Тодор Станковић
Рођење: 13. фебруар 1852. Ниш, Османско царство Смрт: 15. јул 1925. Београд, Краљевина СХС

Тодор Станковић (Ниш, 13. фебруар 1852 — Београд, 15. јул 1925), национални радник и српски конзул у Приштини, Скопљу, Битољу и Солуну.¹⁾ Учесник је свих ратова од 1876. до 1918.

Рођен је 13. фебруарa 1852. године у Нишу. У Нишу је завршио школу и добро је научио турски језик.²⁾ Рано се посветио раду на националном ослобођењу и културном уздизању свога народа. Упознао се око 1870. године са Милошем Милојевићем, који је тада обилазио Стару Србију.³⁾ Милојевић га је упутио да оде у Призрен.⁴⁾ У Призрену је од 1871. до 1874. уређивао српски део турско-српскога листа „Призрен”.⁵⁾ Боравак у Призрену искористио је за национално-политички рад. Ту се упознао са руским конзулом Иваном Јастребовом, који је штитио Србе. У то време је у Призрену, на залагање Симе Игуманова основана је Призренска богословија, чији је први ректор био Сава Дечанац. Станковић је због многобројних злочина према Србима писао многе жалбе турским властима и српској влади, да би се помоћу списка злочина алармирале европске силе.⁶⁾

Пре објаве Првога српско-турскога рата побегао је из Ниша у Београд и онда је као командир ступио у добровољачки одред под командом Милоша Милојевића.⁷⁾ Био је један од чланова Нишкога комитета који је илегално радио на ослобођењу од Турака.⁸⁾ Одмах чим је избио Први српско-турски рат 1876. заједно са истакнутим члановима Нишкога комитета помагао је српској војсци. За време Другог српско-турског рата он и његови другови дејствовали су у турској позадини изазивајући конфузију у турској војсци.⁹⁾ Имао је част да као један од најзаслужнијих бораца за ослобођење 8. јануара 1878. у име српске војске тражи да Турци предају Ниш.¹⁰⁾ Тога дана изложио је паши услове предаје, па се следећи дан вратио са начелником штаба корпуса да се потпише сам акт предаје Ниша.¹¹⁾ Српска војска ушла је у Ниш 10. јануара 1878. и Тодору Станковићу је још једном указана част да баш он први пободе српску заставу на нишке бедеме.¹²⁾

в. Конзулат Краљевине Србије у Приштини

По завршетку рата награђен је положајем срескога начелника. Био је срески начелник Топничког, Белопаланачког, Пољаничког, Топличког, Прокупачког и Куршумлијског среза.¹³⁾ Уживао је подршку Јована Ристића и поверење кнеза Милана.¹⁴⁾ Србија је 1889. отворила конзулат у Приштини, а први конзул Лука Маринковић убијен је након само неколико месеци службе.¹⁵⁾ Тодор Станковић је јуна 1890. године по налогу српског конзула у Скопљу Владимира Карића преузео дужност конзула у Приштини.¹⁶⁾ Иако су Албанци убили првога српског конзула сам се без пратње шетао по Приштини да не би навео друге да сматрају српске представнике страшљивим.¹⁷⁾ У својим извештајима наводио је мноштво случајева убиства, пљачке, отмице и насиља над Србима.¹⁸⁾ Наводио је пример једнога села, у коме је услед арнаутскога насиља број српских кућа за само 15 година смањен са 50 на 4.¹⁹⁾ Састајао се са многим угледним и утицајним Турцима настојећи да их приволи да промене држање и да спрече арнаутско насиље.²⁰⁾ Посебно се заложио за обнову и унапређење рада српских школа, које су биле битне за одржање српске националне свести и писмености.

Станковић је био српски конзул у Скопљу од 24. октобра 1892. до 25. јуна 1895.²¹⁾ Водио је доста тешке преговоре око статуса српских свештеника. У то време бугарска егзархија је била одвојена од Цариградске патријаршије, која није признавала одвојену бугарску цркву. Бугарска егзархија је због служења на словенском језику придобијала становништво у Македонији. Тодоровић је предложио стратегију да се око статуса митрополита и епископа преговара са Цариградском патријаршијом тражећи за Србе само положај епископа, а за упражњени положај митрополита предлажући Грка, кога су Срби поткупљивали новцем.²²⁾ Та стратегија је ишла најпре на одобравање српском министру, а онда и краљу. Након одобрења стратегија је успешно спроведена, па су Срби добили епископе у скопској, струмичкој и велешко-дебарској епархији.²³⁾ Српска црква је тада добила много јачи ослонац у заустављању великога наступа бугарске егзархије.

По други пут именован је за конзула у Приштини 1897. године. Арбанашка насиља су се наставила толиким интензитетом, да је Станковић сматрао да само нада у скоро ослобођење задржава народ. Да би смањио албанско насиље над Србима предлагао је да се ступи у контакт са истакнутим албанским вођама и да их се новцем приволи на сарадњу, а онда је сам успоставио добре контакте са око 40 њихових првака.²⁴⁾ Са конзулскога положаја опозван је 1898. године и постављен је најпре за начелника врањског округа, а онда за начелника нишког округа.²⁵⁾ Постављен је 1900. за генералног конзула у Солуну.²⁶⁾ Након тога био је именован за генералног конзула у Призрену, али турска влада није дозволила отварање конзулата у Призрену, па је Тодор био постављен за шефа просветног оделења министарства иностраних послова.²⁷⁾ Током 1903. године по налогу краља Александра Обреновића путовао је да извиди ситуацију у Скопљу, Приштини и Призрену.

Иако због старости није имао обавезу да учествује у рату, као резервни официр се добровољно јављао и много помогао српској војсци.²⁸⁾ Учествовао је у српско-бугарском рату 1885. као командант батаљона. У Првом балканском рату заједно са коњичким одредом први је ушао у Приштину 9. октобра 1912.²⁹⁾ У име српске војске је примио предају Арбанаса у Хасу, јужном делу Ђаковачке казе, а краће време је био начелник округа најпре у Приштини, затим у Призрену.³⁰⁾ У Другом балканском рату са II пуком стараца, Нишких резервиста је освојио Белоградчик³¹⁾ и био начелник за ослобођена села тог подручја.³²⁾ Током 1915. командовао је IV пуком нишких резервних трупа, углавном Арнаута.³³⁾ Тодор Станковић је изабран 1919. године за председника одбора са циљем да се сачини извештај о злочинима Бугара у Топличком, Врањском и Нишком округу.³⁴⁾ У три округа поубијано је 8767 људи, спаљено 8855 кућа и 34.684 споредних зграда. Бугари су убили 162 свештеника.

• Јован Хаџи-Васиљевић, Тодор Станковић, Братство XX, Београд, 1926, стр. 199—204
• Борислава Лилић, Косово и Метохија у цивилизацијским токовима, Зборник: Косово и Метохија у цивилизацијским токовима, број 3, Филозофски факултет Универзитета у Приштини, Косовска Митровица, 2010, ИСБН 978-86-17-802-52-5
• Историјски архив
• Коста Н. Христић, Записи старог Београђанина, Београд, 1937.

• Историјски архив

Todor Stankovic