Слободан Пенезић Крцун
Рођење: 2. јул 1918. Ужице, Краљевина Србија Смрт: 6. новембар 1964. Шопић код Лазаревца, СФРЈ Познат као: друштвено-политички радник

Слободан Пенезић Крцун (Ужице, 2. јул 1918 — Шопић код Лазаревца, 6. новембар 1964), учесник Другог светског рата, политичар СФРЈ и СР Србије и народни херој Југославије. У периоду од 9. јуна 1962. до 6. новембра 1964. обављао је функцију председника Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије.

Рођен је 2. јула 1918. године у Ужицу, где је завршио основну школу и гимназију. Као ученик, виших разреда, ужичке гимназије, преко литерарне дружине „Напредак”, укључио се у рад омладинског револуционарног покрета.

Након матуре, 1937. године, отишао је у Земун, где је уписао Пољопривредни факултет. Посредовањем Добривоја Радосављевића, укључио се у рад студентског револуционарног покрета и фебруара 1939. постао члан Комунистичке партије Југославије. Почетком 1940. постао је секретар Партијског бироа у Земуну и члан Универзитетског комитета СКОЈ-а, а исте године, и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију.

Слободан Пенезић Крцун и Момир Бошковић у Пљевљима новембра 1943.

Напад сила Осовине на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године, га је затекао у Београду и он је истог дана кренуо кући. У Ужицу је покушао да се пријави у војску, али је био одбијен. Када су Немци заузели Ужице, отишао је у Санџак, и ту је остао до краја априла 1941. године. У току маја успео је да се врати у Београд, где је добио задатак од Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију да се врати у Ужице и повеже се са тамошњом партијском организацијом КПЈ.

По задатаку Окружног комитета КПЈ за Ужице, у златиборском срезу је радио на припреми устанка и формирању Златиборске партизанске чете. После формирања те чете, на позив Окружног комитета, отишао је у Штаб Ужичког партизанског одреда „Димитрије Туцовић”, где је одређен за заменика политичког комесара Одреда. После ослобођења Ужица, септембра 1941. године, имао је задатак да у ослобођеном граду организује борбу против „пете колоне”. Поред овога радио је и на организовању „народне власти”, организовању позадине и др. У ослобођеном Ужицу је остао све до пада Ужичке републике, 29. новембра 1941.

У село Радоињу, где се тада налазио Врховни штаб НОП одреда Југославије, стигао је 5. децембра 1941. године, и био задужен да ради на обезбеђењу чланова Врховног штаба. На тој дужности је остао све док је Врховни штаб боравио у ослобођеној Фочи. Приликом повлачења партизанских јединица из Санџака, јуна 1942, постао је руководилац Политодела Друге пролетерске ударне бригаде, а ускоро, код Мркоњић Града, постао је заменик политичког комесара бригаде. Априла 1943, после смрти Алексе Дејовића, постављен је за политичког комесара бригаде.

Септембра 1943. одређен је за политичког комесара Друге пролетерске дивизије, и с њом је учествовао у ослобађању Санџака. Са ове функције је смењен 7. децембра 1943. године, због пораза дивизије код Пријепоља. После тога, налазио се са Другом и Петом крајишком дивизијом, које су ишле у Србију до Ибра, и натраг у Црну Гору, где се оформила група руководилаца за Србију, који су од манастира Мораче, јуна 1944, отишли на Вис.

На Вису, Крцун је изабран у Покрајински комитет КПЈ за Србију и одређен за начелника Одељења за заштиту народа Србије. Са Виса је, почетком јула, отишао у Бари, а одатле је, с групом других руководилаца, авионом пребачен на ослобођену територију јужне Србије. Тамо је почео да ради на формирању првих организација Одељења за заштиту народа, а потом је прешао у ослобођено Ваљево, затим у Аранђеловац, па у Београд, где је постао начелник Одељења за заштиту народа Србије.

Један од највећих успеха службе коју је водио, било је хапшење Драже Михаиловића.

После ослобођења Југославије, обављао је многе одговорне друштвено-политичке функције у републици и федерацији. Од новембра 1946. до децембра 1953. обављао је дужност министра унутрашњих послова у првој, другој и трећој Влади Народне Републике Србије. Од 16. децембра 1953. био је потпредседник, а од 9. јуна 1962. председник Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије. Од новембра 1954. године био је члан Савезног извршног већа.

Новембра 1944. године је био посланик Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, а касније је у више сазива, биран за народног посланика Скупштине Србије и Савезне народне скупштине.

На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, маја 1945, изабран је за члана Централног комитета, а на Петом конгресу КПЈ изабран је за члана Централног комитета Комунистичке партије Југославије. Имао је чин генерал-пуковника у резерви.

Према сведочанствима Јованке Броз, у периоду после Другог светског рата, у вези политике склапања споразума са Албанијом и Енвером Хоџом, Александар Ранковић и Слободан Пенезић су организовали довођење око 300.000 младих Албанаца из Албаније на територију Косова и Метохије, којима су обезбеђени запослење и станови.¹⁾

За име Слободана Пенезића и Петра Стамболића се везује одлука да се срезови Лепосавић и Лешак из Рашког округа, површине 197 квадратних километара, са претежно српским живљем припоје Косовској Митровици 1959. Последице овакве одлуке осетиле су се 1963. када је територија Косова и Метохије уздигнута на ниво аутономне покрајине.²⁾

Погинуо је 6. новембра 1964. године у саобраћајној незгоди на Ибарској магистрали, у близини села Шопић код Лазаревца. Тог дана, заједно са високим републичким функционерима — Светоликом Лазаревићем Лазом и Љубомиром Мијатовићем, кренуо је на Среску конференцију Савеза комуниста у Титовом Ужицу. Према званичној истрази, његов нови аутомобил (непосредно пре удеса, додељен му је нов аутомобил) је током пљуска налетео на блато, услед чега је аутомобил проклизао и возач је изгубио контролу над возилом, које је затим слетело са пута и свом силином при брзини од 130 km/h ударило у дрво. Заједно са Крцуном тада је погинуо Светолик Лазаревић Лаза.

Одмах после погибије, тела Слободана Пенезића Крцуна и Светолика Лазаревића Лазе, била су пренета у Београд и изложена у аули зграде Савезне скупштине, где су им бројне друштвено-политичке, борачке и војне делегације, као и грађани у мимоходу одлали почаст. Сахрањени су 8. новембра, један поред другог, у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Био је ожењен Грозданом Зином Белић Пенезић, са којом је имао троје деце — синове Срђана³⁾ и Рељу и ћерку Виду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су Орден партизанске звезде са златним венцем и Орден заслуга за народ са златном звездом. Орденом народног хероја одликован је 5. јула 1952.

Певач народне музике, Слободан Мулина, испевао је Песму о Крцуну.⁴⁾

У истрази спроведеној током Другог светског рата, заједно са још неколицином је проглашен одговорим за пропусте који су довели до Пријепољске битке, али је касније рехабилитован.

Његовом заслугом („Или ћемо добити комбинат или поново идемо у шуму”) у Севојну крај Ужица изграђена је ваљаоница бакра, која је 1952. започела са радом.⁵⁾ Каснјим проширењем изграђена је ваљаоница алуминијума. Фабрика је приватизована 2004. године и данас се налази у већинском власништву предузећа Ист Поинт Холдингс (енгл. East Point Holdings l.t.d.),⁶⁾ са седиштем у Кипру.

Његова погибија се доводи у везу са неслагањима које је у то време имао са Титом, који није присуствовао сахрани.

• Шести новембар 1964. - Споменица преминулим револуционарима Слободану Пенезићу Крцуну и Светолику Лазаревићу. НИП „Вести”, Титово Ужице, 1965.
• Војна енциклопедија (књига шеста). Београд, 1973.
• Народни хероји Југославије (књига), Народни хероји Југославије, Младост, Београд
• Власничка структура, Ваљаоница бакра Севојно а.д., Севојно, Приступ 23. 11. 2014.
• Историја, Ваљаоница бакра Севојно а.д., Севојно, Приступ 23. 11. 2014.
• Борис Субашић, У цртању граница укинули Метохију, а предали Косово, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 24. 9. 2013.
• Жарко Јокановић, Мој живот и моја истина, Блиц, Београд, 2013, ИСБН 978-86-83967-24-7

Slobodan Penezic Krcun