Добро дошли на Српску енциклопедију

Садржај

Други свјетски рат 1943.

Због обимности теме чланка и спорог учитавања, саме ратне акције подијељене су у посебне чланке који отприлике одговарају годинама:

Зимска офанзива Црвене армије 1942/43.

Врховна команда Црвене армије је у октобру 1942. одлучила да изврши офанзиву са трупама Стаљинградског, Донског и Југозападног фронта да би се уништиле њемачке снаге у ширем рејону Стаљинграда. Овај план је добио име операција Уран. Попуна и формирање нових јединица су указивали да ће се до зиме сакупити довољне снаге за офанзиву на фронту од Вороњежа до Кавказа, и на неким другим дијеловима Источног фронта. Фронтови који су одређени за напад су ојачани са 75 артиљеријских и минобацачких пукова, па су тада имали 230 артиљеријска и минобацачка пука и 115 дивизиона бацача ракета (каћуша). Оклопне снаге које су прикупљене су бројале 7 оклопних и мот. корпуса, 14 самосталних оклопних бригада и 3 оклопна пука.

Нијемци су имали знања о прикупљању совјетских снага дуж лијеве обале Дона и јужно од Стаљинграда, али нису знали њихову јачину нити су вјеровали у совјетску ударну снагу. Од почетка новембра су сматрали да ће Совјети можда покушати да изведу ограничену зимску офанзиву. Насупрот Совјетима су на Дону до Вороњежа стајале 2. мађарска армија, 8. италијанска и 3. румунска армија. Касније су иза њих привучене слабије њемачке снаге. Код Стаљинграда је била њем. 6. армија, јужно од града су биле њем. 4. оклопна и румунска 4. армија.

Пред саму офанзиву совј. Југозападни фронт (Н. Ватутин) је имао 3 армије на дужини од 250 км фронта, Донски фронт (К. Рокосовски) је имао 3 армије на 150 км фронта, Стаљинградски фронт (А. Јерјоменко) је имао 4 армије и 1 код Астрахана. Сва три фронта су имала преко 1 000 000 војника. Совјетске снаге за вазд. подршку су биле ојачане и бројале су 1414 авиона. Циљ фронтова је био пробијање њем. одбране на Дону и јужно од Стаљинграда, и затим да широким обухватом окруже противника састајући се код Калача, и потом га униште.

Југозападни и Донски фронт је пошао у офанзиву 19. новембра, а Стаљинградски фронт 20. новембра. Њем. 6. армија, дио 4. њем. оклопне армије и дио 4. румунске армије (свега 22 дивизије са 300 000 људи) су се за неколико дана нашли у окружењу. Нијемци су на то формирали 27. новембра групу армија Дон (Е. Манштајн) са задаћом да заустави Совјете и деблокира Стаљинград. Међутим, совјетска одбрана је то успјешно спречила. 6. армија у опкољеном Стаљинграду је била у све горој ситуацији. Након тешких губитака у којима је за 10 дана борби убијено или умрло од глади 100 000 војника, 6. армија је пресјечена у 2 групе. Јужна група са Ф. Паулусом се предала 31. јануара 1943, а сјеверна 2. фебруара 1943. Заробљено је 91 000 Нијемаца, међу њима 1 фелдмаршал, 24 генерала и 2500 официра. Нађено је око 147 000 лешева на бојишту. С тиме је завршена једна од пресудних битака Другог свјетског рата, пуном совјетском побједом.

Њемачка група армија А се повлачила са Кавказа од 29. децембра 1942. због опасности пресјецања одступа на сјеверу. Трупе совј. Јужног фронта уз подршку авијације су се тада приближиле Ростову на 150 км, а неки дијелови групе армија А су били на Кавказу читавих 600 км од Ростова. Трупе Закавкаског фронта су уз авијацијску подршку почеле напад исто 29. децембра. План окружења групе армија А ипак није успио. Њем 1. окл. армија без 2. оклд. се успјешно повукла ка Ростову, а 17. армија према Таманском полуострву. Током фебруара су задње њем. снаге напустиле подручје између Кавказа и Дона, једино им је остао утврђени Кубански мостобран.

13. јануара 1943. наступила је нова фаза совјетске зимске офанзиве проширењем операција на запад, на горњи ток Дона. Вороњешки фронт (3. оклопна, 40, 60, и 38. армија) 13. армија из Брјанског и 6. армија из Југозападног фронта, уз подршку 2. вазд. армије су прешле у офанзиву на фронту од 500 км против главнине снага група армија Б (2. њем, 2. мађ, 8. италијанска армија). Задатак Совјета је био да у 2 етапе разбију непријатеља и створе предуслове за продор према Курску и Харкову.

Њем. врховна команда је наредила да група армија Б одлучно брани овај фронт и не дозволи совјетски продор према Дњепру и Азовском мору. Бројчано су снаге биле уједначене, али је ударна снага Црвене армије већ била знатно већа, пошто су Совјети имали надмоћност у тенковима и артиљерији. На тежишту офанзиве је та надмоћ била четверострука. Превласт у ваздуху је полако прелазила на страну СССР. Њемачки фронт је брзо пробијен и ускоро је дошло до потпуног повлачења. Неке осовинске јединице су се распале: главнина мађарских и италијанских јединица је повучена са фронта и замјењена њемачким. Настављајући даље на југ и запад, совјетске трупе су ослободиле Курск, Белгород и Харков, а у другој половини фебруара ду се приближиле Дњепропетровску и избиле на ријеку Мијус. Ослобођена су нафтоносна поља Кавказа, житородни Кубан и Поволжје, и успостављена је важна жељезничка веза Стаљинград - Ростов на Дону.

Нијемци су на јужни фронт, гдје је по њих ситуација била најтежа, пребацили из западне и југоисточне Европе неке оклопне и пјешадијске снаге. Затим је група армија Југ (1. и 4. оклопна армија, армијеске групе Кемпф, Холидт и Фретер Пико) која је 13. фебруара 1943. поново формирана уз новопридошле снаге и уз подршку 530 авиона извела 19. фебруара противудар на велику совјетску избочину јужно од Харкова и на мање истурени клин према ријеци Десни. До краја марта ово је довело до повлачења Совјета на Доњец, и до напуштања Харкова и Белгорода. Постепено је дошло до стабилизације фронта од Таганрога на Азову преко ријека Мијус и Донец, па западно од Курска.

Неки успјеси Совјета су постигнути и другдје. Дио Волховског фронта у садејству са снагама Лењинградског фронта и уз подршку 13. вазд. армије, авијације и артиљерије Балтичке флоте и Ладошке флотиле, од 11. до 18. јануара 1943. је пробио дио њемачког блокадног фронта Лењинграда на јужној обали Ладошког језера. То је било од изузетног значаја за град. Од тада је било могуће снабдјевање Лењинграда и копном преко ослобођеног подручја, на коме је за мање од 15 дана подигнута пруга.

Између Волховског и Брјанског фронта су од прољећа 1942. остале двије њем. избочине: код Демјанска и код Ржева, између којих су биле снаге Калињинског фронта. Трећа је формирана напредовањем Црвене армије у фебруару 1943. у изворишном дијелу Оке. Врховна команда Црвене армије је наредила да се избочине ликвидирају, у склопу зимске офанзиве 1942/43. Током фебруара и марта Калињински и Западни фронт су напредовали до 160 км, ликвидирали Ржевску избочину и поравнали фронт. Одатле су Нијемци пребацили трупе код Орела, ријешени да га задрже. Совјетски напади овдје су дали само слабе резултате. Демјанску избочину су ликвидирале трупе Сјеверозападног фронта крајем фебруара, па је и ту поравнат фронт. Крајем марта сјев. дио Источног фронта је ишао линијом Мценск-Киров-Великије Луки-Иљменско језеро-Лењинград. Совјетско-фински фронт је остао без већих промјена. Изузимајући локалне акције, читав Источни фронт се умирио све до друге половине 1943, пошто су обје стране спремале наредне офанзиве.

Љетња и јесења офанзива Црвене армије 1943.

Због тешких пораза на Источном фронту 1942/43. и у Африци у јануару 1943, Њемачка је објавила тоталну мобилизацију мушкараца од 16 до 65 година и жена од 17 до 50, што је повећало снаге за око 2 милиона људи. С тиме је број људи под оружјем дошао до 9 500 000. Њемачка је нешто касније средином 1943. имала 322 дивизије, од којих 32 оклопне, и мање формације јачине 5 дивизија. Производња наоружања је била у успону унаточ савезничком бомбардовању.

Са наступањем прољећа, Нијемци су настојали да опет преотму иницијативу на Источном фронту. Због неуспјеха зими, сада су осим војних и економских разлога били важни и политички. У прољеће 1943. Њемачка ипак није била способна да подузме офанзиве већих размјера на Источном фронту. Совјетска избочина код Курска је пресјецала рокадне комуникације њемачког фронта, и представљала претњу као могуће полазиште за совјетску офанзиву. Постојала је и могућност да Совјети нападом на Југ одсјеку њем. снаге у Украјини и ослободе Украјину. Стога је њем. команда још у априлу донијела одлуку да се униште совј. снаге на Курској избочини.

Наређење за напад Хитлер је издао 15. априла, и одмах је разрађиван план за ту операцију, по имену Цитадела. Требало ју је извести у 2 етапе: у првој је требало пробити совјетски фронт са југа од Белгорода и са сјевера од Орела, а у другој окружити и уништити совјетске снаге у курској избочини спајањем њем. снага источно од Курска. Да би се привукле што веће снаге, почетак офанзиве је одгађан и коначно је утврђен за 5. јул 1943. До тада су Нијемци око курске избочине прикупили 34 пјешадијске, 14 оклопних и 2 моторизиране дивизије, укупно око 900 000 војника, 2700 тенкова и 10 000 топова и минобацача. За подршку су одређене 4. и 6. вазд. армија са око 2000 авиона.

Ставка је још у прољеће 1943. била упозната са њем. плановима у вези Курска, па је донесена одлука да се регион утврди и да се дочека њем. напад у одбрани. Касније је требало прећи у широку офанзиву од Великије Луки до Азовског мора. Материјално је тај план обезбјеђен великим порастом производње ратне индустрије. Тада је Црвена армија имала преко 450 дивизија (бројно слабијих од њемачких). Највећи терет рата против Њемачке је и даље остао на СССР. Курску избочину је на сјеверу бранио Централни фронт (К. Рокосовски) а на југу Вороњешки фронт (Н. Ватутин). За подршку фронтова су одређене 2, 16, 17. вазд. армија и авијација даљњег дејства, укупно око 2900 авиона. У позадини је био Степски фронт (И. Коњев).

Њемачки напад је почео 5. јула 1943. У десетодневним тешким борбама Нијемци су прво напредовали све спорије, затим су заустављени у одлучној бици код Прохоровке, а потом натјерани на повлачење. Нису успјели да продру нигдје више од око 30 км, а са сјевера и мање. Обје стране су претрпјеле огромне губитке у тенковима, али Нијемци их више нису могли надокнадити, за разлику од Совјета. То је био и крај задњег њем. покушаја да поврате изгубљену стратешку иницијативу на Источном фронту. Ставка је тада оцјенила да је наступио погодан час за противудар. У тешким борбама до 5. августа је ослобођен Орел, а Орелска избочина је ликвидирана до 18. августа, и тада је фронт стабилизиран источно од Брјанска. До 5. августа је ослобођен и Белгород, а 23. августа Харков, чиме је ликвидирана белгородско-харковска избочина.

Овим успјесима створени су услови за даљи развој совј. офанзиве која је требала да захвати већи дио Источног фронта. Током курске битке је већ разрађен план за ту офанзиву, којом се предвиђало ослобођење источне Бјелорусије и источне Украјине. У офанзиви ће учествовати 6 фронтова са 38 армија, 6. вазд. армија као и Црноморска флота и Азовска флотила. Очекујући совј. напад, Нијемци су изградили Источни бедем линијом Нарва-Чудско језеро-Псков-Невељ-Витебск-Орша-Сож-Дњепар-р. Молочна-Керчко пулуострво. Нове снаге са запада су привучене за одбрану те линије.

Група армија Југ је бранила Доњецки басен и Украјину од Азовског мора до Харкова. Ослабљена у курској бици, сада је имала 45 дивизија (28 пд, 12 оклд, 1 мотд, 1 брдску д, 3 д за осигурање). На Таманском полуострву је била 17. армија (16 пд), на Криму румунска 3. армија. Према тим снагама је било 5 совј. фронтова. Совј. Југозападни фронт (Р. Малиновски) је прешао у напад 13. августа, Јужни фронт (Ф. Толбухин) 18. августа. Нијемци су се испрва успјешно бранили на Доњецу. Али када је разбијена 6. армија од совј. трупа које су надирале ка Дњепру и када је нападнут десни бок њем. 1. оклопне армије, команда групе армија Југ је 8. септембра наредила повлачење на линију Дњепар-р. Молочна.

У међувремену Степски фронт (И. Коњев) подржан од 5. вазд. армије, Вороњешки фронт (Н. Ватутин) подржан од 2. вазд. армије и Централни фронт (К. Рокосовски) подржан од 16. вазд. армије прешли су у офанзиву 26. и 27. августа на лијево крило групе армија Југ и десно крило групе армија Центар. 7. септембра је пробијен фронт њем. 2. армије, што је угрозило бок и позадину њем. 4. оклопне армије која је скупа са 8. армијом била под тешким фронталним притиском. Ове двије армије су почеле повлачење према Дњепру. Повлачећи се Нијемци су уништавали комуникације, градове и села, што је успоравало Совјете. Црвена армија је уз све то до 22. септембра избила на лијеву обалу Дњепра. Ослобођењем Донецког басена су тамошња рударска и индустријска постројења ускоро поправњена и укључена у совј. ратни потенцијал.

Истовремено са операцијама на југу, групу армија Центар су напале трупе 3 совј. фронта: Брјанског, Западног и Калињинског, од Брјанска до Великије Луки. Западни фронт (В. Соколовски) је прешао 7. августа у напад. Калињински фронт (А. Јерјоменко) је пошао у напад 14. септембра, а Брјански фронт (М. Попов) 17. септембра. На Таманском полуострву Сјевернокавкаски фронт (И. Петров) је 9/10. септембра почео напад искрцавањем код Новоросијска. С тиме је читав Источни фронт од Великије Луки до Кубана био у покрету крајем септембра.

Током прилажења Дњепру, Ставка је наредила трупама фронтова да форсирају ријеку из покрета, ослободе Кијев, Дњепропетровск и Криви Рог и направе мостобране на десној обали Дњепра, са којих би се даље наставило наступање у западну Украјину. Дњепар је као дио Источног бедема бранила група армија Југ и 2. армија из групе армија Центар, које су се под совјетским нападима повукле на десну обалу. Предњи дијелови фронтова Црвене армије су у другој половини септембра избили на Дњепар, ликвидирали мање њем. мостобране и почели да форсирају ријеку. Партизани и локални становници су пружили знатну помоћ Црвеној армији. Упркос жестоком њем. отпору, већ до краја септембра је формирано 16 совј. мостобрана на западној обали ријеке. Форсирањем Дњепра је угрожен њем. Источни бедем и створена могућност даљег развоја совј. офанзиве. Њемачка 17. армија се након тешких губитака повукла са Таманског полуострва на Керчко полуострво на Криму, нападана од совј. Сјевернокавкаског фронта. Дијелови совј. 18. и 56. армије су у садејству са флотом извели крајем октобра и почетком новембра два десанта на Керч и успоставили мостобран.

У току септембра су Совјети противнападима ослободили Брјанск, Јељњу и Смоленск. Крајем септембра се фронт протезао од Велижа до р. Сож, а одатле у р. Сож, Дњепар (пређен на више мјеста) и Молочну. Ставка је 20. октобра преименовала Вороњешки, Степски, Југозападни и Јужни фронт у Први, Други, Трећи и Четврти украјински фронт, Калињински у Први прибалтички, Прибалтички у Други прибалтички фронт, и Централни у Бјелоруски фронт.

Ставка је наредила да Први украјински фронт ослободи Кијев и у његовом рејону створи стратешки мостобран, да Други и Трећи укр. фронт западно од Дњепропетровска образују други стратешки мостобран, а Четврти укр. фронт да пређе р. Молочну и избије на лијеву обалу Дњепра од Запорожја до ушћа ријеке.

Борбе су настављене на цијелом фронту, и армије 1. украјинског и Бјелоруског фронта су продужиле офанзиву 3. новембра. Већ 6. новембра је ослобођен Кијев. Нијемци су уочили опасност од кијевског мостобрана, па су ту прикупили снажне снаге ојачане појачањима из западне Европе. Прво су извели удар јужно од Кијева 8. новембра, а потом су са запада 12. новембра јаким оклопним снагама покушали да поново заузму град. Током тешких борби су заузели Житомир, али даље нису могли. Новембра и децембра су обнављали покушаје напада, али без успјеха. Црвена армија је задржала мостобран ширине око 230 и дубине око 150 км.

Трупе Бјелоруског фронта су ослободиле Гомељ, избиле пред Мозир и Жлобин и приближиле се Могиљеву. Почетком новембра су трупе 4. украјинског фронта пробиле утврђени фронт на р. Молочни и избиле на Дњепар и Перекопску превлаку. Тиме су одсјекле њем. 17. армију на Криму од осталих њем. снага. Везу са 17. армијом су Нијемци одржавали сада само морем, али је због напада совј. флоте и авијације била потребна знатна вазд. заштита. Трупе 2. и 3. укр. фронта су имале пред собом око 37 њем. дивизија. Успјеле су да до краја године уз тешке борбе образују други стратешки мостобран у рејону Дњепра од Черкасија до Никопоља, ширине око 400 а дубине око 100 км. За то вријеме 1. и 2. прибалтички фронт су направили збочину између Великије Луки и Витебска, дубине до 150 км. Крајем 1943. је фронт на Источном ратишту био изломљен и кретао се линијом Лењинград-Кириши-Иљменско језеро-Великије Луки-Идрица-Витебск-Орша-Жлобин-Мозир-Коростењ-Бела Церков-Черкаси-Никопољ-Дњепар до ушћа. Ослобођена је источна Украјина, дио Бјелорусије и сав остали дио Русије, јужно од линије Вјазма-Великије Луки. Са операцијама у љето и јесен 1943. разбијено је око 40 њем. дивизија.

Преокрет ситуације на Истоку се одразио и на међународне односе. Западни савезници су измјенили планове у Европи и Азији, а њем. врховна команда је била принуђена да са запада шаље појачања на исток, што је олакшало ситуацију САД и В. Британије. На територији СССР се формирају војне јединице од народа под њем. окупацијом. Од марта у саставу совј. ваздухопловства је била француска вазд. група Нормандија. У мају се почела формирати 1. пољска дивизија Тадеуш Кошћушко. У Москви је 12/13. јула основан комитет Слободна Њемачка који је упутио апел њем. народу и армији за борбу против нацизма. Октобра је формирана румунска дивизија Тудор Владимиреску, јула 1942. први чехословачки батаљон који је маја 1943. постао бригада. СССР је у августу 1943. признао француски комитет националног ослобођења (слободне Французе). Децембра 1943. је потписан уговор са чехословачком владом у избјеглиштву, а са Ираном је споразум потписан још 29. јануара 1942.

Зимска офанзива Црвене армије 1943/44.

Побједе Црвене армије у 1943. су створиле повољне услове за даља офанзивна дјеловања. До почетка 1944. ослобођено је око 1 милион км² са 46 милиона становника. Под окупацијом је остало још око 906 000 км² са око 39 милиона становника. Почетком 1944. у оружаним снагама СССР је било 6 736 000 људи, и то у КоВ 5 987 000, РВ 408 000, РМ 266 000 и у ваздушнодесантним јединицама 75 000. Укупно је било 480 пјешадијских, коњичких, моторизираних и ваздушнодесантних дивизија, 55 самосталних пјешадијских, коњичких, моторизираних и ваздушнодесантних бригада, 35 оклопних и механизираних корпуса, 46 самосталних оклопних и механизираних бригада, 80 артиљеријских и минобацачких дивизија, 73 самосталне арт. и миноб. бригаде, 128 вазд. дивизија са 8818 авиона. Топова и минобацача (без каћуша) је било 97 690, а тенкова и самохотки 5628. Совјетска РМ је тада имала 2 бојна брода, 6 крстарица, 26 разарача, 126 торпедних чамаца, 80 подморница и 1206 авиона, у совј. Арктику, Балтику и Црном мору.

У то вријеме -нијемци су на источном фронту имали 205 својих и 20 сателитских дивизија (не рачунајући финске), а у окупираном остатку Европе 76, и у Њемачкој 27 допунских. Њемачка флота заједно са румунском и финском је имала тада 2 бојна брода, 5 крстарица, 53 разарача, 120 торпедних чамаца, 230 подморница и 430 авиона. Већина ових снага је била у Балтику. Њем. армије су имале 16-18 дивизија, двапут више од совјетских, а њем. дивизије су биле за 1/3 веће од совјетских. Њем. оклопне дивизије су по бројности одговарале совј. оклопним корпусима.

Ставка је крајем 1943, водећи се и међусавезничким договорима, планирала продужење офанзиве по групама фронтова, од Балтика до Црног мора, да би се њем. снаге разбиле и одбациле 300-500 км западно. Нијемци су прешли на стратешку одбрану да би задржали што више територије и исцрпили Совјете.

Њем. група армија Сјевер (Г. Кихлер, укупно 47 дивизија, 2 бр и 2 пука) са подршком 1. вазд. армије са 200 авиона је држала дубоки фронт Лењинград-Невељ. Подршку је добијала и од њем. флоте у Балтику. Према групи армија Сјевер су били Лењинградски фронт (33 пд, 7 бригада (4 оклопне бр) и 461 авион), Волховски фронт (22 пд, 10 бригада (4 оклопне бр) и 257 авиона), 2. прибалтички фронт (45 пд, 7 бригада (4 оклопне бр) и 355 авиона). Уз копнене снаге у Балтику је била Балтичка флота а на језеру Ладоги Ладошка флотила. Циљ офанзиве је била потпуна деблокада Лењинграда и околне области, и стварање услова за ослобођење Прибалтика и Карелије. Ставка је истовремено припремала офанзиву од р. Припјат до Црног мора. Тај фронт су почетком јануара 1944. браниле њем. група армија Југ (Е. Манштајн) и и група армија А (Е. Клајст). Те њем. групације су заједно имале око 90 дивизија (од тога 15 оклопних и 7 моторизираних) и 1460 авиона. Према њима су били 1, 2, 3, и 4. украјински фронт са 4 вазд. армије, укупно 177 дивизија и 2360 авиона. За координацију 1. и 2. украјинског фронта је одређен маршал Г. Жуков, а за 3. и 4. укр. фронт маршал А. Васиљевски. Ти фронтови су добили задатак да ослободе остатак Украјине и избију на југозападну границу СССР.

Лењинградски и Волховски фронт су прешли и напад 14. јануара 1944. Наредног дана је пробијен њем. фронт и до 30. јануара Совјети су продрли до доњег тока р. Луге, 100 км западно од Лењинграда. Други прибалтички фронт је исто кренуо у напад, тако вежући њем. 16. армију и спречавајући је да помогне 18. армији. Продором ка Чудском језеру је скраћен совј. фронт на сјеверу, па је Ставка 13. фебруара расформирала Волховски фронт и његове јединице додијелила Лењинградском и Другом прибалтичком фронту. Нијемци нису успјели да се одрже ни на р. Луги. Тако је фронт помјерен 2. марта на линију р. Нарва-Чудско језеро-Псков-Пустошка и ту су Совјети прешли у одбрану. До тада су уништене 3 њем. дивизије, а 23 су имале тешке губитке. Њем. снаге су финално одбачене 22-280 км од Лењинграда.

На јужном дијелу фронта 1. украјински фронт је прешао у офанзиву 24. децембра 1943, а 2. укр. фронт 5. јануара 1944. Пошто је њем. фронт пробијен крајем јануара, оба совј. фронта су окружила и уништила 10 њем. дивизија и једну бригаду у Корсуњ-шевченковској операцији. Током фебруара 3. и 4. украјински фронт су наставили офанзиву ка Јужном Бугу. Преласком доњег тока Дњепра 4. укр. фронт је створио услове за ослобођење Крима. Ставка је 24. фебруара формирала 2. бјелоруски фронт (П. Курочкин) и почела припреме за наставак офанзиве. Пошто је 29. фебруара погинуо Н. Ватутин за команданта 1. украјинског фронта је именован Г. Жуков.

Почетком марта Совјети су наставили офанзиву, па је до 4. марта 1. укр. фронт разбио њем. 1. и 4. оклопну армију и гонећи их 24. марта стигао до р. Дњестар која је форсирана. 28. марта је достигнут горњи ток р. Прут, и ослобођени уз пут Черновице и Коломија. Други укр. фронт је 26. марта избио на Прут и прешао совјетско-румунску границу на неколико мјеста. Влада СССР је према савезничком споразуму изјавила да нема аспирација на румунску територију, али да прелазак захтјева војна ситуација. Влада Румуније је затражила од СССР услове примирја. 12. априла је СССР захтјевао прекид односа Румуније и Њемачке, и улазак Румуније у рат на страни савезника. Фашистичка рум. влада на челу са генералом Јоном Антонескуом није пристала на услове, па је рат настављен на рум. територији. И 3. укр. фронт је избио на Дњестар. Тако су до друге половине априла 2. бјелоруски, 1, 2, и 3. укр. фронт избили на линију Ковел-Ковељ-Броди-Коломија-Паскани-Оргејев-р. Дњестар.

Почетком априла 4. укр. фронт подржан од 4. и 9. вазд. армије и Самостална приморска армија на Керчском полуострву подржана од 4. вазд. армије (све укупно око 470 000 људи) подузели су уз подршку флоте операцију за ослобођење Крима. Полуострво је бранила њем. 17. армија (5 њем. и 7 румунских дивизија и помоћни дијелови, око 200 000 људи), подржана са неким поморским снагама (1 помоћна крстарица, 4 разарача, 28 торпедних чамаца, 14 подморница итд). Након жестоких борби Црвена армија је заузела Керч 12. априла, а 9. маја и Севастопољ. Њем. 17. армија је углавном уништена, а тако и 50% поморских снага. Свих 5 совј. фронтова је тако од јануара до маја продрло 250-400 км западно, и потпуно уништило 22 непријатељске дивизије, док су многе друге имале знатне губитке.

На центру фронта од Невеља до р. Припјат према њем. групи армија Центар током зиме 1943/44. није било већих промјена. Једино је 14. јануара ослобођен Мозир и 24. фебруара Рогачев. Према Финској није било већих промјена. На крају зимске офанзиве лијево крило Црвене армије је избило на западне границе СССР.

Поморска дејства новембар 1942 - мај 1944.

Арктик

Њем. флота са 4 бојна брода, 1 тешке крстарице, 1 лаке крстарице, 14 разарача, 31 подморнице, 32 патролна брода, 19 патролних чамаца, 10 торпедних чамаца, 345 авиона и др, имала је 3 главна задатка: напад на арктичке конвоје, напад на совјетски поморски саобраћај, и одбрана својег. Совјетска Сјеверна флота је почетком овог периода имала 9 разарача, 22 подморнице, 7 патролних бродова, 10 торпедних чамаца, 16 миноловаца, 20 патролних чамаца, и око 300 авиона. Бјеломорска флотила је имала 15 патролних бродова, 20 миноловаца, 43 патролна чамца и већи број других бродова. Иако је Сјеверна флота имала приоритет у попуни, једва је занављала губитке. Тек при крају периода је почело знатније јачање.

Присуство главнине њем. флоте у арктичком ратишту је знатно ометало слање савезничких конвоја према Мурманску, па су током поларног дана обустављени. За вријеме поларне ноћи 1942/43. и 1943/44. њем. флота је постигла врло скромне резултате у нападима на конвоје, и при том је изгубила бојни брод Шарнхорст, а Тирпиц је био оштећен. Почетком 1944. главнину површинске флоте Нијемци су повукли у Балтик, а офанзивна дејства су препустили подморницама и авијацији. При одбрани свога саобраћаја и нападу на њемачки, совј. Сјеверна флота је постигла веће резултате него њем. поморске снаге. Совјети су тако у преко 400 конвоја изгубили око 10 транспортних бродова, а Нијемци су у преко 300 конвоја изгубили око 150 транспортних бродова.

Балтик

Совјетска Балтичка флота је у овом периоду рата преживљавала јако тешке услове, слично као и становништво опкољеног Лењинграда и јединице Црвене армије у том подручју. Флота је пружала подршку копненим јединицама и тако била чинилац одбране града. У јануару 1942. флота је заједно са Лењинградским и Волховским фронтом учествовала у пробијању блокаде Лењинграда. Изненађени појавом совј. подморница у Балтику током љета 1942, Нијемци су 1943. одмах по одмрзавању леда предузели знатне мјере да спријече њихов излазак у Балтик. Постојећи баражи су ојачани новим минским пољима и противподморничким мрежама, а све је то брањено авијацијом и противподморничким бродовима. Тако совј. подморнице нису могле изаћу у Балтик током 1943. Кад је јануара 1944. пробијена њем. опсада Лењинграда и фронт помјерен на запад до Нарве и Чудског језера до марта, почео је период пробијања Балтичке флоте из Финског залива. Бројна минска поља и препреке је требало уклонити, и одбити њем. браниоце који су настојали да то успоре.

У то вријеме Балтичка флота је имала 1 бојни брод, 2 крстарице, 11 разарача, 28 подморница, 6 патролних бродова, 51 торпедни чамац, 13 топовњача, 9 минополагача, 55 миноловаца, 85 патролних чамаца, 400 авиона и већи број помоћних бродова.

Црно море

Концем 1942. испред Туапсеа је заустављено њем. напредовање дуж црноморске обале, што је спасило совј. Црноморску флоту. Почетком фебруара 1943. Закавкаски фронт и Црноморска флота су прешли у офанзиву да би код Новоросијска опколили и уништили њем. снаге. Совј. 47. армије је са фронта требала нападом да продре до десанта искрцаног у њем. позадину. Нијемци су то упорном одбраном и привлачењем резерви онемогућили, али нису могли да ликвидирају десант. Црноморска флота је 7 мјесеци снабдјевала мостобран створен десантом и пребацила је 80 000 људи и доста материјала. Њем. вазд. и поморске јединице нису имале већег успјеха у прекидању поморског саобраћаја са мостобраном, који је од Совјета назван Мала земља. Мостобран је имао велик значај за коначно ослобођеђе Новоросијска од 10. до 16. септембра 1943.

Продужујући даље уз обалу, Совјети су 1. и 3. новембра 1943. искрцали 2 десанта на источну обалу Крима. Због јаког њем. отпора, искрцане трупе нису успјеле да значајно напредују, али је њем. 17. армија била ускоро одсјечена напредовањем 4. украјинског фронта на запад, сјеверно од Крима. Тада је за Нијемце поморска комуникација добила прворазредни значај, па је Црноморска флота усмјерила нападе на комуникацију Севастопољ-Констанца. Тако је потопљено око 20% бродова на тој линији, а већи успјех је ометен због мина које су Нијемци положили у сјеверозападним дијеловима обале Црног мора, и због лоших временских услова. Априла 1944. Приморска армија 4. укр. фронта је кренула према Севастопољу, па је њем. 17. армија била присиљена на брзу евакуацију. У прве 2 недјеље маја 1944. Црноморска флота је непрекидно нападала њем. транспорте за евакуацију. При томе су Нијемци изгубили око 50 000 војника, а њем. и рум. поморске снаге око 50% бродова. Од тада до краја рата поморске снаге Осовине нису представљале озбиљну претњу.

Офанзива британске Осме армије у Африци, десант савезника и уништење осовинских снага

Савезнички заједнички генералштаб је одлучио да се операција десанта у сјеверозападну Африку (Торч) изврши у исто вријеме кад и британска офанзива 8. армије у Египту. Десант је у Алжиру и Мароку требало да изведу британска 1. и америчка 5. армија. Десант за Алжир и Оран је прикупљан у В. Британији, а за Мароко у САД и на Бермудским острвима. Људство за десант је бројало 107 453, од тога 80 763 Американаца и 26 690 Британаца. Флота за искрцавање је имала 111 десантних бродова и 5 танкера, а то је штићено са 82 ратна брода. Десант је подржавала америчка 12. вазд. армија са 1244 авиона и брит. Источна вазд. команда са 544 авиона. Све трупе су требале да се искрцају 8. новембра 1942. Десантне снаге су стављене под команду амер. генерала Д. Ајзенхауера, а флота под команду брит. адмирала Е. Канингема. 8. британском армијом у Египту код Ел-Аламејна је командовао генерал Бернард Монтгомери.

Припремајући се за одсудну офанзиву, брит. 8. армија је попуњавана људством и материјалом. Тако је до 23. октобра 1942. на Блиски исток пребачено 41 000 војника, 1360 тенкова, 8700 камиона и разни други материјал. Командоси (британски САС) су извели неколико диверзија на либијска пристаништа, комуникације и важнија мјеста, а брит. флота, заједно са вазд. снагама, је нападала итал. поморски саобраћај. Да би прикрили своје намјере, Британци су предузимали мјере маскирања и обмањивања противника. Пред саму офанзиву 8. армија је имала 7 пјешадијских и 3 оклопне дивизије, 2 оклопне бригаде, и 4 пјешадијске бригаде, из разних земаља. Свега је ту било преко 150 000 војника, преко 1200 тенкова и 3000 топова. Армију је подржавало око 1200 авиона и брит. Средоземна флота.

Стање њемачко-италијанских снага којима је од краја септембра командовао Георг Штуме се стално погоршавало, упркос затишју на фронту. Оскудица горива, наоружања и људства се повећавала. Дошло је и до епидемије дизентерије што је још више појачало лоше стање, и практично онемогућило наставак офанзиве. Све то узевши у обзир, осовинска команда је предузела мјере за одбрану, и изграђена су 2 одбрамбена појаса и постављена минска поља дубине до 8 км са око 500 000 мина. Пред почетак брит. офанзиве, њем.-итал. снаге су имале 8 пјешадијских, 4 оклопне, 1 лаку и 1 моторизирану дивизију и 1 падобранску бригаду, свеукупно око 100 000 војника, 497 тенкова, преко 2400 топова. Двије дивизије су биле у позадини (Бардија и оаза Сива). Подршку је пружало 689 авиона у Африци, од којих скоро половина није била борбено способна.

Офанзива Британаца код Ел-Аламејна је почела ноћу 23. октобра 1942. Идућег дана је погинуо генерал Г. Штуме па је на његово мјесто поново постављен Ервин Ромел. Осовинске снаге су често вршиле противнападе, док су Британци улагали велике напоре да пробију фронт, што је доводило до великих обостраних губитака. Ноћу 1/2. новембра 1942. 8. армија је прешла у општи напад, који је 3. новембра нагнао Ромела да нареди повлачење. Хитлер је ово међутим забранио, па су у брит. нападима 4. новембра уништени скоро сви преостали њемачки тенкови и фронт је пробијен. Под ударима брит. ваздухопловства, осовинске снаге су се брзо повлачиле на запад. У бици су њем.-итал. снаге изгубиле 59 000 војника, 500 тенкова и преко 1000 топова, а 8. армија 13 000 војника, 500 тенкова и око 100 топова.

Сјеверноафрички десант савезника у Мароко и Алжир је почео 8. новембра ујутро, а отпор углавном Вишијевских Француза је престао до 10. новембра. То је имало крупне посљедице. Већ 8. новембра њем. влада је поставила ултиматум вишијевској влади да јој преда неке базе у сјеверној Африци. Уз то Њемачка и Италија су почеле непосредне припреме упада у неокупирани дио Француске, а Њемачка је почела са припремом ојачања Крита на који је очекиван брит. напад. Њем. падобрански дијелови су стигли у Тунис 9. новембра, 11. новембра Нијемци су ушли у Вишијску Француску, а Италијани у Ницу и на Корзику. 12. новембра у Тунис и Бизерту улазе итал. транспортни бродови са трупама и материјалом. Подухват заплијене француске флоте у Тулону није успио, јер су 61 француски ратни брод потопиле посаде 27. новембра. Острва у источном Медитерану су Нијемци ојачали, а на Балкану су предвидјели ојачање својих снага и јачу борбу против покрета за ослобођење.

Упад Нијемаца и Италијана у вишијску Француску је одмах имао одраза на ставове вишијских власти у сјеверној Африци. Француске војне власти у Тунису су наредиле својим трупама да се одупру осовинским снагама, француска западна Африка је пришла савезницима, а мобилизација је објављена у Алжиру и Мароку.

Брит. 1. армија је добила наређење да заузме Бизерту и Тунис, па је дио снага упућен ка западној граници Туниса и 12. новембра запосјео Бужи (Биџаја) и Бон (Унаб). Пар дана касније падобранци су извршили десант код Беже (Беџа) и Тебесе. Успостављен је контакт са Французима у Тунису, које су се повлачиле из Туниса на запад пред нападима Нијемаца и Италијана. Након одбијања њем. ултиматума да приђу њима или напусте Тунис, Французи су почели борбе са њем.-итал. снагама у Тунису 19. новембра. Нијемци су настојали да одрже копнену везу туниских лука и Либије. Успркос нападима савезника из ваздуха на комуникације и луке у Тунису, Нијемци и Италијани су искрцали већ до 25. новембра 25 000 људи у Тунис. Подржавале су их ојачане вазд. јединице са аеродрома у Тунису, Сицилији и Сардинији.

За то вријеме брит. 8. армија је наставила са гоњењем источне групације осовинских снага кроз Либију. У наступању ју је пратила Обалска ескадра која је сваку новоосвојену луку одмах оспособљавала за пријем транспортних бродова.

Разматрајући развој ситуације на Средоземљу, њем. врховна команда је закључила да ће идући удар савезника бити усмјерен на Балкан. Зато су предузете нове мјере за обезбјеђење Балкана и острва у источном Медитерану. Ради бољег командовања, маршал А. Кеселринг, командант њем. вазд. снага у Италији је постављен и за команданта Југа. Њему су потчињене њем. снаге у средњем дијелу Средоземља. Мјесец касније на Балкану је од 12. армије формирана група армија Е (генерал А. Лер). У току реорганизација у фебруару 1943. је смјењен У. Кавалеро са положаја начелника итал. Врховне команде, а постављен је В. Амброзио. Међувремено је од њем. и итал. трупа у Тунису формирана 5. оклопна армија (Х. Арним), а од других њем.-итал. снага у фебруару 1943. је формирана итал. 1. армија. Заједно су те 2 армије сачињавале групу армија Африка (понекад названа и група армија Тунис). Савезници нису успјели да избаце осовинске снаге из Африке до почетка кишног периода (крај децембра), па је одлучено да се сачека 8. армија и да се офанзива заврши на прољеће. У то вријеме савезници су у Тунису имали 8 дивизија и неке туниске трупе, осовина је имала око 6 дивизија.

Током затишја у Тунису, осовинске снаге су наставиле повлачење из Либије, у вријеме када је француски одред Леклерк напредовао са југа према западној Либији. Британска 8. армија је ушла у Триполи 23. јануара 1943. Покушавајући да измјени ситуацију, осовинска група армија Африка је уз подршку ваздухопловства извела 18. јануара противудар. Током фебруара је извршила два јача противудара на лијевом крилу и одбацила савезнике до границе Алжира. Током марта је извршен и противудар код Маретске линије (Меденин). Ти удари и поред извјесног успјеха нису измјенили укупну ситуацију. Савезничко ваздухопловство је наносило све теже губитке осовинским транспортним авионима који су снабдјевали трупе у Тунису. Само у априлу су оборена 432 транспортна авиона.

Друга половина марта је обиљежена оштрим борбама на Маретској линији. Након више исцрпљујућих напада и противнапада Нијемци и Италијани су се повукли са те линије. До друге половине априла група армија Африка је набачена на уски простор сјеверозападног дијела Туниса. Њем. команда је наредила упорну одбрану да би се савезници везали што дуже, и припремила одбрана Европе. Борбе су настављене до 12. маја 1943, када су остаци групе армија Африка коначно капитулирали.

Током вишемјесечних борби, 2 армије сила Осовине у Африци су уништене - 340 000 војника, 1696 авиона и 184 брода. Савезници су изгубили 70 341 војника и 657 авиона. Тиме је нанесен велики удар живој сили и материјалу Осовине, а знатно је побољшан и стратешки положај савезника на Средоземљу.

Искрцавање савезника у Италију и пад фашизма

Италијански порази у сјеверној Африци и на Средоземљу, пропаст итал. 8. армије у СССР и исцрпљујуће борбе у Југославији су сасвим ослабили одбрамбену снагу Италије. У Африци и на Балкану Нијемци су морали послати своје додатне снаге. Да би Италију одржали у рату Нијемци су довлачили појачања у Италију, гдје су на почетку 1943. имали 5. дивизија и знатније вазд. снаге. Средином 1943. у Италији су се налазиле 43 италијанске дивизије, 30 дивизија је било на Балкану и Додеканезу и 7 у јужној Француској. У овим областима (без Балкана) су заједно са Нијемцима имали 1600 авиона, од којих 1000 способних за борбу. Начелник генералштаба КоВ САД Џорџ Маршал је сматрао да инвазију Француске треба извести 1943. Међутим, повољне прилике у Средоземљу и изгледи да се Италија принуди на капитулацију и ослободе поморске комуникације, утицали су да се 19. јануара 1943. прихвати план о заузимању Сицилије. План за ту операцију (Хаски) израђен је у штабу Д. Ајзенхауера, тадашњег команданта сјеверноафричког ратишта.

Припреме за искрцавање на Сицилију су почеле у фебруару 1943. Десант је требало да изврши 15. група армија (Х. Александер), 8. армија (Б. Монтгомери) и 7. армија (Џ. Патон), укупно 12 дивизија, 1 бригада, 3 јединице командоса, 3 батаљона рејнџера и 1 пук, укупно 478 000 војника. Савезничка флота је имала око 3200 ратних и транспортних бродова. Сицилију је бранила итал. 6. армија и 2 њем. дивизије, укупно 12 дивизија са око 300 000 војника, од тога 70 000 Нијемаца. Те снаге су доцније ојачаване. Италијани су још имали јаку флоту (6 бојних бродова, 7 крстарица, 32 разарача, 16 торпиљарки, 27 ескортних бродова, 48 подморница и 115 торпедних чамаца) али је нису јаче употребили при одбрани због надмоћи савезника у ваздуху, и због политичких маневрисања са Англо-Американцима.

Новоформирана команда средоземног ваздухопловства је требала дати вазд. подршку десанта. Током припрема уништено је 250 осовинских авиона и тако обезбјеђена превласт у ваздуху. Након јаког бомбардовања посада Пантелерије са 10 000 војника се предала 11. јуна без борбе. Потом су заузета Пелагијска острва између Малте и Туниса. Савезници су стално појачавали бомбардовање Италије, а посебно аеродрома на Сицилији. Због вазд. напада итал. флота се пребацила из Таранта у Ла Специју. Самом десанту је претходило интензивно вазд. бомбардовање од 3. до 9. јула, које је скоро онемогућило дјеловање осовинске авијације. Ноћу 9-10. јула ваздушнодесантне јединице су избачене над Сицилијом, а у 3 часа 10. јула први десанти су почели да се искрцавају из бродова. Већ до 1. августа савезници су запосјели западну и средњу Сицилију, и потисли осовинске снаге у сјевероисточни дио острва.

Искрцавање савезника на Сицилији и угрожавање Апенинског полуострва су дефинитивно разбили сваке сумње о стању рата у Италији. Противратно расположење итал. народа и неслагање у политичком врху су довели до кризе. На засједању Великог фашистичког вијећа 24/25. јула је изражено неповјерење Бениту Мусолинију. Да би очувао династију и побољшао положај, краљ Виктор Емануел Трећи је припремио смјену владе у дослуху са високим официрима. Мусолини је потом уклоњен, а на његово мјесто постављен Пјетро Бадољо. Пад владе је међутим покренуо народ, који је тражио окончање рата. У већим градовима народ је заузео затворе и пустио политичке затворенике на слободу, избиле су демонстрације и штрајкови посвуда. Противратни покрет је захватио и војску. Бадољова влада је распустила фашистичку милицију и друге организације, али је завела опсадно стање и објавила наставак рата. Пред крај операција на Сицилији савезници су прогласом позвали итал. народ и владу на капитулацију. Истовремено су градови и аеродроми нападани авијацијом, по први пута и сам Рим.

Без обзира на превирања, Нијемци су били одлучни да бране Италију, па и Сицилију коју су ојачали у јулу. На Сицилији је на врхунцу кампање било ангажовано око 405 000 војника осовине, и то 315 000 Италијана и 90 000 Нијемаца. Нијемци нису препуштали ствари у Италији случају, па су тако извршили припреме за заузеће алпских превоја, окупацију Италије и заузеће рима (операција Аларих). У тајности је почела да дјелује команда групе армија Б у Минхену под командом Е. Ромела. Она је радила на пребацивању њем. снага из Француске, Данске и Источног фронта ради њиховог прикупљања у сјеверној Италији. У њену надлежност је стављено 16. августа читаво итал. подручје сјеверно од линије Пиза-Арецо-Анкона. Јужни дио Италије је остао под командом Југ (А. Кеселринг). Припреман је и план за разоружање итал. војске и флоте у случају капитулације (операција Ахсе (Achse)). Завршни удар савезника на Сицилију је почео 1. августа. Нијемци су изводили упорну одбрану, стварајући вријеме за извршење плана о контроли Италије. Нијемци су напустили острво средином августа 1943. Влада маршала Бадоља почела је у то вријеме са савезницима преговоре о капитулацији.

Капитулација Италије

Непосредно по ослобођењу Сицилије, савезнички штабови су израдили планове искрцавања у Италију. Било је предвиђено да се брит. 8. армија (5 дивизија и мање јединице) 3. септембра са дијеловима искрца у Калабрији и потом продре на сјевер и сјеверозапад. Касније је ријешено да се 9. септембра дио брит. снага из Туниса искрца код Таранта а затим и код Барија. Америчка 5. армија (8 дивизија и мање јединице) је 9. септембра требало да искрца дијелове код Салерна и направи мостобран, одакле би се доцније кренуло на Напуљ. Напредујући са југа 8. армија је требала заузети вазд. базу у Фођи и потом са амер. 5. армијом продужити на сјевер. Савезници су имали око 300 000 војника, а искрцавање је требало да врши и штити 253 ратна и 400 транспортних бродова. Подржавало их је 3127 авиона тактичке и стратешке авијације.

Припреме за искрцавање су биле у току истовремно док су вођени преговори о капитулацији Италије. Генерал Ђузепе Кастелано је потписао акт о капитулацији Италије у Касибилеу код Сиракузе 3. септембра 1943. Капитулација је међутим објављена тек поподне 8. септембра 1943, само неколико сати прије искрцавања савезника код Салерна и Таранта.

Почетком септембра у Италији је било 27 италијанских дивизија, али 9 је било слабе борбене вриједности. Главнина је била око Рима и на Сардинији, остатак је био развучен другдје по Италији. Нијемци су спроводили мјере да ублаже посљедице капитулације Италије по себе. Пред капитулацију су у јужној и средњој Италији имали под командом Југа 10. армију (4 моторизиране, 3 оклопне, 2 падобранске дивизије, 1 јуришна бригада) и 2. вазд. армију са око 700 авиона, укупно 200 000 војника. У сјеверној Италији група армија Б је имала 6 пд, 2 оклд и 1 брдску бригаду. Те снаге су у септембру ојачане.

Британска 8. армија је почела искрцавање у Калабрији 3. септембра. Већ у сусрету са Британцима итал. јединице су се распадале и предавале. Када је дио брит. снага достигао Катанцаро а дио се приближио Таранту, објављена је капитулација Италије. Итал. снагама је наређено да обуставе непријатељства према савезницима. Нијемци су на то одмах приступили извођењу плана Ахсе, по читавој Италији зу заробљавали итал. јединице, и за 2 дана сломили отпор 6 итал. дивизија које су пробале да бране Рим. Другдје је разоружавање извршено скоро без отпора. Главнина итал. флоте је ипак измакла Нијемцима, а тако је било и са ваздухопловством које је пребачено на Малту. Нијемци су извели евакуацију Сардиније 20. септембра, док је на Корзици дошло до борби са становништвом и итал. јединицама које су пришле народу. Тек 4. октобра су напустили Корзику. Паралелно са операцијом Ахсе извођена је и операција Константин на Балкану - упад на територију под окупацијом Италије да би се разоружале итал. јединице.

Даље операције у Италији, септембар 1943 - јун 1944.

Објава капитулације Италије је затекла савезнике пред искрцавање код Салерна. Нијемци су одмах примили на себе одбрану читаве обале. Искрцавање јединица амер. 5. армије је почело 9. септембра уз јаку подршку авијације. Нијемци су вршили противнападе, и дошло је до врло жестоких борби у којима су Нијемци успјели да блокирају мостобран и 13. и 14. септембра запријетили чак уништењем савезничког мостобрана.

Управо тада су претходнице неких њем. дивизија које су успоравале напредовање брит. снага кроз Калабрију и Кампанију стигле у висину Салерна, па је командант њем. 10. армије (група армија Ц) наредио 15. септембра повлачење ка Напуљу. Повлачење је вршено јако споро да би се дозволило осталим снагама у рејону Таранто-Бари правилно повлачење и поравнање фронта. Британци су 9. септембра заузели Таранто али су напредовали споро. Бари је ослобођен 22/23. септембра а Фођа 27. септембра. Амер. 5. армија је ушла у Напуљ 1. октобра, истовремено кад је 8. армија избила на р. Биферно. Нијемци су још 6 дана наставили одступање на фронту код Напуља и 6. октобра су стали на ријеци Волтурно.

Нијемци су ријешили да учврсте власт у сјеверној Италији, па је на Гран Сасо 12. септембра једрилицама спуштен десант и ослобођен је Бенито Мусолини, који се налазио у затвору. Три дана потом формирао је републиканску фашистичку партију, а 25. септембра је у договору са Хитлером проглашена Италијанска Социјална Република. Почело је формирање нових јединица под контролом маршала Р. Грацијанија, прогањање антифашиста итд. На територији јужне Италије под контролом савезника Бадољова влада и краљ су 13. октобра објавили Њемачкој рат.

Њем. врховна команда је 30. септембра издала наредбу да се у Италији води задржавајућа одбрана, и врши лагано повлачење на Густавову линију (р. Гариљано - р. Рапидо - р. Сангро) која је убрзано утврђивана у планинским предјелима. У сјеверној Италији је ваљало осигуравати комуникације и бранити обалу од евентуалног искрцавања савезника. Американци и Британци су споро напредовали по брдско-планинском земљишту централне Италије, гдје није могла доћи до пуног изражаја њихова премоћ у авијацији и морнарици. Средином новембра је фронт стабилизиран, што су Нијемци искористили за реорганизацију. 11. новембра команда групе армија Б је премјештена из Италије и од њених јединица формирана 14. армија, команда Југ је постала команда Југозапад (Италија), а од 10. и 14. армије је формирана група армија Ц подређена команданту Југозапада, фелдмаршалу А. Кеселрингу. На почетку новембра 1943. је направљен план о даљем наступању амер. 5. (11 дивизија, 5 бригада) и брит. 8. армије (5 дивизија, 3 бригаде) у Италији. У новембру и децембру је требало извести операцију чији циљ је био заузеће Рима. Подршку је пружало око 4000 авиона и јака флота.

Савезничко напредовање је било споро, што је омогућило Нијемцима да се утврде на линији Ортона-Гаета названој Густавова линија. Да би заштитио Рим, њем. командант 10. армије (11 дивизија, 300 авиона) је донио одлуку да тежиште одбране буде на његовом десном крилу, према амер. 5. армији. Ту израђени додатни јаки положаји испред и иза Густавове линије. Због лоших временских услова напад брит. 8. армије је почео 8. новембра, али се тек у другој половини новембра развио до предвиђене јачине. Амер. 5. армија је напала 2. децембра 1943. Британска 8. армија је након тешких борби прешла р. Сангро, али је ту задржана привученим њем. резервама. На приморском правцу је најбоље напредовала и 28. децембра је заузела Ортону, а потом се зауставила. Амер. 5. армија је исто слабо напредовала по слабо проходном земљишту и уз јаки њем. отпор. До краја децембра је избила пред главни њем. положај на ријеци Гариљано, а 15. јануара и на р. Рапидо пред јаке положаје Густавове линије. Тако постављени циљеви нису остварени.

Њем. командовање је поново реорганизирано, па су 21. новембра све њем. снаге у Италији (21 дивизија) стављене под команду А. Кеселринга, као команданта Југозапада. Савезничке промјене су поставиле Х. Александера за команданта свих савезничких снага у Италији 26. децембра, а 8. јануара је генерал Х. Вилсон замјенио Д. Ајзенхауера на положају команданта свих савезничких снага на Средоземљу. Команду брит. 8. армије је преузео генерал О. Лиз.

На савезничкој конференцији у Ла Марси 26. децембра је одлучено да се пробијање Густавове линије изведе на лијевом крилу савезничког распореда и истовремено изврши десант код Анција да би се угрозила њем. позадина. Кључни положај је био градић Касино, између ријека Лири и Рапидо. 17. јануара је започео напад на шире подручје Касина, а у нападу су уз амер. и брит, учествовале и француске и италијанске јединице. Из тога напада се развила битка за Касино или Монте Касино. Током те битке код Анција су савезници извршили десант 22. јануара, снагама англоамеричког 6. корпуса. Послије 3 дана је формиран пространи мостобран, али су Нијемци брзо привукли резерве и извршили противнапад јачим снагама него што су савезници искрцали. Њем. ваздухопловство је нападало луку Анцио а артиљерија бродове, крајем јануара они су имали 7 дивизија (71 500 војника) против 4 савезничке (61 332 војника).

Прва етапа битке за Касино се завршила потпуним неуспјехом савезника, што је омогућило А. Кеселрингу да од Касина пребаци дио снага на Анцио. Њем. снаге су 16. фебруара 1944. прешле у напад на мостобран, и само крајњим залагањем савезничке авијације, флоте, артиљерије и искрцаних трупа напад је заустављен 20. фебруара. Почетком марта фронт се ту стабилизирао. 15. марта је почео нови напад савезника на Касино, којем је претходио напад 775 авиона и арт. припрема из 746 оруђа. Нијемци су из рушевина пружили жесток отпор и одбили напад, што је довело до новог савезничког неуспјеха код Касина. Њихова команда није одустајала од замисли да се пут за Рим отвори преко Касина, па су на тај дио фронта пребачене и главне снаге брит. 8. армије. Тако је већи дио савезничких снага у Италији (16 дивизија и 7 бригада) пребачен на мање од трећине свеукупног фронта (70 км). На мостобран код Анција су послата појачања. Очекујући офанзиву савезника, А. Кеселринг је од Анција пребацио дио снага на утврђену Густавову линију. Нијемци су ту на утврђеним положајима држали свега 6 дивизија и 1 бригаду. 3. маја су Нијемци поплавили Понтинске мочваре да успоре савезнике.

Трећи напад савезника на Касино је почео ноћу 11. маја јаком арт. припремом из око 2000 оруђа, а потом је пјешадија пошла у напад. Ујутро је ангажирана и авијација. Њем. снаге су опет пружиле јак отпор, нарочито према брит. 8. армији. Америчка 5. армија, напредујући по бољем терену, је имала бољи успјех. Након оштрих борби са тешким обостраним губицима, 5. и 8. армија су пробиле Густавову линију до 20. маја између Касина и Тиренског мора. Касино је пао 18. маја. Савезници су избили на њем. запречни положај Сенгер, а њем. армија се повлачила на сјевер.

Након овог пробоја обновљене су борбе и код Анција. 6. корпус је почео напад 23. маја да би пресјекао одступ њем. снагама у повлачењу са Густавове линије. 25. маја је дошло до споја дијелова амер. 5. армије са јединицама на мостобрану, али Нијемци су се успјешно извукли из обруча. Фронт се сада помјерао према Риму али брзином која је допуштала Нијемцима уредно повлачење. Њем. команда у Италији је одлучила да повуче 10. и 14. армију на раније приправљену Готску линију. Потом је америчка 5. армија ушла у Рим 4. јуна 1944, скоро 11 мјесеци наком искрцавања на Сицилију.

Операције на Балкану новембар 1942. - мај 1944.

Крајем 1942. у Југославији је постојао низ мањих и већих слободних територија на којима су главнину герилских снага чинили партизани (НОВЈ) и четници (ЈВуО), међусобно у сукобу. Највећа слободна територија је била у брдско-планинским предјелима западне БиХ и Хрватске, гдје су у великој већини живјели Срби. Окупатор је ову територију понекад звао Титова држава. Нијемци су почетком 1943. очекивали да ће се западни савезници искрцати на Балкан, гдје је постојао читав низ јаких герилских покрета. Зато су у Југославији имали више својих и квислиншких војника него у сјеверној Африци. Комуникације су биле стално угрожене нападима партизана и четника. Ослободилачки покрети су јачали и у Грчкој и Албанији.

Њемачка врховна команда је одлучила да у зиму 1942/43. изведе до тада највеће операције у Југославији, очекујући скоро искрцавање савезника.Од новембра 1942. до јануара 1943. је израђен план операција у западној Босни и Хрватској (Вајс 1 и 2). Циљ операција је био уништење јединица НОВ и ПОЈ (Народно ослободилачка војска и Партизански одреди Југославије), најприје у тзв. Титовој држави, а потом и другдје. Дошло је до великих помјерања њем. снага ради прикупљања за планиране операције. Из Србије је повучен дио снага и замјењен Бугарима, из Њемачке је дошла 1 дивизија, а 2 дивизије у Босни су привучене на полазне положаје. Италијани су требали да помогну са дивизијама близу слободне територије, и да употријебе неке четничке јединице које су са њима сарађивале против партизана. Нијемци су требали да ангажирају усташе и домобране. Снаге су биле: око 90 000 непријатељских војника (ту су урачунате и неке четничке јединице) и око 16 000 војника НОВ и ПОЈ.

Операције непријатеља су започеле 20. јануара 1943. Прва фаза напада са 4 њемачке и 3 италијанске дивизије и знатним снагама усташа, домобрана и четника је захватила Банију, Кордун, Лику и Босанску крајину. Након оштрих борби непријатељ је овладао дијелом слободне територије, али главне снаге НОВ са Врховним штабом нису уништене. Тако су јединице 1. хрватског и 1. босанског корпуса (корпуси су називани по територији а не по националном саставу) водиле задржавајуће борбе, док је Врховни штаб (ВШ) са 5 дивизија (главна оперативна група, ГОГ) прешао у противнапад у смјеру Херцеговине и Црне Горе. У долинама Раме и Неретве је уништена главнина италијанске дивизије Мурђе (Murge). ГОГ је са ВШ преносила и штитила око 4000 рањеника, што је знатно успоравало покрете, па је на крају дошло до окружења у рејону Неретве. Група је затим била принуђена да се под тешким условима пробија из окружења форсирањем Неретве, и потом се пребацила у источну Херцеговину.

Битка на Неретви је трајала од 15. фебруара до 15. марта 1943. Иако је непријатељ био надмоћан у броју војника и техници, ГОГ НОВЈ је успјела, иако оптерећена са преко 4000 рањеника и захваћена епидемијом тифуса, да одбаци противничке снаге и почне форсирање Неретве код Јабланице 7. на 8. марта 1943. Све то је чињено у тешким временским и теренским условима, и уз оскудицу хране и муниције. Након форсирања Неретве партизанске снаге су у неколико сусретних борби до Дрине поразиле присутне италијанске и четничке снаге. Дио јединица ГОГ је продро у Црну Гору и на Јаворку код Никшића поразио италијанске и четничке снаге.

Међувремено су на подручју западне Југославије партизанске јединице поново ослободиле већи дио изгубљене територије. Да би олакшале положај ГОГ са ВШ, партизанске јединице су свуда у Југославији појачале нападе на комуникације и непријатељска упоришта и јединице. Ипак, њемачка команда је сматрала да одмах треба предузети нову офанзиву на снаге ГОГ и ВШ на подручју ји. Босне, Санџака и Црне Горе (операција Шварц). Тако су 4 њем. и 3. итал. дивизије, 1 бугарски пук и знатне снаге квислинга (укупно преко 125 000 војника) опколиле групу од 4 ослабљене дивизије и 2 бригаде НОВЈ (16 000 војника, преко 4000 рањеника и болесника). Уз оскудицу хране, наоружања, муниције, по тешком терену и оптерећене рањеницима јединице НОВЈ су водиле тешке борбе у све ужем обручу. ВШ је 26. маја донио одлуку да изведе пробој преко р. Сутјеске. У драматичној бици јединице НОВ су пробиле обруч уз велике губитке, и продужиле у источну Босну. И након ових напора, јединице НОВЈ су ослободиле пространу територију у источној Босни. Током ове офанзиве остале јединице НОВЈ су својом активношћу знатно олакшале положај ГОГ и ВШ. Тако је уз те активности до половине јула формирано још 5 нових дивизија и више бригада. Средином јула 1943. НОВЈ је имала 53 бригаде у саставу 17 дивизија (4 корпуса), и велики број партизанских одреда (махом територијалне јединице). На Јадрану су наоружани моторни чамци нападали и запљењивали бројне пловне објекте и формиран је Први морнарички одред. Југославија је постала значајно ратиште које је везало још веће осовинске снаге.

Након пораза у сјеверној Африци, Италијани су очекивали искрцавање савезника у Италију, па су њихови напори били углавном тамо сасређени. У Југославији и Грчкој Италијани су имали тада око 30 дивизија. Нијемци су очекивали испад Италије из рата, па су припремили одговарајуће мјере када се то деси. Када је пао фашизам у Италији, њем. команда је 26. јула 1943. издала директиву за одбрану Балкана и регулацију односа са итал. војском на Балкану. Њем. командант Југоистока (Балкана) је добио наређење да обезбједи обалски појас против искрцавања савезника, и осигура унутрашњост разбијањем гериле у Југославији и Грчкој. И Бугари су јаче ангажирани, па су посјели додатне територије на Балкану крајем јула.

Крајем августа је по други пут дошло до реорганизације њем. команде, па је уз групу армија Е (А. Лер) формирана и група армија Ф (М. Вајкс). Из СССР је пребачена комада 2. оклопне армије (Л. Рендулић) и њој су потчињене њем. снаге у тзв. НДХ и Албанији. Група армија Е је сада посјела Грчку, а група армија Ф Југославију и Албанију. Командант групе армија Ф је био и командант Југоистока у исто вријеме, па му је потчињена и команда групе армија Е.

ВШ НОВЈ је исто вршио припреме за капитулацију Италије. Почетком августа је наредио локалним главним штабовима у регијама под итал. окупацијом да предузму мјере за разоружање итал. војске и спријече брзи продор њем. војске на итал. окупациону територију. И оружане снаге герилаца у Албанији и Грчкој су знатно ојачале по капитулацији Италије.

За Нијемце је највећа опасност на Балкану 1943. била НОВЈ. Прије капитулације Италије НОВЈ је имала 57 бригада (18 дивизија). У часу капитулације у Југославији је била итал. 2. армија, дијелови 8. и 9. армије, и мање јединице. По наређењу ВШ НОВЈ одмах по капитулацији Италије су разоружани неки дијелови итал. јединица у итал. окупационој зони. Један дио су међутим разоружали Нијемци. Дио итал. снага на Балкану се растурио, мање групе су прешле у Италију. Неке итал. јединице су пришле НОВЈ (1 дивизија и дио друге), НОВ Албаније (дијелови 2 дивизије), итд.

Да би осигурали комуникације Њемачка-Италија преко Словеније и сз. Хрватске, јаки дијелови група армија Б и Ф су у октобру почели операцију Волкенбрух (Wolkenbruch) која је трајала до средине новембра. 2. оклопна армија је напредовала на југ дуж јадранске обале, а у унутрашњости су Нијемци и квислинзи подузели низ операција у Босни и Херцеговини (Kugelblitz, Schneesturm, Ziethen) и Хрватској (Herbstgewitter, Panther, Weihnachsmann) и другдје, покушавајући да разбију јединице НОВ и ПОЈ. Веза НОВЈ са савезницима је успостављена доласком војних мисија у неке штабове почетком 1943. Ослобођењем обале и острва октобра 1943. успостављен је и директни прекоморски контакт са савезницима у јужној Италији. Крајем 1943. НОВ и ПОЈ су имали 9 корпуса (укупно 28 дивизија, тј. 101 бригада, око 300 000 војника). Постојала је и морнарица и већи број партизанских одреда. Борбе у Југославији су везивале и веће њемачке снаге, па су биле тако директна помоћ савезницима.

Успјеси герилских покрета на Балкану и стална могућност савезничког искрцавања су присилили Нијемце да ојачају снаге. Крајем 1943. су на Балкану имали 22 дивизије и друге јединице, укупно око 700 000 војника, од тога у Југославији 400 000. Бугари су имали 8 дивизија у Југославији и Грчкој, од тога у Југославији 90 000 војника. Уз то је било и 40 000 мађарских војника и по комунистичким подацима, 390 000 квислинга.

На другом засједању тзв. АВНОЈ у Јајцу 29. новембра 1943, то тијело је само себе прогласило за врховно законодавно и извршно представничко тијело и донијело је одлуке на којима ће се темељити нова комунистичка Југославија. Образован је и тзв. Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), нека врста владе, на челу са Јосипом Брозом Титом. Тито је за заслуге добио звање маршала Југославије.

Поучени ранијим неуспјесима уништавања ВШ и ГОГ, и са обзиром на нарасле снаге НОВЈ, Нијемци напуштају концепцију концентрације снага само против дијелова НОВ, и почињу да примјењују вишеструке једновремене ударе на оперативна подручја разних корпуса НОВЈ. Тако је зими 1943/1944. њем. 2. оклопна армија педузела више једновремених операција: у децембру 1943. против 2. и 3. корпуса у источној Босни, Санџаку и Црној Гори, против 8. корпуса код Босанског Грахова, Ливна и Дувна, против 4. корпуса на Кордуну и Банији. У јануару и почетком фебруара нападнута је слободна територија средње и западне Босне и сјеверне Далмације, затим Лику, Горски котар и приморје. Те операције нису постигле за Нијемце жељене резултате, иако су праћене пустошењем и масовним терором према цивилима. НОВЈ је свуда брзо преузимала противнападе и заузимале упоришта непријатеља, шириле ослобођено подручје, и вршиле нападе на комуникације. Почетком 1944. ојачао је и НОП у сјеверној Словенији, а јачао је и у Македонији. Средином марта Ударна група дивизија (2. пролетерска и 5. ударна) је извршила први продор у Србију. Преко Виса је успостављена и јача веза са савезницима у јужној Италији. Почетком априла 1944. НОВЈ је имала 121 бригаду, које су углавном биле у саставу 35 дивизија, односно 11 корпуса. Биле је уз то преко 100 партизанских одреда. Тада су се у Југославији налазиле 23 њемачке, мађарске и бугарске дивизије и знатне снаге квислинга. 25. маја 1944. Нијемци су извршили неуспјели ваздушни десант на сједиште ВШ у Дрвару, а борбе су потом захватиле дијелове западне Босне и Хрватске. То је био једини неуспјели њемачки ваздушнодесантни напад у Другом свјетском рату. Истовремено, Нијемци и Бугари су извели офанзиву против снага НОВ у Македонији.

Средоземно море, новембар 1942 - средина 1944.

Сјеверноафрички десант новембра 1942. је био прва већа операција ове врсте. Унаточ успјеху, показало се да савезници немају довољно искуства и материјалних средстава за овакве операције.

Новембра 1942. је британска авијација појачала нападе на конвоје за снабдјевање осовинских снага у сјев. Африци, а у децембру су са Малте почели поново да дјелују крстарице и разарачи. Слична група је дјеловала и из луке Бон у Алжиру, па су губици осовине знатно порасли.

Након битке код Ел-Аламејна (октобар-новембар 1942) главни задатак брит. морнарице је био да обезбједи несметано снабдјевање копнених снага које су биле у брзом напредовању. Осовинске снаге су уништавале луке и лучка постројења у мјестима из којих су се повлачили, полагале мине и потапале бродове са цементом на улазима у луке. Британска Обалска ескадра је била задужена за чишћење лука, отварање пловних путева и обезбјеђење дотура. Авијација осовине је ометала ове напоре, уз то нападајући бродове у лукама. Подморнице су нападале савезничке конвоје, али уз велике сопствене губитке.

Италијанско-њемачке комуникације у Сицилијанском пролазу су биле заштићене минским пољима, што је отежавало напад поморским путем. Авијација је међутим постигла добар успјех у нападима, па је у периоду јануар-мај 1943. потопљен 231 брод са тонажом од 212 441 БРТ. Приликом завршних операција у сјев. Африци већина бродова који су послати да евакуирају осовинске снаге су уништени, па је остатак њихових трупа заробљен. По капитулацији осовинских снага, савезнички миноловци су отворили пловни канал у минираном Сицилијанском пролазу, па је крајем маја у Александрију након 2 године приспјео конвој који је прошао читавом дужином Средоземља. Затим је почео и редовни конвојски саобраћај линијом Гибралтар-Триполи-Александрија и обрнуто.

Главнина итал. флоте је након склопљеног примирја са савезницима испловила 9. септембра 1943. према Малти. Њем. авиони су напали овај састав и потопили бојни брод Рома, а тешко оштетили бојни брод Италија. Ипак је на Малту стигло 5 бојних бродова, 8 крстарица, 11 разарача, 22 ескортна разарача, 39 подморница и 48 мањих ратних бродова. Највећи дио је укључен у борбе против Нијемаца. У савезничке луке је присјео и 101 трговачки брод са преко 180 000 БРТ, а даљих 168 бродова је потопљено да не би послужили Нијемцима. Преостале мање бродове итал. флоте су Нијемци заробили и користили у Лигурском, Јадранском и Егејском мору. На Јадрану је паралелно са организацијом њемачке флоте, организирана и морнарица НОВЈ коју су чинили рибарски бродови и чамци, обалске батерије, осматрачке станице и партизански одреди на острвима. Борбе за источну обалу Јадрана су трајале од септембра 1943. до јануара 1944. и завршиле су се њемачком окупацијом читаве обале и већих острва. Под контролом НОВЈ је остао Вис и ланац даљих острва од Премуде до Ластова.

У Егејском мору су Нијемци послије капитулације Италије заузели најважнија острва Додеканеза, Родос и Карпатос, са аеродромима. Британци су у септембру слабим снагама посјели Кос, Лерос, Самос и нека мања острва. Због повољног распореда снага и јаким вазд. снагама, Нијемци су нанијели Британцима знатне губитке у бродовима. Почетком октобра су заузели Кос, новембра Лерос, након чега су се Британци повукли са Самоса и других мањих острва.

Током 1944. тежиште борбених дејстава се помјерило ближе Апенинском и Балканском полуострву, пошто осовинске снаге више нису располагале јаком флотом. До средине године Нијемци су потопили 8 трговачких бродова, 1 лаку крстарицу, 1 разарач, 3 ескортна брода и др, али су изгубили 13 подморница од 19 које су почетком године имали у Средоземљу.

До краја љета Вис је имао доминантну улогу у борбама на Јадрану. Био је центар комуникација између Италије и партизанских база на јадранској обали. Тим везама је достављан ратни материјал у Југославију, а вршена у другом смјеру евакуација цивила и рањеника. Дозволом ВШ НОВЈ на Вис су дошле и британске поморске снаге (моторне топовњаче и торпедни чамци) и дијелови бригаде командоса. Морнарица НОВЈ и јединице 26. дивизије, а повремено и Британци, са Виса су предузимали десантне препаде на острва и обалу. Највећи успјеси су били препади на Мљет и Корчулу у априлу 1944, и на Шолту и Брач у мају и јуну. Током тог времена снаге морнарице НОВЈ су потопиле или заробиле 7 мањих њем. бродова, а Британци 1 торпиљарку, 1 корвету и 30 помоћних бродова. У Егеју су Нијемци имали јаче гарнизоне на Косу, Леросу, Родосу и Криту. Брит. подморнице и друге обалске јединице су имале мањи успјех него у Јадрану. Ипак, Нијемци су за снабдјевање морали да користе само мање бродове, који су били нерентабилан циљ за торпедне нападе.

Савезнички ваздушни напади на Европу, новембар 1942 - мај 1944.

У периоду 1942-1943. савезници су постепено преузимали ваздушну иницијативу. Изузетне производне могућности, посебно тешких бомбардера, нова достигнућа у навигацији, електронској опреми и бомбардовању, омогућили су западним савезницима предузимање све већих ваздушних удара по Њемачкој и Италији.

Након конференције у Казабланки створен је савезнички план за вазд. офанзиву против Њемачке и Италије ради уништења њиховог ратног потенцијала, подривања морала и остварења вазд. превласти. Утврђена је важност циљева: бродоградилишта подморница, вазд. индустрија, саобраћај, индустрија горива, ратна индустрија. По дану су бомбардовање вршили Американци, ноћу Британци. За извођење офанзиве је предвиђена брит. Бомбардерска команда (БК, фебруар 1943. - 1148 бомбардера) и амер. 8. вазд. армија (тада око 230 бомбардера).

У периоду јануар-фебруар 1943. углавном су нападане њем. подморничке базе у Француској у оквиру битке за Атлантик. Касније је тежиште пребачено на њем. (и окупиране) градове и индустрију. Нападнута је и Италија (Милано, Торино, Ла Специја). У марту је БК почела систематско бомбардовање Рурске области, гдје се налазио и град Есен са Круповим фабрикама. 16/17. маја су изведени врло успјешни напади на брану у Руру. Истовремено је БК слабијим снагама нападала и друге градове у Њемачкој (Кил, Штутгарт, Берлин, Штетин) и Чехословачкој (Плзењ, Шкода фабрике). Истовремено је 8. армија нападала базе и бродоградилишта за подморнице, фабрике авиона и возила у Бремену, и друге фабрике и саобраћајнице у окупираним земљама. Током периода март-јун 1943. БК, која је у априлу имала 1329 бомбардера, је бацила 34705 тона бомби и изгубила 628 авиона.

Због појачане вазд. офанзиве, Нијемци су знатно повећали производњу дневних и ноћних ловаца и других средстава ПВО, што је довело до повећања губитака код савезника. С тога је крајем јуна обустављено бомбардовање Рура, а прешло се на нападе на фабрике ловачке авијације и неутралисање ловаца. Истовремено су уведена специјална средства за обмањивање њем. дневних и ноћних ловаца електронским и другим противмјерама.

Током прве половине 1943. разрађен је и план комбиниране стратешке бомбардерске офанзиве против Њемачке. Директивом од 10. јуна 1943. план је дат на извршење. Главни задатак плана је био освајање превласти у ваздуху и слабљење њем. одбране да би се створили услови за десант у западној Европи наредне године. Британци су на себе преузели дезорганизацију њем. индустрије ноћним бомбардовањем привредних центара, а Американци уништење ловачке авијације дневним нападима на фабрике авиона. Циљеви су сада укључивали напад на ловачку авијацију на аеродромима и у ваздуху, бродоградилишта за подморнице, авионску индустрију, фабрике кугличних лежајева, индустрију горива, индустрију синтетичке гуме и моторних возила.

Јула 1943. авијација САД је напала вазд. индустрију у Хамбургу, Килу, Хановеру, Каселу, Ошерслебену и Варнеминдеу. Крајем јула Британци и Американци су нападали Хамбург 4 дана непрестано великим формацијама авиона, а бачено је 8621 тона бомби. Погинуло је 41 800 лица, рањено 37 500 и уништено 61% станова и 580 индустријских зграда. БК је је ноћу 25/26. јула напала Есен и Крупове фабрике. Августа је америчка авијација из база у сјев. Африци напала Плоешти и фабрику ловачких авиона у Виенер Нојштату. 8. вазд. армија САД је 17. августа уз велике губитке по дану напала Швајнфурт и фабрику кугличних лежајева у њему, и фабрику ловачких авиона у Регенсбургу. Током друге половине августа Американци су нападали аеродроме и фабрике авиона у окупираним земљама. БК је истовремено јачим снагама напала Торино, Милано, Манхајм, Нирнберг, Берлин и постројења летећих бомби В1 у Пенеминдеу. Септембра су Американци нападали аеродроме и вазд. индустрију у Француској, Белгији и Холандији и фабрику авиона и кугличних лежајева у Штутгарту. Савезници су претрпјели знатне губитке, и до 10% у неким акцијама, због појачане њем. ПВО и нарочито многобројније ловачке авијације. Савезници тада још нису располагали са пратећим ловцима довољног радијуса дејства. Крајем септембра, при лошим временским условима, савезници су извели радарско бомбардовање при нападу на Емден, уз минималне губитке. У октобру су Американци са формацијама од 300-400 авиона бомбардовали Бремен (први пут употребљени уређаји за електронско ометање), подморничке базе и флоту у Данцигу и Гдињи, фабрику ловаца у Маријенбургу, жељезнички чвор у Минстеру, и опет Швајнфурт. Губици у овом другом нападу на Швајнфурт су били чак 20,9%. Због великих укупних губитака Американци су били принуђени да обуставе нападе у дубину Њемачке све до краја 1943, када су приспјели први пратећи ловци великог радијуса дејства. Из јужне Италије САД су напале 4-18. октобра њем. аеродроме у Грчкој и Додеканезу, фабрику авиона у Винер Нојштату и жељезничке раскрснице у Скопљу и Нишу. У октобру БК је напала Хановер, Касел, Штутгарт и Диселдорф. У новембру, ноћу 18/19. са 402 бомбардера је нападнут Берлин, а Манхајм са 325. На Берлин је извршено 16 већих напада са 9111 авиополетања (а/п), и 16 мањих са 208 а/п а изгубљено је 492 авиона. Током читаве 1943. британска БК је бацила укупно 157 457 тона бомби, а америчка 8. ваздушна армија 44 192 тоне.

Унаточ нападима на њем. индустрију авиона, производња ловачких авиона се тамо непрекидно повећавала. Тако је у Њемачкој током 1943. произведено 10 898 ловачких авиона. Због тога су од фебруара 1944. главни циљеви били фабрике ловачких авиона и кугличних лежајева, аеродроми ловачке авијације и радарска мрежа, затим постројења В1, Берлин, важни индустријски објекти, и саобраћајни систем. Поред 8. вазд. армије, снагама САД придодата је и 15. вазд армија, и 9. вазд. тактичка армија. Британска Бомбардерска команда (БК) је као помоћ добила и 2. тактичку вазд. армију. У јануару и фебруару главни циљеви снага САД су били фабрике авиона и помећне индустрије. Британци су истовремено напали Лајпциг, Штутгарт и друга мјеста. Током марта и априла циљеви су аеродроми и индустрија, фабрике авиона, жељ. саобраћај, рафинерије нафте и фабрике синтетичког горива. oд марта до краја маја је стално повећаван број напада на саобраћај, аеродроме, обалска утврђења, постројења В1. Од 1. до 5. јуна нападани су ти објекти у склопу непосредне припреме инвазије, 6. јуна 1944.

Резултат бомбардовања био је разарање великог броја градова, опадање производње нафте, оштећења постројења летећих бомби В1, и оштећење саобраћаја (у сјеверној Француској за 75%). Дејства по циљевима у области искрцавања су знатно допринијела успјешној инвазији. Морал њем. становника ипак није јаче умањен, а производња авиона је чак и порасла.

Операције на Атлантику, 1943. - средина 1944.

Почетком 1943. западни савезници су дали предност осигурању поморског саобраћаја, јер су резултати војевања у Атлантику 1942. јасно показали да се не може прећи у офанзиву све док се не савладају њем. подморнице. Ово је нарочито добило на важности јер се предвиђало слање великог броја војника САД у В. Британију. У марту 1943. у Вашингтону је одржана Атлантска поморска конференција представника САД, В. Британије и Канаде. Извршена је подјела Атлантика на 3 зоне искључиве надлежности ради бољег обезбјеђења.

У сјеверном и средњем Атлантику и Арктику се налазило 116 њем. подморница. Средином марта 1943. дошло је до једне од наквећих битака за конвоје у Другом СР, када је око 40 подморница напало узастопце 2 савезничка конвоја. Потопљен је 21 брод са 141 000 БРТ, а уништена је само једна подморница. Суочени са тешким губицима који се нису могли подносити, савезници су на конвојске руте послали ескортне носаче авиона и групе за гоњење и уништавање подморница. Повећан је и број патролних авиона великог радијуса дејства. Употребљена су нова електронска средства, повећан је број и квалитет пратећих бродова. То је довело до прекретнице: већ у априлу број потопљених бродова је нагло опао, а број потопљених њем. подморница порастао на 15 у априлу, и на 41 у мају. Нијемци су на то повукли подморнице из сјеверног Атлантика, и крстарички рат је скоро престао. У обалским водама, обје стране су штитиле свој и нападале противнички саобраћај, торпедним чамцима, торпиљаркама и авијацијом. Британци нису даље вршили десантне препаде на француску обалу, дијелом због неуспјеха код Дијепа, а дијелом због ангажирања у Медитерану. Превласт савезника на Атлантику од средине 1943. омогућила им је превоз трупа и материјала без већих губитака, и извођење крупних десантних операција у Средоземљу.

Ефикасност заштите саобраћаја на мору је знатно побољшана у другој половини 1943. због употребе све већег броја противподморничких авиона, бродова и оружја. Усавршени систем шифрирања везе између бродова и копна онемогућио је Нијемцима дешифрирање радио порука о кретању бродова.

Британија и Португал су 12. октобра 1943. потписали споразум о успостављању поморско ваздухопловне базе на Азорима. Већ крајем истог мјесеца одатле су дјеловали авиони, па се читав Атлантик сјеверно од 30 паралеле нашао под контролом савезничке авијације. Јужно одатле саобраћај је био мањег обима и могао се штитити авионима са ескортних носача. Спријечени да користе нападе великих група подморница (чопора), Нијемци прелазе на нападе са 2-3 подморнице, међусобно удаљене по рејонима. Међутим није било већих успјеха са тиме.

Преокрет у бици за Атлантик је омогућио поновно слање арктичких конвоја. Међутим, њемачки бродови Тирпиц, Шарнхорст и Луцов су били у норвешким фјордовима, па је била потребна јака заштита савезничких конвоја. Британци су крајем септембра напали Тирпиц са џепним подморницама и привремено га избацили из употребе. Крајем децембра су потопили Шарнхорст при покушају истог да нападне савезнички конвој.

Ситуација се за Нијемце погоршавала и у обалским водама, пошто је у септембру В. Британија имала 324 чамца, од којих су већина били торпедни чамци и моторне топовњаче, а остатак патролни чамци. У обалској команди било је и нешто разарача, који су кориштени за праћење али и за артиљеријску подршку чамцима. Нијемци су тада имали 11 флотила сваку са по 8 торпедних чамаца, а уз то 12 разарача и 5 торпедних чамаца у бискајским лукама. Крајем октобра Нијемци су полагали магнетско-акустичне мине пред британском обалом, од њих је потонуло неколико бродова. Британци су током године повећали тонажу бродова у промету Темзом на преко 36 милиона БРТ. Укупни брит. губици у приобаљу су били мали, само око 19 362 БРТ.

Побједом у Атлантику 1943. савезници су сада потпуно контролисали свој поморски саобраћај. У новембру и децембру 1943. кроз сјеверни Атлантик су прошла 72 савезничка конвоја са 2218 бродова, без иједног изгубљеног брода. Нијемци су у истом периоду изгубили 27 подморница.

Почетком 1944. Нијемци су пробали да измјене операционо подручје (западно од В. Британије) и примјене нову тактику. То се завршило неуспјехом, јер су савезници за мање од мјесец дана уништили или протјерали њем. подморнице из тих вода, а потом елиминисали нову концентрацију у средњем Атлантику. Крајем марта К. Дениц је био принуђен да прекине нападе на конвоје док се не уведу нови типови подморница и док се не побољша вазд. извиђање. Група од 40 подморница је држана у резерви да би интервенисала током савезничке инвазије Европе. Крајем маја у читавом сјев. Атлантику су биле само 3 њем. подморнице. Ни у Арктику Нијемци нису имали успјеха, иако су имали двадесетак подморница у сјев. Норвешкој.

Заустављање јапанског напредовања на Пацифику

Током прве половине 1942. европско ратиште је имало предност у савезничким разговорима. СССР је стално истицао захтјеве да се отвори друго ратиште у Европи, а САД су подржавале тај став, што је ставило пацифичко ратиште у други план. Влада САД је стајала на становишту да пораз Јапана не би значио пораз Њемачке, али пораз Њемачке значи пораз Јапана.

Неки чланови америчког војног врха су били против такве политике, сматрајући да на Пацифику треба прећи у контраофанзиву, и тражећи јаке снаге за то. Командовање је на почетку ипак одлучило да треба послати само толике снаге да се одбрани Аустралија и Нови Зеланд. Али стални притисак и напредовање Јапанаца су условили да се у априлу пошаљу први јачи контингенти трупа и материјала из САД у југозападни Пацифик. Доцније су из Африке враћене и аустралијске дивизије. САД су уз помоћ Аустралије и Новог Зеланда проширивале луке и градиле аеродроме на истоку Аустралије. До средине 1942. савезничке снаге су запосједале острва у југозападном Пацифику која Јапанци још нису окупирали. До августа 1942. је у подручје пребачено 256 346 војника и 2,5 милиона тона материјала. Аеродроми су грађени и на запосједнутим острвима и сјев. Аустралији. Када су из Атлантика стигли неки ратни бродови, флота САД је имала извјесну предност у односу на јапанску. Као главна америчка база је изабран Еспириту Санто у Новим Хебридима.

Након пораза код Мидвеја Јапанци су почели са брзом консолидацијом освојених подручја, посебно јужног Пацифика. Ту су држали 17. армију, 11. вазд. армију, 8. поморску флоту и морнаричко-десантне снаге. Током јула су отпочели са градњом аеродома на Гвадалканалу а на Новој Гвинеју су покушали копном да продру до Порт Морезбија. Кључ одбране је постао Рабаул на Новој Британији, који је претворен у јаку ваздухопловно-поморску базу (5 аеродрома, 100 000 војника). Међутим комуникација и снабдјевање растурених снага је постајало све већи проблем за Јапан. Чак ни тонажа трговачких бродова са којима је започет рат није могла задовољити потребе, а губици су стално расли. Годишња градња 260 000 БРТ није покривала ни губитке.

Застој у напредовању Јапана и бољи положај савезника су омогућили савезничке противударе. Команда САД је 2. јула наредила офанзиву на Рабаул, али прије тога је требало заузети Соломонова острва, сјевероисточни дио Нове Гвинеје, Нову Ирску и Нову Британију. У првој етапи је у Соломонима требало узети Санта Крус, Тулаги и околна острвца. Касније је у ову етапу укључен и Гвадалканал. У другој етапи се предвиђао напад на остала Соломонова острва и си. дио Нове Гвинеје. Трећа етапа је требала бити заузимање Нове Британије (са Рабаулом) и Нове Ирске.

Након седмодневне авијацијске припреме, десантне снаге САД од око 19 000 војника (23 транспортна брода и 28 крстарица, разарача и других мањих ратних бродова) су кренуле са Нових Хебрида према Гвадалканалу. Те снаге су поджаване са 3 носача авиона, 1 бојним бродом, 6 крстарица и 16 разарача. Америчке снаге су се неопажено искрцале 7. августа на Гвадалканал и Тулаги. До вечери 8. августа је сломљен капански отпор на Тулагију. Чим су сазнали за искрцавање, Јапанци су из Рабаула послали састав од 5 тешких и 2 лаке крстарице и 1 разарач, као и појачања трупама на транспортним бродовима. Јапанци су ноћу 8/9. августа напали Американце код острва Савоа и потопили 4 тешке крстарице. Међутим транспортни бродови САД су се неометано извукли. Одлучивши да избаце Американце са Гвадалканала, Јапанци су организирали допремање појачања, а за заштиту одредили скоро читаву 8. флоту, већи број подморница и 11. вазд. армију. Сазнавши за јапанске намјере, Американци су покренули и своју флоту, па је 24-25. августа дошло до поморске битке код источних Соломонових острва. Ту су Јапанци изгубили 1 носач авиона и 1 разарач, али су успјели да искрцају појачања на Гвадалканал. Водиле су се жестоке борбе, пошто су обје стране довлачиле појачања. 11/12. октобра је дошло до ноћне битке код рта Есперанса а 26-27. октобра код Санта Крус острва, али без јасне одлуке. Новембар се наставља довлачењем појачања и борбама, што је 12-15. новембра довело до битке код Гвадалканала. Снаге САД су уз тешке губитке ипак успјеле да одбију јапанске копнене нападе на гвадалканалски мостобран. И након тога су Јапанци снабдјевали своје трупе уз велике тешкоће и покушавали да се одрже на острву. Упркос побједе у ноћној бици код Тасафаронге 30.новембра/1. децембра то им није успјело. Због великих губитака и тешког снабдјевања су најзад од 1. до 7. фебруара 1943. евакуирали своје трупе са острва. С тиме су након 6 мјесеци борби и 6 већих поморских сукоба Американци завладали Гвадалканалом, учврстили посјед источних Соломона и створили услове за прелаз на другу етапу офанзиве. Током борби од августа 1942. до фебруара 1943. Јапанци су изгубили 1 носач авиона, 2 бојна брода, 4 крстарице, 11 разарача, 6 подморница и доста транспортних бродова. САД су изгубиле 2 носача авиона, 8 крстарица, 14 разарача и већи број транспортних бродова. Током борби на копну јапански губици су били 25 000 погинулих и умрлих (од епидемија), а САД су имале 2 000 погинулих и 4500 рањених.

Јапанци су се 22. јула 1943. искрцали у Буни на ји. дијелу Нове Гвинеје и кренули према Порт Морезбију копном. Борбе између аустралијских бранилаца и Јапанаца су трајале до краја септембра, кад су САД већ прешле у напредовање другдје у јз. Пацифику. 5. септембра су Јапанци извршили искрцавање и у ји. дијелу Н. Гвинеје у заливу Милн (Milne Bay), гдје су Аустралијанци стигли нешто прије. Крајем септембра су се Јапанци евакуисали одавде, а заустављене су и трупе које су ишле према Порт Морезбију копном. 24. септембра су почели одступање ка Буни.

У то доба на Н. Гвинеји су биле 1 аустралијска дивизија, дијелови 1 аустрал. и једне амер. дивизије, и 5 сквадрона авијације. Послије почетка јапанског одступања, Аустралијанци су прешли у гоњење из Порт Морезбија и залива Милн. У тешким условима и кроз џунглу, Аустралијанци су 22. јануара 1943. заузели Буну. 23. октобра су Аустралијанци запосјели и острво Гудинаф у групи острва Д Антркасто близу ји. обале Н. Гвинеје.

Ради координације операција и заустављања савезничког напредовања, Јапанци су 16. новембра формирали штаб 8. групе армија у чији састав је ушла 17. армија (Соломонова острва) и новоформирана 18. армија (намјењена за одбрану Н. Гвинеје). Прву је требала подржавати 11. вазд. флота а другу 6. вазд. дивизија. На линији Лае-Рабаул је требало зауставити савезнике.

Јапанци су по паду Буне појачали своје положаје код Саламауе и Лае на Н. Гвинеји гдје су се још од марта 1942. водиле борбе са раније потиснутим Аустралијанцима. Позади своје линије одбране Јапанци су запосјели још и Вевак и Холандију (Џајапура) и почели брзу изградњу аеродрома. Борбе су се појачале у јануару 1943. и обје стране су довлачиле појачања. Савезници су намјеравали да у другој половини 1943. заузму Лае и Саламау и начну јап. одбрану. Током пребацивања јап. појачања дошло је у марту 1943. до битке у Бизмарковом мору у којој су Јапанци изгубили 4 разарача, 8 транспортних бродова и 30 авиона, махом од савезничке авијације и торпедних чамаца.

На Алеутским острвима је дошло до борби у којима су након битке код Командорских острва 26. марта 1943, снаге САД заузеле острва Ету и Киска у периоду мај-јул.

Док је ситуација Јапана у јз. и сјеверном Пацифику (углавном према снагама САД) бивала све лошија, у ји. Азији и Индијском оцеану (британски сектор) ствари су стајале другачије. Током 1942. јапанске и њемачке подморнице су представљале велику опасност за савезничке конвоје у Индијском оцеану. Мадагаскар је био под Виши Француском, па је постојала могућност да ће га Нијемци искористити за подморничку базу. Зато су се Британци 5. маја 1942. искрцали на Мадагаскар, и запосјели га до 6. новембра и предале на управу слободним Французима. Интервенција је била нужна, јер су савезнички губици бродова у Индијском оцеану 1942. износили 205 бродова са 724 485 БРТ. Крајем 1942. Јапанци су одустали од планиране офанзиве у Индију, што је добрим дијелом било узроковано неуспјесима у јз. Пацифику. Британци су истовремено ојачавали своју Источну армију (4. и 15. корпус) на граници са Бурмом. САД су у другој половини 1942. у Индији држале 10. вазд. армију која је између осталог штитила транспорте за Кину. У Индији је био и Кинески корпус. Да би отворили Бурмански пут од изузетног значаја за Кину, Британци су одлучили да подузму офанзиву у Бурми. Напад је почео 21. септембра, уз упорну јапанску одбрану (15. армија). Почела су и јача дејства бурманских герилаца у јапанској позадини. Након вишемјесечних борби које су се протегле до маја 1943, Британци су врло слабо напредовали.

Једина веза Кине са западним савезницима је тада био ваздушни мост преко Хималаја, који није био довољан за потребе кинеске војске. Јапан је у окупираној Кини држао око 1 милион војника. Позадину јапанске армију су озбиљно угрожавали кинески комунистички герилци, па су Јапанци знатне снаге одвајали на борбу против њих. Од избијања рата са западним савезницима Јапанци су у Кини изводили само ограничене офанзиве. Почетком 1943. Јапанци су опет покушали да приволе кинеску Куоминтанг (КМТ) владу на мир. Почели су офанзиву са обје стране Јангцекјанга према Чунг-Чингу, привременом сједишту КМТ владе. Након тешких борби, Кинези су се нашли на ивици пропасти, и савезници су појачали КМТ авијацију са 500 авиона и појачали вазд. снабдјевање на 400 тона мјесечно. У Кини је образована и савезничка 14. вазд. армија. Јапанци су крајем маја обуставили своју офанзиву, а кинески комунисти су понудили КМТ влади заједничку акцију против Јапанаца, што је влада одбила. Уз све то главнина снага КМТ је у прољеће прикупљена у тзв. тећу антикомунистичку кампању против територија које је држала КП Кине. И Јапанци су од средине 1943. ангажирали већи дио својих снага против герилаца КП Кине. Ипак, исцрпљени у борбама, и изложени нападима на позадину, Јапанци су се средином 1943. повукли на полазне положаје и у безбједније области на истоку, па је дошло до затишја на фронту у Кини.

Почетак савезничке офанзиве против Јапана, друга половина 1943.

Савезнички напори на заустављању Јапанаца у периоду 1942/1943. су постепено прерастали у противударе. У мају 1943. на британско-америчкој конференцији у Вашингтону је дата слобода савезничким командантима на Пацифику да одлуче када ће и са којим снагама прећи у офанзиву.

Јапански генералштаб није извукао поуке из својих ранијих неуспјеха, и остао је при одлуци да се брани све што је освојено, без обзира на издужене линије снабдјевања. Та је упорност успорила напредовање савезника, али је и узроковала велике губитке војске и морнарице.

Током трајања борби за Гвадалканал, Јапанци су на Соломоновим острвима изградили поморске и вазд. базе са намјером да их одлучно бране. Гарнизон у Рабаулу је појачан на око 100 000 људи, а шире подручје око њега је претворено у тврђаву. Због тога су САД ипак одустале од плана да директно нападну Рабаул, већ су планирале да освоје остала острва у околини. На Новој Гвинеји је требало наставити офанзиву, а на Пацифику је требало узети Гилбертова острва. На овај начин САД су угрозиле југоисточни дио окупираног подручја.

Освајање централних Соломонових острва Американци су почели искрцавањем на групу острва Нова Џорџија 30. јуна 1943. Истог дана су заузели острва Киривина и Вудларк и искрцали се у залив Насау на истоку Н. Гвинеје. Борбе на Н. Џорџији су потрајале до краја августа. Дошло је и до поморских бојева у заливу Кула, заливу Вела и код острва Коломбангаре у којима су Американци спријечили Јапанце да довуку знатнија појачања. Американци су затим заобишли Коломбангару и искрцали се 15. августа на Велу Лавелу, неочекивано за Јапанце. Та тактика прескакања јапанских упоришта је постала опћа особина америчких операција у даљем току рата на Пацифику и знатно је доприњела побједи САД. Борбе за Велу Лавелу су трајале до почетка октобра, а завршене су поморском битком близу сјевера острва, гдје су амерички разарачи неуспјешно покушавали да спријече евакуацију Јапанаца. У међувремену су САД заузеле и остала блиска острва, укључујући Санта Исабелу и Коломбангару одакле су се Јапанци повукли без борбе.

Истовремено са овим десантним операцијама напредовали су савезници и дуж обала Нове Гвинеје. Након заузећа острва Киривина и Вудларк и искрцавања у заливу Насау у јуну, почео је напад на Саламау. Почетком септембра је почео и напад на Лае. Средином септембра Јапанци су се повукли са обје локације на полуострво Хуон насупрот Нове Британије. Међутим до краја октобра су снаге САД и Аустралије заузеле читаву јужну и источну обалу Хуона.

Након тога су почеле савезничке припреме за заузеће остатка Соломонових острва. Почело је интензивно бомбардовање јапанских поморских и вазд. снага да би се исте неутралисале. Крајем октобра су Американци заузели острва Моно и Шоазел, а 1. новембра су се искрцали на Бугенвил. Јапански поморски одред (4 крстарице, 6 разарача) који је требао да нападне амерички мостобран је нападнут ноћу 1/2. новембра и поражен у заливу царице Аугусте. Крајем 1943. Американци су изградили аеродром на Бугенвилу за дејства против Рабаула.

Да би се пробили у Бизмарково море и олакшали нападе на Н. Гвинеји, Американци су се у децембру искрцали на југозападни и западни дио Нове Британије и до средине јануара 1944, након тешких борби, су ослободили од Јапанаца тај дио острва. Тиме је Рабаул изолован са копна.

Током успјешне офанзиве у југозападном Пацифику Американци су завршавали припреме за офанзиву у централном Пацифику са Хаваја и острва Елис. Требало је прво заузети Гилбертова острва. Америчка 5. флота са 11 носача авиона, 6 бојних бродова, 3 тешке крстарице, 3 пав крстарице и 21 разарачем, уз десантни одред и подршку 7. вазд. армије је 21. новембра 1943. искрцала 35 000 војника 5. корпуса морнаричке пјешадије на острва Тарава, Мекин и Абемама. Тешке борбе су трајале неколико дана, али су Американци сломили јапански отпор уз знатне властите губитке.

Ситуација на азијском континенту се мијењала спорије. Под притиском догађаја на Пацифику, Јапанци су покушавали да поправе свој политички положај на азијском континенту, што би им омогућило пуно ангажирање на Пацифику. У склопу тих маневара Тајланду су предате неке територије Малаје 5. јула 1943, крајем јула је предложен сепаратни мир КМТ Кинезима, 1. августа је проглашена тобожња независност Бурме а 14. септембра Филипина. Са квислиншким владама Бурме и Филипина је склопљен и савез. Стратешка дефанзива Јапана још није значила потпуну офанзиву савезника. У Индијском оцеану њемачке и јапанске подморнице су у другој половини 1943. потопиле 56 бродова са 337 169 БРТ. У септембру је брит. источна флота из источне Африке поново прешла на Цејлон (у Коломбо), али није имала снаге за јаче офанзивне акције пошто је дио бродова још био ангажиран у Средоземљу.

Англоамеричка конференција је у мају донијела одлуку да се почне офанзива за ослобођење Бурме. У другој половини 1943. брит. 14. армија је заједно са кинеским КМТ снагама водила повремене борбе против јапанске 15. армије у граничном појасу Бурма-Индија. Јапанци су одбили нападе али је ситуација у њиховој позадини бивала све тежа, због дејства око 200 000 герилаца у Бурми. Окрутним репресалијама и подржавањем бурманских квислинга Јапанци су настојали да олакшају своје стање. Крајем јула је потпуно ослабио јапански притисак у Кини, пошто су Јапанци имали угрожену позадину и истрошене снаге. КМТ јединице су исто биле на крају снага. Кинески комунистички герилци су током 1943. знатно проширили ослобођену територију, што је присилило Јапанце да око 2/3 ефектива користе у борбама против њих. Иако слабо наоружане комунистичка 4. и 8. армија су вршиле успјешне борбе против Јапанаца и издржавале су блокаду три провинције у којима су биле лоциране. Јапанци су тек у октобру прешли у офанзиву у провинцијама Џе-Џјанг и Ху-Пеј и у новембру у провинцији Ху-Нан. Обје су офанзиве завршене неуспјехом.

Због погоршане ситуације Јапана, Врховна команда је у септембру наредила почетак изградње унутрашњег одбрамбеног појаса (Курили - Бонинска острва - Нова Гвинеја - Холандска Источна Индија). Снаге ван те линије су требале да врше задржавајућу одбрану, да створе вријеме потребно за организацију те одбрамбене линије. У Јапану је објављена тотална радна мобилизација за рад у фабрикама (укључујући жене). У Токију је 6. новембра 1943. одржана конференција представника „Велике Азије“ на којој су судјеловали представници Јапана и сателитских влада Кине, Манџукуа, Филипина, Бурме, и Тајланда.

Савезничка офанзива на Пацифику и у Азији, почетак 1944.

Надирање савезника на Пацифику је замишљено у два правца - централни (тј. западни Пацифик) је ишао преко Маршалових и Маријанских острва и Филипина (адмирал Честер Нимиц), и сјеверозападни који је ишао преко Нове Гвинеје, па Филипина (генерал Даглас Мекартур). Намјера да се авијацијом што раније нападне Јапан утицала је на одлуку да се што прије дође до Маријанских острва, са којих би бомбардери Б-29 могли напасти Јапан.

Јапанска команда је одлучила да одсудно брани одбрамбену линију (Тимор - западна Нова Гвинеја - Трук - Маријанска острва - Курилска острва) у централном Пацифику. Маршалска острва нису припадала линији, али су Јапанци одлучили да упорно бране и њих. Задатак заузећа Маршалових острва је добила 5. пацифичка флота САД, која је почетком 1944. имала 12 носача авиона са придодатим бојним бродовима, крстарицама и разарачима, и 58. оперативну ескадру. Јапанци су на острвима имали око 14 000 војника, 120 авиона и слабе поморске снаге. Напад САД је почео 31. јануара и ангажирано је 54 000 људи, преко 1000 авиона и 300 ратних бродова. До средине фебруара су заузета сва важнија острва уз мале губитке. Јапанска база на острву Трук је неутралисана вазд. нападима 17. и 18. фебруара, па су је Американци заобишли у продору на запад према Маријанским острвима.

Американци су стално преносили тежишта удара: час би нападале снаге Ч. Нимица, час Д. Макартура. Тако је одмах по заузећу Маршалових острва већ 29. фебруара дошло до искрцавања на Адмиралитетска острва и тиме продрле кроз Бизмарков архипелаг. Искрцавањем на Грин Ајлендс је потом изолиран Рабаул са запада и истока и отворен пут даљем продирању на запад дуж обала Н. Гвинеје. Америчке снаге у јз. Пацифику уз подршку јединица 7. флоте и повремено подржане носачима 5. флоте су извршиле низ узастопних десанта на сјев. обали Нове Гвинеје и тиме су до краја јула 1944. овладале читавом сјеверном обалом тог острва.

Усклађивање планова савезника

Успјеси савезника крајем 1942. су током 1943. године довели до низа састанака савезничких представника на којима су усклађени циљеви и задаци за наредну етапу рата. Разматрано је и уређење свијета по окончању рата.

Англо-америчке конференције у Казабланки и Вашингтону

Током припрема за искрцавање у сјев. Африку у Казабланки је од 14. до 24. јануара 1943 дошло до састанка Ф. Рузвелта и В. Черчила и њихових начелника генералштабова. Израђени су планови за обезбјеђење превоза америчких трупа и опреме у В. Британију, снабдјевање СССР, искрцавање на Сицилију након побједе у Африци, стратешко бомбардовање Њемачке. Одлучено је и да се настави са офанзивним операцијама против Јапана, али да то не треба отежати припреме за инвазију западне Европе у 1943. Требало је и ојачати снабдјевање Кине ваздухом преко Хималаја. На крају конференције дата је изјава да се рат може окончати само безусловном капитулацијом Њемачке, Италије и Јапана.

Донесена одлука да се Европа прво нападне са југа а касније са запада, навели су Британце да зачну питања политичке организације свијета након рата. У том циљу је Ентони Идн, министар вањских послова В. Британије посјетио Вашингтон у марту. Разговори су поменули западне границе СССР након рата, земље источне и централне Европе и Њемачку. Идн је покренуо и азијска питања: Манџурија, Тајван, Кореја итд.

12. маја 1943. је почела Трајдент конференција у Вашингтону. На њој је одлучено да се након заузимања Сицилије изврши инвазија Италије, али да то не утиче на ослабљивање снага предвиђених за искрцавање у западну Европу. Датум искрцавања на западу је помјерен на 1. мај 1944, а требало је да томе претходи вишемјесечна вазд. офанзива. Офанзива на Пацифику је требало да се продужи и убрза, прво заузећем Гилбертових острва. То је требало да послужи као база за продирање на Маршалска и Каролинска острва. Уз то је требало заузети остатак Алеута и остали дио Соломонових острва, почети офанзиву у Бурми и боље снабдјевати Кину. Извјештај са конференције је послат у СССР, који се припремао на битку код Курска. Совјетима је постало јасно да ће морати да сносе главни терет рата против Њемачке још годину дана, када је јављено да западни савезници не планирају искрцавање у Француску до маја 1944.

Конференција у Квебеку

Од 14. до 23. августа 1943 је одржана англо-америчка конференција у Квебеку, Канада. Потврђено је вријеме искрцавања у западну Европу за мај 1944, уз резерву Черчила да се датум још помјери ако Нијемци у Француској буду тада исувише јаки. Одлучено је да се продужи са искрцавањем у јужну Италију, све до заузимања Сардиније, Корзике, Рима и капитулације Италије. Да би се подржало искрцавање у сјев. Француској (Оверлорд) доћи ће и до потоњег искрцавања у јужној Француској (Анвил). Требало је наставити вазд. офанзиву из база у Британији и Италији ради припреме инвазије на западу. Помоћ герилцима на Балкану је требало пружити бомбардовањем, употребом командоса, материјалним средствима и наоружањем. Операције против Јапана је требало убрзати продором у централне области Пацифика, чиме би се пресјекле јапанске комуникације ка југу. Тиме би се добиле и повољне базе за бомбардовање Јапана и исцрпиле његове снаге. Планирало се са принуђењем Јапана на капитулацију најкасније годину дана након Њемачке. Офанзива у Бурми планирана за фебруар 1944. је требало да отвори Бурмански пут, а снабдјевање Кине ће бити ојачано и ваздушним путем. У Кини је планирана и изградња аеродрома за Боинг Б-29 Супертврђаве, које су се уводиле у наоружање САД.

Конференције у Москви, Каиру и Техерану

Од 19. до 30. октобра 1943. у Москви је одржан совјетско-британско-амерички састанак на нивоу министара вањских послова. Слом Иалије, напредовање Црвене армије након битке код Курска и напредовање савезника на Пацифику је захтјевао преиспитивање бројних проблема међусавезничких односа. На крају су донешене 4 декларације: о општој безбједности након рата, о Италији, о Аустрији и звјерствима нациста у Европи, и о кажњавању ратних злочинаца. Разматрана су и војна питања: како да се убрза завршетак рата у Европи, изнесен је приједлог Турској да се придружи савезницима, помињани су датуми отварања другог фронта у западној Европи, СССР се обавезао да зарати против Јапана када Њемачка буде поражена, договорено је и да се понуде за сепаратни мир објаве свим савезницима.

На путу за Техеран гдје су се требали састати са Стаљином, Черчил и Рузвелт су се од 22. до 26. новембра у Каиру састали са Чанг Кај-Шеком. Разматрана је деблокада Кине ослобођењем Бурме. Одлучено је да ће се Јапану одузети сва острва у Пацифику која је приграбио од 1914, и да ће Кини бити враћене све окупиране територије. Кореја је требала да постане независна. У Техерану је дошло до састанка Стаљина, Рузвелта и Черчила од 28. новембра до 1. децембра 1943. Сва важна војна и политичка питања су расправљана, нарочито она везана за Европу. Усаглашени су планови о границама и послијератном уређењу Европе, одлуке о искрцавању у западну Европу, и даљем вођењу рата против Њемачке. Декларацијом о сарадњи трију сила током рата и у послијератном периоду, изражена је заједничка ријешеност да се униште њемачке оружане снаге заједничким ударима из свих праваца. Током расправе о војним питањима је усаглашено: да се НОВЈ помогне снабдјевањем и акцијама командоса, да је пожељан улазак Турске у рат прије краја године, СССР је изјавио да ће напасти Бугарску ако ова објави рат Турској а Турска зарати са Њемачком, искрцавање у Француску је требало извршити у мају 1944 истовремено са совјетском офанзивом на истоку, преставници штабова савезника ће блиско сарађивати у идућим операцијама.

Враћајући се из Техерана Рузвелт и Черчил су се задржали у Каиру (4. до 6. децембра) гдје је допутовао предсједник Турске Исмет Инени на њихов позив. Турска ипак није пристала да уђе у рат против Њемачке. Англоамерички начелници генералштабова су у међувремену разрађивали планове за даље вазд. ударе против Њемачке, који би утрли пут планираној инвазији у 1944. Направљен је и план за наставак операција на Пацифику и у Азији против Јапана.

Почетак осипања Осовине

Велики порази на фронтовима су се одразили на односе унутар осовинског блока. Италија је капитулирала септембра 1943, а Франкова Шпанија која је дотада прокламирала „благонаклону незараћеност“, је 3. фебруара 1944. прогласила строгу неутралност. Од фебруара 1944. и Финска је почела да тајно испитује совјетске услове за мир. Хортијева Мађарска покушава да са западним савезницима склопи сепаратни мир, а Румунија тражи од Њемачке да почне преговоре са западним савезницима. Њемачка је била ријешена на борбу до краја, па врши окупацију савезника (Италија, Мађарска) или на друге начине покушава да уводи тоталну контролу над њима.

Период крај 1942. - средина 1944. је означио дефинитивни прелазак иницијативе на страну савезника. Створени су сви услови да се пређе у општи напад за коначни слом сила Осовине.

Литература

  • Војна енциклопедија, Београд 1975. Књига девета.
Штампање