Сава Текелија
Портрет Саве Текелије (1847), аутор Јован Поповић, уље на платну, 78,5 х 62,5 cm1)
Рођење: 28. август 1761. Арад Смрт: 7. октобар 1842. Пешта Познат као: добротвор

Сава Текелија, Поповић, (Арад, 17/28. август 1761 — Пешта, 21. септембар/7. октобар 1842), српски доктор права, народни добротвор, оснивач првих српских просветних институција — Текелијанума, први доживотни председник Матице српске, писац, борац за очување српског духа, језика, културе и традиције.

Рођен је 1761. године у Араду, тадашњој Хабзбуршкој монархији, а данашњој Румунији, од мајке Марте Ненадовић и оца Јована Текелије.²⁾ Мајка је била синовица митрополита Павла Ненадовића,³⁾ Породица Поповић се у 17. веку иселила из Србије, која се тада налазила под турском окупацијом, на територију Круне Светог Иштвана (Угарске). Према породичном предању, алтернативно презиме Текелија долази због тога што су били власници Текије, али има и других предпоставки.⁴⁾ Породица Поповић Текелија је указом аустријског и угарског цара Јосифа Првог 1705. добила племићку титулу као награду за ратне заслуге капетана Јована Текелије, чији је праунук био Сава Текелија. Савин деда је такође био истакнути официр и стекао чин капетана, док је Савин отац само једно време радио у војној служби у чину поручника српске милиције, а после демилитаризације Војне границе, постао је трговац и био жупанијски племић.⁵⁾

Сава је имао старијег брата Петра (1755—1844) и сестру.⁶⁾⁷⁾

Савини родитељи су били скромних средстава за живот јер су водили у вишегодишњу имовинску парницу око наследства. Упркос томе, Сава је успео да стекне врло солидно образовање.⁸⁾

Основну школу код српског учитеља је уписао када му је било 6 година, а 1770. уписао се у латинску школу. Те године је Арад посетио цар Јосиф II, коме се представио заједно са родитељима.⁹⁾ После завршене основне школе у Араду, од 1775. похађао је Вишу гимназију¹⁰⁾ у Будиму, где је учио филозофију, реторику, поезију на латинском језику.¹¹⁾ У Будиму је живео са оскудним средствима и у немаштини, али је због благе нарави и примерног владања наилазио на разумевање и наклоност.¹²⁾ После једне незгоде и повреде морао је да се врати у Арад, на лечење. Наредних годину дана је у родном граду слушао реторику.¹³⁾

Од 1779. до 1780. године у Будиму је учио филозофију и цртање.¹⁴⁾ Заволео је ликовну уметност у раном детињству и често јој се доцније враћао. Нарочито је уживао да слика портрете и пејзаже. У Будиму је упознао Стефана Стратимировића, који је тада учио физику.¹⁵⁾

Када се вратио из Будима, мајка је желела да га ожени и веже га за кућу, али је он одлучио да настави студије, без обзира што редитељи нису могли да му плате школовање.¹⁶⁾

Желео је да упише Војну академију¹⁷⁾ (инџинирску академију), али су га одбили због година, био је старији од потребног узраста. Зато се определио за Бечки универзитет,¹⁸⁾ где је од 1780. до 1782. студирао¹⁹⁾ права, на које се у то време опредељивала већина високих српских интелектуалаца, највише због царског Декрета о адвокатури из 1769. којим се за обављање адвокатских послова захтевала висока правна школа и положен адвокатски испит. Тиме се јачао адвокатски сталеж, где су водећу улогу имали Срби, посебно у јужној Угарској (Пешта и Нови Сад), јер су се судски спорови водили на мађарском, али како је већинско становништво било немађарско, а најбројнији Срби, знање српског језика је било нужно.²⁰⁾

У Бечу је учио кривично, канонско, природно право,²¹⁾ а уз то физику и анатомију. Осим тога је учио цртање, да свира виолину и језике француски, италијански и шпански. Пре тога је већ знао латински и немачки, а од Доситеја Обрадовића, је учио и грчки. Као становник Арада говорио је румунски и мађарски. Касније је научио енглески и руски.²²⁾

Мада је био одличан студент,²³⁾ у недостатку материјалних средстава 1782. морао је да пређе у Пешту,²⁴⁾ где је завршио права на Будимском универзитету. Студије је завршио 1875. Наредне 1786. постао је први доктор правних наука код Срба,²⁵⁾ а истовремено и први угарски држављанин са овим звањем, који није постао професор универзитета. Докторску тезу О узроку и циљу постојања државе²⁶⁾ је написао и одбранио на латинском језику и касније је објавио као књигу.²⁷⁾ У дисертацији је служећи се научним методама, написао расправу о односу појединца и друштва, расподели националног богатства, положају различитих друштвених слојева, улози државе и њеном односу према богатима и сиромашнима. Дисертација је тек 2009. први пут преведена са латинског на српски и штампана у издању Матице српске.²⁸⁾

Као доктору права понуђено му је место секретара Угарског намесничког већа у Будиму, али је он то одбио и 1787. године на позив свог стрица Петра Текелије, коме је посветио свој докторат, отишао у Русију. Стриц је желео да му остави у наследство своја добра у Миргороду, али је избио неспоразум и Сава није постао његов наследник.²⁹⁾ Годину дана је провео у Москви, Петрограду и другим градовима, а после тога се вратио у Будим,³⁰⁾ где су му се у то време преселили родитељи, пошто су Турци ушли у Банат.³¹⁾

Као угледан грађанин и један од двадесет и пет представника племства, изабран је за посланика Српско-црквеног народног сабора, одржаног 1790. године у Темишвару, на коме је заступао опозиционе ставове према бечком двору, а залагао се за сарадњу са Мађарима.³²⁾ На овом сабору је одиграо једну од кључних улога. Расправљало се о српским захтевима о додели посебне националне територије, по могућности Банат у виду Илирске (српске) дворске канцеларије. На сабору је Стефан Стратимировић, који се неочекивано 1784. замонашио, изабран за карловачког митрополита.³³⁾

Године 1792, после смрти Леополда II и одласка Турака је добио државну службу.³⁴⁾ Радио је као подбележник чандашке жупаније,³⁵⁾ а затим је изабран за секретара у српској канцеларији у Бечу.³⁶⁾

Незадовољан својим положајем, повукао се 1799. из угарске државне службе и посветио се свом народу.³⁷⁾ Маштао је о ослобођењу српске државе и уједињењу Јужних Словена, на чијем челу је видео себе. Током читавог живота се залагао за бољи положај Срба у Угарској и њихов просветни и културни напредак,³⁸⁾ као и да Матица добије атрибуте Српске академије наука.

Године 1800. умрла му је мајка, која му је увек била велики ослонац и саветник.³⁹⁾

Године 1802. поново је био на мађарском сабору, али незадовољан резултатима је престао да се политички ангажује.⁴⁰⁾ Вратио се у Арад, где се наредних неколико деценија бавио трговином ратарским производима и стоком.⁴¹⁾

Аутор је Меморандума цару Фрањи о политици Аустријанаца према Србима,⁴²⁾ доказујући му да је најбоље успоставити српско царство, које би стајало насупрот руских утицаја на Балкану⁴³⁾:

„Кад сваки народ буде имао свог поглавара, кад ниједан народ не буде другом народу роб, биће на свету мира, а докле год један народ други притискује, дотле ће увек онај што је притиснут за својом слободом уздисати и хватати сваку прилику да се ослободи” — Сава Текелија ⁴⁴⁾

Када су Французи освојили Далмацију и Хрватску, написао је Меморандум о стварању Илирије од те две области, који је упутио Наполеону, преко француског посланика. Тако је 1805. године Наполеон уредио Илирску Краљевину.⁴⁵⁾

Током 1805. године је у Бечу израдио географску карту српских земаља Землоображенние, Србске, Босне, Далмацие, Дубровне, Црне Горе и ограничних предјал.⁴⁶⁾ Њу је штампао ћириличним писмом, а неколико стотина примерака послао као поклон у Србију.⁴⁷⁾

„Мени је у глави било да начиним мапу Србије с кирилови слови да је Србим читати може” — Сава Текелија (1805)

За устанике у Првом српском устанку је исте године урадио превод књиге Римљани у Шпанији, о војним доктринама и тактикама, а у предговору је упозоравао на лоше утицаје неслоге и издаје.⁴⁸⁾

Са дванаесторицом суграђана је 1810. основао фонд за школовање арадске српске омладине. Већ наредне године је основао проповедничку фондацију при српској цркви у Араду, коју је саградио његов прадеда Јован, а 1822. дао је прилог за изградњу новог торња, звона и поправку цркве.⁴⁹⁾

У позним годинама 1815. оженио се племкињом Амелијом Безег,⁵⁰⁾ лутеранком из помађарене словачке породице.⁵¹⁾ Брак није био срећан и врло брзо су се растали.⁵²⁾ Године 1821. покренуо је бракоразводну парницу, уз коју су ишли велики трошкови и понижење, а парница се протегла и окончала тек његовом смрћу.⁵³⁾ Није се више женио,⁵⁴⁾ па с обзиром да није имао потомства одлучио је да све што је стекао завешта у добротворне сврхе. Укупна вредност завештања износила је тада 400.000 форинти у сребру.⁵⁵⁾

Схвативши да је образовање покретач развоја српског друштва 1838. године у Пешти је основао задужбину Текелијанум, за школовање сиромашних и најбољих српских ђака и студената, из свих крајева где су живели Срби. После настанка Српског народног позоришта (1812) и Матице српске (1826), Текелијанум се сматра трећом званично најважнијом установом Срба у Угарској.⁵⁶⁾

Најпре је за 50.000 форинти купио велику, али оронулу кућу, у близини српске цркве у Пешти. Кућу је дао Матици српској на чување, одржавање и надзор. Касније је Текелијанум обухватао девет кућа у Араду, још једну зграду у Пешти, као и 28 јутара земље. Оснивачким писмом је утврдио сврху задужбине, којој је придодао још 150.000 форинти готовине.⁵⁷⁾ У згради задужбине се налазила библиотека, као и просторије за рад на Летопису Матице српске.⁵⁸⁾

У почетку је у дом примљено 12,⁵⁹⁾ а касније 18 питомаца,⁶⁰⁾ којима су били обезбеђени стан, огрев, послуга, средства за храну и плаћање универзитетске таксе. Надзор и бригу над ученицима је у обављао он лично и куповао им неопходне ствари.⁶¹⁾ Када је временом потпуно онемоћао, 1839. одлучено је да пештански парох Георгије Марго врши надзор, док је за првог надзорника Текелијанума у професионалном својству 1842. изабран Теодор Павловић.⁶²⁾ Од оснивања 1838. па до 1914. године, у Текелијануму је боравило и школовало се око 350 српских ђака и студената.⁶³⁾

Текелијанум је убрзо постао стециште интелектуалаца, због чега су га називали „Пантеон”.⁶⁴⁾ Поред Текелијанума је основао још једну задужбину за школовање по 4 српских студената са територије Војне Крајине на бечкој Војној академији (инџинирској академији), за шта је уз одобрење карловачког митрополита основао фонд од 108.000 форинти.⁶⁵⁾

Матица српска га је 1841. изабрала за почасног председника и на том месту је остао до смрти.⁶⁶⁾ Активно је учествовао у њеном раду, долазио на седнице, учествовао у доношењу важних одлука и непрестано је финансијски помагао, залажући се за њен напредак.⁶⁷⁾ Улазак у Матицу српску му је веома подигао углед међу Србима, па је још за живота почео да се ствара култ његове личности, чему је највише допринео председник Теодор Павловић, који је увидео да Матица српска не може опстати без помоћи угледних Срба.⁶⁸⁾

Залагао се против измена у језику и књижевности, посебно је био против Вукових реформи. Али без обзира на то што се није слагао с језичким реформама, одвајао је средства за издавање његових радова,⁶⁹⁾ препоручивао је да се прикупљају и штампају народне песме, а у почетку је помагао штампање Вуковог Српског рјечника. Такође је помогао штампање Граматике Милована Видаковића, откуп рукописа, као и штампање друге књига Стихотворенија Лукијана Мушицког. Изражавао је симпатије према Људевиту Гају и „Илирском покрету”, а одазвао се и на позив грофа Јанка Драшковића да помогне „Театар Илирски”.⁷⁰⁾

Године 1840. завештао је својој задужбини — Текелијануму, сву своју имовину, док је Матици српској поверио старање о њој. Његовим завештањем је започело прикупљање културне баштине српског народа, под окриљем Матице српске, али и рад Сербско народне збирке или Музеума.⁷¹⁾

Пресудно је утицао на оснивање и поклонио је своју личну библиотеку и богати књижни фонд из кога је настала Библиотека Матице српске. Имао је велику улогу и у оснивању Музеја Матице српске.⁷²⁾ Сматрајући да народ треба да чува успомену на истакнуте појединце тестаментом је одредио да једна од просторија под управом Матице српске у Текелијануму, по узору на Храм славних у Паризу, буде претворена у неку врсту „Српског пантеона”. Његова идеја о формирању Пантеона није званично разматрана, али је Матица српска деценијама прикупљала портрете и рукописе својих часника и добротвора, од које је настала збирка од стотинак портрета часника, добротвора и сарадника, као и више десетина хиљада фотографија, писама и других докумената, која се сада налази у задужбинском здању Марије Трандафил, главном седишту Матице српске у Новом Саду. Створио је услове за обликовање српског Пантеона чији су фондови касније послужили за формирање Галерије Матице српске и Музеја Војводине.

Мађарској академији наука је 1841. дао свој прилог, исто као и Реформаторском колегијуму у Дебрецину.⁷³⁾

У Араду се суочавао са снажењем румунског националног покрета, продору Румуна у српске цркве, манастире, школе, сабор и фондове, те је водио неуспешну полемику с неколицином румунских интелектуалаца.⁷⁴⁾ Године 1823. дао је на штампање свој рад Доказивање да Власи нису римског порекла, који је темељио на нетачним страним изворима, што је румунски правник и публициста Дамаскин Божинка потпуно оспорио.

Био је почасни члан Друштва српске словесности од 11/23. јуна 1842.⁷⁵⁾

Написао је аутобиографију С. Текелија: Описаније живота, која је објављена у Летопису Матице и Дневник С. Текелије, бесмртног благодетеља народа српског вођен у Бечу 1795—1797, објављен је у Темишвару 1992.⁷⁶⁾

Био је последњи мушки члан ове велике породице Текелија и његовом смрћу 21. септембра/7. октобра 1842. године је она угашена, после скоро више од 150 година.⁷⁷⁾

Сахрањен је у породичној гробници у Цркви Светих Петра и Павла у Араду,⁷⁸⁾ Црквом су управљали чланови његове породице. На источној капији порте се налази натпис од кованог гвожђа, који сведочи о томе да је 1819. године Сава Текелија ту капију поклонио цркви.⁷⁹⁾

Имања је оставио у добротворне сврхе желећи да се та средства усмере за школовање младих Срба. Међутим, после његове смрти⁸⁰⁾ његова удовица је тужбама желела да задржи сву имовину, али је Матица српска ипак успела да сачува добар део његове имовине.⁸¹⁾ У току 1843. године, из породичне куће у Араду је пренета у Матицу српску Текелијина покретна имовина: збирка породичних портрета, нумизматичка збирка, библиотека, породичне драгоцености, документа и писма.⁸²⁾

Поводом обележавања стогодишњице рођења Саве Текелије 1861. године Матица српска је поручила портрет код мађарског сликара Мор Тана. Портрет је израђен у природној величини. Сава Текелија је насликан у стојећем положају, са племићким статусним обележјима, одевен у угарско племићко одело (плава атила са златним везовима и сребрним појасом и плаве панталоне са златним ширитима). Преко одела су огртач и огрлица, а на ногама јахаће чизме са мамузама. У левој руци држи сабљу, док је десном ослоњен на сто, прекривен драперијом на којој је грб породице Текелија. Лево од њега се налази самуров калпак са перјаницом. Текелија је окружен и другим статусним симболима. На столу су глобус и књиге, од којих три имају исписане наслове његових дела: латински превод говора на Темишварском сабору (1790) штампан у Пешти 1791. године, поред је Једног Арађанина начертаније штампано у Будиму 1798. године, и превод Римљани у Шпанији. Ту је и Основателно писмо Текелијанума, чија стара зграда Текелијанума се види кроз прозор, док се изнад његовог крова уздиже барокни црквени торањ српске цркве посвећене Светом Георгију. Портрет се налази изложен у Свечаном салону у Галерији Матице српске.⁸³⁾

Почетком 20. века стара зграда Текелијанума је срушена и на њеном месту је саграђена нова. Задужбина и Фонд су постојали до 1952. године, када је Текелијанум угашен, а његова имовина национализована. На основу Закона о делимичном враћању црквене имовине, који је на снагу у Мађарској ступио 1991. године, Српској православној Епархији будимској је враћен и део Задужбине Саве Текелије.

Од 2005. започела је обнова и коришћење дела зграде Текелијанума.

• Соња Боб, Александра Јовановић, Пресељење Матице српске из Пеште у Нови Сад : (1864–2014), Матица Српска, Нови Сад, 2014, ИСБН 978-86-7946-123-0
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 320—321
• Силвија Чамбер, Ивана Гргурић, Сава Текелија (1761–1842), Електронски каталог изложбе, број 180, уредник Миро Вуксановић, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2011.
• Владан Гавриловић, Породица Текелија, Зборник међународног научног скупа „Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века”, Музеј Војводине, Нови Сад, 2003.
• М. Марјановић, Изложба „Сава Текелија - велики српски добротвор“ у Вуковару, Блиц онлајн, 6. 12. 2012.
• Љиљана Миленковић, Из љубави миломе роду, Политикин Забавник, број 2989, 2009.
• Д. Ацовић, Грб Текелија, Гласник, број 8, Српско хералдичко друштво, Београд, 2001.
• Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, Београд, 1888, стр. 706–710
• Јованка Симић, Рапорт принца Савојског, Вечерње Новости онлајн, 1. 4. 2011.
• Јованка Симић, Племић празних џепова, Вечерње Новости онлајн, 2. 4. 2011.
• Јованка Симић, Сабор затражио Банат, Вечерње Новости онлајн, 3. 4. 2011.
• Јованка Симић, Каваљер Бечког двора, Вечерње Новости онлајн, 4. 4. 2011.
• Јованка Симић, Српски пантеон у Пешти, Вечерње Новости онлајн, 5. 4. 2011.
• Јованка Симић, Змај предводи елиту, Вечерње Новости онлајн, 6. 4. 2011.
• Драган Барић, Први српски устанак у књигама свременика (1804-1813), Гласник, број 1, Народна библиотека Србије, 2005.
• Мор Тан, Сава Текелија, 1861. уље на платну, 236 Х 160 цм, Галерија Матице српске
• В. Алексијевић: Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића : био-библиографска грађа. Рукопис се чува у Одељењу посебних фондова Народне библиотеке у Београду. Ρ 425/13 (В. Алексијевић)
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 8.
• J. Суботић: Живот С. Текелије. Будим 1861.
• Б. Миљковић: Друштво српске словесности од 1841 до 1864. У: Чланци и прилози о српској књижевности прве половине XIX века. Нови Сад, Матица српска, 1914. Стр. 18–81. (Књиге MC, 46).

• Краћа биографија на сајту САНУ

Sava Tekelija