Јован М. Јовановић Пижон
Рођење: 3. септембар 1869. Београд, Кнежевина Србија Смрт: 20. јун 1939. Охрид, Краљевина Југославија

Јован М. Јовановић Пижон (Београд, 3. септембар 1869 — Охрид, 20. јун 1939), српски дипломата, политичар, министар и писац. Током 1912. био је министар иностраних дела. Био је један од најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију српског четничког покрета у Македонији. Занесен југословенством пред крај Првога светскога рата, више је подржавао Југословенски одбор него своју владу на челу са Николом Пашићем.

Родио се у Београду 1869. године где је завршио основну школу и гимназију, као и права на Великој школи 1891. године.¹⁾ На паришком универзитету завршио је лиценцијат права.²⁾ Вративши се из Париза са новим углађеним манирима надимак Пижон добио је због оригиналнога одевања и високога оковратника. Током 1892. постављен је за писара у београдском варошком суду.³⁾ Био је 1900. изабран за професора Велике школе. Између 1899. и 1903. био је писар у Посланству Краљевине Србије у Цариграду, секретар Министарства финансија и секретар Министарства иностраних дела.

Од 1903. до 1904. био је отправник послова у Софији. Рат Русије и Јапана пореметио је равнотежу на Балкану у корист Аустроугарске, па је Бугарској и Србији био потребан споразум. Јовановић је био један од главних преговарача по питању Македоније, што је представљало главну препреку споразуму. Током 1904. био је постигнут деломични јавни и тајни уговор, који касније није спроведен. Крајем 1904. именован је за шефа конзуларнога оделења у Министарству иностраних дела. То оделење је руководило акцијом српских конзула у Македонији у којој је дошло до сукоба бугарских и српских комита. Моравско-вардарска долина сматрана је осовином и кичмом српске државе, а за македонске Словене је сматрао да ће се определити за оне који их ослободе турске власти. Написао је књигу Јужна Србија од краја 18. века до ослобођења.

Када је 1906. избио Царински рат као трговински сукоб између Краљевине Србије и Аустроугарске Никола Пашић је Јовановића послао у Атину и Каиро да тражи нова тржишта за извоз стоке. Године 1907. вршио је дужност отправника послова у посланству Краљевине Србије у Атини и дужност конзула на Цетињу. Уз Светислава Симића, био је један најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију српског четничког покрета у Македонији.⁴⁾ На управи српског конзулата у Скопљу био је од 1909. до 1911.

Године 1911. постаје начелник одељења Министарства иностраних дела на позив министра Милована Миловановића. Вратио се да би преговарао о савезу са Бугарском. Радило се о тешким преговорима, који су трајали 5 месеци. На крају је дошло до компромиса и закључења савеза са Бугарском. Тај савез је омогућио да Бугарска и Србија заједнички наступе у Првом балканском рату. Када је јуна 1912. умро Милован Миловановић онда је Јовановић постао министар иностраних дела од 1. јула 1912. до 12. септембра 1912. Пошто се приближавао рат Никола Пашић је преузео од Јовановића функцију министра, а Јовановић је руководио министарством услед честе Пашићеве заузетости. Након победе у Првом балканском рату уследио је жестоки аустроугарски притисак и претња ратом.

Од 1912. до 1914. био је посланик у Бечу. Имао је задатак да се што више опире аустроугарским захтевима, али да избегава рат. Франц Фердинанд је одбио да га прими као новога српскога посланика. Србија је морала да попусти под притиском великих сила и да призна Албанију и повуче свој трупе оданде, али то јој је омогућило да се припреми за Други балкански рат. Јовановић се противио уступцима Бугарској у Македонији, али исто тако је сматрао да се не сме претерано ослабити Бугарска да се не би од суседа направио велики непријатељ. Након Сарајевскога атентата српско посланство у Бечу било је опседнуто разбеснелом гомилом, која је бацала каменице.

Дипломата Јован Јовановић Пижон и председник владе Никола Пашић за време Првог светског рата⁵⁾

Био је помоћник министра иностраних дела 1914—1915. Након повлачења до Крфа био је посланик у Лондону где је остао до краја рата. Циљ је био да током рата тражи подршка за Србију, а и да задобија светску јавност за стварање Југославије. О Косову су држана предавања у 12.000 британских школа и свуда се у Британији позитивно писало о Србији, па је Јовановић искористио ту атмосферу. Током боравка у Лондону суочио се са затезањем односа између Југословенскога одбора и српске владе на челу са Николом Пашићем на Крфу. Југословенски одбор је тражио да буде равноправан са српском владом, што је Пашић одбијао. Међутим Јовановић је занет југословенством више подржавао Југословенски одбор него своју владу. Јовановић се касније још јаче сукобио са Стојаном Протићем јер је дао пуну подршку да се на Женевској конференцији одлучи о уједињењу на дуалистичкој основи Србије и Црне Горе са аустроугарским Јужним Словенима. Смењен је децембра 1918. године јер није одлучно бранио став српске владе.

Именован је за посланика у Вашингтону 1920. године, али месец дана након именовања на властити захтев је пензионисан. Основао је 1920. године Земљорадничку странку и више пута је био биран за народнога посланика, али више никад није ушао у владу. Током 1928. био је разочаран политичким развојем у Југославији, па је рекао:

„Постоји Југославија, али нема Југословена.”

Умро је у Охриду 1939. Целог живота је био активни дописник српских угледних часописа и писац. У Српском књижевном гласнику писао је под псеудонимом „Инострани”.

Написао је и следеће књиге:

• Јужна Србија од краја 18. века до ослобођења⁶⁾
• Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца
• Борба за народно уједињење 1914-1918 (1935)
• Сарајевски атентат и Србија (1927)
• Српска црква у Турској, Београд (1912)
• Дечанско питање, Београд (1910)
• Дипломатску историју нове Европе 1918-1938

• Јован М. Јовановић Пижон

Jovan M. Jovanovic Pizon