Синиша Пауновић

Синиша Пауновић

Синиша Пауновић (Чачак, 25. август 1903Београд, 9. април 1995)1) је био новинар, књижевник, и публициста.

Биографија

Његови преци су се доселили из околине Требиња, у Бели Камен (Драгачево). Рођен је 1903. у Чачку, од оца Светозара, који је у Чачку био најпре кафеџија,2) а касније је радио као приучени телефониста, у пошти и железници. Пошто се отац током Првог светског рата налазио у заробљеништву, а мајка била болешљива, морао је да зарађује за породицу, продавао је новине и обрађивао земљу.3)

Синиша је у Чачку завршавио основну школу и гимназију. У гимназији је сарађивао у школском листу „Полет”. У Београду се 1922. уписао на Грађевински факултет, али га је након две године успешних студија напустио и потпуно се посветио писању.4) Своје прве књижевне радове је почео да објављује као студент, у часописима „Полет“, „Венац“, „Српски књижевни гласник“, „Мисао“.

Новинарством је почео да се бави 1924, а као стални сарадник и уредник „Политике” је радио од 1926.5) до 1971. године.6) Уз новинарство је студирао,7) и 1933. дипломирао на Филозофском факултету у Београду историју и књижевност.8)

Најпре је пратио збивања у култури и просвети, у Београду, Земуну и Панчеву. Још пре Другог светског рата је био главни промотер идеје да се у Чачку оснује Музеј,9) у конаку Јована Обреновића,10) али се то није догодило све до 1952. године.11)

Временом је добијао све сложеније послове, најпре је радио као повремени, а затим као стални дописник из иностранства, највише из Бугарске, где га је затекао почетак Другог светског рата. У немогућности да се врати у земљу најпре је отишао у Русију, затим је преко Турске и Сирије отишао у Палестину, у Јерусалим, где се придружио избегличкој краљевској влади, у нади да ће стићи до Лондона.12) Међутим, због несугласица са владиним делегатом на Средњем Истоку, Јованом Ђоновићем13) је интерниран на југ Африке, у Кејптаун,14) где је примао помоћ за избеглице, али пошто то није било довољно, радио је илегално у бару15) хотела у коме је становао. Тамо је научио енглески. Када би успевао нешто да уштеди, користио је прилику да, уз одобрење локалних власти, обиђе знаменитија места.16) Своје раније објављене песме је преводио на француски и енглески и друге језике, објављивао их у часописима у Палестини, Египту и Јужноафричкој унији.17) Тамо је остао до краја рата.18)

По завршетку рата вратио се у Југославију и на предлог директора „Политике” Владислава Рибникара поново постао уредник и од тада је почео да упознаје и одржава везе са многим јавним личностима из области културе и уметности. У „Политици“ је био уредник рубрика „Београдска хроника“, „Из старог Београда“, „Ви питате“, „Међу нама“.19)

Осим уредничког посла је као новинар пропутовао Европу, Африку и део Азије, о којима је оставио занимљиве путописе и друге текстове.20) Мада му је „Политика“ била матична кућа, објављивао је и у другим гласилима, као што су „Вечерње новости“, „Јеж“, „Дуга“, „Чачански глас“, „Ословођење“, „Књижевне новине“ и други.21)

Осим новинарством, бавио се писањем поезије, прозе, есејистике, колекционарством уметничких дела и преводилаштвом.22) Прву књигу „Из кутова душе” је објавио 1927. године.23) Прву књигу приповедака „Они и ми“ (1930) је посветио својим родитељима. Тридесет примерака овог издања је штампао у посебној техници и они нису били за продају. За ову књигу је Владимир Жедрински24), карикатуриста и добар ауторов пријатељ,25) на необичан начин насликао стари део града Чачка, са препознатљивим знаменитостима. Приче су 1970. објављене и у наставцима, у „Чачанском гласу“26)

Још од раног детињства је показао велико интересовање за учење бугарског, затим за бугарски народ, књижевност и ликовну уметност.27) Објавио је доста превода са бугарског, а и нека његова дела су преведена на бугарски.28)

Писао је о Бори Станковићу, Браниславу Нушићу, Растку Петровићу, Јовану Дучићу, Тину Ујевићу, Пјеру Крижанићу, Љуби Ивановићу, Марку Челебоновићу, Богосаву Живковићу, Јанку Брашићу, Јовану Зоњићу и другима.29)

Као сарадник „Мале енциклопедије“, коју је издала „Просвета“, у Београду 1959. је написао текстове о бугарским књижевницима. Такође је урадио 39 одреднице за Југословенски књижевни лексикон у издању Матице српске, 1971. Био је члан уређивачког одобора зборника, који је издала Књижевна задруга, под називом „Београд у сећањима 1900—1918“ (1977), „Београд у сећањима 1919—1929“ и „Београд у сећањима 1930—1941“ (1980).30)

Приређивао је књиге других аутора и писао предговоре и поговоре за њих: „Нечиста крв“ Боре Станковића,31) „Мирајмина коса“ Исака Самоковлије32)

У дворишту породичне куће33) у Београду је 1956. године отворио „Малу галерију Синише Пауновића”, са око 3000 експоната – слика, потписаних и непотписаних скица и цртежа познатих и мање познатих ликовних уметника. Експонати су распоређени у шест збирки: „Академци“, „Наивци“, „Моји бугарски сликари“, „Цртежи“, „Графике“ и „Скулптуре“. Збирка садржи и нешто слика страних уметника, али је се она првенствено састоји од слика српског сликарства из 20. века, у које спадају и дела познатих аутора, као што су: Петар Лубарда, Надежда Петровић, Мића Поповић, Богић Рисимовић Рисим, Милић од Мачве, Сава Шумановић.34) У тој колекцији се налази више од 100 портрета Синише Пауновића, које су израдили познати сликари и вајари.35)

Целог живота је водио дневник у коме је записивао све што је везано за његов друштвени живот.36)

После пензионисања је наставио да ради хонорарно за „Политику“.37)

Легат

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку је 2002. године отворила „Легат Синише Пауновића“. Заоставштину чини више хиљада објављених страница књига, новинских чланака, приказа, хиљаде писама и фотографија са најпознатијим домаћим уметницима, више необјављених рукописа и колекције ликовних дела наивне уметности у бившој Југославији. Значајан део ове заоставштине је поклонила његова породица. Заједно са делом његових личних предмета,38) и библиотеком која садржи око 1000 књига на српском и изабрана дела на бугарском језику, са посветама писаца.39) Део књига на бугарском језику поклоњен је Димитровграду.40) Током 2002/03. предмети у власништву породице: делови народних ношњи, девојачке спреме и декоративног текстила за покућство и други предемти су предати ризници Народног музеја у Чачку.41)

У рукописној заоставштини, у његовом легату се налазе дневнички записи и сећaња на бројне сусрете са Исидором Секулић, у периоду од 16. априла 1932. до 5. априла 1958. године, под називом „Исидора говори“.42)

Са Ивом Андрићем се упознао 1927. године у Бегораду, у књижари Светислава Б. Цвијановића где је први показао знање великог броја стихова из „Eх Ponta“ и тако скренуо пишчеву пажњу. У рукопису „Пола века са Андрићем” је оставио записе о дружењу са познатим писцем, његовом приватном животу, сусретима са њим, а уз рукописе се чува 47 фотографија нобеловца, начињених у разним приликама.43)

Дела

Објављене књиге44):

  • „Из углова душе“, песме (1927)
  • „Песникове молитве“, песме у прози (1928)
  • „Они и ми“, приповетке (1930)
  • „Такмаци“, биографска приповетка из ђачког доба45) (1932)
  • „На раскршћу“, песме (1932)
  • „Манастир Никоље“, из Овачарско-кабларске клисуре (1936)
  • „Крвава православна литија у Београду“, под псеуднимом Никола, сукуби полције и верника на Литургији 19. јула за зравље партријарха Варнаве46) (1937)
  • „Пуста земља“, роман, са фотографијама из села Кукићи (1948)
  • „Писци изблиза“, документарна проза о писцима (Вељко Петровић, Стеван Јаковљевић, Исак Самоковлија, Бранислав Нушић, Борисав Станковић, Антон Густав Матош) (1958)
  • „Трагом њиховог детињства“, биографски записи из живота 10 познатих уметника (1959)
  • „Црне приче“, аутобиграфске приче из емигрантског живота (1959)
  • „Србија које нема“, роман (1971)
  • „Добрица говори“, документарна проза о Добрици Милутиновићу (1980)
  • „Драинац песник и боем“, документарна проза о Радету Драинцу (1981)
  • „Бора Станковић и Бранислав Нушић иза завесе“, документран проза (1985)
  • „Присен“, изабране песме, постхумно објављена (2003)
  • „Кад су летеле камилавке“, сећања аутора на конкордатску крзу у Краљевини Југославији, постхумно објављена (2006)

Литература

  • http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Nobelovac-izgubio-deset-litara-vina.sr.html, наслов Нобеловац изгубио десет литара вина, аутор Гвозден Оташевић, датум 3. 4. 2011, часопис Политика онлајн, издавач Политика новине и Магазини д.о.о., место Београд, приступ 22. 7. 2014
  • http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ispunjen-zivot-Sinishe-Paunovica.sr.html, наслов Испуњен живот Синише Пауновића, аутор М. С., датум 27. 3. 2009, часопис Политика онлајн, издавач Политика новине и Магазини д.о.о., место Београд, приступ 22. 7. 2014
  • http://www.cacakmuzej.org.rs/files/nmcacak_zbornik_35.pdf, наслов Легати (библиотечке целине) и личне библиотеке у Чачку: Српско заджбинарско наслеђе, аутор Маријана Матовић, уредник Делфина Рајић, издавач Народни музеј, место Чачак, часопис Зборник радова Народног музеја XXXV, година 2005, ИССН 0350-7262, стр. 303-309, приступ 22. 7. 2014
  • http://www.cacakmuzej.org.rs/files/spomenica_1952_2012.pdf, наслов Дуг пут оснивања Музеја у Чачку, аутор Милош Тимотијевић, часопис Споменица Народног музеја у Чачку, број књига=7, година 2013, издавач Народни музеј, место Чачак|ИСБН 978-86-84067-50-2, приступ 22. 7. 2014
  • Градска библиотека, Дигитална http://cacak-dis.rs/digital/digitalna-biblioteka/digitalizovane-knjige-sinise-paunovica/, наслов Дигитализоване књиге Синише Пауновића, датум 20. 5 .2010, издавач Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, место Чачак, приступ 22. 7. 2014
  • http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/Povelja/XXXIV_02/17/download_ser_cyr, наслов Исидора говори| аутор=Даница Оташевић, часопис Повеља, број 2, година XXXIV, ИССН 0352-7751, издавач Народна библиотека „Стеван Првовенчани“, година 2004, место Краљево, стр. 153-162, приступ 22. 7. 2014
  • http://cacak-dis.rs/dig_bibl/pregledlist.php?pageNum_Recordset1=0&arhiva=394, наслов Присени (Поговор - Био-библиографија), аутор Синиша Пауновић, уредник Даница Оташевић, издавач Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, година 2003, место Чачак, стр. 133-141, ИСБН 868337517X
  • http://cacak-dis.rs/dig_bibl/pregledlist.php?pageNum_Recordset1=0&arhiva=297, наслов Пером у живот - Синиша Пауновић у књигама, документима и фотографијама, аутор Марија Орбовић, место Чачак, година 2002, издавач Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, приступ 22. 7. 2014
1) , 5)
Синиша Пауновић, 2003, стр. 133
2)
Синиша Пауновић, 2003, стр. 135
3) , 15) , 37)
Синиша Пауновић, 2003, стр. 136
4) , 8) , 38)
Градска библиотека|Дигитална
6) , 20) , 22) , 29)
М. С., 27. 3. 2009
7) , 13)
Марија Орбовић, 2002, стр. 5
9)
Милош Тимотијевић, 2013, стр. 9
10) , 17)
Синиша Пауновић, 2003, стр. 137
11)
Милош Тимотијевић, 2013, стр. 11
12) , 14) , 18) , 23) , 34)
Маријана Матовић, 2005, стр. 304
16) , 19)
Марија Орбовић, 2002, стр. 6
21)
Синиша Пауновић, 2003, стр. 139
24) , 26)
Марија Орбовић, 2002, стр. 15
25)
Марија Орбовић, 2002, стр. 14
27)
Марија Орбовић, 2002, стр. 8
28) , 30)
Синиша Пауновић, 2003, стр. 138
31)
Марија Орбовић, 2002, стр. 41
32)
Марија Орбовић, 2002, стр. 42
33)
Марија Орбовић, 2002, стр. 9
35)
Синиша Пауновић, 2003, стр. 140
36)
Марија Орбовић, 2002, стр. 7
39) , 40)
Маријана Матовић, 2005, стр. 305
41)
Маријана Матовић, 2005, стр. 306
42)
Даница Оташевић, 2004, стр. 153
43)
Гвозден Оташевић, 3. 4. 2011
44)
Градска библиотека, Дигитална
45)
Марија Орбовић, 2002, стр. 16
46)
Марија Орбовић, 2002, стр. 19
Штампање