватра аустријске пешадије, уз јаку потпору са монитора, успела је да одбије и овај напад, а Мајор Гавриловић је у јуришу тешко рањен у врат, док су се жестоки напади српске војске наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу је био угрожен и само је ноћ спасила аустријске јединице од пораза. У току ноћи 7-8. октобра Аустријанци су наставили да пребацују појачања преко Дунава, тако да између 8-9. октобра јединице Комбинованог одреда више нису браниле прелазе преко Саве и Дунава, већ су се извлачиле на резервне положаје, а аустријске снаге су 9. октобра 1915. године истакле аустроугарску и немачку заставу на згради Старог двора. Истог дана пошто је рањен, из импровизованог превојишта је возом пребачен у војну болницу у Чачку, где је оперисан и затим задржан на лечењу. Дана 14. октобра је унапређен у чин потпуковника. После три недеље лечења, по сопственом захтеву, вратио се на фронт и учествовао у борбама у Рековцу, на Новом Брду и на Шимшировом брду. За војне заслуге током 1915. године је одликован Орденом Белог орла са мачевима трећег реда.17) Орден му је додељен 1916.18)
Повлачење
Са десетим кадровским је пуком учествовао у тешким борбама током повлачења преко Албаније. Остаци пука су стигли до Драча, одакле су марта 1916. пребачени на опоравак у Бизерту у Тунису. Као потпуковник Гавриловић је постао командант 1. батаљона X комбинованог пука.19) Пук је затим расформиран и пребачен за попуњавање јединица на Солунском фронту, а Гавриловић је постављен за команданта 1. батаљона XII пука, који је водио успешне борбе на јужним падинама Ветерника. Похваљен је за борбе вођене почетком октобра на Трнавској коси и одликован Орденом Белог орла са мачевима петог реда.20)
Пошто се лета 1917. приступило формирању јуришних одреда српске војске, Гавриловић је завршио официрски курс за вођење јуришних јединица у француском центру Лерину, а затим му је додељена команда над јуришним батаљоном Шумадијске дивизије. Априла 1918. завршио је и курс о руковању разним оруђима у француском центру Флорину, а већ у другој половини истог месеца јуришне чете X и XI пука су извеле успешне препаде на бугарске чете, док је напад XII пука осујећен предострожношћу непријатеља.21)
Солунски фронт
Као командант јуришног батаљона Шумадијске дивизијске области 15. септембра 1918. први је успео да пређе преко непријатељских препрека и извршио пробој бугарског фронта на Западном Ветернику.22) За успешно командовање у пробоју Солунског фронта је похваљен и одликован Орденом Белог орла са мачевима четвртог реда. Војвода Степа Степановић га је као врло храброг официра предложио и за француски Ратни крст.23)
После пробоја Солунског фронта, XII пук је из Београда пребачен у Банат, у саставу Моравске дивизије. Једно време је био командант Новог Сегедина, затим Вршца, па Велике Кикинде, а почетком августа 1919. пребачен је у Македонију.24)
Међуратни период
После пробоја Солунског фронта, војвода Петар Бојовић га је одмах предложио за виши чин, међутим то није прихватио војвода Степа Степановић, уз образложење да је превише млад. Мада је био веома популаран у војсци и у народу, није био одан дворским официрима, а нису га волели ни политичари.25)
После демобилизације је постао командант новоформираног 47. пешадијског пука. Добио је чин пуковника 14. октобра 1920. године. Са својим пуком је више пута упућиван у III армијску област против качака и комита који су упадали преко границе из Албаније и Бугарске.26) Поводом десетогодишњице Кумановске битке је одликован Орденом Карађорђеве звезде четвртог реда и Орденом Светог Саве четвртог реда за најбоље изведену обуку војника у школској 1925/26. години.27)
После завршеног вишег курса Пешадијске официрске школе 1926. позван је на командантско путовање за чин бригадног генерала,28) лоша оцена испитне комисије није му давала могућност за добијање вишег чина. Године 1928/29. поново послао молбу за командантско путовање.29) Полагао је генералски испит у Штипу 1930. године и пао је. Увређен није хтео да га поново полаже, осећајући да га војни врх не прихвата.30) И поред тога што је непрекидно вршио службу у борачким јединицама, стално био истицан, похваљиван и одликован највишим одликовањима, највиши чинови после рата су додељивани официрима који се нису толико истицали у последњим ратовима, па је временом војска изгубила своје најбоље и најпоузданије ратне команданте, који су током рата стекли пуно искуства, што се негативно одразило у Другом светском рату.31)
У Крушевцу је провео 10 година. Био је председник Соколског друштва. Залагао се за развог стрељачког спорта, радио је у аеро-клубу, и у окружном одбору Црвеног крста. Дана 1. маја 1930. донет је указ о његовом премештају у Београд. У знак захвалности за његов културни и хумани рад, на седници 7. маја општински одбор Крушевца га је прогласио почасним грађанином, Соколско друштво га је прогласило за свог почасног члана, а на железничкој станици у Крушевцу, 27. маја су му организовали свечани испраћај.32)
Током наредне деценије је био на дужности шефа Административног одсека Министарства војске и монарице, а радио је и као професор војне администрације на Војној академији у Београду и објављивао чланке у „Војничком гласнику”, у коме је преносио своја знања стечена војним искуством. Написао је око тридесетак књига, од којих је најпознатији уџбеник „Војна администрација” (1935), који је доживео више издања.33) Као шеф Административног одсека 1938. саставио је упутства за службена путовања у иностранство и по иностранству.34) За мирнодопске заслуге је одликован Орденом Југословенске круне IV (1930) и III реда (1936).35)
Генерал Душан Симоновић му је после пуча 27. марта 1941. понудио чин генерала и место министра одбране, међутим он је то одбио, уз образложење да му не треба ни чин генерала, ни место министра и да је он војник.36)
Други светски рат
После капитулације у Априлском рату повукао се ка Сарајеву, са Министарством војске и морнарице. Заробљен је код Алипашиног моста 16. априла 1941. и одведен у концентрациони логор у Олфаг XIII близу Нирнберга. Током четворогодишњег заробљеништва борио се за поштовање Женевске конвенције о ратним заробљеницима. Учествовао је у прикупљању помоћи за руске војнике 1942, који су у логору имали најлошији третман, а највећи део времена је провео у болници.37) Као најстаријем логорашу по чину и по годинама понуђено му је да први напусти логор, али је он то одбио инсистирајући да изађе последњи.
Повратак у Југославију
Из заробљеништва се вратио у Југославију тешко болестан тек 1. јула 1945.38) Најпре је недељу дана боравио у сабирном центру на Бањици, где се мало опоравио.39) Своје последње дане је провео у кругу породице у Београду.40)
Пошто му је изненада позлило,41) умро је 19. јула 1945. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске,42) два дана касније уз грађанске почасти у гробници својих рођака на Новом гробљу у Београду.43)
Шездесетих година 20. века, команда мајора Гавриловића је ушла у светске војне енциклопедије, а нова власт је почела да уважава његово херојство и родољубље.44)
Литература
- Dr. Savo Skoko: Vojvoda Radomir Putnik (2) ISBN 86-13-00453-9, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Belgrade 1985. (стране: 238-240)
- Никола Б. Поповић, Срби у Првом светском рату 1914—1918., Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад, 2000.
- Радивоје Бојовић, Драгутин Гавриловић - мајор са чином пуковника, Народни музеј у Чачку, 2007, ИСБН 978-86-84067-16-8
- Марко Лопушина, Понижено срце мајора Гавриловића, Вечерње новости онлајн, Компанија Новости, 5. 3. 2011.
- Миле Бијелајац, Разбијен мит српске историје: команда није избрисала браниоце Београда, Блиц онлајн, Ringier Axel Springer д. о. о., 7. 8. 2011.
Dragutin Gavrilovic