Јанко Вукотић
Јанко Вукотић као армијски генерал
Рођење: 2. март 1866. Чево, Кнежевина Црна Гора Смрт: 4. фебруар 1927. Београд, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца Познат као: генерал и сердар Мојковачка битка

Јанко Вукотић (Чево, 18. фебруар/2. март 1866 — Београд, 4. фебруар 1927), српски државник, војсковођа, армијски генерал, дивизијар, командант Источног одреда црногорске војске, председник владе Краљевине Црне Горе (1913—1915), командант Црногорске дивизије у бици на Брегалници (1913), један од потписника Букурешког мира (1913), командант црногорске Санџачке војске (1914—1916).¹⁾

Рођен је на Чеву, код Цетиња²⁾ 18. фебруара/2. марта 1866,³⁾ као осмо, најмлађе дете,⁴⁾ од мајке Марице, рођене Мрављевић из села Томића и оца сердара Станка Вукотића, сенатора и члана Великога суда.⁵⁾ Отац је био у сродству с краљичиним оцем, војводом Петром Вукотићем.⁶⁾

Основну школу је започео у родном месту 1872, али је због рата са прекидима завршио тек 1882.⁷⁾ Нижу гимназију је учио на Цетињу, а пешадијску официрску и подофицирску школу (1882—1886)⁸⁾ је завршио у Модени у Италији⁹⁾ као други у рангу¹⁰⁾ и постао један од првих школованих официра Књажевине Црне Горе.¹¹⁾

По повратку у Цетиње, најпре је постављен за поручника и добио је прву дужност у пешадијској јединици, а убрзо,¹²⁾ од 1888.¹³⁾ у службу у Министарству војном. Унапређен је 1892. у чин команданта и постао командант гарде књаза Николе Петровића. Годину дана је командовао Пешадијском подофицирском школом, која је основана на јесен 1895. Шест година се налазио на дужностима у стајаћој војсци. Кнез Никола га је унапредио у бригадира — бригадни генерал (1902),¹⁴⁾ поверио му команду над стајаћом војском и у том чину је остао све до 1914.¹⁵⁾ Године 1903. постављен је за начелника Општег одељења Министарства војног.¹⁶⁾ Као начелник се залагао за отварање Пешадијске официрска школе у Цетињу и Артиљеријске официрске школе у Никшићу (1903),¹⁷⁾ као и за уређивање Народне војске (1904),¹⁸⁾ која је бројала 11 бригада са 56 батаљона.¹⁹⁾

Почетком 1905. постао је члан Државног савета, а убрзо и министар војни, у првој парламентарној влади. Од 1906. био је заступник председника владе. Неколико месеци је командовао Никшићком бригадом и после тога је био управитељ Катунско-ријечке области и командант Катунске бригаде.²⁰⁾

Током Анексионе кризе (1908—1909), као кнежев изасланик, путовао је за Београд,²¹⁾ затим са Стојаном Новаковићем и Николом Пашићем Цариград (1908),²²⁾ обавештавајући о противљењу Црне Горе аустроугарској анексији Босне и Херцеговине.²³⁾

Године 1909. поново је постао члан Државног савета, а неколико месеци пре проглашења Црне Горе краљевином (1910) био је командант Колашинске бригаде, а тада је постао судија у Великом војном суду²⁴⁾ и члан Комисије за погранична питања са Турском.²⁵⁾

После побуне у севреној Албанији против Турака (1911), као владин изасланик, послат је да чува црногорску границу са те стране, а истовремено је помагао побуњенике, слао им оружје и прихватао њихову пребеглу децу.²⁶⁾

Као бригадир је добио звање сердара, односно војсковође.²⁷⁾ Пред ослободилачке ратове 1912—1918. постао је најбољи и најпопуларнији командант војске. Осим тога, одиграо је битну улогу и био најподеснија личност у повезивању између екстремних националиста, који су се залагали за уједињење и конзервативне околине краља Николе I.²⁸⁾

Конференцији мира у Букурешту 10. августа 1913, у тренутку потписивања мира. Делегат Јанко Вукотић у својству председника Владе Краљевине Црне Горе, седи за свечаним столом, други лево.

Највећи део црногорске војске под његовом командом је учествовао у балканским ратовима. Као генерал-ађутант краља Николе је учествовао у завршним припремама Црне Горе за ослобођење од Османског царства. Командовао је Источним одредом црногорске војске, која је октобра 1912.²⁹⁾ за двадесетак дана ослободила предео од Мојковца и Бијелог Поља, преко Берана, Рожаја и Пећи до Дечана и Ђаковице.³⁰⁾ У том рату су се црногорска и српска војска први пут заједно бориле код Пећи и Ђаковице.³¹⁾

Са две бригаде Источног одреда 18. новембра 1912. стигао је на фронт око Скадра. Тада је постао начелник Врховне команде црногорске војске. Јануара и фебруара 1913. учествовао је у заузимању Великог Бардањола, код Скадра, а 23. априла 1913. су ушли у Скадар. Међутим, пошто су велике силе решиле да град с околним подручјем уђе у нову државу Албанију, која је требала да се оформи по склапању примирја, његова војска је повучена из Скадра.³²⁾

Командовао је Дечанском (Црногорском) дивизијом од 13.000 војника и официра, која је упућено у помоћ српској војсци да задрже, одбаце и сломе бугарске нападаче, у бици на Брегалници (од 30. јуна до 9. јула 1913).³³⁾

Као реакција на напуштање и губљење Скадра, Влада под председништвом бригадира Митра Мартиновића је поднела оставку 4. маја 1913, већ 8. маја је сердар Јанко Вукотић постао председник Владе и министар војни. Са тим положајем и звање, је остао до краја децембра 1915. године, када га је заменио Лазар Мијушковић.³⁴⁾ Предводио је изасланство Црне Горе на Конференцији балканских држава у Букурешту, где је 28. јула/10. августа 1913 потписан мировни уговор.³⁵⁾

Краљ Никола му је доделио чин дивизијара 1. фебруара 1914.

У Првом светском рату, у тренутку када је Аустроугарска објавила рат Србији, сердар Јанко се налазио на лечењу у Италији. Пошто је примио вест, одмах се ватио у Цетиње.³⁶⁾ Краљевина Црна Гора се прва придружила Краљеивини Србији.³⁷⁾ У то време сердар Јанко је обављао функцију министра војног, начечника Штаба црногорске војске и команданта Херцеговачког одреда, на фронту према Херцеговини.

Као командант Херцеговачког одреда је 6/19. августа 1914. поразио аустраугарску војску на Грахову код Никшића,³⁸⁾ тако да се аустроугарска војска, уз велике губитке повукла преко границе.³⁹⁾ По доласку српске војне мисије, када су генерал Божидар Јанковић и пуковник Петар Пешић преузели Врховну команду,⁴⁰⁾ добио је задатак 19. августа 1914. да обједини људством најбројнију самосталну целину у опсегу ратног распореда свих црногорских јединица, која је названа Санџачка војска,⁴¹⁾ и представљала је најбољи део црногорске војске, који је оперисао заједно са српском војском, посебно са Ужичком војском, држећи лево крило и позадину,⁴²⁾ у Церској бици, у бици на Дрини и у Колубарској бици штититећи их од продора аустроугарске војске преко Санџака.⁴³⁾ У септембру 1914. прешао је Дрину, заузео Горажде, затим кренуо ка Сарајеву и водио битке на Гласинцу 9/22. и 10/23. октобра.⁴⁴⁾

У јесен 1915. када су Аустроугарска, Немачка и Бугарска, под командом генерала Макензија удружено кренуле на Краљевину Србију, док се српска војска концентрисала на Косову, сердар Јанко је са Санџачком војском водио непрекидне борбе од Дрине из Вишеграда, до Прибоја и Сјенице, штитећи их од продора преко Санџака, као и у њиховим каснијим продирањима ка Новом Пазару.⁴⁵⁾

Јединице под његовом командом, које су бројале око 40.000 војниика,⁴⁶⁾ огромним су напорима успеле да одрже фронт дужине 500 километара против аустроугарске војске, како би омогућили повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније.⁴⁷⁾

Формирао је Јаворски одред, како би олакшао одступање српске војсе. Непријатеља је задржао жестоким борбама на Јавору, Чемерници, Мучњу, Карађорђеовом шанцу, Лисином врху и Калајној стени.⁴⁸⁾ Увек се налазио међу својим војницима на најопаснијим местима и предњачио у јунаштву, а његово присуство и хладнокрвност су представљали велики подстрек осталим војницима.⁴⁹⁾

За помоћ коју је Санџачка војска Краљевине Црне Горе пружила у повлачењу, од јесени 1915. до јануара 1916, врховни командант војске Краљевине Србије Александар I Карађорђевић, током проласка кроз Црну Гору одликовао је сердара Јанка Вукотића са три највиша ратна одликовања истовремено: Карађорђева звезда са мачевима, Бели орао са мачевима и Обилића медаљом.⁵⁰⁾

После завршне, Мојковачке битке, када су сазнали да су све српске трупе прошле кроз Скадар, наставили су да одржавају своје положаје, све до 21. јануара, када је дошло наређење да се разиђу, јер црногорска војска после тога више није постојала.⁵¹⁾

Наиме, по завршетку Мојковачке битке, седам пута бројнија пешадија, са дванаест пута јачом артиљеријом, аустроугарске војска је напала Црну Гору на ловћенском делу фронта. Црногорска влада је 10. јануара 1916. решила да се затражи примирје од Аустроугарске. Одмах по прихватању њиховог захтева, Црну Гору су напустили српски официри који су се од почетка рата налазили у служби у црногорској војсци.⁵²⁾ Краљ Никола је 19. јануара 1916. напустио Подгорицу и преко Скадра и Италије отишау у Француску, где се заувек настанио, пре свог одласка је именовао Јанка Вукотића за начелника Врховне команде и препустио му даље руководство црногорском војском. Земљу је два дана раније напустио и председник владе Лазар Мијушковић и отишао у иностранство. Јанко Вукотић је 21. јануара 1916. издао наређење о распуштању војске која је у том тренутку бројала око 50.000 војника. Истог дана Аустријанци су се већ налазили надомак Подгорице. Више стотина војника и официра црногорске војске, већином добровољаца из Босне и Херцеговине и Боке Которске су се после тога придружили српској војсци.⁵³⁾

Црна Гора је тада по први пут у својој историји капитулирала.⁵⁴⁾ Дошло је до њеног слома, што је Вукотић доживео као најдубљу личну трагедију. И поред тога што је имао тек 49 година, изгледао је као оронуо као старац. Одвели су га код рођака у село Грлић, близу Даниловграда, мислећи да ће умрети пре него што се појави аустроугарска восјка. Међутим, успео је да преживи, а аустроугарска војска га је заробила.⁵⁵⁾ Многи официри, чиновници, учитељи, свештеници, виђенији сељаци су после тога делом интернисали ван Црне Горе, док је већина завршила у затвору или по логорима за ратне заробљенике. Јанко Вукотић се последње године рата провео по логорима у Аустроугарској, на крају је био конфиниран у Бјеловару.⁵⁶⁾⁵⁷⁾ где је време искористио да пише мемоаре.⁵⁸⁾

Вратио се у Црну Гору кад је Аустроугарска потписала примирје. У родни крај је стигао изнурен, веома болестан. У своју кућу је унет на носилима. Није учествовао у Великој народној скупштини, одржаној у Подгорици од 24. до 26. новембра 1918, која је донела одлуку о збацивању краља Николе с престола и уједињењу Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом.⁵⁹⁾

Маја 1919. ступио је у војску Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Краће време је био у Другој армијској области, затим је био командант Шумадијске дивизијске области до октобра 1922, па командант Босанске дивизијске области до децембра 1925, а на крају командант Треће армијске области са седиштем штаба у Скопљу (1926), а тад је добио чин армијског (дивизијског) генерала.⁶⁰⁾

Пред смрт је изабран за члана Војног савета.⁶¹⁾

Умро је у 61. години у Београду 4. фебруара 1927.⁶²⁾ Сахрањен је 6. фебруара, о државном трошку, на Новом гробљу у Београду. На дан сахране, опелу, које је чинодејствовао патријарх у Саборној цркви, присуствовао је и краљ Александар I Карађорђевић. Сахрани су, осим породице, присуствовали чланови владе, официрски кор Београдског гарнизона, са војводом Петром Бојовићем и петнаест генерала, студенти из Црне Горе и велики број грађана. Његово ордење је носило 17 официра. Говоре испред цркве су држали помоћник министра војног, генерал Милош Михајловић и министар Спасоје Пилетић, док се на гробљу артиљерија од њега опростила почасним плотуном.⁶³⁾ Породична гробница му се налази поред гробнице Николе Пашића.⁶⁴⁾

Добитник је следећих одликовања:⁶⁵⁾

• Обилића медаља за храброст
• Данилова звиједа с лентом I степена
• Орден Белог орла I степена
• Орден Белог орла II степена
• Орден Белог орла III степена
• Орден Светог Саве IV степена
• Орден Светог Саве III степена
• Орден Светог Саве II степена
• Орден Светог Саве I степена
• Карађорђева звезда III степена
• Карађорђева звезда II степена
• Таковски крст
• Легија части III степена, француски
• Легија части II степена, француски
• Крст круне III степена, италијански
• Крст Мауриције и Лазара IV степена
• Крст Мауриције и Лазара III степена
• Звезда круне са лентом I степена
• Звезда светог Спаса са лентом I степена с мачевима, грчки
• Крст светог Ђорђа и Михаила с мачевима, енглески
• Звезда свеге Ане с лентом I степена, руска
• Звезда светог Станислава с лентом I степена, руска
• Крст свете Ане, руски
• Звезда с лентом I степена, румунска
• Звезда с лентом I степена, бугарска
• Крст у брилијантима, бугарски
• Османлије с лентом I степена, турски
• Османлије с лентом III степена, турски
• Меџидија с лентом I степена, турска
• Меџидија с лентом II степена, турска
• Звезда црвеног орла I степена, немачка
• Крст црвеног орла III степена, немачка
• Крст с мачевима III степена, пољски

У Мојковцу, на Тари, му је 1997. подигнут споменик,⁶⁶⁾ рад браће вајара Светомира и Светозара Радовића, поводом обележавања 80. годишњице Мојковачке битке.

У Подгорици, у кући његовог унука, Јанка, отворена је прва амбасада Србије у Црној Гори.⁶⁷⁾

Са супругом Милицом имао је двоје деце: Василију и Вукашина. Василија је била један од његових сарадника у свим ратовима. Најпре се као петнаестогодишњакиња, у баканским ратовима добровољно пријавила као болничарка, а после је била шифрант у његовом штабу⁶⁸⁾ и његов ордонанс, војсци је преносила његове наредбе. Два пута се удавала, за Ника Мартиновића и Божу Врбицу и оба пута остала удовица. Живела је у Београду и умрла 1977. године. Сахрањена је у породичној гробници са родитељима. Син Вукашин Вукотић, пред Први светски рат, још није био стасао за војску. Постао је капетан и био ађутант краља Александра I Карађорђевића.⁶⁹⁾

• Петар Вукчевић, Сердар Јанко Вукотић, Гласник, број 32, Српско историјско-културно друштво „Његош”, Онтарио — Канада, 1974, стр. 46-50
• М. Секуловић, Мртав Сердар плаши Црногорце, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 16. 8. 2014.
• В. Кадић, Василија Вукотић - хероина на штиту, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 23. 3. 2014.
• Владо Стругар, Српство Јанка Вукотића и Митра Мартиновића, уредник Симон Ђуретић, Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе, Подгорица, 2010.
• Сахрана Јанка Вукотића, Политика, број 6748, 7. 4. 1927.
• Миро Вуксановић, Биографски речник, број 2, В-Г, уредник Чедомир Попов, Матица српска, Нови Сад, 2006, стр. 479-481, ИСБН 86-83651-62-2
• Последње вести (телеграми Пресбироа), Политика, број 3786, уредник Владислав Рибникар, 8. 8. 1914.

Janko Vukotic