Богдан Раденковић
*
Датум рођења:
1874.

Датум смрти:
30. јул 1917.

Место рођења:
Бугарићи
крај Косовске Митровице
(Османско царство)

Место смрти:
Солун
(Краљевина Грчка)

Богдан Раденковић

Богдан Раденковић (Бугарићи крај Косовске Митровице, 1874 — Солун, 30. јул 1917), један од оснивача Црне руке и координатор четништва у Македонији.

Организатор четничке акције

Рођен је 1874. у Бугарићима крај Косовске Митровице. Школовао се на богословији у Призрену.1) На предлог богословије и Стојана Новаковића примљен је за питомца у цариградском Галатасарајском лицеју, једној од најутицајнијих школа у Турској.2) У Цариград је стигао у јесен 1890.3)

Раденковић је касније радио као наставник у српским школама у Цариграду и Скопљу.4) Раденковић је радио у Скопљу као секретар Скопске митрополије.5) На том положају имао је бројне контакте са Србима и са конзулатима Србије, Русије и Француске. Богдан Раденковић је био члан скопскога одбора српске организације и главни организатор српске четничке акције у Османском царству.6) У јавности се представљао као лојалан грађанин Османскога царства, а заправо је био посредник између српскога конзулата и четника и свих који су подржавали српску четничку акцију.7) Током 1905. турска полиција је ухватила једнога сељака који је након мучења признао да је Раденковић председник српскога комитета у Скопљу.8) На суђењу у Скопљу сељак је порекао исказ изнуђен силом, па је Раденковић ослобођен оптужбе.9) Раденковић је био у честом контакту са српским вицеконзулом у Скопљу Миланом Ракићем, са којим је договарао поверљиве послове за српску револуционарну организацију.10) Током 1907. међу организаторима српске четничке акције дошло је до поделе на две струје, на конзулатску и митрополитску струју.11) Скопски владика Вићентије Крџић се налазио на челу митрополитске струје и настојао је да потпуно преузме руковођење и револуционарном организацијом и школством у Македонији.12) Богдана Раденковића су током тога сукоба оптужили за проневере и убиства, а он је заједно са групом људи тражио да га преместе ван рејона српскога конзулата у Скопљу. Отишао је у Београд где је успио да реши ситуацију у корист конзулске струје.13)

Оснивање Српске демократске лиге

Након Младотурске револуције 1908. Срби мењају начин рада и једно време обуставља се оружана борба и прелази се на политичку борбу. На Првој српској конференцији у Скопљу учествовало је 26 најугледнијих Срба у Османском царству. Изабран је централни одбор на чијем челу је био Богдан Раденковић.14) Основали су Српска демократска лига у Отоманској царевини, прву политичку странку Срба у Османском царству. Крајем 1909. Богдан Раденковић је био умешан у кожљанску аферу.15) Тада су након неких убистава и истраге похапшени многи истакнути чланови српске организације у околини Скопља.16) Један од ухапшених је током истраге окривио Раденковића да је један од главних иницијатора убистава, па је био присиљен да напусти Скопље.17) Касније се афера смирила захваљујући подмићивању турских власти. Током 1910. Раденковић је упућен у Цариград да тамо представља Србе у Отоманском царству.18) Ургирао је код турских власти да се обустави терор над српским становништвом у гњиланској кази.19) Порта је негирала насиље на Косову тврдећи да се ради о измишљотинама. Стално је агитовао за акцију у Старој Србији и повезивао се са политичарима, углавном преко свога зета Јаше Продановића.20)

Кандидат за владику

Током 1911. рашко-призренски владика Нићифор Перић повукао се са положаја због неслагања са српском дипломатијом. Цариградска патријаршија је по жељи српске дипломатије на то место поставила Гаврила Дожића. Док се чекало одобрење турских власти српска влада је променила одлуку и преко конзула наложила народу да тражи да се за владику именује Богдан Раденковић. Тај захтев је довео до поделе верника, а Раденковић ипак није изабран за владику. Пред избијање Првога балканскога рата Раденковић је добио задатак да покуша да оствари сарадњу са албанским вођама у рату против Турске.21) Током септембра 1912. организовано је велико извиђање на Косову, а Богдан Раденковић је предводио једну од четири групе официра. Отишли су на разговоре са Исом Бољетинцом, али нису успели да наговоре Албанце да се не боре на турској страни.22) На почетку Првог балканског рата учествовао је као четник у борбама на Косову и међу првима је 1912. ушао у ослобођену Приштину.23)

Црна рука

Био је иницијатор стварања Црне руке 1911. и њен члан. Заједно са Љубомиром Јовановићем и Војиславом Танкосићем написао је правила организације „Уједињење или Смрт“. Правила су написали по узору на слична немачка тајна националистичка удружења и на италијанске карбонаре. До организовања Црне руке дошло је јер је он крајем 1910. покушавао да се издејствује интензивирање четничке акције у Македонији, али пошто то није успевао преко неодлучне владе, одлучио је да покуша са оснивањем тајне организације, која би остварила исте циљеве.24) У то време био је у честом контакту са младим завереницима из 1903, а свој план о тајној организацији поверио је Љуби Јовановићу Чупи, Војиславу Танкосићу и Велимиру Вемићу.25)

Кандидовао се током 1912. на положај Рашко-призренског епископа, али након неуспешне кандидатуре вратио се у Скопље.26) Касније је тврдио да му је тај положај требао да послужи као база за активности у Османском царству.

Обавештајна служба у Корчи

Након окупације Србије 1915. повукао се преко Црне Горе и Албаније на Крф, па онда у Атину, где је раније радио.27) За време повлачења разболио се од туберколозе.28) Раденковића су упутили у Корчу са задатком да организује обавештајну службу и да преко поверљивих људи успостави везу са окупираном земљом.29) У околини Корче остао је до изненадне бугарске офанзиве августа 1916. За време бекства из Корче замало није заробљен. Због назеба током бега погоршало му се здравље, па је лекар препоручио да оде у Египат, али Никола Пашић је одлагао његово одсуство.30)

Солунски процес

Српска врховна команда је 15. марта 1917. упутила налог за његово хапшење.31) Он је у то време био тешко болестан од туберколозе, па су чак његови претпостављени протествовали јер је тако болестан морао да путује до Солуна, где је одмах затворен.32) Главни оптужени био је Драгутин Димитријевић Апис. И за Раденковића се наводило да је умешан у план атентата на српскога престолонаследника Александра Карађорђевића и на Николу Пашића.33) Уследио је Солунски процес. За Раденковића није било никаквих конкретних доказа, па су га оптуживали да је члан илегалне организације „Уједињење или смрт” и да је 9. маја 1911. био један од писаца устава организације.34) Нижи војни суд га је најпре заједно са десет осталих осудио на смрт, али виши суд му је смањио казну на двадесет година затвора.35) Умро је у затворској болници 30. јула 1917.36)

Литература

  • Богумил Храбак, Баштина 14 (2002) 249-256
  • Биљана Вучетић, Историјски часопис LVII (2008), 413-426
  • Дејвид Мекензи (David MacKenzie), Apis:The congenial conspirator, East European Monographs, Boulder, 1989.
  • Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
  • Биљана Вучетић, Наша ствар у Османском царству, Историјски институт, Београд, 2012.
1) , 2) , 3) , 4)
Биљана Вучетић, 2012, стр. 73
5)
„МР”, Биљана Вучетић, Историјски часопис LVII (2008) 413-426
7) , 10) , 11) , 12) , 13) , 15) , 16) , 17) , 18) , 19) , 21) , 22) , 26)
МР
8) , 9)
АТ
14)
„СЛО2”, Српска демократска лига у Отоманској царевини (Викизворник)
20) , 23) , 24) , 25)
Васа Казимировић, 1997, стр. 345
27)
„БХ”, Богумил Храбак, Баштина 14 (2002) 249-256
28) , 29) , 30) , 31) , 33) , 34) , 36)
БХ
32)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 228
35)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 280, 290
Штампање