Милоје Лешјанин
Рођење: 28. новембар 1830. Лешје, Кнежевина Србија Смрт: 25. април 1867. Београд, Кнежевина Србија Познат као: писац и политичар

Милоје Лешјанин (Лешје, округ ћупријски, 16/28. новембар 1830 — Београд, 13/25. април 1867), српски политичар и правни писац, секретар у Министарству спољних послова, начелник одељења кнежеве канцеларије.

Милоје Лешјанин је рођен 28. новембра 1830. године у Лешју.¹⁾ Милојев отац Стојан Јовановић Лешјанин био је један од уставобранитеља и привремени министар унутрашњих послова 1858. године. Милојева браћа од стрица су Рајко Лешјанин и генерал Милојко Лешјанин.²⁾ Завршио је основну школу у Ћуприји, гдје му је отац прешао из Лешја као старјешина нахије.³⁾ У Београду је завршио гимназију и Лицеј, а 1849. отишао је на студије државних наука у Хајделберг и у Берлин.⁴⁾ Потом је отишао у Париз на двије и по године, па у Енглеску, и одатле у Србију.⁵⁾ Почео је с радом у министарству унутрашњих послова, а доцније постаје секретар у представништву Србије у Цариграду.⁶⁾

Вратио се 1858. у Београд на мјесто секретара министарства вањских послова. Онда је постао начелник унутрашњег одјељења кнежеве канцеларије све до смрти кнеза Милоша 1860.⁷⁾ После тога постао је начелник спољашњег одјељења кнежеве канцеларије и на том положају остао је до смрти.⁸⁾

За кратко вријеме своје службе слан је у мисије у Црну Гору, Париз и друге европске градове након турског бомбардовања Београда.⁹⁾ Пред и за време Аустријско-пруског рата био је посредник између италијанског конзула Сковаса и генерала Тира са једне стране и кнеза Михаила и Илије Гарашанина са друге стране.¹⁰⁾ Главо питање је било шта Србија добија ако уђе у рат. У Црну Гору је путовао два пута са задатком да испита могућност евентуалног уједињења Србије са Црном Гором. Илија Гарашанин га је лета 1866. послао на Цетиње са циљем да се склопи војни савез Србије и Црне Горе.¹¹⁾ Захваљујући руском притиску на кнеза Николу Лешјанин и Никола Вукотић потписали су 23. септембра/5. октобра 1866. тајни споразум између Србије и Црне Горе.¹²⁾

Написао је доста радова, али је штампано сљедеће: Рецензија на Ткалчево Државно Право Србије (1858) и Државна служба и државне слуге (1859). Закон о чиновницима грађанскога реда је његово првобитно дјело, али је касније допуњавано и мијењано. У дјелу Државна служба и државне слуге (1859) доказивао је да чиновник треба да буде државни слуга, коме је то звање повјерено у државном интересу.¹³⁾ Супростављао се начелу из доба уставобранитеља да чиновник не полаже рачуна никоме сем суду и заложио се да чиновник треба да полаже рачуне и пред вишом административном влашћу.¹⁴⁾ Уставобранитељи су занемарили чиновничку дисциплину, па је Лешјанин предложио промјену, коју је великим дјелом усвојио кнез Михаило Обреновић својим Законом о чиновницима од 5. априла 1861.¹⁵⁾ Међутим кнез Михаило није потпуно усвојио његове идеје да чиновници требају да буду државне слуге, него су умјесто тога постали владине слуге.¹⁶⁾

Сахрањен је код Маркове цркве у Београду 1867. На гробу му је било уклесано, на француском језику: „Ради што си дужан радити, па што буде нека буде”.¹⁷⁾

Редовни је члан Друштва српске словесности од јануара 1863. Прави је члан Српског ученог друштва (Одсека за науке историјске и државне) наименован љета 1864.

• Поменик 298–299 (М. Ђ. Милићевић)
• С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933.
• Дејвид Мекензи, Илија Гарашанин државник и дипломата, Просвета, Београд, 1987.
• Љ. Алексић-Пејковић: Мисија M. Лешјанина у Паризу, Лондону и Торину у лето 1862. ИЧ 21 (1974) 125–164.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Miloje Lesjanin