Садржај
Милан Вујаклија
Милан Вујаклија (Бухача код Слуња, 15/27. новембар 1891 — Београд, 16. децембар 1955), српски преводилац и лексикограф.
Биографија
Рођен је 15/27. новембра 1891. године у месту Бухача код Слуња (Кордун), од мајке Јелене и оца Петра, православног свештеника.1)
Школовање
Основну школу је завршио у Костајници (данас Република Српска). Гимназију је започео у Загребу, наставио у Сремским Карловцима, а завршио у Првој мушкој гимназији у Београду, где је и матурирао 1911. Још током гимназије, у ђачком листу је објављивао своје радове, највише преводе са немачког.2) Потом се уписао студије немачког језика, књижевности и филозофије на Филозофском факултету на Универзитету у Београду.3)
Ратовање
Године 1912. ступио је као добровољац код четничког војводе Воје Танкосића, а затим у чету код Јаше Ненадовића, са којом је учествовао у ратним операцијама Првог балканског рата, све до ослобођења Приштине. Године 1914, по објави мобилизације, поново као добровољац је ступио у 3. чету 4. батаљона 7. пешадијског пука првог позива под командом Свете Ђукића. Након неколико месеци упућен је на лечење.4)
Године 1915. из Ниша је пребачен у Скопље, где је била стационирана Ђачка чета. По паду Скопља, упућен је у Приштину, а затим је прошао Албанску голготу. Од краја 1915. до маја 1916. налазио се у Солуну, у Ђачкој чети у оквиру Првог комбинованог пука, најпре под командом потпуковника Ристе Леовца, а затим пуковника Пере Маринковића, који је касније унапређен у генерала српске војске. После положеног испита, из Ђачког пука, затим је распоређен 21. пешадијски пук, до 1917. и на крају је пребачен у телеграфско одељење Југословенске дивизије.5) Демобилисан је фебруара 1919, након више од седам година ратовања.6)
Носилац је Албанске споменице.7)
Наставак школовања и запослење
Октобра 1919. добио је прво запослење као новинар у листу „Демократија”. Студије је завршио 1924. Након завршених студије запослио се као писар у Министарству просвете, у коме је радио да краја радног века.8)
Осим превођењем, бавио се и лексикографијом. Рад на лексикону започео је још средином двадесетих година, а дефинитивну обраду је извршио у периоду 1934—1936.9) да би прво издање „Лексикона страних речи и израза”, са 30.000 одредница, објавила издавачка кућа Геце Кона 1937.10)
Пензионисан је почетком 1945.11) Радну каријеру је завршио у рангу саветника у Министарству просвете.
Лексикограф
Након Другог светског рата, као следбеник издавача Геце Кона, „Просвета” је отпочела разговоре са њим око издавања другог, прерађеног и допуњеног издања лексикона, који би обухватоо и нове речи настале за последњих 15 година. Заједно са Светомиром Ристићем и Радомиром Алексићем допуњено је прво издање извесним бројем нових одредница и 1954. издато је друго издање. Послератни лексикон је имао више издања, а поједина издања су доштампавана. Дело је доживело толику популарност, да је Вујаклија постао синоним за лексикон.12)
Од 1947. сарађивао је у тиму квалификованих лексикографа, на челу са Александром Белићем, на утврђивању етимологије страних речи за израду „Речника српскохрватског књижевног и народног језика”, у издању САНУ.13)
Умро је у Београду 1955. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Преводи
- „Баладе“, Фридрих Шилер - за ђачку лектиру са коментарима и објашњењима (1913)
- „Метафизика полне љубави“ Артур Шопенхауер (1913)
- „О животу врста“, Артур Шопенхауер (1913)
- „О женама“, Артур Шопенхауер (1913)
- „О религији“, Артур Шопенхауер (1922)
- „О генију“, Артур Шопенхауер (1925)
- „О писцу и стилу“, Артур Шопенхауер (1925)
- „Метафизика лепог“, Артур Шопенхауер (1926), заједно са Јованом Бојичевић
- „Шекспир у причама“, Чарлс и Мери Лемб (1953)
- „Кожна чарапа“, приче по Џејмсу Ф. Куперу, слободна обрада Оскар Хекер, превод с немачког
- „Госпођица Скидери“, Ернст Хофман, превод заједно са Николом Половином (1963)
Литература
- Јован Филиповић, Лексикон страних речи и израза - О писцу, Просвета, 1996/97, ИСБН 86-07-00672-X
- Драго Ћупић, Српски биографски речник, уредник Чедомир Попов, Матица српска, Нови Сад, 2006, ИСБН 86-83651-62-2
Milan Vujaklija