Садржај
Други свјетски рат 1939.
Због обимности теме чланка и спорог учитавања, саме ратне акције подијељене су у посебне чланке који отприлике одговарају годинама:
- Други свјетски рат (главни чланак)
Избијање рата
Хитлер је 31. августа издао наређење да напад на Пољску почне неодложно 1. септембра 1939. Да би инсценирали пољски напад, група Нијемаца је ноћу 31. августа на 1. септембра 1939. напала радио предајник у мјесту Gleiwitz (пољски Gliwice) уз њемачко-пољску границу. То је одмах разглашено као пољски напад на који ваља извршити одмазду. Већ за неколико сати ујутро 1. септембра 1939. њемачки авиони су напали пољске аеродроме, а копнене снаге су прешле пољску границу. Истога дана В. Британија и Француска су дале ултиматум Њемачкој да повуче своје трупе натраг. Сутрадан су те силе објавиле општу мобилизацију. Пошто Њемачка није испунила захтјеве, објавиле су рат Њемачкој. Британски доминиони Канада, Аустралија, Нови Зеланд и Јужноафричка Унија су од 5. до 10. септембра исто објавили Њемачкој рат. Тако је почео Други свјетски рат, који ће се временом проширити на много већи број земаља.
Рат против Пољске
Планови и снаге зараћених
Директивом од 3. априла 1939 Хитлер је наредио генералштабовима видова њемачких оружаних снага да израде план ратних дејстава за период 1939-1940. У том плану је предвиђен и напад на Пољску, а директива је захтјевала изненадни напад и брзо уништење пољских снага. Брза одлука у рату је била потребна и да би се В. Британија и Француска ставиле пред свршен чин. Припреме за рат су вршене у највећој тајности. На западу је извршено концентрисање снага за одбрану од француске интервенције, док је главнина снага одређена за брзи завршетак операција у Пољској. Није се очекивала брза интервенција западних савезника, због дефанзивне француске стратегије. Због временских прилика је процјењено да напад на Пољску не смије почети након 1. септембра. Италија је јавила Њемачкој 11. августа да још није спремна за рат, али да ће се понашати благонаклоно према њемачким акцијама. Стратешки развој њемачке војске је завршен већ 20. августа 1939.
Њемачки план је предвиђао да се снаге из Помераније споје са снагама у Источној Прусији, и да са јединствене потковичне основице њемачке снаге из Прусије, Помераније, Шлезије и Чехословачке једновремено и брзо наступају кроз Пољску. По тој замисли извршен је распоред снага у двије групе армија. Групу армија Југ (генерал Г. Рундштет) чиниле су 8, 10, и 14. армија, укупно 35 дивизија. Ту је била 21 њемачка и 1 словачка пјешадијска дивизија, 4 оклопне, 2 моторизиране, 4 лаке и 3 брдске. У резерви је било 6 пјешадијских дивизија. Група армија Сјевер (генерал Ф. Бок) имала је 3. и 4. армију са укупно 20 дивизија. 16 је било пјешадијских, 2 оклопне и 2 моторизиране. У резерви су биле 3 пјешадијске и 1 оклопна дивизија. Између тих група армија биле су само граничне јединице. У резерви Врховне команде су биле 4 дивизије, по 2 за сваку групу армија. Ударна снага копнене војске су биле оклопне јединице. Од поморских јединица у Гдањском заљеву су прикупљени: бојни брод Шлезвиг-Холштајн, знатан број крстарица и разарача, 7 подморница и више миноловаца. Од ваздушних снага Нијемци су за напад одредили 1. и 4. ваздушну армију са укупно 2083 авиона.
Пољаци су по ратном плану који је усвојен марта 1939. планирали да главнина снага брани границу са Њемачком, а мањи дио да врши осматрање и заштиту границе према СССР. Прије самог напада Пољска је имала 30 мобилисаних дивизија. Од тога је свега 17 било на концентрацијском подручју а остале су тек биле у покрету. Додатних 9 дивизија је требало мобилисати тек након објаве опште мобилизације. Ратна морнарица је имала 2 старија и 2 модерна разарача, 2 застарјеле торпиљарке, 1 минополагача и десетак других мањих бродова. Ратно ваздухопловство је заостајало за њемачким и бројем и квалитетом авиона. Имало је 397 авиона прве линије и 347 у резерви. Пољске снаге су биле развучене у кордонски положај на дужини од 1600 километара, чиме се хтјело заштитити што више територије и становништва. Према Источној Прусији Пољаци су имали Наревску групу генерала Ч. Млота-Фијалковског јачине 2 пд (пјешадијске дивизије) и 2 кбр (коњичке бригаде) и Модлинску армију генерала Е. Пжеджимирски-Круковича са 2 пд и 2 кбр. Поморска армија генерала В. Бортновског (5 пд, 1 кбр) је распоређена у рејону Коридора, а за његову одбрану на западној граници биле су предвиђене Познањска армија (генерал Т. Кутжеба, 4 пд и 2 кбр), Лођска армија (генерал Ј. Румел, 4 пд и 2 кбр) и Краковска армија (генерал А. Шилинг, 6 пд и 1 кбр). На југу према Словачкој била је Карпатска армија (генерал К. Фабрици, 2 пд и 2 кбр). У позадини тих армија налазила се пољска Пруска армија (6 пд и 2 моторизиране бригаде) и још неке групе из стратегијске резерве (8 пд и 1 моторизирана бригада).
Када је постало јасно да ће доћи до сукоба, Пољска је 25. марта почела дјеломичну мобилизацију (након њемачког захтјева за предају Коридора и пољског одбијања). Оружане снаге су потом стављене у приправност 23. августа, а општа мобилизација је оглашена 30. августа, сувише касно. Хитлер је 31. августа издао наређење да напад почне 1. септембра 1939.
Ток операција
Ујутро 1. септембра њемачка авијација је почела да напада пољске аеродроме, а њемачке копнене снаге су прешле пољску границу. Упркос храброј пољској одбрани, Нијемци су захваљујући бројчаној и техничкој надмоћи и добром садејству снага РВ (ратног ваздухопловства) и РМ (ратне морнарице) са снагама КоВ (копнене војске), брзо постигли велике успјехе. Група армија Сјевер је продором 3 армије (7 пд) разбила пољску 8. и 20. дивизију и изнила до ријеке Нарев. Њемачка 4. армија (6 пд, 1 оклд и 2 мотд) пробила се из Помераније у Источну Прусију кроз Коридор, уништивиши при томе 9. и 27. дивизију Поморске армије. Тиме је успоставила везу са десним крилом њемачке 3. армије, а дијелом снага је ушла и у Гдањск (Данциг). У групи армија Југ 8. армија (4 пд) и 10. армија (6 пд, 2 оклд, 2 мотд и 2 лаке дивизије) су уз тешке борбе и знатно ангажирање ваздухопловства и оклопних јединица, прешле ријеку Варту. На фронту Карпатске армије Нијемци су нападали слабим снагама без посебног успјеха.
С тиме је у прва 3 дана рата завршена гранична битка. Пољаци су скоро свуда одбачени од границе, а дошло је и до продора крупних њемачких снага кроз пољски распоред на неколико правац, чиме је угрожена пољска позадина и маневрирање. Продором кроз Коридор је изолирана пољска морнарица. Због настале опасности због продора Нијемаца у дубину, пољска врховна команда је 3. септембра наредила борбену готовост Варшаве и организацију одбране мостова на средњем току ријеке Висле од Модлина до Сандомјеша. Након 3 дана рата су се могле назрети намјере Нијемаца: спајање два ударна клина (крака клијешта) из источне Прусије и Шлезије у рејону Варшаве. У томе су пресудну улогу имале брзе оклопне и моторизиране јединице. Пољске снаге у међупростору (Познањска и дио Поморске армије) су остале неупотребљене. Операције Нијемаца су се одвијале по њиховом плану.
Дана 4. септембра напади су настављени на читавом фронту. До 6. септембра на сјеверу је њемачка 3. армија форсирала Нарев и одвојила Модлинску армију од Наревске групе, док је 4. армија продужила према Варшави. На југозападу је 8. армија заузела пољски мостобран на ријеци Варти код Сјерађа 5. септембра, и одбацила је Лођску армију према Лођу. Продором 4. и 8. армије је оствариван обухват Познањске и Поморске армије, које су и даље стајале неупотребљене на мјесту. Истовремено је и 10. армија кроз рупу између Лођске и Краковске армије продирала ка Варшави. Мјестимично је долазило до пољских противнапада и настојања да се пробоји затворе са Пруском армијом. У томе се није успјело јер су само 12, 19, и 29. дивизија те армије учествовале у противнападимапротив надмоћнијег противника. Те дивизије су разбијене 5. септембра и Нијемци су продужили ка Висли и Варшави. Продирући од границе са Словачком, њемачка 14. армија је ударила у бок Краковске армије. Пољске армије су тада одступиле а словачка квислиншка влада је 5. септембра објавила рат Пољској. Једна словачка пд је ушла у Пољску.
Након 6 дана рата ситуација пољске војске је била критична. Лођска и Пруска армија су претрпјеле велике губитке. Њемачко ваздухопловство је наносило велике губитке пољским трупама, а рушењем комуникација је стварало отежавајуће околности за прикупљање јединица и њихово повлачење. Позадина пољске војске је угрожена дубоким продорима оклопних и моторизираних јединица. Њемачка 10. армија била је на 100 км југозападно од Варшаве, из које је већ почела евакуација владиних институција. Обзиром на критичну ситуацију, командант пољске војске маршал Е. Риђ-Шмигли је 6. септембра наредио опште повлачење на линију Дунајец-Висла-Нарев. Поморској и Познањској армији је коначно наређено да најбрже крену према Варшави и напусте западну Пољску. Нијемци су наставили операције са циљем да униште главнину пољске војске западно од Висле, гдје је још 9. септембра било око 400 000 пољских војника. Краковска армија је под борбом избјегла окружење и прешла Вислу 12. септембра. Остаци Пруске армије су опкољени од снага њемачке 10. и 14. армије и након борби код Радома су капитулирали. Само се 3000 људи извукло из обруча. Оклопне дивизије 10. њемачке армије су покушавале да пресијеку одступ и Лођској армији. Неки дијелови 10. армије су већ 8. септембра стигли до прилаза Варшави, па је Лођска армија кренула на сјевер према Модлину.
Приближавање Нијемаца Варшави је створило критичну ситуацију. Проглашена је општа мобилизација у граду а од мобилизираних је створена 8. септембра Варшавска армија. Грађани копају ровове и праве барикаде у граду и на периферији. Познањска и Поморска армија су се повлачиле према граду по наређењу пољске врховне команде, али је то било прекасно. Добиле су задатак да у рејону Кутна пређу ријеку Бзуру и крену на југ да одбаце њемачку 8. армију, а потом крену ка Варшави. Када је њемачка 4. армија избила на Вислу са сјевера, а 8. армија с југа дошла до Лођа, пошске армије (8 пд, 3 кбр, и дијелови других јединица) су се нашле у обухвату. Десетог септембра су по наређењу кренуле у напад на југ правцем Кутно-Лођ, што је довело до битке на Бзури. Док је долазило до ових пресудних борби западно од Висле, њемачка крила су наставила напредовање од сјевера ка југу (3. армија) и са запада према истоку (14. армија). Тежило се да се у великом луку обухвате све пољске снаге између Висле и Буга које су још биле ван окружења. Зато су настали продори оклопних снага ради окружења Модлинске армије и Наревске групе, а уз то самосталне Лублинске армије и остатака Краковске и Карпатске (Малопољске) армије. Под ударом њемачких армија нашло се око 340 000 пољских војника. Настављајући продор према истоку десно крило 14. армије дошло је до Лавова и пресјекло потенцијалну одступницу Пољацима ка Румунији. Истовремено је лијево крило 14. армије нападало са обје стране горњег тока Висле. Затим је кад је прешло Вислу и Сан скренуло на сјевер испод Лублина према Влодави на Бугу. Снаге 3. армије су надирале са сјевера између Нарева и Буга, идући у сусрет 10. армији. Прешле су Буг код Бжешћа (Бреста) и продужиле према Влодави, гдје су се спојиле 17. септембра са дијеловима 10. армије.
У међувремену је дошло до Битке на Бзури. У прва три дана Пољаци су успјешно напредовали, али су потом окружени од надмоћних њемачких снага (4, 8. и 10 армија са око 16 пд и 2 оклд). Нијемци су 13. септембра прешли у напад на окружене пољске снаге. Пољаци су се огорчено бранили. Након 8 дана борби, тучени са земље и из ваздуха и сабијени на мали простор, капитулирали су 21. септембра (остаци Поморске и Познањске армије, 170 000 људи). Само су мањи дијелови успјели да измакну према Варшави. Још у току уништавања пољских снага код Кутна Нијемци су већ 13. септембра затворили прилазе Варшави. У њој су се нашла новоформирана Варшавска армија и остаци Лођске армије, укупно око 125 000 војника. 16. септембра су Пољаци одбили њемачке захтјеве за предају града, и почело је бомбардовање Варшаве са земље и и з ваздуха, изазвавши велике жртве и разарања. У исто вријеме окружене су и пољске снаге између Висле и Буга, и почеле су операције за њихово уништење.
Када је пропаст Пољске већ била очигледна, 17. септембра су снаге совјетског Бјелоруског фронта генерала М. Ковалева и Украјинског фронта генерала С. Тимошенка (четири армије, укупно 24 пд, 17 кд (коњичких дивизија) и 9 оклбр (оклопних бригада)) прешле пољску границу и брзо напредовале ка Бугу. Истог дана пољска влада прелази у Румунију а с њом и 32 000 војника. Мањи дио војника је прешао у Мађарску. Уништење окружених пољских снага на разним локацијама се наставило. У Лавову се 22. септембра Црвеној армији предала Карпатска (Малопољска) армија. 26. септембра су се Нијемцима предали остаци пољских снага који су се повлачили са сјевера, а истог дана и остаци Лублинске и Краковске армије. У Варшави је погинуло око 55 000 становника а оштећено или порушено 60% зграда. Након продуженог херојског отпора Варшава се предала 27. септембра. Сјеверно од града браниоци Модлина (35 000 војника) су се одржали још 2 дана. Посада на полуострву Хелу, иако тучена са мора, копна и ваздуха се предала тек 2. октобра. Задња група пољских војника (око 15 000) предала се 6. октобра 1939. код Серокомле између Варшаве и Влодаве. Када су веће војне операције у Пољској биле практично завршене, у Москви је 28. септембра 1939. закључен споразум између СССР и Њемачке о граници у Пољској. Ова граница је приближно одговарала совјетско-пољској граници након завршетка Другог СР. Совјетски Савез је добио 202 400 км2 са 12 600 000 становника, а Њемачкој је припало 185 600 км2 са 21 600 000 становника. Нијемци су Рајху директно припојили 91 700 км2, а остало је претворено у такозвани Генерални гувернман.
Укупни пољски губици у рату били су 620 000 војника, од тога 66 300 погинулих, 133 700 рањених и 420 000 заробљених. Губици Нијемаца су били 44 198 војника, од тога 10 572 погинулих, 30 222 рањених и 3404 нестала. Нијемци су изгубили 285 а Пољаци 333 авиона. Због потпуно неравног односа снага, пољски бродови нису ступили у борбу са њемачким. Разарачи Блискавица, Гром и Бзура су напустили пред почетак рата Балтичко море да би се придружили Британцима. Од 5 подморница 2 су прешле у Британију а 3 у Шведску. Кад је В. Британија објавила рат Њемачкој, Нијемци су пребацили у Сјеверно море већи дио својих снага. Само су стари бојни бродови Шлезијен, Шлезвиг и Холштајн наставили да бомбардују утврђења на полуострву Хел. Током рата су Нијемци изгубили 1 минополагач, а Пољаци 1 разарач, 1 минополагач и неколико мањих бродова, углавном од њемачке авијације.
Након 35 дана операција, њемачки напад се завршио потпуним успјехом. Муњевити рат је однио своју прву побједу. Томе је доприњело више фактора, а највише инертност западних савезника који су остали потпуно непомични док је трајао њемачки напад на Пољску. Тиме је Хитлер несметано могао да пребаци снаге на исток за обрачун са Пољском, а затим касније на запад, почесно тукући противнике. Прикривена мобилизација и концентрација обезбједила је Нијемцима скоро потпуно изненађење. Правилно кориштење оклопних, моторизираних и ваздушних јединица омогућило је брзо извођење операција и мале њемачке губитке. Таквом исходу рата су на руку ишле и грешке Пољака у припремама за рат и у самом извођењу ратних дејстава. Ту се истичу споро вршење припрема, нарочито мобилизације и концентрације снага, неприкладна организација крупних јединица, и на крају мали број и застарјели типови тенкова, противтенковских оруђа и авиона.
Рат на западу Европе 1939-1940.
Војне и политичке припреме
Усвајајући дефанзивну доктрину Француска је у периоду 1927-1939. изградила Мажиновљеву одбрамбену линију на граници са Њемачком. Протезала се у дужини од 400 км од Швајцарске до ријеке Мезе. Граница са Белгијом утврђивана је тек 1937-1939. али много слабије од њемачке границе. Према Италији су постојали у Алпима само форови за одбрану планинских превоја. Холандија и Белгија су изградиле систем утврђења који се користио и каналима и токовима ријека. Нијемци су изградили Зигфридову линију која се протезала од Швајцарске до Гелдерна на холандској граници.
Француски ратни план из марта 1938. је имао двије верзије: дефанзива у случају напада главних њемачких снага на западу, и офанзива у случаја главног напада Њемачке на Пољску и Чехословачку. Другог септембра 1939. у В. Британији је поново уведена општа војна обавеза, и проглашена мобилизација која је обухватила све мушкарце од 18. до 41. године живота. По споразуму са Француском В. Британија је формирала Британске експедиционе снаге (БЕФ) које су се спремале за покрет у Француску. Формирана је нова влада коју су предводили одлучни политичари Винстон Черчил и Ентони Идн. Успостављен је британско-француски Врховни ратни савјет за координацију заједничког вођења рата.
Још прије избијања рата, 23. августа 1939 је Француска мобилизирала неке војне јединице за заштиту сјевероистока земље. Њемачка је на то изјавила 26. августа да ће поштовати неутралност Холандије и Белгије. Општа мобилизација у Француској је почела 2. септембра, концентрација снага 5. септембра, а завршена 22. септембра. Прво су мобилизиране активне а потом резервне дивизије. Укупно у септембру је мобилизирано 109 дивизија, од тога 91 на територији Француске (86 пд, 3 кд, 2 лаке механизоване дивизије, 2 оклбр, и друге мање јединице) и 18 дивизија у колонијама. Уз то је мобилисано и 40 самосталних тенковских батаљона, 409 противавионских (ПА) батерија, и 56 атриљеријских пукова у резерви. Тврђавске посадне јединице су имале јачину од око 15 дивизија. Француско ратно ваздухопловство (РВ) је имало 1320 борбених авиона у метрополи, од којих 494 застарјела. Морнаричко ваздухопловство имало је 350 авиона.
Стратешки развој француских снага извршен је дуж сјевероисточне границе, углавном под заштитом Мажиновљеве линије. Самостална 6. армија са око 10. дивизија груписана је на италијанској граници. Главне снаге од око 85 дивизија су груписане на сјевероистоку. У саставу тог фронта биле су 7. војна област према Швајцарској, затим 8. армија, 2. група армија (3, 4, 5. армија) и 1. група армија (1, 2. армија, Арденска армијска група). Стратешка резерва је била 7. армија лоцирана око Ренса. Ваздушна подршка је вршила 1. вазд. ловачка групација, 2 извиђачке групе, 3. групе за осматрање из ваздуха и 2 бомбардерске дивизије. Мажиновљева линија није имала обједињену команду, а ту није било ни резерве.
Ратни план Британије је полазио од претпоставке да ће водити рат заједно са Француском против Њемачке и Италије, а у каснијој фази и против Јапана. Британци су као најважније оцијенили домаће ратиште, то јест подручје око Британских острва и трансатланске комуникације. Значај Атлантика је појачан и тиме што се очекивала блокада поморских комуникација кроз Средоземље од стране Италије. Базе заштите поморског саобраћаја на Атлантику биле су у Гибралтару, Фритауну, и Бермудима. Свака од тих команди је имала неколико крстарица и разарача. Шире подручје британских острва бранила је Домовинска флота, углавном базирана у бази Скапа Флоу на Оркнијским острвима (7 бојних бродова и крсташа, 2 носача авиона, 14 крстарица, 17 разарача, 7 миноловаца). Команданту те флоте биле су подређене Хамбершка ескадра (2 крстарице, 9 разарача) са задатком борбе против лаких њемачких снага у Сјеверном мору и Каналска ескадра (2 бојна брода, 2 носача авиона, 3 крстарице, 9 разарача) која је надзирала канал Ламанш. Обалске воде су контролисале 3 Поморске команде са разарачима, миноловцима, противподморничким и ескортним бродовима. Било је предвиђено и полагање мнских поља уз источну обалу Британије. Уз те дефанзивне мјере ратним планом је предвиђена и блокада која се имала вршити контролом прилаза Сјеверном и Средоземном мору.
Хитлер је 6. октобра понудио мир Француској и В. Британији, иако је 10 дана раније изјавио својим командантима видова да ће напасти западне савезнике што је могуће раније. Као разлог је навео високи морал војске и народа и премоћ у ратним средствима. Изјавио је и да га изјава о поштовању неутралности Белгије и Холандије, коју је обзнанио у августу, више не обавезује. Тако је 9. октобра дао директиву за операције на западу, да би се Њемачка што више приближила Британији и боље заштитила Рурску област. Прије напада на Пољску, Њемачка је подузела мјере за обезбјеђење на западу. У почетку септембра 1939. на западу се налазила група армија Ц (35 дивизија, генерал В. Леб). Пошто су се операције у Пољској успјешно развијале, та група армија је стално попуњавана новим јединицама. 10. септембра је имала већ 44 дивизије. Ваздушну подршку су пружале 2. и 3. вазд. армија са 1400 авиона, са наредбом да за сада избјегавају офанзивне акције. Ратна морнарица (РМ) је добила задатак да штити обалу и комуникације, напада комуникације противника, подржава обалне операције и служи као стратешки инструмент рата. Главнина снага РМ је била у Сјеверном мору, а џепни бојни бродови Дојчланд и Граф Шпе, 18 подморница и помоћни бродови су испловили у Атлантик прије избијања рата.
Након побједе над Пољском, Хитлер је намјеравао да изврши напад на западу што прије, али је то због лоших временских прилика било одгођено за 1940.
Период ограничене активности, до маја 1940.
На самом почетку рата Француска и В. Британија су биле неспремне за дејства ширих размјера. Француска Врховна команда је на тражење Пољака 4. септембра наредила 2. групи армија (3,4 и 5. армија) да предузме офанзиву на Сарском фронту између ријека Рајне и Мозела. Циљ је био пробитак до Зигфридове линије и везивање што већих њемачких снага. Дејства су отпочела већ 4. септембра али се споро развијао због густих минских поља. Француска 4. и дио 5. армије су 6. на 7. јула прешле границу, а наредних дана је и 4. армија напредовала у рејону Сарбрикена, али је ту задржана. Када је постало јасно да је слом Пољака неизбјежан, 12. септембра су обустављене припреме за напад 2. групе армија на Зигфридову линију. Истог дана се са тим сагласио и француско-британски Врховни ратни савјет, а 29. септембра је наређен прелазак у дефанзиву на читавом фронту. Потом је почело пребацивање најбољих француских дивизија уз границу са Белгијом гдје се очекивао њемачки напад. Нијемци су 16. октобра извршили напад на Сарском фронту, гдје су Французи нешто напредовали у септембру, и одбацили их натраг преко границе до Мажино линије.
На почетку рата главни задатак британске РМ је био пребацивање британског Експедиционог корпуса у Француску. Прве трупе су разарачима послате већ 4. септембра, а 10. септембра у Шербур је пристигао и први конвој. Пошто Нијемци то нису ометали, Британци су почели да користе и источније луке, па и Кале. Пребацивање британског Експедиционог корпуса је завршено до јуна 1940, када се у Француској налазило око 500 000 британских војника и 89 000 возила. Блокада Њемачке је почела одмах по избијању рата.
Подморничке патроле су постављене на прилазима њемачкој обали. Хамбершка ескадра је била недалеко од југозападне норвешке обале, а Домовинска флота је у главнини била на отвореном мору. Постојала је и слабија Сјеверна патрола која је надзирала пролаз између Британије и Исланда. До почетка априла ова патрола је пресрела 22 њемачка и 376 неутралних бродова. Уз све то око 100 њемачких бродова се пробило у Њемачку а око 325 се склонило у луке неутралних земаља. Британски трговачки бродови су почели да плове у конвојима од почетка рата, са изузетком бродова споријих од 8 чворова или бржих од 15 чворова. Најосјетљивије подручје британског поморског саобраћаја су били такозвани Западни прилази, сјеверно и јужно од Ирске. Да би спречили њемачким подморницама најкраћи пут до тог подручја, Британци су положили у септембру око 3000 мина у Доверском вратима (Па де Кале). До краја 1939. положено је и одбрамбено минско поље уз источну британску обалу, а и неколико офанзивних минских поља пред њемачком обалом.
Њемачке подморнице су почеле са дејствима одмах по избијању рата. Путнички брод Атениа (Athenia) је потопљен првог дана рата, без претходног упозорења, противно Хашким конвенцијама. Први већи успјех Нијемаца је било потапање носача авиона Карејџус (Courageous) 12. септембра 1939. Већ од средине новембра Нијемци су почели неограничени подморнички рат, потапајући све трговачке бродове противника све до 20. меридијана западно од Гринича. Али због ограниченог броја подморница и неповољне локације база, њемачки успјеси су били ограничени до јуна 1940. До тад су мјесечно губили 2-3 подморнице уз потапање око 100 000 БРТ бродовља. Као и Британци, Нијемци су положили пред својом обалом дефанзивно минско поље које се пружало скоро до Скагерака. Након заузимања Норвешке 1940. су га продужили до луке Берген. Уз то су водили офанзивни мински рат у много већој мјери него Британци, и ту су постигли успјехе нарочито са магнетским минама. Тако је у новембру 1939. од експлозија мина потонуло 27 бродова са 120 958 БРТ и један разарач, а многи други бродови су оштећени. Мине су полагане подморницама и разарачима, а од краја новембра и авионима. Од априла 1940. и Британци полажу магнетске мине, али мање од Нијемаца.
Француска авијација је учествовала у подршци трупа приликом напада у Сарској области септембра 1939. Британска је вршила мање нападе на објекте на њемачкој обали и острвима (Вилхелмсхафен и Хелголанд). Крајем новембра су Британци укинули ограничења на дејства бомбардерске авијације, што ће омогућити стратешкој авијацији већу слободу у будућим дејствима. Одлучено је да почну ноћни напади на њемачке луке, индустрију, саобраћај и складишта. Ипак у то вријеме су напади из ваздуха још ограничени: обје стране су се углавном ограничиле на бацање пропагандних летака и извиђање.
Након пада Пољске активност на копненом фронту се свела на артиљеријске двобоје и дејства патрола. Савезници су остали пасивни иза Мажино линије, уздајући се у француску стратешку дефанзиву којом је требало изнурити Нијемце који покушају напад, снагом ватре и фортификација. Међутим ово је лоше утицало на морал трупа и расположење народа. Овај период је зато назван чудни, смијешни, или сједећи (Sitzkrieg) рат. За то вријеме се Нијемци брзо припремају за одлучни напад, средином октобра на западу већ имају 98 дивизија у 3 групе армија. Према Холандији и сјеверној Белгији је група армија Б (генерал Ф. Бок, 6. и 18. армија), према Белгији и Луксембургу група армија А (генерал Г. Рундштет, 4, 12, 16. армија), према Француској група армија Ц (генерал В. Леб, 1. и 7. армија). Међутим, дошло је до измјена у њемачком плану напада и одгађања због временских прилика. До 19. октобра је израђен план по којем би главни удар требало да изврши десним крилом, то јест групом армија Б (37 дивизија, од којих 8. оклд и 2 мотд) правцем Брисел - Гент - Брехе. Група армија А (27 дивизија, од којих 1 оклд и 1 мотд) продором преко Мезе код Динана штитила би лијеви бок групе армија Б. Група армија Ц (25 дивизија) имала је задатак да веже што јаче противничке снаге са ослонцем на Зигфридову линију. У стратешкој резерви је било 9 дивизија. Овај план је имао сличности са Шлифеновим планом из 1905. Али већ 29. октобра по другој варијанти плана група армија Б је повећана на 43 дивизије, а предвиђала се и употреба 2 ваздушнодесантне дивизије. Напад на Холандију одобрен је 9. новембра због погодности холандске територије за противавионску одбрану Рура и подесности за ваздушне нападе на В. Британију. Док се чекао почетак офанзиве, дошло је до неколико даљих промјена плана. По замисли Е. Манштајна почетком 1940. долази до корјените промјене плана: главни удар ће нанијети група армија А преко Ардена, тамо гдје се савезници најмање надају. Након тога би та група армија форсирала Мезу и дуж ријеке Соме продрла до мора. Тиме би одсјекла савезнике у Белгији и сјевероисточној Француској, за које се сматрало да ће ући у Белгију са запада чим то ураде и Нијемци на истоку Белгије. Затим би се одсјечене снаге уништиле акцијом група армија А и Б. Хитлер је усвојио Манштајнову идеју и 22. фебруара 1940. одобрио задњу верзију плана. 24. фебруара 1940. су одређене јачине и задаци појединих група армија. Потом је извршено финално размјештање јединица. У склопу припрема, Нијемци су зими 1939-1940. појачали производњу ратног материјала, извршили додатну мобилизацију и формирали нове јединице.
За то вријеме, западне државе нису могле склопити споразум о одбрани и заузети јединствен став. Холандија и Белгија су одбијале све захтјеве Британије и Француске да са њима закључе војни савез и разраде ратне планове. Истовремено су настојале да Њемачкој покажу своју строгу неутралност.
Савезници су били увјерени да ће Нијемци упасти у Белгију и Холандију, али нису очекивали да ће најачи њемачки удар доћи преко Ардена, који су сматрани за тешко проходно земљиште. Зато није било ни плана одбране од таквог продора. Очекујући њемачки напад преко Белгије, генерал М. Гамлен је предвидио дефанзиву на њемачко-француској граници. Рачунало се да ће француске и британске трупе ући у Белгију и Холандију чим те земље буду нападнуте, и поћи у сусрет Нијемцима. То је овима одговарало, јер је планирани обухват било то лакше извести што даље на исток савезничке снаге стигну.
Француско-британски Врховни ратни савјет је 17. новембра усвојио план који је предвиђао најдубље истурање савезничких снага у Белгију и Холандију, након њемачког напада. Обје државе су о томе обавијештене и предложени су им планови за организацију одбране са ослонцем на канале и ријеке. Белгијанци су коначно пристали да савезници уђу у земљу ако их Нијемци нападну, и предвиђали су задржавање Нијемаца на Мези и Албертовом каналу до стизања савезничких појачања. Пошто Холанђани нису располагали довољним снагама, планирали су повлачење у западни дио земље и плављење неких подручја. У најгорем случају се рачунало са повлачењем у сјеверозападни дио земље, у тзв. Холандску тврђаву.
На фронту је и даље трајало затишје, без већих акција иједне стране. Нијемци су појачали пропаганду, са додатим агентима и петом колоном. Француска влада је 28. марта потписала са В. Британијом декларацију да неће склапати сепаратни мир са Њемачком.
Литература
- Војна енциклопедија, Београд 1975. Књига девета.
Drugi svjetski rat 1939.