Садржај
Петар Вукотић
Петар Вукотић (Чево, 1826 — Цетиње, 16. јануар 1903), српски војвода са Чева, сенатор Кнежевине Црне Горе. Учествовао је у Црногорско-турском рату 1852—1853, у Боју на Грахово (1858), у Црногорско-турском рату 1862, Херцеговачком устанку 1875. и ратовима за ослобођење 1876—1878.
Биографија
Био је члан једне од најугледнијих црногорских породица,1) од оца Стевана Вукотића (Стеван Перков), сенатора и дворског саветника.
Школовао се на Цетињу, код разних учитеља. Његош га је посебно ценио. По његовом лику, Анастас Јовановић је израдио портрет Хајдук Вељка2) (1851).
Године 1851. у Котору је упознао Данила Петровића и подржао је његово проглашње за наследног кнеза, на црногорском главарском збору. Путовао је у Русију 1852. да од руског цара тражи потврду одлука збора. Постао је члан Сената Кнежевине Црне Горе, а затим и његов потпреседник. Као сенатор се највише бавио војним и дипломатским пословима.3)
Учествовао је у Црногорско-турском рату 1852—1853. Приликом напада на утврђење Жабљак је рањен. Књаз му је поверио преуређење војске и тада су организоване чете и мање јединице и формирана је кнежева гарда.4)
Истакао се у Боју на Грахову 1858.5) Као командант црногорске војске је први улетео међу Турке. Победом на Грахову, Црна Гора је значајно проширила своје границе, Године 1859. представљао је Црну Гору у европској комисији за разграничавање са Турском. Својим вештим и отменим држањем је постигао да границе Црне Горе тада буду међународно признате. Био је добар говорник и одлично је познавао националну историју. Књаз Данило га је поставио за војводу у Озринићима.6)
Године 1860. његова ћерка Милена се удала за књаза Николу I Петровића.7)
У Црногорско-турском рату 1862. командовао је западном црногорском војском,8) са око 4.000 Црногораца и Херцеговаца, која је победила Дервиш-пашу у Њиштицама, Пресјеци, Гребицама.9) Прославио се на планини Кити,10) идући затим ка Гацку и Невесињу. У турском шанцу код Злоступа погинула су му три брата. Освојио је Никшић са 8.000 бораца, а после победе се повукао из града. Борбе су настављене до потписивања мира у Ријеци Црнојевића.11)
Дуго је био командант кнежеве гарде. Одржавао је контакте са Србима из Аустроугарске. Више пута је путовао у Русију.12)
Учествовао је у поверљивим преговорима о ослобађању српског народа и уједињењу Србије и Црне Горе.13) У то време у Црној Гори војска је још увек имала стару племенску организацију, није имала стални кадар, нити школованих официра, а оскудна војна војна средства су исцрпљена у рату 1862. године, док за набавку новијег и модернијег наоружања није било новца.14) Због Портиног противљења да књаз Никола лично допутује у Београд, и немогућности да војну помоћ добије директно од Русије, као књажев заступник, заједно са ађутантом Михаилом Зегом, присуствовао је прослави Другог српског устанка и том приликом је пренео српској влади молбу за помоћ Црној Гори.15) Кнез Михаило је прихватио молбу, а наредне године у марту 1866. у Црну Гору је стигла батерија брдских топова и другог војног материјала, који је Србија послала на поклон.16)
Након доста тешких преговора у вези питања престола, Петар Вукотић и Милоје Лешјанин су 5. октобра 1866. парафирали уговор између Црне Горе и Србије, о сарадњи на припремама устанка у Турској и ослобођењу и уједињењу српског народа у једну државу. Уговор је до краја месеца ступио на снагу.17)
Био је шеф делетације на Свесловенској изложби у Москви (1867).18)
Године 1871. налазио се на челу војне комисије, која је формирала батаљоне и поставила нове команданте у црногорским капетанијама.19)
Књаз Никола га је јула 1875. поставио за вођу Херцеговачког устанка. Тада је ослобођено Невесиње и однео је још неколико победа, од којих је најзначајнија била на Муратовици у Пиви.20) Када су Србија и Црна Гора јуна 1876. објавиле рат Турској, налазио се у штабу књаза Николе, према Херцеговини.21)
Активно је учествовао у ратовима 1876—1878.22) Био је један од главних заповедника, на Крстачу и Вучјем Долу.23) Пред битку на Вучјем долу (28. јула 1876) постављен је за команданта Прве бригаде и водио борбе на левом крилу. У бици је погинуло око 4.000 Турака, а Осман-паша је заробљен. Затим је уместо књаза Николе, постављен за команданта Северног одреда, који је до краја рата успешно водио борбе и одржавао фронт према Херцеговини, Спужу и Подгорици.24)
После рата је био саветник књаза Николе. Пензионисао се 1879. године и после тога је живео на Чеву. Није желео да напише своје успомене, нити да неко други запише његова казивања.25)
Сахрањен је уз велике почасти код Саборне цркве на Чеву. На његовом гробу говор је држао књаз Никола.26)
Породица
Женио се два пута. Прва жена му је била Јела из Војводића, а друга Јаница из села Ковачевићи код Грахова. Имао је четири сина и три ћерке.27)
Литература
- Владимир Ћоровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929, стр. 67
- Миро Вуксановић, Српски биографски речник, број 2, В-Г, уредник Чедомир Попов, Матица српска, Нови Сад, 2006, стр. 485—486, ИСБН 86-83651-62-2
- Данко Љ. Леовац, Србија и Русија за време друге владе кнеза Михаила (докторска дисертација), Филозофски факултет Универтета у Београду, Београд, 2004.
Petar Vukotic