Добро дошли на Српску енциклопедију

Тодор Станковић

Тодор Станковић

Тодор Станковић (Ниш, 13. фебруар 1852 — Београд, 15. јул 1925) је био национални радник и српски конзул у Приштини, Скопљу, Битољу и Солуну.1) Учесник је свих ратова од 1876. до 1918.

У Призрену

Рођен је 13. фебруарa 1852. у Нишу. У Нишу је завршио школу и добро је научио турски језик.2) Рано се посветио раду на националном ослобођењу и културном уздизању свога народа. Упознао се око 1870. са Милошем Милојевићем, који је тада обилазио Стару Србију.3) Милојевић га је упутио да оде у Призрен.4) У Призрену је од 1871. до 1874. уређивао српски део турско-српскога листа „Призрен“.5) Боравак у Призрену искористио је за национално-политички рад. Ту се упознао са руским конзулом Иваном Јастребовом, који је штитио Србе. У то време је у Призрену, на залагање Симе Игуманова основана је Призренска богословија, чији је први ректор био Сава Дечанац. Станковић је због многобројних злочина према Србима писао многе жалбе турским властима и српској влади, да би се помоћу списка злочина алармирале европске силе.6)

[[Нишки комитет]]

Пре објаве Првога српско-турскога рата побегао је из Ниша у Београд и онда је као командир ступио у добровољачки одред под командом Милоша Милојевића.7) Био је један од чланова Нишкога комитета који је илегално радио на ослобођењу од Турака.8) Одмах чим је избио Први српско-турски рат 1876. заједно са истакнутим члановима Нишкога комитета помагао је српској војсци. За време Другог српско-турског рата он и његови другови дејствовали су у турској позадини изазивајући конфузију у турској војсци.9) Имао је част да као један од најзаслужнијих бораца за ослобођење 8. јануара 1878. у име српске војске тражи да Турци предају Ниш.10) Тога дана изложио је паши услове предаје, па се следећи дан вратио са начелником штаба корпуса да се потпише сам акт предаје Ниша.11) Српска војска ушла је у Ниш 10. јануара 1878. и Тодору Станковићу је још једном указана част да баш он први пободе српску заставу на нишке бедеме.12)

Конзул у Приштини

Види и Конзулат Краљевине Србије у Приштини.

По завршетку рата награђен је положајем срескога начелника. Био је срески начелник Топничког, Белопаланачког, пољаничког, Топличког, прокупачког и Куршумлијског среза.13) Уживао је подршку Јована Ристића и поверење кнеза Милана.14) Србија је 1889. отворила конзулат у Приштини, а први конзул Лука Маринковић убијен је након само неколико месеци службе.15) Тодор Станковић је јуна 1890. по налогу српског конзулата у Скопљу Владимира Карића преузео дужност конзула у Приштини.16) Иако су Албанци убили првога српског конзула сам се без пратње шетао по Приштини да не би навео друге да сматрају српске представнике страшљивим.17) У својим извештајима наводио је мноштво случајева убиства, пљачке, отмице и насиља над Србима.18) Наводио је пример једнога села, у коме је услед арнаутскога насиља број српских кућа за само 15 година смањен са 50 на 4.19) Састајао се са многим угледним и утицајним Турцима настојећи да их приволи да промене држање и да спрече арнаутско насиље.20) Посебно се заложио за обнову и унапређење рада српских школа, које су биле битне за одржање српске националне свести и писмености.

Конзул у Скопљу

Види и Конзулат Краљевине Србије у Скопљу.

Станковић је био српски конзул у Скопљу од 24 октобра 1892. до 25 јуна 1895.21) Водио је доста тешке преговоре око статуса српских свештеника. У то време бугарска егзархија је била одвојена од цариградске патријаршије, која није признавала одвојену бугарску цркву. Бугарска егзархија је због служења на словенском језику придобијала становништво у Македонији. Тодоровић је предложио стратегију да се око статуса митрополита и епископа преговара са цариградском патријаршијом тражећи за Србе само положај епископа, а за упражњени положај митрополита предлажући Грка, кога су Срби поткупљивали новцем.22) Та стратегија је ишла најпре на одобравање српском министру, а онда и краљу. Након одобрења стратегија је успешно спроведена, па су Срби добили епископе у скопској, струмичкој и велешко-дебарској епархији.23) Српска црква је тада добила много јачи ослонац у заустављању великога наступа бугарске егзархије.

Опет у Приштини

По други пут именован је за конзула у Приштини 1897. године. Арбанашка насиља су се наставила толиким интензитетом, да је Станковић сматрао да само нада у скоро ослобођење задржава народ. Да би смањио албанско насиље над Србима предлагао је да се ступи у контакт са истакнутим албанским вођама и да их се новцем приволи на сарадњу, а онда је сам успоставио добре контакте са око 40 њихових првака.24) Са конзулскога положаја опозван је 1898. године и постављен је најпре за начелника врањског округа, а онда за начелника нишког округа.25) Постављен је 1900. за генералног конзула у Солуну.26) Након тога био је именован за генералног конзула у Призрену, али турска влада није дозволила отварање конзулата у Призрену, па је Тодор био постављен за шефа просветног оделења министарства иностраних послова.27) Током 1903. по налогу краља Александра Обреновића путовао је да извиди ситуацију у Скопљу, Приштини и Призрену.

Учешће у ратовима

Иако због старости није имао обавезу да учествује у рату, као резервни официр се добровољно јављао и много помогао српској војсци.28) Учествовао је у српско-бугарском рату 1885. као командант батаљона. У Првом балканском рату заједно са коњичким одредом први је ушао у Приштину 9. октобра 1912.29) У име српске војске је примио предају Арбанаса у Хасу, јужном делу Ђаковачке казе, а краће време је био начелник округа најпре у Приштини, затим у Призрену.30) У Другом балканском рату са II пуком стараца, Нишких резервиста је освојио Белоградчик31) и био начелник за ослобођена села тог подручја.32) Током 1915. командовао је IV пуком нишких резервних трупа, углавном Арнаута.33) Тодор Станковић је изабран 1919. за председника одбора са циљем да се сачини извештај о злочинима Бугара у Топличком, Врањском и Нишком округу.34) У три округа поубијано је 8767 људи, спаљено 8855 кућа и 34.684 споредних зграда. Бугари су убили 162 свештеника.

Литература

Спољне везе

2) , 13)
Братство XX, 1926, стр. 199
3) , 4)
Братство XX, 1926, стр. 201
5) , 6) , 8) , 9) , 14) , 15) , 16) , 18) , 19) , 21) , 22) , 23) , 24) , 29) , 31) , 33) , 34)
Историјски архив
7) , 17)
Братство XX, 1926, стр. 202
10) , 11)
К. Христић стр 72
12)
К. Христић стр 73
20)
Братство XX, 1926, стр. 203
25) , 26) , 27)
Братство XX, 1926, стр. 200
28) , 30) , 32)
Борислава Лилић, 2010, стр. 304
Штампање