Други свјетски рат 1940.

Због обимности теме чланка и спорог учитавања, саме ратне акције подијељене су у посебне чланке који отприлике одговарају годинама:

Прва фаза 10. мај - 4. јун 1940.

Нијемци су искористили поуке из дотадашњег ратовања у Пољској. Ту се нарочито ефикасно показало концентрисање оклопних јединица на правцима главног удара, и блиско садејство КоВ (копнене војске) и РВ (ратног ваздухопловства). Због тога је и планирани продор код Седана требало извести масовним нападом оклопних јединица. Чекало се само на повољне временске прилике да би почео напад по плану Фал Гелб. Чим је у мају дата прогноза доброг времена, Хитлер је одредио почетак напада за 10. мај 1940.

Главнина њемачких дивизија (137, од којих 117 пд, 10 оклд, 7 мотд, 1 коњичка, 1 падобранска, 1 ваздушнодесантна) је прикупљена уз француску, луксембуршку, белгијску и холандску границу. У Пољској је остало само 13 дивизија. Пред напад су њемачке снаге коначно подјељене у 3 групе армија. Група армија Б (генерал Ф. Бок, 6. и 18. армија, укупно 22 пд, 3 оклд, 2 и 1/3 мотд, 1 коњичка дивизија, 1 ваздушнодесантна дивизија и 1 падобранска дивизија) распоређена је према Холандији јужно од Доње Рајне. Група армија А (генерал Г. Рундштет, 4, 12, 16. армија, укупно 34 пд, 7 оклд, 3 и 1/3 мотд, 1 брдска и 3 дивизије у резерви) распоређена је према Белгији и Луксембургу. Група армија Ц (генерал В. Леб, 1. и 7. армија, укупно 17 пд) је распоређена дуж француско-њемачке границе. У стратешкој резерви Врховне команде КоВ биле су 42 и 1/3 дивизије, од чега 1 и 1/3 моторизована. За садејство КоВ су одређене 2. и 3. ваздухопловна армија, са 2768 авиона (1120 бомбардера, 342 обрушавајућа бомбардера, 1016 ловаца, 42 јуришна авиона и 248 разарача). 2. вазд. флота (генерал В. Кеселринг) је потчињена команданту групе армија Б, а 3. вазд. армија (генерал Х. Шперле) команданту групе армија А.

На граници према Италији је била француска Алпска армија (генерал Р. Олри) са 4 пд, 40 батаљона алпских ловаца, укупно 185 000 војника. Сјевероисточни фронт (генерал Ж. Жорж) је укључивао скоро читаву преосталу француску границу према истоку. У саставу тог фронта су биле: 3. група армија (генерал А. Бесон) са 45. тврђавским корпусом (2 дивизије) према Швајцарској и 8. армија (5 пд и 1 кбр) према дијелу Швајцарске и Њемачке, 2. група армија (генерал Г. Претла, 3. 4. и 5. армија), са 18 пд, 1 тврђавском дивизијом, 1 кд, 1 кбр, посада Мажино линије (8 тврђавских дивизија) и резерва од 7 дивизија је запосјела сав преостали дио границе према Њемачкој и Луксембургу. Француска 1. група армија (генерал Г. Бијот, 1, 2, 7, и 9. армија) и Британске експедиционе снаге (укупно 27 пд, 4 кд, 6 мотд, 3 лаке механизоване д, 3 тврђавске д, 1/2 оклд и 2 кбр) посјеле су француску границу од Луксембурга до мора. У стратешкој резерви разбацаној широм фронта су се налазиле 24 пд, 3 оклд, 1 мотд. У саставу француских снага је било 7 сјеверноафричких пд, 6 колонијалних пд, 1 мароканска пд, 1 пољска пд и 3 кбр спахија. Французи су имали 1501 авион, од којих 1303 модерних, у метрополи. Британске снаге у Француској су имале 416 авиона. Укупне француске снаге су биле око 115 дивизија, највише на Сјевероисточном фронту. Британци су имали у Француској 13 пд и 1 оклбр.

Снаге савезника су распоређене кордонски, највише ослонцем на Мажино линију а мање у Белгији. Биле су недовољне стратешке резерве, а оклопне и механизоване јединице нису биле груписане у веће формације, па нису могле бити ефикасне против бројно надмоћног противника на правцима удара. Савезници нису усвојили искуства из ратовања у Пољској.

Белгија је имала 22 дивизије. 10 је било дуж Албертовог канала, 2 код Лијежа, 2 код Намира и ријеке Мезе, а остале у унутражњости земље. Двије дивизије су биле у стратешкој резерви. РВ је имало 310 авиона и 100 у резерви. Холандија је распоредила самосталне батаљоне дуж границе све до ријеке Мезе, а иза ње 2 бригаде. На утврђеној линији Гребе биле су 4 дивизије, а на утврђеној линији Пеел 6 батаљона. У простору између Амстердама и Ротердама биле су 2 дивизије, а јужно од ријеке Вал још 2 дивизије. Холандија је имала само 124 авиона и 44 хидроавиона. Луксембург није ни имао војску, већ само жандармерију.

У рано јутро 10. маја 1940. њемачка авијација напала је око 100 аеродрома у Холандији, Белгији и сјевероисточној Француској. У тим нападима уништена је већина белгијске авијације. Њемачко РВ је освојило превласт у ваздуху и тиме знатно умањило ефикасност противника. Да би спрјечили Холанђане и Белгијанце да поруше важније мостове на ријекама и каналима, авионима су транспортоване 7. падобранска и 22. ваздушнодесантна дивизија. Мањи дио тих јединица је употребљен и за напад на фор Ебен-Емал и први пут у рату пребачен једрилицама. Све ове јединице су се на рејон циља спустиле након интензивног ваздушног бомбардовања. Десанти на фор Ебен-Емал и мостове на Албертовом каналу су потпуно успјели, али десанти на аеродроме само дјеломично. У исто вријеме су њемачке копнене снаге прешле границу Белгије, Холандије и Луксембурга, оправдавајући се тиме да савезници намјеравају да од туда нападну Рурску област. Холандија и Белгија су одбиле њемачке захтјеве да их без отпора пусте на своје територије, и позвале су Француску и В. Британију у помоћ. Ове земље су истог дана почеле да извршавају планирану операцију Дајл, по коме је требало да изврше посједање фронта на ријеци Дајл у Белгији.

Након почетног удара по аеродромима, тежиште дејства њемачког РВ се пренијело на подршку јединица КоВ, нарочито на правцима главних удара. Групе армија А и Б почеле су 10. маја у 5ч 35м напад на фронту ширине око 300 км, а група армија Ц везивала је француске снаге уз Зигфридову линију. Тек што су Нијемци прешли на свој дужини границу Луксембурга, Холандије и Белгије са истока, француско-британске снаге су ушле у Белгију са запада, по ранијем плану. Уз помоћ пете колоне (њемачка мањина у Холандији) њемачке снаге су првог дана рата достигле линију Пеел и заузеле Мастрихт. На центру њемачког распореда из групе армија А, 4. и 12. армија (укупно 7 оклд) уз подршку 3. вазд. армије су врло брзо прошле кроз Луксембург и преко Ардена одмах наставиле продор на запад. На лијевом крилу 16. армија је брзо избијала на Мажино линију ка Луксембургу. Дијелови 2. и 9. француске армије који су ушли у Белгију су убрзано ишли у сусрет Нијемцима.

11. маја је њемачка група армија Б (18. армија) пробила линију Пеел у Холандији и избила на Зојд-Вилемсварт. Њена 6. армија је потискивала белгијске снаге са обје стране Албертовог канала. Истог дана је група армија А са 4. армијом избила на ријеку Урту, а њена 12. армија се приближила француско-белгијској граници и успоставила додир са неким дијеловима француске 2. армије. Њена лијевокрилна 16. армија се приближила преко Луксембурга најзападнијем дијелу Мажино линије. У исто вријеме је лијево од француске 2 армије, која је посјела лијеву обалу ријеке Шјера и Мезе до Динана дошла француска 9. армија и запосјела остали дио Мезе до Намира. Одатле на сјевер била је француска 1. армија до Вавра (југоисточно од Брисела). Брисел су браниле британске снаге дуж ријеке Дајле. Белгијска војска је држала троугао Намир-Лијеж-Албертов канал до Антверпена.

12. маја лијевокрилна француска 7. армија је прешла белгијско-холандску границу и приближавала се Бреди. Белгијанци су се повлачили под притиском њемачке 6. армије. Тврђава Лијеж је била опкољена. На сјеверу у Холандији њемачка 18. армија је дубоким продором избила пред Дордрехт југоисточно од Ротердама и ту се спојила са падобранцима спуштеним 10. маја. У јужнијем подручју њемачка група Клајст (18. армија) се пробила кроз Ардене, сломивши отпор коњичких дивизија и бригада француске 2. и 9. армије. Већ увече је неким дијеловима избила пред Седан.

Већ у прва 3 дана борби су Нијемци постигли одлучујуће резултате. Онемогућили су у великој мјери уништење мостова и прелаза преко ријека и канала, спријечили плављење земљишта ради запречавања, блокирали су или заузели тврђаве, пробили планиране утврђене линије, добро искористили пету колону и изненадили противнике правцима и брзином продора. Масовна употеба оклопних и механизованих јединица у садејству са РВ омогућила је извођење продора на свим планираним мјестима. Француска и британска авијација су претрпјеле велике губитке од напада на аеродроме, у борбама у ваздуху, и од јаке противавионске одбране (ПАО). Француска врховна команда је тада погрешно претпоставила да се њемачки напад код Седана зауставља. И даље се вјеровало да је главни њемачки напад усмјерен ка Бриселу, због чега су раније ту послате јаке снаге: 16 дивизија. Избијање њемачке 12. армије на Мезу је изненадило Гамлена јер је био у увјерењу да Нијемци не могу да пређу ријеку Мезу са јачим снагама, пошто су је браниле француска 2. и 9. армија.

Нијемци тада постижу велико тактичко и стратешко изненађење. Ноћу 12. на 13. маја 1940. су из покрета форсирали Мезу на неколико мјеста, од Уа до Седана. На сваком преласку су примјењивали другачију тактику и средства: од чамаца до понтонских мостова. Гдје није било артиљерије, подршку су ватром пружали тенкови или авијација. Тако је први пута извршена авијацијска припрема умјесто артиљеријске, у нападима је учествовало 700 авиона. Савезници су били у све тежој ситуацији. 13. маја је пробијена одбрана тзв. холандске тврђаве и Нијемци су продрли према Ротердаму. Холандска влада и двор су отишли у В. Британију. Белгијска војска је била у брзом повлачењу. Тога дана је уништено неколико холандских, белгијских и француских дивизија. Уз холандску и белгијску војску, француске и британске снаге у Белгији су биле угрожене. Положај Француза је још погоршан тиме што су на мјесту најјачег њемачког удара на споју своје 2. и 9. армије, имали своје најслабије дивизије.

У ноћи 13. на 14. маја 1940. Нијемци су на Мези подигли мостове велике пропусне моћи. Преко њих су одмах пребачене оклопне дивизије, и одмах 14. маја су наставиле продор. На сјеверу је холандска војска била пред сломом. Пробијена је линија Гребе, бомбардиран Ротердам, а његова одбрана принуђена на капитулацију. 15. маја је капитулирала читава преостала холандска војска. Мањи број ратних бродова и већи дио холандске трговачке морнарице је прешао у В. Британију.

Британци су у одбрани Брисела издржали први удар њемачке 6. армије и успјешно извршили контранапад, али су због повлачења Белгијанаца на сјеверу били принуђени на одступање. Белгијанци су се повукли након капитулације Холанђана да би заштитили свој лијеви бок и Антверпен и Брисел. Британци су напали Рур са 96 бомбардера ноћу 15. на 16. мај 1940, али је ово остало без већих посљедица.

Иако је положај савезника на сјеверу фронта био лош, Нијемци су тражили рјешење у одлучном удару кроз Ардене и преко Мезе. Поред два оклопна корпуса 12. армије, у пробој је одређен и оклопни корпус 6. армије. Већ 15. маја је потпуно разбијена француска 9. армија и све њене резерве. Јужно од ње код Седана, потпуно је уништено лијево крило француске 2. армије, нападима 3 оклопне дивизије. Читав француски фронт од Динана до Седана, у дужини од 100 километара, је био пробијен. Три њемачка оклопна корпуса (15, 19, 41.) прошла су кроз овај отвор и наставила продор према западу.

Француска команда није правилно реагирала иако су брзина и правац пробоја већ јасно указивали на њемачке намјере. У збрци су Французи почели да убацују дивизију по дивизију у настојању да зауставе Нијемце. Покрети су били одвише спори наспрам брзини непријатеља, а инфериорност тактике и опреме је пријетила катастрофом. Нијемци су добро процјенили противника. Да би додатно успорили напредовање савезника на правцу главног удара, њемачка авијација је између осталога нападала цивиле који су се повлачили путевима. Тиме су повећавали панику и чинили су сваки покрет савезника јако тешким. Путеви су били закрчени уништеним возилима, и мртвим и рањеним људима.

Већ од 15. маја њемачка војска је незадрживо напредовала у правцу ријеке Соме. Да би одржали ударну снагу на тежишту удара, Нијемци су из 6. и 18. армије извукли 3 оклд и 1 мотд и од њих формирали оклопну групу Хот (15. и 16. окл корпус). Ова група је стављена на десно крило 12. армије. Французи су у почесним нападима истрошили сву своју резерву, управо сада кад им је била најпотребнија. Иако је намјера Нијемаца већ била јасна, Французи су и 17. маја вјеровали да ће Нијемци промијенити правац и кренути на Париз. У том смислу су донијели одлуке које су још погоршале ситуацију. Из југозападне Холандије је повучена главнина 7. армије и пребачена на простор између Ене и Оазе до 18. маја. Без резерви, почели су да извлаче јединице са неактивних дијелова фронта да би заштитили Париз. То је одговарало Нијемцима, јер су те француске снаге остале пасивне, не угрожавајући са југа озбиљније њихов продор ка мору.

Нијемци су посветили посебну пажњу заштити бока свог оклопног клина и његове позадине, бојећи се савезничког противудара у бок, који је постајао све дужи. Иза истурених оклопних дивизија су наступале моторизиране. 2. и 9. армија су ужурбано прелазиле Ардене, прелазећи и 50 км у једном дану. Са њима су ишле и дивизије 16. армије. Већ 20. маја челне њемачке дивизије су заузеле Амијен и Абевил на Соми, правећи два мостобрана.

Због неуспјеха је смјењен 19. маја заповједник француске војске М. Гамлен, а на његово мјесто долази генерал М. Веган. Он покушава 21. маја, али прекасно, да одсјече њемачки клин здруженим нападом снага у окружењу са сјевера и 7. армијом са југа, уз максимално напрезање авијације. Али ту је већ стајала њемачка 4. армија. Најјаче њемачке снаге су биле концентриране на мјесту савезничког удара: 10 оклд, 4 мотд и преко 30 пд. 300px|мини|десно|Операције 21. маја до 6. јуна 1940.

Док су 4. армија и оклопна група Хот одбијале француске и британске нападе, оклопна група Клајст је од Соме скренула на сјевер и 25. маја заузела Булоњ-сир-Мер, а 26. маја Кале. Нијемци су сад били 20 км од Денкерка. Уз то је 23. маја њемачка 6. армија пробила белгијски фронт, и пропали су поновни покушајуи савезника за пробијање из окружења. Код савезника се створила атмосфера пораза и безнадежности. 26. маја је савезничка команда донијела одлуку за евакуацију опкољених снага (операција Динамо), и сада је постало најважније да се сачува Денкерк, као лука за евакуацију. Истог дана је Хитлер наредио да се оклопна група Клајст заустави, а задатак уништења опкољених препусти авијацији и пјешадији. Белгијска војска је капитулирала 28. маја, што је довело до још веће пометње у припреми евакуације савезника. Идућих дана француске и британске дивизије су водиле одбрамбене борбе на простору око Денкерка који се све више сужавао њемачким нападима. Британска авијација је успјела да постигне тренутну локалну превласт у ваздуху, извршивши за 9 дана 651 бомбардерско, 171 извиђачко и 2739 ловачких авиополетања. Успркос њемачким нападима, успјешно је извршена евакуација бродовима већине британских и француских снага из окружења, али без тешке технике и наоружања. Преостали Французи који су чинили заштитницу су се предали 4. јуна у 9. часова. Укупно је евакуирано 198315 Британаца и 139911 Француза, углавном у Британију. Савезници су претрпјели озбиљне губитке у бродовима и авијацији. Завршетком евакуације су завршене борбе сјеверно од Соме и Ене. Сада углавном француски фронт се протезао од Рајне, дуж Мажино линије, дуж Соме и Ене до Ламанша.

Прва фаза западних операција се завршила тешким поразом савезника. За 25 дана Нијемци су уништили или заробили 71 дивизију (10 холандских, 22 белгијске, 9 британских и 30 француских, око 1 200 000 војника) и уништили или заробили њихову читаву ратну опрему и технику.

Друга фаза 5. јун - 25. јун 1940

Пратећи развој догађаја и пораз савезника, Мусолини је 29. маја одлучио да Италију уведе у рат, иако је земља била материјално неспремна. Рачунало се са великим добицима уз мала улагања. Улазак у рат против Француске, која је била на ивици пропасти, је изгледало као добра замисао. Рат са В. Британијом би омогућио Италији превласт у Средоземљу ако би дошло до британског слома. Стога је Мусолини игнорирао захтјеве Черчила (16. маја) и Рузвелта (31. маја) да не улази у рат. За почетак напада је одређен 10. јун, у складу са њемачким планом о наставку операција. Италијани су на француској граници под командом Умберта Савоје прикупили знатне снаге: Западну групу армија (1. и 4. армија, 22 дивизије) и 3 алпска одреда. У резерви је била 7. армија (5 дивизија). За експлоатацију успјеха прве групе је прикупљена армија са 8 оклопних, моторизираних и брзих дивизија. Укупно су Италијани могли прикупити до 800 авиона на овом фронту. Са француске стране је сада стајала много мања Алпска армија са 5 дивизија и подршком од око 200 авиона.

Положај Француске је почетком јуна био врло тежак. Армија је изгубила велики дио живе силе и борбених средстава, а морал трупа и становништва је опао. Француска је сада имала само 73 дивизије (51 пд, 4 оклд, 1 мотд, 1 механизована д, 3 коњичке д и 13 тврђавских). Уз то је имала помоћ 2 британске пд, 1 оклд, 2 дивизије пољске војске и неке дијелове, свеукупно око 2 пута мање од Нијемаца. Уз то нова ситација је налагала одбрану не само на Мажино линији, него и на новим неутрвђеним локацијама. Њемачки фронт је сад био солидно ојачан, а француске армије су биле знатно ослабљене, распоређене по фронту од Мажино линије па ријекама Шјер, Ена, Елет и Сома до мора. У тој ситуацији Французи су промијенили распоред својих снага. Јединице на Мажино линији су помјерене, а двије армије су браниле одсјечак фронта од Мажино линије до мора. Трећа група армија (6, 7, 10. армија, укупно 32 дивизије, од којих 4 оклопне) је имала задаћу да брани Париз. 4. група армија (2. и 4. армија, укупно 19 дивизија, од којих 1 оклопна) је требала да обезбједи везу између утврђене зоне на истоку и 3. групе армија. За одбрану Мажино линије је одређено превише снага: 2. група армија (3, 5, 8. армија и 20 корпус, укупно 27 дивизија, од којих 13 тврђавских). Укупно се располагало са више од 1000 француских авиона и нешто британских. Очекивала се и подршка британске авијације из В. Британије.

Француска команда је опет погрешно процјенила смјер главног њемачког удара. Париз је штићен са најјачим снагама, а према најјачим њемачким снагама је стајала најслабија француска 4. армија. Уз Зигфридову линију су Нијемци задржали ранији распоред (група армија Ц, 1. и 7. армија, 24 пд). На остатку фронта су извршили велике промјене. Према француској 4. групи армија је постављена група армија А (2, 12, 16. армија, укупно 39 пд, 4 оклд, 2 мотд). Западно до мора је смјештена група армија Б (4, 6, 9. армија, укупно 36 пд, 6 оклд, 3 мотд, 1 коњичка д). 18. армија је распоређена уз канал Ламанш са задатком осматрања и обезбјеђења. Пред сам напад је придодата групи армија Б. 2. и 3. ваз. армија су пребазиране ради боље подршке групама армија А и Б. За операције је сада било спремно 103 пд, 10 оклд, 5 мотд и 1 кд. У резерви је било 19 дивизија.

Док је још трајала евакуација код Денкерка, њемачка команда је 31. маја дала наредбу за уништење француске армије (план Рот). Ту су дати задаци група армија. Основна идеја плана је била узастопно ангажирање група армија. Група армија Б је требала да прва пође у напад и избије на доњи ток Марне и Сене. У току те операције би се финално одлучило о употреби групе армија А. Када група армија Б оствари продор, на тежиште удара је требало убацити групу армија А са придодатим оклопним и моторизираним дивизијама групе Б. Тиме би се сломио отпор противника и продрло на југ. Потом би дошло до скретања ка швајцарској граници и све француске снаге у сјевероисточној Француској би биле опкољене.

Група армија Б је кренула у напад 5. јуна, са мостобрана на Соми. Нијемци до краја дана не успјевају да пробију фронт оклопним јединицама, и стога већ сутрадан уводе нову тактику. Изводе масовни напад пјешадијом уз подршку артиљерије и авијације, и долази до пробоја француског фронта између 7. и 10. армије. У отвор Нијемци одмах убацују 4 оклд, што изазива повлачење читаве 3. групе армија. Битка на Соми је завршена већ 9. јуна, када су француске армије одступиле преко Оазе и Сене. Нијемци 10. јуна из састава групе армија Б извлаче оклопну групу Клајст (4 оклд, 2 мотд) и пребацује је на десно крило групе армија А, на тежиште будућег напада. И даље у недоумици о намјерама Нијемаца, Французи формирају Париску армију од преосталих снага 6, 7, и 10. армије са задатком да на Сени и Оази бране Париз. Нијемци са друге стране нису ни намјеравали директан напад на град, већ напад на фронту 4. групе армија.

Са фронта на Ени ојачана група армија А прелази у напад 9. јуна уз јаку подршку авијације. Њене пд су истог дана успоставиле мостобране на јужној обали Ене на фронту 2. и 12. армије. Ту су брзо пребачене прве оклопне дивизије групе Гудеријан. Идуће ноћи и сутрадан оклд и пд су напале главне положаје француске армије. Када су пд привукле на себе ватру браниоца, оклд су прошле кроз слабо брањене међупросторе, наишле на други одбрамбени појас и пробиле га широким фронтом. Француски противудари су одбијени а њихове армије разбијене. Тако је сав француски фронт од Мезе до мора кренуо у одступање. Са оклопном групом Клајст Нијемци су прешли Марну 11. јуна.

Италија је објавила рат Француској и В. Британији 10. јуна 1940. Сутрадан су почели италијански напади, који нису утицали на општи ток рата против Француске, јер су били граничне природе.

Док је група армија Б напредовала у Француској ка Нормандији и Бретањи, група армија А је групу Клајст (4 оклд 2 мотд) усмјерила према југу. Групу Гудеријан истог састава је скренула на југоисток да би са групом армија Ц опколила све француске снаге од швајцарске до белгијске границе. Од 5. до 12. јуна 22 француске дивизије су разбијене или уништене, а преостале десетковане. Њемачка авијација је на путевима нападала и војску и цивиле. Француска команда у тим околностима наређује напуштање сјевероисточног дијела Француске и повлачење на линију Женева-Дижон-ријека Лоара-ријека Орн. Генерал Веган је истовремено предложио савјету министара да затраже примирје, да се избјегне потпуни распад и даље проливање крви. Пошто је схваћено да је одбрана Париза у садашњој ситуацији бескорисна, врховна команда је прогласила Париз отвореним градом 12. јуна. Нијемци су ушли у Париз 14. јуна. Повлачење Француза се претворило у расуло, и 5 милиона избјеглица је било на путевима, увећавајући збрку и општу деморализацију.

Њемачке трупе су сада брзо напредовале. Група армија Б је прешла ријеку Орн и у виду лепезе је напредовала западном Француском. Дивизије групе армија А на лијевом крилу су продирале уз Мезу, залазећи иза леђа француској 2. и остацима 4. групе армија. И група армија Ц је сада прешла у напад на Мажино линију: 1. армија ју је пробила 15. јуна а 7. армија 16. јуна. Двије деснокрилне оклд групе Гудеријан дошле су до ријеке Роне и нагло скренуле на сјевер 17. јуна, дуж швајцарске границе. Циљ је био да са 12. и 16. армијом са југа и запада затворе обруч око свих француских снага на сјевероистоку Француске.

Пошто је слом сада био неизбјежан, француска влада је понудила мир Њемачкој и Италији. 16. јуна је образована нова влада Ф. Петена која је сутрадан затражила преговоре о прекиду непријатељстава. 22. јуна је Француска потписала капитулацију Њемачкој у Компјењској шуми, а 24. јуна у Риму Италији. Војни сукоби су престали 25. јуна 1940.

Услови су били тешки: Нијемци окупирају 2/3 Француске, престају непријатељства у Француској и колонијама, француска ратна флота се распрема у лукама гдје се затекла, а луке Бизерта, Оран, Ајачо и Тулон се демилитаризују. Италијанска војска остаје на достигнутој линији уз границу, а Французи на граници са Италијом у Европи и Африци морају да успоставе демилитаризовану зону. У рату на западу Европе од 1939. до јуна 1940. савезници су претрпјели велике губитке у људству: Француска 120 000 погинулих, 250 000 рањених, 1 500 000 заробљених - Белгија 7500 погинулих, 16 000 рањених, 400 000 заробљених - Холандија 2890 погинулих, 6889 рањених, 300 000 заробљених. И цивилно становништво поменутих земаља је претрпјело велике губитке. Нијемци су имали 27 074 погинулих, 18 384 несталих и 111 034 рањених војника и официра.

Совјетско-фински рат новембар 1939 - март 1940.

Суочени са ширењем њемачке агресије и могућношћу да Нијемци окупирају све балтичке државе, чиме би створили повољну основицу за напад на СССР (нарочито на Лењинград и Балтичку флоту), Совјети су почели са акцијама да побољшају своју ситуацију. СССР је од августа до новембра 1939. тражио од Финске да дозволи совјетске базе на полуострву Ханко, на острву Сурсари и још три острва, кориштење града и луке Којвисто (Приморск). На Баренцовом мору су тражили кориштење луке Петсамо (Печенга) и Рибарско полуострво. Уз то је тражено да Финска поруши утврђења на Карелијској превлаци према СССР, и потпише пакт са СССР, сличан онима које су потписале друге 3 балтичке земље. Заузврат су Совјети нудили територију у Карелији, скоро два пута већу од тражене. Преговори су дуго трајали, али је на крају постало јасно да од договора нема ништа.

У Финској је у то вријеме јачао њемачки утицај, и током преговора је спроведена дјеломична мобилизација у Финској. Активирана је гранична заштита а становништво из граничних области је евакуирано. Преговори су прекинути 15. новембра, а 28. новембра је СССР отказао пакт о ненападању. Сутрадан су прекинути дипломатски односи, а дан касније 30. новембра 1940. Црвена армија је прешла финску границу без објаве рата, чиме су непријатељства започела.

В. Британија, САД и Француска су слале ратни материјал и добровољце Финској. Француско-британски Врховни ратни савјет је 5. фебруара донио и одлуку да упути мјешовити експедициони корпус као помоћ Финцима. Међутим након совјетског пробоја Манерхајмове линије у првој половини фебруара, финска влада је повела преговоре са СССР, а савезници су одустали од слања војника у Финску. 12. марта је у Москви потписан мировни уговор. По одредбама тог документа, СССР је добио 4 острва у Финском заливу и полустрво Ханко у закуп од 30 година, Фински дио Рибарског полуострва је припао СССР, а на Карелијској превлаци граница је помакнута око 150 км сјеверозападно од пријашње.

Њемачки напад на Данску и Норвешку, април - јун 1940.

Планови зараћених о Скандинавији

Данска, Норвешка, Шведска и Финска су потписале декларацију о неутралности у Штокхолму 27. маја 1938. Данска и Њемачка су 31. маја 1939. потписале пакт о ненападању. Норвешка је одбила сличну њемачку понуду, наводећи да се не осјећа угроженом. Кад је избио финско-совјетски рат, Данска, Норвешка и Шведска су изјавиле 7. децембра 1939. да желе да остану строго неутралне. Данска је као и раније допуштала и њемачким и савезничким бродовима пролаз из Сјеверног у Балтичко море.

Сви зараћени су нарочито били заинтересирани за Норвешку. Преко Нарвика се за Њемачку извозило шведско жељезо, које је било од виталног значаја за њемачку индустрију. За Нијемце је Норвешка представљала и одличну ваздухопловну и поморску базу за нападе на В. Британију и њене поморске комуникације. За савезнике би Норвешка била погодна основица за флотне и авионске нападе на Њемачку, и за блокирање њемачког увоза важних сировина. Онај ко би држао Норвешку могао је да утиче на Шведску да прекине трговину са противником.

2. септембра 1939. је Њемачка обавијестила Норвешку да ће свака повреда норвешке неутралности изазвати њемачку акцију. У децембру су њемачке подморнице у норвешким територијалним водама потопиле 3 теретна брода у британској служби. У то вријеме је В. Британија у зајам узела веч око 2,45 милиона бруто регистарских тона (БРТ) норвешког бродовља. Командант њемачке морнарије је 10. октобра предложио окупацију Норвешке, у циљу добијања ваздухопловних и поморских база. Вођа нациста у Норвешкој Видкун Квислинг је изјавио Хитлеру 13. децембра да ће му пружити подршку у случају искрцавања Нијемаца. Средином новембра Хитлер наређује испитивање могућности таквог подухвата. На основи добијене студије након 2 мјесеца је донио одлуку о нападу на Данску и Норвешку (операција Везерибунг). Ову сложену операцију је припремио посебно формирани штаб. Постојао је јако велики ризик због близине британске флоте, па се радило у највећој тајности, чак и без команде копнене војске. Због залеђених лука, није се могло приступити извршењу инвазије прије марта 1940. Средином децембра 1939. је британски адмиралитет донио одлуку о спречавању њемачке пловидбе кроз норвешке територијалне воде.

По избијању совјетско-финског рата, француски врховни командант је предложио 15. јануара 1940. да се савезници активно ангажирају у Скандинавији. Врховни ратни савјет савезника је одлучио 5. фебруара да се Финској пошаље помоћ, да се посједну норвешке луке Нарвик, Тронхајм, Берген и Ставангер и шведски рудници жељеза Кируна и Јеливаре. За ту акцију која је требала почети 20. марта 1940. предвидјели су око 150 000 војника. В. Британија и Француска су тражиле од влада Норвешке и Шведске пролаз према Финској. Владе ових земаља су то одбиле 25. фебруара, изјављујући поново своју неутралност.

Савезницима је било јасно да је скандинавско жељезо изузетно важно за Њемачку, те су стога 28. марта одлучили да 1. априла обавијесте Норвешку и Шведску да више не могу поштовати њихову неутралност, јер само служи Њемачкој. Требало је 5. априла поставити минска поља у норвешким водама. У случају њемачке реакције на то, требало је искрцати код Нарвика 1 пд, а код Бергена и Тронхајма 5 батаљона, уз реид код Ставангера. Савезници су 5. априла обавијестили Норвешку и Шведску о акцији, а истог дана је испловио састав од 1 бојног брода, 1 крстарице и 16 разарача да постави планирано минско поље. Истовремено су у Британији укрцане снаге за искрцавање, на 5 крстарица.

Хитлер се у том трену колеба да ли напасти на Западу, или напасти Данску и Норвешку. Наслућујући да ће га савезници претећи на сјеверу, 1. марта је донио одлуку за напад на Данску и Норвешку. Другог априла је наредио да напад почне 9. априла, без објаве рата, и уз садејство пете колоне. План је предвиђао једновремени напад на обје земље, под изговором заштите од савезника. Сваки отпор је требало савладати силом. За напад на Данску су одређене 2 пд и 2 моторизоване бригаде (31 корпус). За напад на Норвешку одређен је 21. корпус са 5 пд и 2 брдске д, и засебна 3. брдска дивизија. Оба напада је требало извести уз садејство РМ и РВ (10. вазд. корпус са 500 борбених и 500 транспортних авиона). За напад на Данску је требало извршити 4 ваздушна десанта на аеродроме и мост код Вордингбора и 7 поморских десаната за заузимање важних лука, уз истовремени напад копном. За напад на Норвешку 4 ваздушнодесантне групе су требале заузети аеродроме код Ставангера, Осла, Бергена и Тронхајма, а 6 поморских група су десантима требале заузети важније норвешке луке.

Извођење операција

Почетком априла данска влада је добила поуздане вијести да се спрема њемачка инвазија, али није подузето ништа за одбрану земље. Начелник Генералштаба је предложио 8. априла ујутро да се мобилише 10 година војних обвезника, али то је одбијено. Кад су њемачке јединице то вече избиле уз саму границу, наређена је приправност али само на југу земље. 9. априла у 5ч и 20м ујутро њемачки посланик је предао данској влади ултиматум у коме се објављује да њемачке трупе већ улазе у земљу, а десанти заузимају аеродроме и луке, ради заштите земље од британско-француске окупације. Већ два сата након њемачког ултиматума краљ Кристијан Десети је позвао војску и народ да не пружају отпор. Већ истог дана њемачки авиони користе данске аеродроме за летове према Норвешкој. До 11. априла окупација Данске је завршена, влада и краљ су задржали формална права, а данска војска сведена на 3300 људи. Дански и њемачки губици у окупацији Данске су били занемариви.

Нијемци су напали и Норвешку у исто вријеме кад и Данску. Пред само искрцавање њемачких трупа, њемачки посланик у Норвешкој је предао око 5ч ујутро 9. априла норвешкој влади ултиматум, сличне садржине ономе који је предат Данској. Петнаест минута потом Нијемци су почели искрцавање са бродова и из ваздушних транспорта. Иако су имали неке индиције о њемачком нападу, Норвешани су тек у 2ч 30м наредили дјеломичну мобилизацију, са тиме да почне 11. априла. У новој ситуацији, ујутро 9. априла је објављена општа мобилизација. Норвешка влада, на сугестију краља Хакона Седмог, једногласно је одбила њемачки ултиматум. У 7ч 30м су краљ, влада и скупштина прешли у Хамар. У исто вријеме, Видкун Квислин је образовао нелегалну пронацистичку владу и преко радија опозвао наређење за мобилизацију. Одмах по избијању непријатељстава, влада Норвешке је затражила војну помоћ од В. Британије и Француске. Истог дана, 9. априла, савезнички Врховни савјет је одлучио да интервенише у Норвешкој. Већ 10. априла Британци запосједају Исланд (тада под управом Данске), а њихова флота врши два напада код Нарвика, 10. и 13. априла. САД су запосјеле важније тачке на Гренланду. Шведска је 12. априла потврдила своју неутралност.

Политички догађаји у Европи од јуна до септембра 1940.

Канада, Аустралија и Нови Зеланд су 11. априла 1940. објавили рат Италији. Истог дана САД и В. Британија склапају споразум о испоруци војног материјала. Шпанија 13. јуна из неутралности прелази у тзв. активну незараћеност, а 14. јуна окупира међународну зону Тангер у Мароку. СССР је подузео кораке за побољшање свог положаја: на основи споразума о узајамној помоћи са трима балтичким државама од септембра и октобра 1939, изјавама од 14. и 16. јуна 1940. је узео право да држи трупе на њиховој територији. 15-17. јуна 1940. совјетске трупе су ушле на територије 3 балтичке земље. Након избора 21. јула на којима су побиједили комунисти, те државе су се прогласиле совјетским републикама и приступиле СССР почетком августа. 26. јуна СССР је поставио и Румунији захтјев за враћање Бесарабије и сјеверне Буковине, а два дана касније Румунија је то прихватила. У Румунији је онда влада замјењена новом, изразито проњемачком.

Кад је слом Француске постао неизбјежан, француски генерал Шарл Де Гол је 18. јуна позвао француски народ на наставак борбе против Њемачке, заједно са В. Британијом. Четири дана послије установљен је комитет слободне Француске (Comite Francais Libre, CFL). Британци су 26. јуна блокирали цијелу француску атлантску обалу. Да спријече Нијемце да се користе француском флотом, британци 3. јула нападају француске бродове у Мерс ал-Кебиру и потапају 2 бојна брода и 1 разарач, а 1 бојни брод тешко оштећују. Француски бродови у британским лукама су заплијењени. 8. јула Британци нападају Дакар и оштећују бојни брод Ришеље. Француски бродови у Александрији су неутралисани без борби. Британци 23. јула прекидају односе са Петеновом владом са сједиштем у граду Виши (Vichy), успостављеном 12. јула. Британци од тада за француску владу признају само Комитет слободне Француске.

Нијемци су предузели мјере за учвршћење своје власти на окупираним територијама. Првог јула су окупирали британска острва Џерзи и Гернзи близу француске обале. Четири дана касније Шведска је пристала да допусти прелаз њемачким трупама преко своје територије. Вјерујући у своју извјесну побједу, Хитлер је 19. јула у Рајхстагу понудио мир В. Британији. То је 22. јула Британија одбила. Настојећи да створе савезника од Мађарске, Њемачка и Италија су такозваном Другом бечком арбитражом 30. августа принудиле Румунију да уступи сјеверну Трансилванију Мађарској. 7. септембра је Румунија под притиском уступила Бугарској јужну Добруџу. Румунска влада је 12 дана доцније замјењена војнофашистичком диктатуром генерала Ј. Антонескуа. Припремајући се за рат против СССР, Њемачка, Италија и Јапан су потписали Тројни пакт 27. септембра 1940.

Битка за Велику Британију од августа 1940. до маја 1941.

Још прије мировне понуде 13. јула је Хитлер наредио да се започне са припремама за искрцавање у В. Британију. Три дана потом издао је и везану директиву за операцију Морски Лав. Као предуслов за извођење инвазије требало је осигурати превласт у ваздушном простору, по могућности потпуним уништењем британског РВ. Уз то, требало је осигураи несметано искрцавање чишћењем мина у предвиђеним коридорима за поморске транспорте. Крајем јула припреме су биле у пуном замаху, па су почетком августа појачани ваздушни напади на В. Британију и на њен саобраћај морем.

Нијемци су за ваздушну офанзиву одредили три ваздушне армије (Луфтфлоте) са укупно 2422 авиона. Британска ловачка команда је имала на располагању 704 ловца, од којих 620 модерних. Њемачки ваздушни напади су почели у већем обиму 13. августа и трајали су са мањим прекидима до ноћи 11-12. маја 1941. Нијемци су прво нападали британске бродове и аеродроме, али недовољно успјешно и са честим промјенама оперативних циљева. Како нису успјели да освоје потребну превласт у ваздуху, прешли су на нападе на градове и луке. Британци су имали велика разарања и знатне губитке у људству. Међутим, британска ловачка авијација и снаге ПВО су нанијеле тешке губитке њемачкој авијацији у ваздушним борбама. Нарочито пресудну одлуку у одбрани су одиграле добро успостављене станице за осматрање и навођење авиона британске ловачке авијације. У саставу тих јединица су били и први радари, који су омогућили детекцију њемачких ваздушних напада са велике даљине, и правовремено узбуњивање ловаца.

Средоземље и Африка од јуна 1940. до јуна 1941.

Ситуација након уласка Италије у рат

Улазом Италије у рат 10. јуна 1940, рат се проширио и на Африку, Блиски исток и Средоземље. Италија је намјерила да искористи своју бројну надмоћ над распршеним француским и британским снагама на том подручју. У Сомалији, Етиопији и Еритреји је имала 2 дивизије, 16 самосталних батаљона, 10 дивизиона артиљерије, и неке домородачке јединице, укупно око 290 000 војника (199 000 домородаца). Ваздушне снаге су имале 325 авиона, а поморске 7 разарача, 8 подморница, 6 ескортних бродова и 5 торпедних чамаца.

Британци су у Судану имали 3 батаљона и локалне снаге, укупно 9000 војника, у Кенији 3 бригаде, укупно 8000 војника, у британској Сомалији 1500 војника. У Адену се налазило 2500 британских војника. У свим тим областима су Британци имали само 163 застарјела авиона, а у Родезији још један сквадрон (ескадрилу) и у Кенији 1 одјељење авиона.

У Либији под командом маршала Р. Грацијанија Италијани су имали 2 армије. Према Египту је била 10. армија са 2 корпуса (6 дивизија). Према Тунису је била 5. армија са 3 корпуса (8 дивизија). На југу Либије су биле слабе заштитне снаге, 1 пук. Укупно у сјеверној Африци и на Додеканезу Италијани су имали 236 000 војника и 315 авиона. Британци су имали слабе снаге у сјеверној Африци и на Блиском истоку, под командом генерала А. Вејвела. Најзначајније снаге с биле у Египту. То су били већи дио 7. оклопне дивизије, једна новозеландска и 4 индијске пд, 14 британских пјешадијских батаљона, 2 артиљеријска пука и неке мање јединице. Свеукупно око 36 000 војника. У Палестини, Ираку и на Кипру је било још 28 300 војника. У Египту и Палестини су Британци располагали са само 205 авиона.

Французи су према Италијанима у Африци имали распоређено укупно 205 000 војника. У француској Сомалији их је било 10 000, у Тунису 150 000 војника (7 пд и 1 кд), у Сирији и Либану 45 000 војника (око 3 д и дијелови за обезбјеђење граница). Французи су у свим тим областима имали само 95 авиона. По избијању непријатељстава, зараћени су имали слиједеће флотне санге у Средоземном мору:

{| class=„wikitable“

! Врста брода ! В. Британија ! Француска ! Италија

Са уласком Италије у рат, британске комуникације у Средоземном мору и према Суеском каналу, и даље за Далеки исток су биле угрожене. Али британски посједи Гибралтар, Малта и Суез су ометали везу Италије са колонијама у Африци. Италијанска источна Африка је била потпуно изолирана.

Након пада Француске, Мусолини је хтио да искористи слабост В. Британије која је била заузета одбраном метрополе. Британска ситуација у Средоземљу је још погоршана капитулацијом Француске. У јулу 1940, Италијани разматрају и напад на Балкану, али их Нијемци у августу одговарају од тога бојећи се распршивања снага. По њемачком становишту Италија је требала да се бави само Африком у овом периоду, наговјештавајући и њемачку помоћ тамо у случају потребе. То би омогућило Њемачкој да се сконцентрише на британска острва и тако принуди В. Британију на капитулацију.

Операције у источној Африци јул-август 1940.

У окупираној Етиопији је појачан герилски рат против италијанских окупатора, што је био један од разлога што су Италијани морали да ту држе знатне снаге. Међутим, користећи знатну премоћ у бројности над Британцима, италијански командант А. Савоја је одлучио да заузме граничне области у Судану и Кенији. Од 4. до 14. јула Италијани су заузели Касалу, Галабат, Курмук и Кејсан у Судану. Од 15. до 19. јула заузели су и граничне области Кеније. На тим позицијама су онда стали, не искориштавајући свој почетни успјех.

Италијански командант је одлучио да заузме британску Сомалију, рачунајући и на помоћ од Вишијевских Француза. 3. августа је почео италијански напад из Етиопије у 3 колоне, укупно 35 000 војника, према двјема лукама (Зејла и Бербера). Британци су имали само 5 пјешадијских батаљона и неке локалне јединице, па се нису могли јаче одупрети. Штитећи своје повлачење преко луке Бербера, Британци су се потпуно повукли до 16. августа и пребацили се у Аден. Италијани су након окупације британске Сомалије остали ту пасивни до краја 1940.

Операције у сјеверној Африци до фебруара 1941.

Након успјеха у источној Африци, Мусолини је очекивао сличан успјех и у сјеверној Африци. Убјеђен да Нијемци ускоро започињу инвазију Британије, почетком септембра тражи почетак напада на Египат. Британци су међувремено пребацили знатније снаге у Египат, па у септембру већ имају 8 дивизија, али само 1 на граници са Либијом. Према тој дивизије је била итал. 10. армија са 5 дивизија и 1 пјешадијском групом. Италијани планирају да заузму Солум и даље иду до Сиди Баранија. Британци су прозрели италијанске намјере и одлучили да пруже знатнији отпор тек код Марса Матруха, који је био крајњи циљ итал. офанзиве.

10. армија је иако неспремна кренула у напад 13. септембра. Због слабог британског отпора почетни циљеви су достигнути већ сутрадан. Италијани су надаље трпјели све теже губитке у минским пољима, и од британске артиљерије и авијације. 15. септембра су заузели Букбук, а 16. Сиди Барани. Грацијани је тада зауставио напад, иако је реално могао даље напредовати.

Споро напредовање Италијана и ограничени циљ операције је изненадио Британце, који су били у кризи због малог броја трупа и борбених средстава за одбрану. Тек у октобру су Италијани почели да праве планове за даљи продор, али су Британци привлачењем резерви почели стварати планове за противудар. Након италијанског напада на Грчку, Британци су тамо послали појачања и 4. новембра уз грчку сагласност посјели Крит. Неодлучност Италијана у сјеверној Африци је искориштена за довлачење нових британских појачања. Ускоро су Британци располагали са 70 000 војника у Египту, а 30 000 је било на путу. Стизала су и ваздушна појачања.

Британски генерал А. Вејвел је створио план смјелог напада на Италијане у Египту. У региону Марса Матруха је скупљена 4. индијска, 6. аустралијска, и 7. оклопна дивизија, и уз то ојачана 16. бригада и одред Слободних Француза. Бродови су требали подржати напад својом артиљеријом. На располагању је било и 116 бомбардера и 48 ловаца и око 35 помоћних авиона Ваздухопловства западне пустиње (Western Desert Air Force). Насупрот њима је било 140 италијанских бомбардера и 191 ловаца и јуришника. Незадовољан пасивношћу Грацијанија, Мусолини је захтјевао наставак офанзиве у Египту. Бројем су Италијани и даље знатно премашивали Британце. Међутим, изненадни напад британске авијације на италијанске аеродроме је нанио озбиљне губитке Италијанима. Копнене јединице Британаца су прикривено подишле итал. положаје и напале их 9. децембра. Овај напад је изазвао пометњу код Италијана, и дошло је до брзог и неуредног повлачења. За три дана борби су уништене 2 италијанске либијске дивизије и 1 дивизија фашистичке милиције. Још 4 италијанске дивизије су практично преполовљене. Престале италијанске јединице су се повукле до либијско-египатске границе. Британци су у овој операцији заробили 38 300 војника, 237 топова и преко 1000 камиона. Изгубили су 624 војника.

Са повученим снагама су Италијани у области границе уредили нове одбрамбене положаје. Британци су међутим наставили са офанзивним акцијама, и 15. децембра принудили Италијане да се потпуно повуку из Египта у Либију. Упркос успјеху офанзиве, британски генерал Вејвел је оцјенио да се може постићи и бољи успјех. Иако је 4. индијска дивизија упућена у Судан, Вејвелове снаге су напале италијанске положаје и 18. децембра окружиле рејон Бардије у Либији. Ту су Италијани имали 3 дивизије и остатке 2 дивизије из ранијих борби. Нападане са копна, мора и ваздуха, те снаге су се предале након јаких борби 5. јануара 1941. Заробљено је 40 000 војника и 462 топа. Британци су уз сталну пратњу флоте одмах наставили напад уз обалу, па су 9. јануара опколили утврђени Тобрук ког је бранила дивизија Сирте и посада, укупно око 25 000 људи. Британци су добро снабдјевали трупе у нападу, дотурајући око 3000 тона материјала дневно. То се показало од изузетног значаја за напредовање кроз пусте и безводне предјеле.

Због лошег развоја ситуације, Италијани тада траже њемачку помоћ, што ови прихваћају. Након нових британских напада на аеродроме, италијанска авијација је практично престала са активностима. Дана 22. јануара 1941. су дијелови аустралијске 6. дивизије, уз подршку флоте и ваздухопловства, принудили посаду Тобрука на предају. Заробљено је 25 000 војника и 208 топова, и много возила и друге опреме. Тако је након ових британских офанзива од италијанских снага према Британцима остало сада мање од 4 дивизије. Италијанска врховна команда и Грацијани су оцјенили ситуацију критичном. Грацијани је размишљао чак да напусти читаву Либију. Међутим из Италије су хитно кренула појачања. Због превласти британске флоте у источном Медитерану, Британци су сада имали предност и на копну и на мору. Након заузећа Тобрука, британске јединице су кренуле према идућем италијанском запречном положају Дарна-Мхили. Италијани су и одатле били принуђени на одступ 29. јануара 1941. У тој сутуацији су Нијемци дошли до закључка да морају да пошаљу знатно јаче снаге од оних које су раније планирали да пошљаљу као помоћ Италијанима.

Успјешним садејством морнарице и ваздухопловства са копненим снагама, Британци су наставили напредовање. Бенгази је пао 6. фебруара, а јужно од Бенгазија је борбени сусрет Италијана и Британаца 5. фебруара завршен капитулацијом Италијана 7. фебруара. Британци заузимају Ађедабију 7. фебруара чиме је завршила њихова офанзива. У задњој етапи је заробљено још 20 000 Италијана, 216 топова, 112 тенкова и преко 1500 возила. У јануару су трупе Слободних Француза ушле у Либију са југа и заузеле област Фазан и оазе Куфра до фебруара.

Иако за 2 дивизије бројно слабије од Италијана, британске јединице Нилске армије су од децембра 1940. до 7. фебруара 1941. протјерале италијанску 10. армију из Египта и заузеле Киренаику у Либији. При томе су Британци имали 1750 погинулих, рањених и несталих, али разбили су десет италијанских дивизија и заробили 130 000 војника.

Литература

  • Војна енциклопедија, Београд 1975. Књига девета.
Штампање