Добро дошли на Српску енциклопедију

Други свјетски рат 1942.

Због обимности теме чланка и спорог учитавања, саме ратне акције подијељене су у посебне чланке који отприлике одговарају годинама:

Њемачка љетња офанзива, мај - новембар 1942.

Стратегија њемачке врховне команде за 1942. је била офанзива на свим фронтовима, за постизање коначне побједе. Главне операције ће бити на Источном фронту, а помоћне у сјеверној Африци.

Пошто Нијемци нису имали довољне снаге за офанзиву на читавом Источном фронту 1942, одлучено је да се офанзива изведе само на јужном крилу са групом армија Југ (од јануара 1942, фелмаршал Ф. Бок). Директива 41 од 5. априла 1942. је дала опште смјернице за операције 1942. Група армија Југ је имала да заузме Кавказ и нафтоносна поља у подручју, избаци Совјете са Керча и заузме Севастопољ. Група армија Центар ће остати у дефанзиви. Група армија Сјевер (од јануара 1942, фелмаршал Г. Кихлер) је требала да заузме Лењинград и успостави везу са Финцима. Операције групе армија Југ су требале да се изведу у 4 етапе. Прво је требало заузети Вороњеж и успоставити јак бочни фронт ка сјеверу на линији Орел-Вороњеж. Друго је требало из рејона Харкова напредовати ка истоку, према десној обали Дона и дуж ње. Треће је требало из рејона Таганрог-Артјомовск продрети ка великој окуци Дона и Стаљинграду, и ту успоставити везу са снагама продирућим од Харкова, окружујући совјетске снаге у подручју. Четврто је након тога требало кренути према Кавказу, а област Дона бранити са јаким снагама, углавном сателитским. По окупацији Кавказа Нијемци су се надали домоћи нафтоносних извора, и утицати да Турска и Иран пређу на њихову страну.

До 1. маја 1942. њемачке снаге су извршиле попуну и опремање новим средствима. Тада су имале 213 дивизија и 10 бригада, а од тога се 80% налазило на Источном фронту (178 д и 8 бр). Остале снаге су биле у Њемачкој и на окупираним територијама. На Источном фронту је било и 15 финских, 9 мађарских, 3 италијанске, 8 румунских, 1 словачка и 1 шпанска дивизија. Због притиска Совјета на читавом фронту, Нијемци су за офанзиву групе армија Југ одвојили само 68 њемачких и 20 сателитских дивизија, са подршком ојачане 4. вазд. армије са око 1000 авиона. У току љета сателитске снаге су добиле још 8 дивизија.

И Ставка је планирала нападна дејства за љето 1942, и то на 4 подручја: Лењинград, Демјанска избочина, Смоленск, и Харков. Циљ је био да се њемачке снаге што више истроше и поремети њихов план за предстојећу офанзиву, чије припреме су биле јасно уочљиве. Прво и главно је требало ударити на југу с циљем ослобођења Харкова, уништења њемачких снага у Украјини између Сјеверног Доњеца и Азовског мора, и овладавања прелазима преко Дњепра. Црвена армија је имала око 400 дивизија око 1. маја 1942 (формацијски бројно слабије од њемачких) које су углавном биле у саставу 9 фронтова, и 2 самосталне армије. Команде праваца су укинуте крајем 1941. СССР је 13. фебруара проширио општу мобилизацију на мушкарце од 16 до 55 година и жене од 16 до 45 година. Одреди народне одбране су формирани у угроженим подручјима. У Лењинграду је у њима било 300 хиљада, а у Москви 500 хиљада људи. Партизански покрет се ширио. У Украјини је тада било око 100 одреда са преко 36000 људи, у Бјелорусији 227 одреда са 28000, око Смоленска око 20000 и Брјанска 10000 људи. Евакуација становништва и покретне имовине је вршена организирано, па је до тада већ премјештено 1360 фабрика. Нове локације су биле Урал за 667, средња Азија и Казахстан за 308, Сибир за 322 и друге за 63 фабрике. Ратна индустрија СССР је била у наглом успону, и у прва 3 мјесеца 1942. је произвела 55942 минобацача, 13369 топова, 4861 тенк, и 4601 авион.

Осмог маја 1942. су почели њемачки напади на јужном дијелу Источног фронта. Њем. 11. армија (Е. Манштајн) је са подршком 8. вазд. корпуса главнином снага напала совјетске јединице Кавкаског фронта (Д. Козлов) на полуострву Керч. Мањим дијелом снага су Нијемци напали Севастопољ. 17. маја су Нијемци заузели град Керч, а до 19. маја су се Совјети повукли на Таманско полуострво. Након тог успјеха Нијемци су главнином снага напали Севастопољ.

У међувремену је совјетски Југозападни фронт (С. Тимошенко) извршио 12. маја са 2 армије напад са изјумске избочине за ослобођење Харкова и уништење непријатеља у околини. У тој операцији совј. 8. вазд. армија са око 300 авиона и даљња бомбардерска авијација са око 200 авиона су пружале подршку. У исто вријеме су и Нијемци припремали снаге за напад на изјумску избочину. Обје совј. армије су пробиле фронт, и то 28. армија сјевероисточно од Харкова а 6. армија са југа, и за 3 дана су продрле 20 до 40 км. Брзо убацујући резерве, Нијемци су зауставили совјетске продоре. Већ 17. маја новоформирана група армија Клајст је прикупљена на јужном дијелу изјумске избочине а једна армијска група сјеверно од ње. Прешле су у напад уз подршку око 600 авиона 4. вазд. корпуса. Врло брзо је ситуација постала опасна за Совјете. 17. маја је група Клајст пробила совјетски фронт и у садејству са снагама са сјевера, одсјекла Совјете на изјумској избочини. Окружене совјетске јединице су пружале знатан отпор до 29. маја, а затим су се пробијали кроз непријатељски распоред.

Падом Керча је појачан њемачки притисак на Севастопољ и угрожено његово снабдјевање морем. Њем. 11. армија је добила наредбу да заузме Севастопољ. Њемачки и румунски авиони (укупно 600) и 200 батерија артиљерије су пружали подршку нападу, који је почео 7. јуна. У тешким борбама са великим обостраним губицима, одбрана Севастопоља је коначно сломљена 4. јула 1942.

До краја јуна њемачке припреме за љетњу офанзиву су завршене. Попуњена група армија Југ (А. Бок) је имала њемачку 2, 6, 11, 17, 1. оклопну и 4. оклопну армију, мађарску 2. армију и Италијански експедициони корпус (ИЕК, у саставу њем. 17. армије) - укупно 70 пјешадијских, 10 оклопних, 8 моторизираних, 2 коњичке дивизије, и 1 коњичку и 3 пјешадијске бригаде. Крим је држала 11. армија. Недуго потом су почеле да пристижу и италијанске јединице 8. армије (ту је укључен и ИЕК) и 3. румунска армија. Ваздушну подршку је обезбјеђивала ојачана 4. вазд. армија са око 1200 авиона. Наспрам тих снага су стајале трупе лијевог крила Брјанског, Југозападног, и Јужног фронта са 9 ослабљених армија, и само око 350 авиона способних за борбу.

На сјеверу од Курска до Мурманска је фронт остао неизмјењен до краја јуна након стабилизације крајем зиме 1941/1942. Њемачка група армија Југ је држала фронт ширине око 600 км од Курска до Таганрога, који је требало да се временом сужава када буде избила на Дон.

Група армија Југ је почела напад (операција Blau) постепеним увођењем снага у борбу. Под командом фелдмаршала М. Вајкса 4. оклопна и 2. армија, заједно са мађарском 2. армијом су почеле напад у правцу Вороњежа 28. јуна 1942. Нијемци су форсирали Дон 4. јула. Избиле су тада жестоке тенковске борбе за Вороњеж у којима је учествовала и њемачка 2. армија. 30. јуна је и 6. армија прешла у напад. Њемачки покушај опкољавања Југозападног фронта између горњег тока Оскола и ријеке Дон није успио. Вишедневне борбе око Вороњежа су пријетиле да поремете прву фазу њемачке операције Блау, па су Нијемци ту зауставили нападе, и морали су прећи у одбрану. С тиме је пропао план окружења Совјета у Донбасу, а Нијемци су усмјерили снаге према главном циљу, Кавказу. Стога је група армија Југ подијељена на групу армија А (В. Лист, 1. оклопна и 17. армија и 3. румунска армија, тек пристигла) и групу армија Б (М. Вајкс, 4. оклопна, 2, 6. њемачка и мађарска 2. армија, накнадно и 8. италијанска армија). Совјетске јединице су успјеле да се извуку из њемачких покушаја да их опколе. Ипак, због настале ситуације фронтови у Украјини су реорганизирани. 7. јула је формиран Вороњешки фронт (Н. Ватутин): 3, 6. резервна и 40. армија, 4, 17, 18. и 24. оклопни корпус. 12. јула је умјесто Југозападног фронта формиран Стаљинградски фронт (С. Тимошенко): 21, 62, 63. и 64. армија. Касније су том фронту придодате јединице јако ослабљених 28, 38, и 57. армије, а потом и 51. армија. Подршку Црвеној армији на том правцу је пружала 8. вазд. армија.

Група армија А је кренула у напад 9. јула. Први задатак јој је требао бити да заједно са групом армија Б окружи и уништи совјетске снаге у великом луку Дона, и одатле до Волге. Како нису наишли на веће совјетске снаге, Нијемци су претпославили да су оне код Ростова на Дону, па су 13. јула 1. и 4. оклопна армија добиле задатак да избију што прије до ушћа Дона и заједно са 17. армијом окруже и униште совјетске снаге у рејону Ростова. Код Цимљинскаје и Константиновскаје је савладан отпор трупа Јужног фронта (Р. Малиновски) које су се затим повукле на југ. Њем. 4. оклопна армија је потом формирала 2 мостобрана и 40. оклопним корпусом 24. јула прешла ријеку Сал код Орловскаје. 1. оклопна и 17. армија су потом заузеле Ростов на Дону 23. јула 1941. Међувремено је 6. армија идући низводно Доном избила на ријеку Чир. Са овим брзим продорима Нијемци су угрозили Стаљинград и Кавказ, али нису испунили главни циљ - уништење совјетског Југозападног и Јужног фронта. Совјети су евакуирали индустрију на окупираном подручју и уништили све што није могло да се евакуира.

Њемачка врховна команда се премјестила 16. јула из Источне Прусије у Украјину код Винице. Хитлер 23. јула издаје наредбу да група армија А са 17. и румунском 3. армијом надире преко западног дијела Кубанске долине према Кавказу и заузме Батуми, а 1. оклопна армија да заузме нафтоносна поља Мајкопа и Грозног, овлада кавкаским превојима и продре до Бакуа и Тбилисија. Група армија А је требала да у наступању уништи све совјетске снаге јужно од доњег тока Дона. Група армија Б са 6. армијом је требала заузети Стаљинград, а 11. армија је са Крима требала поћи за Лењинград. Хитлер је био увјерен да ће истовременим ударом заузети Стаљинград и Лењинград. Мађарска, румунска и италијанска армија су требале да заузму положаје на десној обали Дона, у току напредовања према Стаљинграду.

Та Хитлерова одлука је наишла на неодобравање Врховне команде. Ипак Хитлер је остао при одлуци да се изведу 2 дивергентне операције: на Кавказ и на Стаљинград.

Група армија А (8 пд, 3 оклд, 3 мотд, 3 брдске и 3 коњичке дивизије) је након преласка Дона на ушћу 25. јула кренула заједно са 1. оклопном армијом према Ставропољу и Армавиру а са 17. армијом ка Краснодару. Њима се испрва супротставила совјетска 51. армија, а пристизале су и 12, 18, 37, 47, 51. и 56. армија, дијелови Јужног фронта. Остаци совјетске 9. и 24. армије су пребачени у позадину ради попуне. Све те снаге су 28. јула ушле у састав Сјевернокавкаског фронта (С. Буђони) који је требао успоставити одбрану на ријеци Кубану. Међутим су Нијемци већ до 30. јула продрли на југ око 120 км.

Док је група армија А нападала на југ од Ростова, група армија Б је надирала ка великом луку Дона. Ставка је увидјела опасност од њемачког преласка Дона и избијања на Волгу. Стога су на правцу њиховог наступања ка Стаљинграду које су браниле трупе Стаљинградског фронта убачене 62. и 64. армија. Ове су пружиле снажан отпор, за Нијемце неочекиван. Зато је Хитлер потчинио групи армија Б и 4. оклопну армију 31. јула. Она је упућена на сјевероисток дуж пруге Котељниково - Стаљинград. Тиме је промјењено тежиште њемачке офанзиве, и почеле су борбе које ће довести до Стаљинградске битке.

На Кавкаском правцу је 17. армија 8. јула заузела Краснодар на ријеци Кубану, а 1. окл. армија 5. августа Ставропољ и 9. августа Мајкоп. Дуж обале Азова је напредовала румунска 3. армија. Те три армије су без успјеха током августа настојале да избију на Црно море, настојећи заузети 2 задње базе совјетске Црноморске флоте, Новоросијск и Туапсе. Нису успјели ни њемачки покушаји да продру до Грозног. Стога је Хитлер 9. септембра смјенио В. Листа, команданта групе армија А, и лично преузео команду над том групом. Након даљих тежих борби, 17. армија је заузела Новоросијск 10. септембра, што је ставило совјетску флоту у тежак положај. Али је због јаких совјетских противнапада Закавкаског фронта (9, 37, 44. армија, командант И. Тјулењев) дошло до преласка 17. армије у одбрану већ 22. септембра. Међувремено је 1. окл. армија надирала према Грозном и 1. септембра избила на ријеку Терек, гдје је заустављена јаком одбраном. Група армија А је имала све веће проблеме и све мање успјехе пошто се фронт ширио, а совјетски отпор растао. Издужене комуникације су угрожавали партизани. Уз све то, дошла је коначно и наредба да румунску 3. армију и неке оклопне јединице мора послати групи армија Б, чиме је нападна моћ групе армија А још опала. Према Стаљинграду је са запада продирала њем. 6. армија којој су пристигла појачања у виду 11. и 17. корпуса. Са југозапада према граду је ишла 4. оклопна армија. Од Вороњежа до завоја према Волги на Дону су стајале њемачке и сателитске армије као обезбјеђење са сјевера. Њемачка 2. армија је била код Вороњежа, затим низводно мађарска 2. армија и италијанска 8. армија до извора Чира. Даље прилазе Стаљинграду је чувао совјетски Стаљинградски фронт (ослабљене 62, 63, 64. армија) од области Стаљинграда па према Ростову на Дону. Почетком августа је фронт добио још 21, 51, и 57. армију из састава Сјевернокавкаског и бившег Југозападног фронта. Убрзо је сужен Стаљинградски фронт због очите намјере Нијемаца да заузму град, а јужније је формиран нови Југоисточни фронт. Оба фронта су доцније дошла под команду А. Јерјоменка.

Ставка је са директивом од 9. августа указала војсци да одбрана тог фронта има одлучујући значај за читав Источни фронт. Њемачки притисак је растао и до средине августа је 6. армија дошла до завоја Дона, а њем. 4. оклопна армија је са југа, пробијајући се дуж пруге Котељниково-Стаљинград, до 20. августа избила на 20 км од Волге. Ту је заустављена од совјетске 57. армије. 6. армија је присилила Совјете да евакуирају Калачки мостобран, а затим је форсирала Дон код Вертјачија и 23. августа са истуреним дијеловима избила на Волгу између Јерзовке и Орловке, сјеверно од Стаљинграда. Дијелови њем. 4. оклопне армије су 10. септембра избили на Волгу јужно од Стаљинграда, раздвајајући совј. 62. и 64. армију. Нијемци ипак нису успјели да заузму Стаљинград.

Њемачка ситуација се погоршавала, јер групе армија А и Б нису постигле одлучујући успјех. Од 30. јула су код Ржева западно од Москве Совјети вршили успјешне нападе и за неколико дана су направили неколико продора. Од 11. августа су Нијемци покушавали да униште совјетске трупе на избочини Сухиничи-Јухнов. Али су њихови покушаји били безуспјешни, па је због совјетских противнапада дошло до кризе групе армија Центар.

Хитлер је 23. августа наредио 11. армији да заузме и разори Лењинград, али је совјетски напад 27. августа на том сектору помео њемачки план.

Нијемци су морали да одвоје и знатне снаге за против-партизанске борбе: 20 њем. и сателитских дивизија, 2 заштитна корпуса, 10 заштитних полицијских и казнених дивизија и већи број других јединица. Упркос томе, партизанска активност се појачавала. Основни проблем за Нијемце је био развој битке за Стаљинград, коју је Хитлер сматрао пресудном за даљи ток операција. Због неслагања у вођењу рата 24. септембра је Хитлер смјенио генерала Ф. Халдера са мјеста начелника штаба Врховне Команде копнене војске, а поставио К. Цајцлера на његово мјесто.

Стаљин је 7. септембра издао наређење трупама да одступања из Стаљинграда више нема, и смјенио је А. Лопатина са мјеста команданта 62. армије, пошто је овај под јаким њем. притиском повукао снаге са Дона према Волги. Нови командант је постао В. Чујков. Имао је скоро немогућ задатак да са 50000 војника одбрани Стаљинград који су већ притисле много надмоћније њем. снаге 4. оклопне и 6. армије. Одбрана је била у јако лошем положају: бранила је фронт дужине 25 км и дубок свега 1-7 км. Касније је дубина фронта сведена на само 200 м до 2,5 км, а позади је била ријека Волга. У граду су се развијали скоро непрекидни напади и противнапади невиђене жестине. Њемачка врховна команда је наредила да град мора да падне без обзира на губитке. Обје стране су већ у октобру претрпиле велике губитке. Команда групе армија Б је 6. октобра обавијестила њем. врховну команду да због крајње исцрпљености више не може да настави напад. Након пристизања појачања, општи напад је настављен 14. октобра уз подршку читаве 4. вазд. армије. Почетком октобра румунска 3. армија је пребачена на јужну обалу Дона да обезбједи позадину и бок 6. армије. Мјесец дана послије румунска 4. армија је запосјела фронт југоисточно од Стаљинграда.

Нијемци су улагали највеће напоре да заузму Стаљинград. Од краја октобра, све зграде су биле срушене, али се борба наставила и у рушевинама. Након крвавих једномјесечних борби, 62. армији која је стално попуњавана је остао само уски појас рушевина поред Волге, дуг 17 км и широк не више од 300 м. Хитлер је 18. новембра наредио војсци да уложи посљедњи напор и заузме Стаљинград.

Поморске операције, јун 1941 - новембар 1942.

Арктик

Почетком рата је совјетска Сјеверна флота имала 8 разарача, 13 подморница, 7 патролних бродова, 14 патролних чамаца, 2 миноловца, 126 авиона и већи број помоћних бродова. Морнаричка пјешадија је била у формирању. Није било ни бојних бродова ни крстарица у саставу Сјеверне флоте, упркос вези са Атлантиком. Копнени напад Нијемаца је почео 29. јуна, а завршио се дан касније када су избили на ријеку Западну Лицу, гдје се фронт учврстио. Томе је доприњело добро садејство Сјеверне флоте совјетској 14. армији. База Сјеверне флоте Пољарниј је био на 30 км, а Мурманск на 40 км од фронта, па је одбрана копненог фронта за флоту био најважнији задатак на почетку рата. Снабдјевање совјетских трупа је углавном вршено морем, а флота је бродовима и авионима непосредно подржавала 14. армију. 14. јула 1941. је извршен десант у њемачку позадину снагама 325. пјешадијског пука. То је приморало Нијемце да резерве намјењене за напад на фронту баце у борбу против десанта. На Рибарском полуострву се један пук одржао на њемачком боку 3 године захваљујући подршци флоте. Уз то из Сјеверне флоте је само у 1941. у састав 14. армије ушло 10 000 људи. Након стабилизације фронта, Сјеверна флота се могла посветити и другим задацима поморског рата.

Увиђајући да Мурманск не може бити освојен док дјелује Сјеверна флота, Нијемци 11. јула шаљу 6. флотилу разарача, флотилу патролних бродова, флотилу миноловаца и двије подморнице у подручје Арктика. Појачали су и бомбардерску авијацију на сјеверу Норвешке. Али ни те снаге, ни додатна 8. флотила разарача упућена 19. децембра, нису могле да онемогуће подршку совјетске Сјеверне флоте 14. армији.

Након стабилизације копненог фронта тежиште дејстава супротстављених флота се пренијело на поморске комуникације. Нијемци нападају совјетске поморске комуникације у Карском и Бијелом мору, а посебно савезничке арктичке конвоје за Мурманск. Совјети су нападали њемачке комуникације уз норвешку обалу па су већ 1941. потопили 30 њемачких бродова са око 100 000 БРТ. Од мина је страдало још 5 њем. бродова са око 20 000 БРТ.

у јануару и фебруару 1942. су Нијемци у Арктик пребацили главнину својих поморских снага. Уз постојеће снаге стигли су и бојни бродови Тирпиц, Адмирал Шер и Луцов, тешке крстарице Принц Еуген и Адмирал Хипер, лака крстарица Келн, 5 разарача и већи број подморница. Авијација је добила још око 500 авиона. Те снаге су имале да онемогуће долазак арктичких конвоја у СССР. Нијемци су погрешно оцијенили значај те помоћи, јер је у том тренутку она чинила само око 4% совјетске ратне производње. Наком тешких губитака конвоја који је 27. јуна 1942. испловио са Исланда за Мурманск (потопљена 24 брода од 37), њихово слање је прекинуто све до почетка арктичке ноћи. Нијемци су појачали нападе на совјетски саобраћај па су уз већ присутне подморнице послали у Карско море бојни брод Адмирал Шер од 16. до 30. августа. Тешка крстарица Адмирал Хипер са 4 разарача је била у источном дијелу Баренцовог мора од 24. до 29. септембра и од 5. до 9. новембра. Међутим, Нијемци нису постигли велике резултате. Септембарски арктички конвој је имао 40 транспортних и 31 ратни брод за обезбјеђење. Њем. авијација је потопила 10, а подморнице 3 транспортна брода. Наступом поларне ноћи у децембру су 2 конвоја стигла без губитака. На приобаљу су совјетске снаге имале више успјеха од Нијемаца. Совјети су потопили 58 транспортних и 5 ратних бродова, а изгубили само 5 транспортних бродова.

Балтик

Од почетка рата совјетска Балтичка флота је суочена са ударима њемачке авијације. Брзо продирање њем. копнених снага угрозило је и њене копнене базе. Већ 7. августа је главна база флоте Талин био окружен. Њемачки покушај брзог заузећа ипак није успио, и дошло је до огорчене и дуготрајне борбе. Ипак је крајем августа наређена евакуација Талина, пошто је тада и Лењинград био угрожен. Евакуација је извршена од 27. до 30. августа у тешким условима. Бродови су били под сталним ударима авијације, торпедних чамаца и њемачких магнетских мина. Очекујући скори пад Лењинграда и у жељи да спрече бјег совјетских бродова у шведске луке, Нијемци су 20. септембра концентрисали код Аландских острва 2 бојна брода, 2 крстарице, 3 разарача и већи број торпиљарки и миноловаца. У Лијепаји су имали 2 крстарице и доста торпедних чамаца. Како се Лењинград није предавао, ове снаге су 27. септембра повучене из Балтика, остале су само 2 крстарице и група торпедних чамаца. Након евакуације Талина, Монзундски архипелаг се нашао у дубокој позадини Нијемаца. Бомбардери Балтичке флоте су одатле извршили 9 напада на Берлин од 8. августа до 4. септембра. Стога су Нијемци ријешили да заузму архипелаг и тиме поморску комуникацију за Лењинград. 19. октобра су остаци совјетског гарнизона пребачени торпедним чамцима у базу Ханко у Финској. Након повлачења Балтичке флоте у Кронштат и база Ханко се нашла у јако тешкој ситуацији. Када је положај постао неодржив, 28000 совјетских војника одатле је евакуирано у Лењинград, од 25. октобра до 2. децембра.

Крајем 1941. се читаво Балтичко поморско војиште, осим дијела Финског залива, налазило под њемачком контролом. Наступио је за совјетску флоту период непосредне одбране Лењинграда. Са бродова је око 80000 морнара упућено на копнени фронт. Са оштећених бродова су искрцана артиљеријска оруђа и са посадама пребачена на копно, а остали бродови су служили као покретне противавионске и артиљеријске батерије. Из састава Балтичке флоте су формиране Ладошка, Иљменска, Оњешка и Чудска ратна флотила за садејство копненим трупама на обалама тих језера и ријека. Дејство Ладошке флотиле је било пресудно. Она је одржавала једину комуникацију која је спајала Лењинград са остатком СССР. Доласком зиме и замрзавањем језера, бродови су остављени у зимовнику, а прешло се на организацију превоза преко леда чувеним путем живота. Само 1942. је овим путем превезено 1 милион људи и 1 милион тона материјала. Нијемци су одлучили да униште Балтичку флоту, пошто је била важан фактор одбране Лењинграда. У априлу 1942. је изведена посебна операција као припрема љетње кампање. Авијација и артиљерија су вршиле јаке нападе на бродове и базу Кронштат. Операција се завршила уз тешке њемачке губитке у авионима, без одлучног успјеха. Стога су Нијемци пренијели ваздушне операције на Ладошко језеро, на пут живота. Балтичка флота прелази исто у напад, њене подморнице нападају њем. бродове који превозе жељезо из Шведске. За 6 мјесеци 1942, док Фински залив није био залеђен, совјетске подморнице су потопиле 50 бродова (око 150 000 БРТ).

Црно море

За совјетску Црноморску флоту главна опасност су били ваздушни напади. Око 1200 њем. авиона су од првог дана рата нападали бродове и базе Црноморске флоте. У рано јутро 22. јуна 1941. Нијемци су покушали да блокирају флоту у Севастопољу полагањем магнетских мина на улазу у базу, али су са губицима одбијени са противавионском ватром са бродова. Први дани рата су били заузети мобилизацијом, превожењем јединица КоВ и полагањем дефанзивних минских препрека. Извршено је и неколико напада на румунске поморске базе. Совјетска Дунавска флотила је штитила повлачење совјетских снага са Дунава, и 20. јула се повукла у Одесу. Од 5. августа Црноморска флота директно учествује у одбрани Одесе са 22 ратна брода, 3 пука морнаричке ловачке авијације и око 8000 људи који су упућени у Приморску самосталну армију. Да би смањила притисак на Одесу, Црноморска флота је вршила десанте у позадину непријатеља. Међутим, каснији њемачки продор према Криму је условио напуштање Одесе. Евакуација је извршена до 16. октобра и дотле је на Крим пребачено 80 000 војника, 15 000 цивила, 1000 камиона, 500 тенкова и 25 000 тона материјала. Приморска самостална армија и главнина Црноморске флоте су сада распоређене за одбрану Севастопоља, а 51. армија за одбрану полуострва Керч. Непосредну артиљеријску подршку је обезбјеђивао одред са 1 бојним бродом, 2 крстарице, 6 разарача и већег броја мањих бродова. Остале флотне снаге су обезбјеђивале комуникације и дотурање материјала. Половином новембра 1941. Нијемци су потиснули 51. армију са Керча на Таманско полуострво, а затим су скоро сву снагу сасредили ка Севастопољу. Њемачка авијација је јако ометала снабдјевање, па су дотур и евакуација отада вршени само брзим ратним бродовима. Да би окружили и ликвидирали њемачко-румунске снаге на Керчу а потом ослободили Крим, Совјети су 26. децембра 1941. извели своју највећу десантну операцију у Другом свјетском рату. Црноморска флота и Азовска флотила су искрцале око 20 000 људи на Керч и око 40 000 у Феодосију, али су ови наишли на жилав њемачки отпор и фронт се убрзо учврстио недалеко од Ак-Монаја. Иако главни циљ десанта није постигнут, ово је отежало њем. наступање према Кавказу и ослабило притисак на Севастопољ.

Када су Совјети 19. маја 1942. потиснути са Керча на Таманско полуострво по други пут, Севастопољ се нашао у критичној ситуацији. Почетком јуна су комуникације одржаване скоро једино подморницама. Једино је најбржи брод совјетске морнарице разарач Ташкент успио да ноћу 27-28. јуна продре у базу, изврши дотур и евакуира дио рањеника, жена и дјеце. Подморнице су 78 пута упловиле у опкољени град и довезле око 4000 тона материјала а евакуисале око 1300 лица. Евакуација Севастопоља се због лошег положаја опсједнутих трупа, удаљености од слободних совјетских база и јаког дјеловања њем. авијације, извршила само дјеломично до 4. јула 1942. Дио снага се пробио у њем. позадину. У септембру је совј. флота напустила и Новоросијск. У борбама за Туапсе Црноморска флота је из Потија превезла на фронт 3 бригаде и доприњела успјешној одбрани луке. Губитак Севастопоља и Новоросијска се одразио на борбену вриједност Црноморске флоте, пошто су преостале луке имале слабе ремонтне капацитете.

Након пада Севастопоља совјетске подморнице су почеле активно да нападају њем. поморске комуникације, али због позадинских тешкоћа у преосталим удаљеним базама успјеле су потопити само 16 мањих бродова.

Ослобођење источне Африке

У југозападној Етиопији након капитулације Италијана јула 1941. Британци су морали да униште само њихове преостале дијелове утврђене у планинском рејону Гондара, сјеверно од Тане. У томе су их омеле сезонске тропске кише. У септембру су операције настављене. Британске, етиопске и француске јединице су окончале сваки даљи отпор Италијана до 27. новембра 1941. Током операција у Источној Африци је уништена италијанска колонијална војска од преко 350 000 људи и италијанска флота на Црвеном мору. Стратешки положај у овом дјелу свијета је дефинитивно помакнут у корист савезника, пошто су знатне британске снаге ослобођене за друга ратишта. Етиопија је поново постала независна.

Британска офанзива у сјеверној Африци, новембар 1941. - јануар 1942.

У другој половини 1941. стратешки положај Британије на Блиском Истоку и у Африци је био знатно побољшан. Нападом Њемачке на СССР осјетило се олакшање у Британији. Ситуација се поправила и у Средоземљу, јер су сада велики британски конвоји без проблема стизали на Малту, па се иста могла користити и као база за офанзивна дејства. Крајем октобра су се авијацији и подморницама придружиле и поморске снаге у нападима на италијанске морске комуникације. Италијани су у конвојима за Либију имали све веће губитке. Војна моћ В. Британије је брзо расла. На Блиски Исток су јединице и материјал пребацивани мјесецима. Од јула до краја октобра 1941. је пребачено 34 000 возила, 2100 тенкова и оклопних кола, 600 пољских топова, 200 противтенковских и 240 противавионских топова. Највећи дио је послат у Египат. Истовремено је положај њемачко-италијанске армије у Либији постајао све тежи услијед лошег снабдјевања, пошто је само за Африкакорпс требало пребацити мјесечно 40-50 000 тона разног материјала. У новембру је од 80 000 тона материјала послатог из Италије стигло мање од 30 000 тона. Потопљено је 13 транспортних бродова и 3 разарача, а доста је оштећено. Због разорених или оштећених лука у Киренаици материјал је истовараван у Триполију, 1700 км иза линије фронта. За даље наступање према Нилу осовинске снаге су морале добити нове оклопне јединице, попунити постојеће и обезбједити се према опкољеном Тобруку.

Циљ дуго припремане британске офанзиве Крусејдер (Крсташ) био је заузимање Киренаике и по могућности и Триполитаније. Новоформирана брит. 8. армија (Е. Канингем) је имала 2 корпуса са 5 империјалних дивизија, 1 оклопну дивизију, 3 оклопне, 1 моторизирану и 4 пјешадијске бригаде, и друге мање јединице. Главнина је распоређена на приобаљу дуж границе, а у Тобруку 1 дивизија, 1 оклопна и 1 пјеш. бригада. На граници али дубље на југу су биле снаге групе Оаза, слабије од 1 дивизије. Резерву је чинила 1 дивизија разних националности. 8. армија је била претежно састављена од Британаца, Индијаца, Новозеланђана и Јужноафриканаца, а мање од Пољака, Чеха, Словака, Грка и Француза. Флота је у приморју требало да подржи армијски напад. Британци су имали око 650 авиона из ваздухопловства Западне пустиње, а 74 авиона са Малте су били додатна подршка.

Након реорганизације је највећи дио њемачко-италијанске армије прикупљен у источном дијелу Киренаике (Мармарика). Генерал Е. Ромел је командирао новоформираном оклопном групом Африка (раније Њемачки афрички корпус) и италијанским Маневарским корпусом. Укупне снаге су биле: 2 њем. и 1. итал. оклопна дивизија, 1 њем. и 2 итал. моторизиране дивизије, и 4 итал. пјешадијске дивизије. Те снаге су имале подршку од 536 авиона (342 борбено способна) у сјеверној Африци, и индиректну од око 750 авиона из итал. база изван Африке. Када су Британци припремали напад, и Нијемци и Италијани су припремали напад на Тобрук, само са почетком 2 дана након планираног почетка британске офанзиве.

Послије скоро једномјесечне авио-припреме усмјерене на ометање снабдјевања Ромелових снага и борбу за ваздушну превласт, британска 8. армија је пошла у напад 18. новембра 1941. Њено лијево крило је продрло из пустињског региона и са оклопним снагама кренуло ка Тобруку уз подршку авијације. Ромел је са оклопним јединицама напао бок британског продора у вријеме када су и Британци из Тобрука напали на опсадне снаге јужно од града. Дошло је до велике тродневне битке. Њемачко-италијанска армија је успјела да неутрализира почетне британске успјехе, пошто је зауставила напад из Тобрука, нанијела британским оклопним јединицама велике губитке, и брзо се усмјерила за напад на деснокрилни корпус 8. армије. Брзи њемачки маневри оклопним јединицама су изазвали велику пометњу код Британаца, али су интервенцијом авијације и трупа спријечене теже посљедице.

Због неуспјеха је смјењен британски генерал Е. Канингем и постављен К. Окинлек. Командант 8. армије је постао Н. Ричи. Иако је неуспјех дотадашње офанзиве био очит, Окинлек је наредио наставак офанзице. Нови напад 26. новембра је довео до врло динамичних борби између Тобрука и египатске границе уз обострано јако ангажирање авијације. До почетка децембра обје стране су претрпјеле тешке губитке. Међутим, због лошег снабдјевања из позадине њем.-итал. армија се нашла у тежем положају. Зато је 7. децембра Ромел наредио повлачење до Ајн ал-Газале, и тиме је деблокиран Тобрук. Италијански транспорти су све теже стизали у Либију, пошто су све луке биле под нападима британске авијације. Средином децембра су потопљене и 2 итал. крстарице које су превозиле гориво, од брит. разарача. Да би доставили макар гориво, Нијемци су почели да га пребацују авионима са Крита за Киренаику, док се и на тој ваздушној комуникацији нису почели појављивати британски авиони.

Сређене британске снаге су 15. децембра напале осовинске положаје испред Ајн ал-Газале планираним ударом са фронта и обухватом на лијевом крилу. Након тешких борби Британци нису били успјешни али је Ромел наредио повлачење због знатних губитака током одбране 16. децембра. Британске снаге су наступале на запад у 4 колоне. Пошто је осјетио опасност од обухвата у Киренаици, Ромел је убрзао повлачење и наредио хитно обезбјеђење области од Бенгазија до Ађедабије. То је омогућило уредно повлачење његових снага на нове положаје код Ађедабије које је завршено до 25. децембра. Одатле је до 10. јануара 1942. Ромел повукао снаге на погодније положаје код ал-Агајле.

Током брит. напредовања на западу, друга група брит. снага је 13. децембра извршила копнени, поморски и ваздушни напад на опкољене њем.-итал. јединице у граничном рејону Бардија-Солум. Задњи отпор је савладан 17. јануара 1942.

У британској зимској офанзиви осовинске снаге су изгубиле око 38 300 војника, 330 тенкова и преко 330 авиона. Британска 8. армија је изгубила 17 700 војника, око 600 тенкова и 300 авиона.

Осовинска офанзива у сјеверној Африци, јануар - октобар 1942.

У децембру 1941. и јануару 1942. њемачко-италијанска армија у Либији је морала да одступи до ал-Агајле. Лош положај осовинских снага је поправљен уласком Јапана у рат, пошто је В. Британија на Далеки исток послала неке поморске снаге и велики број авиона. Тако је брит. Средоземна флота остала без бојних бродова и носача авиона, и са недовољним бројем крстарица и разарача за подршку КоВ и пратњу конвоја. Нови контингенти војске за сјеверну Африку су сада знатно смањени. Двије од три аустралијске дивизије су повучене у Аустралију, а у марту и 1 дивизија из Тобрука. Осим 8. армије у Киренаици (7 дивизија и 3 бригаде) Британци су почетком 1942. на Блиском истоку имали само још 2 слабе армије - 9. у Палестини и Сирији (2 дивизије) и 10. у Ираку и Ирану (2 д и 1 бр). На западној граници Киренаике је стајала армија Осовине са 5 пјешадијских, 3 оклопне, 1 моторизираном и 1 лаком дивизијом уз мање јединице. Укупно су осовинске снаге имале 137 500 војника, 200 тенкова и 455 авиона. У ваздуху су снаге биле приближно исте. Због тешког снабдјевања резервним дијеловима, број неисправних авиона је код Осовине био знатан.

Да би постигли пресудан успјех у Средоземљу, Нијемци и Италијани су знали да морају да овладају Малтом или да је неутрализирају. Почетком децембра је одлучено да се на Сицилију пребазира њем. 2. ваздушна флота, а у Средоземље упути 21 подморница. Таквим нападима са мора и ваздуха је требало неутралисати Малту. Напади су почели крајем јануара 1942, а почеле су и припреме за десант.

У складу са општим планом за Средоземље, осовинске снаге у Либији је требало да предухитре брит. 8. армију (Н. Ричи) у почетку офанзиве. Стога је дошло до изненадног Ромеловог напада 21. јануара 1942. код ал-Агајле на развучене Британце. 8. армија је одступала уз борбу. Ромел је продужио офанзиву па су 29. јануара његове јединице ушле у Бенгази. Почетком фебруара су застале пред линијом Ајн ал-Газала-Бир Хакејм коју је запосјела брит. 8. армија.

Ваздушни напади на Малту су постајали све јачи од краја јануара 1942. па надаље. Док су напади трајали поморски саобраћај Италија-Либија се одвијао скоро без губитака па је њем.-итал. армија у Либији ојачала. Међутим чим би напади престали, Британци би почели са снабдјевањем Малте, попуном авијације на њеним аеродромима и нападима на осовинске поморске комуникације. Италијанске поморске јединице су вршиле нападе на брит. конвоје.

Осовинске снаге у сјеверној Африци су сада имале њем. оклопну армију Африка (формирана током јануара), итал. Маневарски, 10, и 21. корпус. Укупне снаге су биле 5 пјешадијских, 4 оклопне, 1 моторизирана, 1 лака дивизија и 5 одреда. За подршку су имале 704 авиона, од којих 497 исправних. Британска 8. армија је имала разнородне јединице састављене од Британаца, колонијалних снага, Француза, Пољака, Грка и других народа. Те снаге су укупно имале 5 пјешадијских и 2 оклопне дивизије, и 6 пјешадијских, 1 оклопну и 1 моторизирану бригаду. Британци су имали 320 авиона од којих само 190 исправних.

Осовинска оклопна армија је пошла у напад 26. маја 1942. са циљем уништења противника и отварања пута на исток. Британска 8. армија је очекивала напад, али се и сама спремала за напад под притиском британског Ратног кабинета. Дошло је до огорчених борби, нарочито код и около Бир Хакејма који су држали Слободни Французи. Након неколико дана тешких борби са великим учешћем авијације, брит. 8. армија је почела да одступа на исток ноћу 10/11. јуна 1942. Дана 21. јуна је Ромелова армија заузела Тобрук и заробила 32 220 војника.

Ослабљени притисак Осовине на Малту због подршке трупама у сјеверној Африци је сада опет оживио британске ваздушне и поморске нападе на њем.-итал. поморске комуникације. То је отежало експлоатацију осовинског успјеха током маја и јуна. Ромел је међутим енергично наставио на напредовањем. 23. јуна је прешао либијско-египатску границу и наставио даље упркос јаким нападима брит. авијације. Савладао је отпор 8. армије код Марса Матруха и наставио на исток. 8. армији су у међувремену већ стигла знатна појачања, и Ромелове снаге су морале стати код топографски врло јаких и раније припремљених британских одбрамбених положаја код ел-Аламејна.

Сада су се Осовинске снаге нашле у незавидном положају. Линија снабдјевања је постала јако дуга, а дотур је вршен споро и у недовољној количини. То је изазвало оскудицу чак и у води. Трупе су биле изморене у дуготрајним борбама. Уз све то је Ромел одлучио да нападне, знајући да ће Британци постајати све јачи са проласком времена, а близу својих база у Египту. Напад је требало извести координирано са нападом групе армија Југ на Источном фронту против СССР.

Осовински напад је започео 1. јула 1942. Уз помоћ авијације, брит. 8. армија се енергично бранила. Борбе су трајале до краја мјесеца и обје стране су претрпјеле велике губитке. Ипак, Британцима су стално стизала појачања због кратке линије снабдјевања са Делте, а осовинске снаге су јако слабо попуњаване и снабдјеване, далеко од база и са рањивим комуникацијама. Умјесто 3000 тона материјала дневно који је био потребан, добијали су само 700 тона. Ипак, чињеница да су биле даље источно него икада раније је представљао опасност за Британце. Стога су Британци радили да ојачају 8. армију да би онемогућили наставак осовинске офанзиве. Са Малте су нападане осовинске поморске комуникације, што је утицало на ударну снагу Осовине на фронту код ел-Аламејна. Британцима је у периоду јул-септембар на Блиски исток стигло 974 тенка, 20 379 возила и 173 725 тона ратног материјала. Од марта су почеле да пристижу и америчке вазд. снаге које ће образовати 9. ваз. армију САД. У августу је команданта Блиског истока К. Окинлека замјенио Х. Александер а команданта 8. армије Н. Ричија генерал Б. Монтгомери. Иако у неповољнијем положају, Ромел је одлучио да што прије уништи 8. армију прије него ојача, и онда продре до Суеза. Тада је имао 5 пјешадијских, 4 оклопне, 1 моторизирану, 1 падобранску и 1 лаку пјешадијску дивизију и 5 извиђачких одреда. Снаге 8. армије у том тренутку су биле приближне. Предвиђала се јака подршка њем. ваздухопловства. Ромелов напад је почео у ноћи са 30. на 31. август. Енергичним отпором 8. армије напад је одмах заустављен, и дошло је до 6-дневне бике код Алам ал-Халфе. 7. септембра је дошло до стабилизације фронта. То је означило крај офанзиве Осовине у сјеверној Африци. Од 20. августа је и брит. авијација са Малте почела да напада конвоје за Либију, што је још отежало лош положај осовинских снага пред ел-Аламејном. Нијемци су стога 14. септембра започели вазд. офанзиву против Малте, а затим нову 10. октобра. Али Нијемци и Италијани нису постигли одлучујуће резултате против Малте, дијелом и зато што су Британци на острву имали 136 борбено способних ловачких авиона. Тиме су осовинске наде да ће се Ромел ојачати и продужити напад до Суеца коначно сломљене.

Дејства на Средоземљу

Предности Нијемаца збоф држања Киренаике и Крита нису потпуно искоришћене због напада на СССР. Због тога су ослабљене њем. вазд. снаге у Средоземљу, а дијелови 10. вазд. корпуса су прешли са Сицилије на Крит и Киренаику, одакле нису дјеловали против Малте. То је омогућило повратак брит. иницијативе. Јуна 1940. на Малту је стигло око 140 авиона, а јула и септембра су стигла и два конвоја. Малта је онда и даље могла да се користи као база за нападна дјеловања. Уз авијацију и подморнице, од краја октобра су постале активне и брит. поморске снаге, па су конвоји Италија-Либија све теже пролазили.

У новембру је тако од 80 000 тона материјала упућеног из Италије за Либију, тамо стигло само мање од 30 000 тона. Уз то је изгубљено 13 транспортних бродова и 3 разарача, уз више оштећених бродова. Средином децембра су брит. разарачи потопили 2 итал. крстарице које су превозиле бензин. Због критичне ситуације око снабдјевања трупа у Африци, Италијани су почели конвојску пратњу са свим доступним флотним снагама. Тако је конвој од само 4 транспортна брода у децембру имао заштиту од 4 бојна брода, 5 крстарица и 22 разарача. Истовремено је из Александрије испловио за Малту 1 британски брод у пратњи 3 крстарице и 14 разарача, којима се у близини Малте придружило још неколико крстарица и разарача. Дошло је потом до краће борбе у заливу Сурта која се завршила без губитака, а оба конвоја су стигла на своје одредиште. Неколико дана потом састав брит. крстарица и разарача је упао у минско поље и био је великим дијелом избачен из борбе. Међувремено су Италијани ноћу напали александријску луку са диверзантима и јашућим торпедима, и потопили су 2 бојна брода и 1 танкер. Нијемци су знатно појачали вазд. снаге у Средоземљу, па је опет дошло до промјене у односу снага и преокрета у снабдјевању ратишта у сјеверној Африци. Однос поморских снага на Средоземљу почетком 1942:

{| class=„wikitable“

! Врста брода ! В. Британија ! Италија

Поморско-ваздушна битка за Малту која је трајала до новембра 1942. је имала пресудно значење у рату на Средоземљу. Упркос успјесима које су постигли у нападима на Малту и њене комуникације, Нијемци и Италијани су одустали од десанта, а предвиђене снаге су послали на сјеверноафрички фронт у нади да ће тамо постићи одлучни успјех. Међутим чим је притисак на Малту ослабио, итал. конвоји према Либији су почели да страдају, углавном од авијације и подморница.

Уз проблеме у комуникацијама ка Либији, Италијани су имали и проблеме у поморским комуникацијама уз обале окупиране Југославије. Због дјеловања југославенских партизана у приобаљу, Италијани су приморани на опремање посебних противпартизанских бродова и сврставање мањих бродова у конвоје уз обалу Макарског приморја.

Операције на Атлантику 1941-1942.

Улазак СССР у рат је донио олакшање В. Британији пошто су Нијемци главнину својих ваздушних снага усмјерили против СССР. Средином 1941, уз помоћ Канаде, повећаног броја ескортних (пратећих) бродова и нових база на Њуфаундленду, Исланду и Гренланду, конвоји правцем Канада - В. Британија су имали поморску војну противподморничку пратњу током читавог пута, у оба правца. Од В. Британије до Гибралтара и Фритауна (западна Африка) таква заштита је уведена у јулу 1941.

На почетку септембра 1941. Ратна морнарица САД (РМ САД) се укључила у рат на Атлантику, иако су САД биле службено неутралне. РМ САД је добила дозволу да до Исланда прати конвоје међу којима је било и страних бродова. За борбу против њем. ратних бродова је формирана ескадра од 2 бојна брода, 2 тешке крстарице и 2 дивизиона разарача са базом на Исланду. Заштиту конвоја су обезбјеђивале и вазд. снаге Канаде и В. Британије, а од половине септембра и САД. Ваздушна заштита је допирала 700 миља западно од Британије, 400 миља јужно од Исланда и 600 миља источно од обала Канаде. Стога је у средини Атлантика остао небрањен простор ширине 300 миља. На комуникацима из Британије за Гибралтар и Фритаун (западна Африка) вазд. заштита конвоја је обезбјеђена бродовима са мањим бројем ловачких авиона (Figher Catapult Ships). У септембру је у гибралтарску пратећу групу укључен ескортни носач авиона Одасити (Audacity) као први од низа бродова тог типа који ће одиграти велику улогу у противподморничкој борби.

Арктички конвоји са помоћи за СССР су почели да плове од септембра 1941. Нијемци испрва ово нису знатније ометали, па је у 1941. потопљен само 1 брод.

Воде В. Британије и обале Европе од Норвешке до Бискајског залива су чиниле периферни дио ратишта на којем се водила Битка за Атлантик. На сјеверу је пролазио велики број британских и њемачких конвоја. У Бискајском заливу су биле њем. базе за подморничко и крстаричко ратовање. У фјордовима Норвешке су базирали или често боравили њем. ратни бродови спремни за продоре у Атлантик. На отвореном оцеану подморнице су имале главну улогу при нападима на саобраћај, али у прибалним водама су превагу имали авијација и лаке поморске снаге. Децембра 1941. Нијемци су почели са кориштењем нових магнетско акустичних мина, које су се активирале бродским магнетизмом или шумом пропелера. Губици Британаца у бродовљу су отад нагло порасли. Уз мине, и обалне воде су биле опасне због могућности удеса због насукивања, јер је замраченост отежавала навигацију. Због удеса су Британци изгубили само 1941. 268 бродова са 418 164 БРТ.

Марта 1941. Британци су извели успјешан препад на Лофотска острва, а средином године су почели и вазд. нападе на њем. саобраћај. На минама положеним из авиона је од јула до децембра 1941. потонуло 39 бродова са преко 30 000 БРТ, док су Британци изгубили 36 авиона. У директним нападима на бродове у покрету из авиона је потопљен 51 њемачки брод са преко 53 000 БРТ уз губитак 127 британских авиона. Велики губици авијације су били посљедица неувјежбаних посада и неподесних типова авиона за нападе на циљеве на мору.

Улазак САД у рат испрва није битно измјенио ситуацију на Атлантику. У оба правца је мјесечно ишло око 6 конвоја са укупно око 50 бродова. За пратњу конвоја је одређено 26 група ескортних бродова са базама у САД, Канади, В. Британији и Исланду. Након уласка САД у рат, Нијемци су почели са нападима и на америчке бродове, па су савезнички губици нагло порасли, а број уништених њем. подморница са смањио. У јануару 1942. Нијемци су потопили 300 000 БРТ, у фебруару 440 000 БРТ, а у марту 560 000 БРТ савезничких бродова. Од марта су Нијемци почели да користе и снабдјевачке подморнице, које су њиховим средњим подморницама (око 750 тона) обезбјеђивале дјеловање уз обалу САД. Тако се уз обалу САД почетком маја 1942. налазило 16-18 подморница.

Њемачки успјеси у подморничком рату су достигли врхунац средином 1942, па је у јуну потопљено 650 000 БРТ савезничког бродовља. Савезници су подијелили контролу над саобраћајем на Атлантику на 2 зоне. У САД је од уласка у рат убрзана изградња бродова па је до децембра 1942. изграђено око 11 500 000 БРТ. Да би имали трајан ефекат насупрот тако високе производње, силе Осовине су сваки мјесец требале да потапају преко 600 000 БРТ. Савезници су ојачали и проширили систем конвојске пратње, што је отежало нападе подморница. У периоду јул-новембар 1942. губици бродова САД на Атлантику су били просјечно 500 000 БРТ мјесечно, а њемачки 12-13 подморница мјесечно. Кад су од средине године напади подморница на бродове у западном Атлантику постали тежи због конвојске заштите и појачаног осигурања авијацијом, Нијемци су пренијели тежиште операција у сјеверни Атлантик. Ту су се развиле велике битке око конвоја. Савезничком поморском и ваздушном осигурању конвоја су Нијемци супротставили групе подморница, понекад и до 100.

Због могућности савезничког искрцавања у Норвешкој, Нијемци су тамо држали знатне снаге и главнину површинске флоте (3 бојна брода, 3 крстарице, 5 разарача и доста подморница). Почетком 1942. почели су нападе на арктичке конвоје за СССР подморницама, а понекад и површинским бродовима. Пратња конвоја је онда појачана, али губици нису смањени. До средине 1942. из САД су упућена 84 брода, али су само 44 стигла на циљ. Јуна и јула 1942. је у конвоју од 37 бродова у Мурманск стигло само 11, након сталних напада њем. авијације и подморница.

Нијемци су непрекидно нападали и британски дужобални саобраћај. Британци су са своје стране нападали њем. поморски саобраћај, луке и поморске базе у окупираној Европи на атлантској обали, и вршили препаде на Антифер, Сен Назер, и Дијеп. Нијемци су ипак наставили са интензивним саобраћајем, посабно у сврху изградње фортификација тзв. Атлантског бедема. Током 1941. Нијемци су потопили 23 брит. брода (преко 70 000 БРТ), а изгубили 17 трговачких бродова и 43 ескортна брода и миноловца. Укупни савезнички губици у бродовима од почетка рата до краја 1942. на свим ратиштима су били око 17 000 000 БРТ. Од тога је на Атлантику изгубљено 14 000 000 БРТ.

Ваздушни напади савезника на Европу 1942.

Нападом Њемачке на СССР је знатно ослабио притисак на В. Британију која се брзо опорављала. Расла је производња авиона а почело је и директно снабдјевање из САД. Због свега тога Британци појачавају бомбардерску офанзиву против Њемачке. Њихова Бомбардерска команда (Bomber Command) од фебруара 1942. напада интензивно ноћу градове, индустрију, луке, жељезницу и луке у Њемачкој и нека индустријска постројења у окупираној Европи. Од краја марта и у априлу 1942. Британци нападају у групама од 100-300 авиона примјењујући такозвано бобмардовање простора (area bombing). Тако су напали Либек, Есен, Келн, Хамбург, Кил и Росток. Након тога прелазе на нови вид дејстава тзв. самосталне вазд. операције. У мају у јуну изводе операцију Миленијум нападајући сада са по 1000 авиона поједине градове као Келн, Есен и Бремен. Јула је извршено око 10 напада са по 300 авиона. Август је донио нападе на Рурску област, а до децембра је нападана Рурска област и мање градови у остатку Њемачке. Током 1942. су исто тако вршени напади за потребе РМ (15 500 авиополетања). Од средине августа 8. вазд. армија САД почиње са нападима на континент, у новембру напада подморничке базе Бремен и Кил, а потом градове Есен и Хам и аеродроме. Током 1942. брит. РВ је бацило на европске циљеве 46 290 тона бомби и положило 6469 тона мина против бродова.

Савезничко бомбардовање није испрва знатније утицало на њем. привреду пошто је Њемачка имала знатне производне резерве. Међутим Британци су стекли значајна искуства у стратешком бомбардовању и присилили су Нијемце да одвоје знатне снаге за ПВО и често маневрују са њима.

Југославија јул 1941 - новембар 1942.

Под притиском невиђеног терора квислинга у тзв. НДХ, избио је српски народни устанак у западним крајевима Југославије. У отприлике исто вријеме избио је устанак и у Србији и Црној Гори, као одјек старих слободарских традиција српског народа. Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је затечена развојем догађаја прогласила почетак устанка тек по нападу Њемачке на СССР, 22. јуна 1941. Устаници разних политичких опредјељења су испрва радили заједно и ослободили су знатна подручја у Србији, Црној Гори и простору данашње БиХ и Хрватске. Силе Осовине су биле затечене обртом. Италијани су обуставили повлачење трупа и били су приморани да шаљу додатне снаге у Југославију. Нијемци су поступили слично. Заједничке снаге Осовине и домаћи квислинзи су напали на ослобођене територије (тзв. Прва непријатељска офанзива).

Подјеле међу устаницима су довеле и до отворене међусобне борбе у најтежим тренуцима, и од тада су комунисти и придружене снаге под вођством КПЈ и Јосипа Броза Тита (Народно ослободилачка војска, НОВ, „партизани“) и монархисти и придружене снаге под вођством Драгољуба Михаиловића (Југословенска војска у отаџбини, ЈВуО, „четници“) били у ратном стању. Крајем 1941. по комунистичким подацима је у Југославији било око 80 000 бораца НОВ, 120 000 Нијемаца, 280 000 Италијана, 70 000 Бугара, 40 000 Мађара, и око 150 000 квислинга (у које су комунисти убрајали и снаге ЈВуО).

Репресивне мјере окупатора и квислинга су доводиле до великих жртава цивилног становништва, али и до прилива бораца у снаге НОВ и ЈВуО. Окупатори и квислинзи су на окупираној територији Југославије установили читав низ концентрационих логора, у којима су главне жртве по бројности били Срби, Јевреји и Роми. На неослобођеној територији су вршене диверзије и саботаже од стране покрета отпора.

Напади окупатора и квислинга на ослобођене територије се нису завршили потпуним успјехом по њих. Зато су 1942. отпочели операције да потпуно сломе устанак. Тзв. Друга непријатељска офанзива је трајала у источној Босни током јануара и фебруара 1942. Окупатор није остварио постављене циљеве, пошто се главни дио снага НОВ извукао и прешао на брдско-планинско подручје западне Босне и Хрватске насељено Србима. У прољеће 1942. долази до нове офанзиве окупатора (тзв. Трећа непријатељска офанзива) са сличним циљевима као и раније, на подручју Босне, Хрватске, Црне Горе и југозападне Србије. Успјели су да привремено овладају дијелом слободних територија, али не и да униште главнину устаничких снага. Независно од ове операције окупатор и квислинзи су извели низ операција на слободним српским подручјима Хрватске и западне Босне (Петрова Гора, Козара, и друге локације). У козарској офанзиви је јуна и јула 1942. учествовало 40 000 непријатељских војника. Офанзива је након окружења Козаре завршена одвођењем великог броја заробљених српских цивила у концентрационе логоре. Слично је било на Петровој Гори. Обје су праћене и невиђеним терором против цивилног становништва у току и након операција.

Августа 1942. су Нијемци, Мађари, усташе и домобрани напали на снаге НОВ у Фрушкој гори. У Србији је било више офанзива у којима се истицала тзв. Аћимовићева офанзива јула-септембра 1942. Италијани су у Словенији у периоду 16. јул - 4. новембар 1942. извршили рошку офанзиву са преко 75 000 војника.

Током љета и јесени група бригада НОВ заједно са Врховним штабом НОВ (3800 бораца) је прешла у Босанску крајину. Операције те групе бригада заједно са локалним крајишким (српским) бригадама из Босне и Хрватске су довеле до стварања простране ослобођене територије (48 000 км2) у западној Југославији. Подручје је било погодно за угрожавање окупаторских комуникација у долинама Саве, Босне и Неретве. Борба се проширила и на приморје и чак преко старе италијанско-југословенске границе у Истру. Нападне јединице снага НОВ на западу ће потрајати до почетка 1943.

Окупатор је у тој ситуацији настојао да појача удио квислиншких јединица у борбама у Југославији, па се пришло јачању и омасовљењу усташа, домобрана и неких квислиншких формација у Србији. Са друге стране, савезници су у том тренутку признавали избјегличку југославенску владу у Лондону, и снаге ЈВуО као њен оружани елемент у борби против окупатора. Комунистима на челу снага НОВ ово није одговарало, и улагани су са њихове стране сви напори да се они признају за једину снагу борбе против окупатора у Југославији. Ова политичка превирања ће се наставити до краја Другог свјетског рата у Југославији.

Комунисти су 26. септембра 1941. извршили савјетовање у Главном штабу НОПОЈ, гдје су донијели низ политичких и војних одлука везаних за даљи развој устанка под њиховим вођством. Важна одлука је била формирање крупнијих покретних војних јединица - бригада које су биле невезане за одређено подручје. До јуна 1942. су формиране тзв. пролетерске бригаде а касније само бригаде без назива пролотерска. Током 1942. је формирано 37 бригада.

Комунисти су одржали прво засједање тзв. Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ-а) 26-27. новембра 1942. у Бихаћу. Истог мјесеца су формиране и дивизије и корпуси НОВ, као јединице намијењене за већа самостална дејства.

Крајем 1942. НОВ је имала 37 пјешадијских бригада, 34 партизанска одреда и већи број батаљона и мањих јединица, са укупно око 150 000 војника. Те јединице су углавном укључене у првих 9 дивизија (2 корпуса) НОВ.

Нијемци су тада у Југославији имали 8 дивизија, 3 пука, 20 батаљона са укупно око 160 000 војника. Италијани су имали 19 дивизија, 20 пукова, 60 батаљона и друге јединице, укупно око 350 000 војника. Бугари су имали 5 дивизија са око 80 000 људи. Мађари су имали дијелове 3 дивизије са око 40 000 војника. Разне квислиншке и друге формације, у које су комунисти убрајали и снаге ЈВуО, су имале око 300 000 људи.

Припреме Јапана и САД за рат

Агресивна политика Јапана је добила подстицај избијањем рата у Европи и њемачким успјесима. Јапан је тада већ држао Манџурију, сјевероисток Кине, све важније кинеске луке и продирао је на запад долином ријеке Јангцекјанг. Кина се стога скоро искључиво снабдјевала преко Бурманског пута изграђеног 1937-1939. и Индокине. Јапан је настојао да постигне потпуну изолацију Кине. Користећи слом Француске 1940, Јапан је 19. јуна 1940. дао ултиматум Француској тражећи да јапанске трупе надгледају границу Кине и француске колоније Индокине. Почетком септембра су Јапанци повриједили границу Индокине. Већ 22. септембра у Ханоју је потписан споразум по којем Јапан добија вазд. базе у Индокини. 4. октобра прве јапанске јединице улазе у Индокину. Тајланд је користећи се слабошћу Француске исто тражио територијалне уступке, а 8. децембра објавио рат француској Индокини. Посредовањем Јапана је сукоб окончан, а јапанске војне позиције су ојачале и у Тајланду.

Јапан је потисао Тројни пакт 27. септембра 1940. Крајем марта 1941. у Берлину је био јапански министар вањских послова Ј. Мацуока, и обавијестио је Нијемце о плановима за напад на азијске колоније В. Британије али и за евентуални рат са САД. Њемачка је ставила до знања да би у случају рата Јапана са САД и она објавила САД рат. Да би имао сигурну залеђину за пацифичка освајања, Јапан је 13. априла у Москви потписао са СССР споразум о неутралности и пријатељству.

Да би парирале Јапану, САД су 30. новембра 1940. одобриле кредит од 50 милиона долара за Кину. 10. децембра су престале са испоруком жељеза и челика Јапану. Почетком априла 1941. је постигнут споразум САД, В. Британије, Аустралије, Новог Зеланда, и Холандске источне Индије о заједничкој одбрани. Као знак попуштања, САД нуде Јапану истог мјесеца трговински уговор, а Јапан САД нуди уговор о ненападању.

Јапан је 25. јуна и 2. јула имао 2 империјалне конференције у Токију, на којима су разматрана даља дјеловања. Ријешено је да се не напада СССР осим ако се не нађе у безизлазном положају против Њемачке. Одлучено је да се појача продор у југоисточну Азију, заузме Индокина, и убрза свршетак рата у Кини. О рату против САД је трајало колебање, али је касније погоршање односа са САД пресудило. Коначно је 6. септембра одлучено да се нападну посједи САД и В. Британије уколико се не прихвате јапански захтјеви о суштинској доминацији на Далеком истоку.

Владе САД, В. Британије и Холандије су 26-27. јула 1941. отказале трговинске уговоре са Јапаном. Јапанци су 29. јула од Француза изнудили уговор о заједничкој одбрани Индокине по којем су се њихове трупе тамо искрцале. Јапански премијер Фумимаро Коноје који је оклијевао да увуче Јапан у рат је поднио оставку средином октобра. Нову владу је формирао генерал Хидеки Тоџо. 5. новембра је одлучено да се припреме за напад на САД и В. Британију заврше до 1. децембра 1941. Иако су у Вашингтону трајали јапанско-амерички преговори, Американцима су 6. децембра стигли извјештаји о покрету великих јапанских снага према југоисточној Азији. Нису међутим очекивали напад на америчке базе.

Јапан је 7. децембра 1941. почео рат нападом на америчку базу Перл Харбор на Хавајима.

Јапан је имао тада 2 411 359 војника, од којих 2 100 000 у копненој војсци и РВ, а 311 359 у РМ и морнаричком ваздухопловству. Имао је 51 дивизију, 1 коњичку групу, 22 мјешовите бригаде и 37 других јединица снаге бригаде, све то у саставу 14 армија. РМ је имала 10 бојних бродова, 10 носача авиона, 18 тешких крстарица, 18 лаких крстарица, 113 разарача и 63 подморнице. Пред рат РМ је формирана у неколико ескадри да би извршила почетне нападне задатке. Ваздухопловство КоВ је имало 1665 авиона, морнаричко 1860 авиона (на носачима авиона и базирани на копну). Главне базе пред рат су биле на Тајвану (450 авиона) и у француској Индокини (300 авиона). Остатак ваздухопловства КоВ је био у Кини и Јапану.

Јапанска доктрина је била изразито офанзивна. Главни носиоци рата су били морнарица и ваздухопловство, с обзиром на особине ратишта. Био је предвиђен изненадни напад на америчку пацифичку флоту из ваздуха чиме би се она неутрализирала. Требало је потом заузети сировинска подручја у југоисточној Азији и стратешка упоришта за одбрану новосвојеног подручја на линији Курили-Вејк-Маршалова-Гилбертова-Соломонова острва-Нова Гвинеја-Тимор-Јава-Суматра-Малаја-Бурма. Предвиђено је било 150 дана за испуњење овог плана напада. У другој етапи је требало учврстити одбрану заузетих подручја, завршити напад у Бурми, и заузети Андаманска и Никобарска острва. У трећој етапи је требало упорном одбраном освојених подручја толико изнурити и ослабити САД да ће ове одустати од даљих напада и прихватити новонастало стање.

Пред сам рат САД су имале 2 093 999 војника, од којих 1 643 477 у КоВ и РВ и 450 522 у РМ. Ратна морнарица је на свим морима имала 17 бојних бродова, 7 носача авиона, 37 крстарица, 171 разарач, 111 подморница и око 150 мањих ратних бродова. Поморске снаге су међутим биле посијељене на Атлантску, Пацифичку и Азијску флоту. Пред напад на Перл Харбор у Пацифичкој флоти је било 9 бојних бродова, 3 носача авиона, 12 тешких и 9 лаких крстарица, 67 разарача и 27 подморница. У Азијској флоти је била 1 тешка и 2 лаке крстарице, 13 разарача и 28 подморница. Ратна организација је предвиђала формирање оперативних ескадри (Task Force) и оперативних група (Task Group) од разних врста бродова по потреби. Пред рат је РВ САД бројало 12 297 авиона, већином типова слабијих од одговарајућих типова других сила. Али ће масовна индустријска производња САД брзо промијенити ову слику, почевши са масовном производњом за В. Британију још током 1941. САД су имале вазд. базе на Филипинима (265 авиона, али само 142 борбено способна) и на Хавајима (230 авиона, од којих 125 борбено способних).

Војна доктрина САД није била потпуно одређена. КоВ је имала да брани територију САД и прекоморке посједе. РВ је имало офанзивну улогу против РВ и база противника. Садејство са КоВ је занемарено. РМ је била у недоумици да ли да стави тежиште на изградњу бојних бродова или носача авиона. Јапанци су ту недоумицу ријешили уништењем свих бојних бродова РМ САД на Пацифику током напада на Перл Харбор.

Амерички ратни план Rainbow 5 је израђен у априлу 1941. након америчко-британске конференције у Вашингтону. Идеја водиља је била: офанзива у Европи и дефанзива на Пацифику. Касније је у августу 1941. склопљен споразум о сарадњи америчких, британских и холандских снага КоВ и РВ у случају јапанског напада. Није било сагласности о употреби поморских снага. Тек по избијању рата је на америчко-британској конференцију у Вашингтону одлучено да тежиште одбане буде на Бурми и малајској баријери, да се одрже снаге на Филипинима и чувају најважније поморске комуникације. Да би се ово спровело коначно је формирана заједничка савезничка команда за југозападни Пацифик и југоисточну Азију са називом ABDACOM. Нови Зеланд и највећи дио Аустралије су чинили посебно подручје ANZAC под контролом команданта морнарице САД.

Јапанска офанзива на Пацифику 7. децембар 1941 - март 1942.

Планирану прву етапу освајања имале су да изврше 4 јапанске армије које су биле подржане јаким снагама РВ и РМ. Изненадним нападом на више мјеста се очекивало да ће савезници бити принуђени да се бране свуда одједном, и то бројчано слабији. Јапанској КоВ ће се супротставити слабе или скоро непостојеће снаге КоВ савезника у првој етапи.

Узимајући као пресудно за успјех рата уништење америчке флоте, Јапанци су одлучили да главни удар изврше на Хаваје, гдје је био смјештен већи дио америчке пацифичке флоте. Оперативни одред под командом адмирала Нагума се неопажен приближио Хавајима и 7. децембра извео изненадни напад авионима са носача авиона. Нападнута је главна база САД Перл Харбор и у њој је уништено 8 бојних бродова, 3 лаке крстарице, 3 разарача, 4 мања брода, 188 авиона и убијено је 3681 људи. Јапански губици су били 29 авиона, 5 џепних подморница и око 100 људи. Острва Мидвеј су истовремено нападнута бродском артиљеријом и оштећен је тамошњи аеродром.

Истог дана су Јапанци напали и Хонгконг, градове у Малаји и на Филипинима, острва Гуам и Вејк. Одмах потом је искрцана јапанска 38. пјеш. дивизија почела напад на Хонгконг, 25. армија је почела искрцавање у источној Малаји, а 15. армија је ушла у Тајланд. 12. децембра су Јапанци заузели Гуам и почели искрцавање на Филипине. Идућег дана је њихов покушај искрцавања на Вејк одбијен. Острво је потом жестоко бомбардовано и заузето 23. децембра. Истог мјесеца су се Јапанци искрцали на сва филипинска острва и заузели Гилбертова острва. У првој етапи Јапанци су дакле успјели да неутрализирају америчку Пацифичку флоту и посјели су све важне тачке на западном Пацифику. Тако осигурани могли су да упуте конвоје трупа у освајање југоисточне Азије и Индонезије.

Борбе за Хонгконг су трајале од 8. до 25. децембра. Британци су се под притиском повукли са копна на острво 13. децембра и ту су капитулирали 25. Да би неутрализирали британско и америчко РВ пред напад на Малају и Филипине, Јапанци су извели изненадне нападе на аеродроме у Малаји и на Филипинима, уништивши тамо знатан број авиона. Тиме су утврдили превласт у ваздуху. Послије уласка у Тајланд и ужи дио Малајске превлаке код Кота Баруа, јапанска 25. армија је почела да продире према југу у правцу Сингапура. Британски бојни брод Принц од Велса (Prince of Wales) и крсташ Рипалс (Repulse) су испловили из Сингапура да би уништили јапанске десантне бродове и спречили јапанска појачања. Међутим, 10. децембра су их спазили и потопили јапански авиони. До краја јануара су Јапанци избили на јужну обалу Малајског полуострва. Британци су организирали одбрану града са 3 дивизије и 3 бригаде. Међутим, 15. фебруара су капитулирали.

Напад на Филипине су Јапанци започели 8. децембра са снагама 14. армије уз подршку 3. и дијелова 2. поморске флоте, 5. вазд. групе и 11. вазд. армије. Прве снаге су искрцане на сјеверну и сјевероисточну обалу Лузона, а 2 дана потом на југоистоку. Авијација САД на острву је била скоро потпуно уништена нападима из ваздуха. Очекујући и даље искрцавање главних јапанских снага на западу острва, Американци нису подузели мјере да спријече продор искрцаних снага ка центру острва. Јапанска 14. армија се на западу острва у заливу Лингајен искрцала тек 22. децембра. Јапанци су ушли у напуштену Манилу 2. јануара 1942. Дио снага САД се повукао на полустрво Батан и ту је пружио огорчени отпор који је присилио Јапанце на довлачење појачања. Тек 9. априла су Јапанци присилили одсјечене снаге САД на Батану на капитулацију. Ипак, утврђено острво Корехидор јужно од Батана се одржало чак до 6. маја 1942. Јапанци су у међувремену окупирали сва остала значајна филипинска острва.

Заузимање Филипина је потрајало скоро 3 пута дуже од јапанског плана. Али на другим војиштима су ненадани јапански успјеси постигли, да је у цјелини прва фаза јапанског напада завршена раније него је испрва предвиђено.

Холандска источна Индија је због извора сировина и стратешког положаја, представљала један од најважнијих циљева јапанских освајања у првој фази операција. Освајање је почело искрцавањем на сз. обалу Борнеа 17. децембра 1941. Мало касније су настављена освајања са 2 искрцавања која су заузела остале важне луке у том подручју. Јапанска 16. армија је била подијељена у 3 групе: западну, централну и источну. Централна група је од 11. јануара 1942. извела низ десаната и заузела је источну обалу Борнеа. На мору је 23/24. јануара 1942. дошло до боја у Макасарском пролазу у ком су Јапанци изгубили неколико бродова, али без већег утицаја на операције. Источна група је низом десаната од 11. јануара до 20. фебруара заузела Целебес, Амбон, Тимор и Бали. Отпор је био слаб на копну. Поморски састави савезника су били недјелотворни у заустављању Јапанаца. Ноћу 19/20. фебруара је холандско-амерички флотни састав напао јапанске бродове у пролазу Бадунг и оштетио 1 разарач и 1 транспортни брод а изгубио 1 разарач.

Својим освајањима су Јапанци у фебруару скоро пресјекли везу између Аустралије и Индије-Бурме. Настављајући освајања, западна група 16. армије се 14. фебруара искрцала на Суматру и до 28. марта принудила Холанђане на предају. За инвазију Јаве су кориштени дијелови западне и источне групе и читаву 2. флоту (4 бојна брода, 5 носача авиона итд.). Освајање Јаве је почело 28. фебруара и 1. марта искрцавањима на сз. и си. дио острва, а 8. марта је сваки отпор престао. Поморске снаге савезника (холандски, британски, амерички, аустралијски бродови са 2 тешке, 3 лаке крстарице и 10 разарача) су тешко поражене у бици на Јаванском мору 27-28. фебруара. До краја марта су Јапанци заузели читаву Холандску источну Индију.

Након освајања јужног Тајланда и Малајског полуострва Јапанци су наставили са напредовањем на запад. Већ крајем јануара су продрли у Бурму и 8. марта 1941. окупирали Рангун. Британске и кинеске снаге су потиснуте према Индији и Кини, и тиме су Јапанци пресјекли Бурмански пут кинеског снабдјевања. Међутим, долазећи кишни период их је спречио у даљем напредовању све до марта 1943.

Међувремено је јапанска влада објавила програм стварања тзв. Велике источне Азије коју би чинила заједница слободних и равноправних народа. Ово је било срачунато да би се придобили народи освојених области.

Изласком Јапанаца на Бенгалски залив је угрожена Индија и омогућен улазак јапанске флоте у Бурманско море. Јапанске подморнице су већ од фебруара оперисале у Индијском океану. Петог априла је јапански састав од 5 носача авиона, 4 бојна брода, 5 крстарица и 11 разарача напао авијацијом Цејлон (Шри Ланка) и тиме присилила британску флоту да напусти Коломбо.

При крају операција у холандској источној Индији, Јапанци су крајем јануара наставили надирање и ка Аустралији. 22-23. јануара су се искрцали на Нову Ирску и Нову Британију и у Рабаулу створили једну од највећих поморско-ваздухопловних база на Пацифику. Практично истовремено су се икрцали у Соломонским острвима а ноћу 7-8. марта су заузели луке Кај и Саламау на си. обали Нове Гвинеје. Јапанске подморнице су 23. јануара бобмардовале америчку западну обалу. САД су радиле на успорењу јапанског продора ка Аустралији па су формирали двије нападне групе са носачима авиона. Почетком фебруара су бомбардовали Јапанце на Маршалским острвима и кренули су према Рабаулу. Одустали су од напада пошто су на вријеме запажени од Јапанаца. Ипак крајем фебруара су Американци бомбардовали Вејк, а почетком марта острво Минами Тори-шима (Маркус) и Нову Гвинеју.

Током јапанских продора по Пацифику и ји. Азији фронт у Кини се мало измјенио. 3. децембра су Јапанци одлучили да у Кини пређу у дефанзиву, и раде на уништењу кинеских герилских снага у широј зони Јангцекјанга, обезбједе комуникације, прошире мостобран код Кантона, појачају блокаду Кине и покушају да је присиле на мир. Јапан је тада у Кини држао 6 армија. Јапанци су знали да се ситуација у Кини не може битније измјенити након вишегодишњег рата, али су рачунали да прекидање Бурманског пута снабдјевања може да знатно отежа кинеско стање. Јапански напади у Кини су дали слабе резултате против 4 милионске армије Куоминтанга и КП Кине, па су обустављени почетком 1942.

САД су одмах по уласку у рат подузели мјере за јачање кинеског отпора против Јапана. У Чунг-Чингу, сједишту кинеске Куоминтанг владе, је 17-23. децембра 1941. одржана кинеско-англо-америчка конференција за координацију савезничког рата на Далеком истоку. Одлучено је да се Кина сматра за посебно ратиште, Кинезима и даље дотура материјал, и да Кина помогне Британцима у одбрани Хонг Конга и Бурме. Амерички генерал Џ. Стилвел је јануара 1942. именован за начелника штаба Чанг Кај-Шека. Стилвел ће бити и командант свих снага САД у Кини и представник САД за питања војне помоћи Кини.

Заустављање јапанске офанзиве на Пацифику, април-јун 1942.

Након неочекиваног успјеха прве фазе операција, Јапанци су у априлу 1942. донијели одлуку да наставе продор у правцу југоистока. Требало је заузети луку Порт Морезби на Новој Гвинеји, део Соломонових острва, Нову Каледонију, Фиџи и Самоу. Тиме је требало пресјећи везу САД са Аустралијом и створити предуслове за инвазију Аустралије. Исто тако је пала одлука да се заузму Мидвеј и западна Алеутска острва. Неочекивано помјерање главнине операција на сјеверни Пацифик требало је изненадити Американце. Предвиђало се да ће операција бити завршена до марта 1943. Њемачко-јапанска граница поморских операција је установљена на 70° источног меридијана.

Због неповољног развоја догађаја у Пацифику и источној Азији, крајем марта је савезничка команда реорганизирана. САД су на себе узеле одбрану читавог Пацифика, ту укључујући и Аустралију, Нови Зеланд и већи дио холандске источне Индије. Пацифик је подијељен на 4 оперативна подручја. Сјеверно, централно и јужно је дошло под команду адмирала Честера Нимица, а југозападно под команду генерала Дагласа Мекартура. В. Британија је преузела одбрану Индијског океана, Суматре, Малаје, Тајланда, Индије и Бурме. Формиран је потом Пацифички ратни савјет са представницима САД, В. Британије, Кине, Холандије, Аустралије, Канаде и Новог Зеланда. Касније су у савјет ушли и Филипини, Индија и Индокина. Ради заштите Аустралије САД искрцавају трупе на Нову Каледонију 19. марта. У ји. дијелу Нове Гвинеје су подузете мјере за заштиту од јапанског искрцавања, пошто су Јапанци већ 7-8. марта извршили два искрцавања на истоку острва. Савезници су одлучили да по сваку цијену одрже Нову Гвинеју, ради заштите Аустралије и погодне основице за касније нападе.

Бомбардери САД са носача авиона су 18. априла извршили по Јапанце потпуно неочекивани напад на Токио. Ови су одмах измјенили план операција, мислећи да су авиони дошли са Мидвеја. Након искрцавања код Порт Морезбија, одлучили су да заузму Мидвеј. САД су већ неко вријеме успјешно дешифровале јапанске радио поруке, па су били спремни. Када је јапанска 4. флота испловила почетком маја за извршење задатака код Порт Морезбија, америчка ескадра са 2 носача авиона је била у Кораљном мору. Дошло је до велике авионско-поморске битке 7. и 8. маја у којој су обје стране изгубиле по један носач авиона. Јапанци су ипак претрпјели пораз пошто су одустали од десанта код Порт Морезбија и освајања Луизијадског архипелага.

То није утицало на планове за напад на Мидвеј и западне Алеуте. Почетком јуна су покренули Комбинирану флоту (11 бојних бродова, 8 носача авиона, 22 крстарице, 65 разарача, 21 подморница, и преко 600 авиона) под командом адмирала Јамамота подјељену у 5 флотних састава. Овим изненадним пребацивањем тежишта операција Јапанци су рачунали на изненађење. Американци су дешифрирањем јапанских радио комуникација открили јапанске планове, и припремили замку. САД су у водама Мидвеја скупили 2 ескадре под командом адмирала Флечера, Борбена група 16 (2 носача, 5 тешких, 1 лака крстарица, 9 разарача) и Борбена група 17 (1 носач, 2 тешке крстарице, 6 разарача). За одбрану Алеута Ч. Нимиц је одвојио 2 тешке, 3 лаке крстарице и 10 разарача. 19 подморница у 3 групе је распоредио углавном сз. од Мидвеја. Битка код Мидвеја се одиграла од 3. до 6. јуна 1942, и у њој су Јапанци изгубили 4 носача авиона и 1 тешку крстарицу, а САД 1 носач авиона и 1 разарач. Јапанци су на изгубљеним носачима изгубили и своје најбоље пилоте. Ова битка је коначно означила крај епохе бојних бродова као главне снаге на мору, па је даља изградња бродова САД и Јапана била усмјерена на носаче авиона. Јапански десант на Алеутска острва (Ета и Киска) 7-12. јуна је био успјешан, али је овај успјех био више пропагандног значаја, због велике даљине острва од Јапана, тешког снабдјевања и непрекидних америчких напада.

Битка код Мидвеја је зауставила јапанско надирање на Пацифику, па су даљи покушаји јапанских освајања тамо били само локалног карактера. Јапанска врховна команда је одустала од освајања Нове Каледоније, Фиџија и Самое. На копну је Јапан потиснуо Британце из Бурме у Индију, а Кинезе у Кину. Међутим сада је јапански проблем био како да одржи превласт на мору пред јачањем поморских снага САД, због потребе одржања освојених подручја и снабдјевања трупа на њима. Због ситуације након Мидвеја јапанска команда се одлучује за консолидацију и одбрану освојених подручја.

Антифашистичка коалиција

Напад Њемачке на СССР је имао великог утицаја на свјетску ситуацију. Влада В. Британије је у јулу понудила СССР споразум о заједничкој борби против Њемачке, који је потом и потписан 12. јула у Москви. По њему су се обје стране обавезале да пружају другој сваку могућу помоћ, и да не воде преговоре или склапају мир без сагласности друге стране. Већ 24. јуна су САД изјавиле да ће пружити помоћ СССР, што је службено потврђено 2. августа 1941. Доцнији акти су указивали на то да се ствара нова свјетска групација - антифашистичка коалиција. Рузвелт и Черчил су 14. августа објавили Атлантску повељу, у којој је споменуто и право сваког народа да изебере облик владавине по жељи и да се поврате права поробљеним народима. 24. септембра је повељу потписало још 10 земаља, а међу њима и СССР. Неке владе окупираних држава су склопиле уговоре о помоћи са СССР, а неки уговори су предвиђали и формирање војних јединица тих земаља у СССР. Споразуме су потписали Југославија 17. јула, Пољска 30. јула и 14. августа, Чехословачка 18. јула и 27. септембра. СССР је успоставио прекинуте односе са Белгијом, Холандијом, Норвешком и Грчком. СССР је признао и слободне Французе 27. септембра.

САД су 7. јула од Британаца преузеле окупацију Исланда. Већ десетак дана потом САД у Москви воде преговоре са СССР о испоруци војне помоћи. Крајем августа из В. Британије су послати први Арктички конвоји за Мурманск и Архангелск. Већ у 1941. тако је упућено 7 конвоја са 53 брода укупно.

Концем септембра у Москви је одржана конференција представника СССР, САД и В. Британије. Одлучено је да се СССР испоручује сваког мјесеца 300 ловаца и 100 бомбардера, 500 тенкова, возила, противавионски и противтенковски топови, сировине итд. Након уласка САД у рат дошло је до потребе за бољом савезничком координацијом. У Вашингтону је потом одржана америчко-британска конференција 22. децембра 1941. - 14. јануара 1942. на којој су учествовали и Рузвелт и Черчил. Формирана је заједничка команда (Combined Chiefs of Staff) која ће надаље спроводити одлуке о вођењу рата. Према Јапану је требало остати у дефанзиви. Против Њемачке је требало упутити главне снаге и то најприје упућивањем трупа САД у В. Британију, и уз то је требало многоструко повећати производњу војне опреме, оружја и бродова. 26 држава је 1. јануара 1942. потписало Декларацију Уједињених Нација. Земље потписнице су се обавезале: да ће употребити сва своја средства, војна и економска, против држава чланица Тројног пакта и оних који су му приступили. Свака влада се обавезује да ће сарађивати са владама потписницама ове Декларације и да с непријатељима неће закључивати сепаратно примирје или мир.

Савезнички комбинирани одбор начелника генералштабова је већ у првој половини 1942. разматрао даље вођење рата против Њемачке и планирао инвазију на западу Европе, којој је дата предност над операцијама у Азији и на Пацифику. У мају је потписан протокол о давању помоћи САД за СССР, на период од 1 године почевши од 1. јула. Уз Арктик, опрема ће да се дотура и преко сјеверног Пацифика и Персијског залива. Средином јула 3 водеће савезничке силе су се договориле о принципима којих ће се држати у пружању узајамне помоћи и у вођењу рата.

Фашистичке снаге

Да би се рат против СССР представио као рат против комунизма, и многих земаља Европе су упућиване јединице на Источни фронт. Уз граничне земље СССР, трупе су послали Италија (3 дивизије), Шпанија (Плава дивизија), Петенова Француска (франц. добровољачка легија), белгијски фашисти (Валонски добровољци), квислиншка Норвешка (фрајкор Норге), дански фашисти (фрајкор Данмарк). Словачка бригада је нарасла у дивизију. Антикоминтернски пакт је 25. новембра 1941. продужен на још 5 година. Њемачка, Италија и Јапан су 18. јануара 1942. потписали берлинску војну конвенцију којом су утврдили даље смјернице вођења рата.

Интервенција савезника у Ирану августа 1942.

Њемачка и Турска су 18. јуна 1941. потписале уговор о пријатељству и ненападању, чиме је ојачао њемачки утицај у регији. Због њемачког надирања на Кавказу, присуство њемачких агената у Ирану је виђено као опасност. У складу са совјетско-иранским уговором из 1921. у Иран су августа 1942. ушле совјетске трупе са сјевера а британске са југа. Иран је 29. јануара 1942. закључио савез са В. Британијом и СССР. Од тада је кроз Иран из Перзијског залива пролазила и помоћ савезника СССР.

Промјена стратешке ницијативе

До средине 1942. стратешка иницијатива је била на страни сила Осовине. Од тада им све више измиче. Крајем маја су Јапанци заустављени у Бурми, а након битке код Мидвеја у јуну и на Пацифику. У сјеверној Африци Осовинско напредовање према Суезу је заустављено у септембру. На Источном фронту Нијемци су заустављени средином октобра код Стаљинграда.

Планови зараћених

Савезници су још у првој половини 1942. почели разматрати могућности инвазије Европе. СССР је био под огромним притиском Њемачке, па је његова влада стално тражила од западних Савезника да отворе други фронт. Након дугих англо-америчких дискусија, у којима је дошла до изражаја и притајена жеља неких кругова да се и даље истовремено исцрпљују Њемачка и СССР, крајем јула је одлучено да инвазије западне Европе у 1942. неће бити. Као разлог је узето присуство крупних њемачких снага које се могу и ојачати, мањак бродова за десанте, и још јак индустријски потенцијал Њемачке. Одлучено је да се припреме за инвазију наставе и да се она изведе у јулу 1943, а да се 1942. изведе десант у сјеверној Африци. Овај задњи десант је требао избацити силе Осовине из Африке, створити услове за инвазију Италије или јужне Европе, увођењу вазд. операција и са југа против Њемачке, и обезбједити сигурнији саобраћај Средоземљем.

Да би објаснили Совјетима своје оклијевање, средином августа су у Москву допутовали В. Черчил и А. Хариман. Састали су се са Стаљином и расправљали о савезничким стратешким плановима. Остале су велике разлике о датуму отварања другог фронта. Разматрали су и вазд. нападе на Њемачку и искрцавање у сјеверну Африку. Сви су се сложили да рат мора да се настави до потпуног уништења фашизма и нацизма.

Током конференције совјетска врховна команда је разматрала извођење офанзиве у средњем току Дона. Због ситуације изазване њемачким продором ка Кавказу и Стаљинграду, од те се намјере одустало. Међутим, средином октобра када је њемачка офанзива заустављена израђен је план за окружење њем. групе армија Б и за пресјецање одступнице групи армија продором према Ростову. Након одлуке о искрцавању у сјеверозапану Африку, Британци су одлучили да у септембру започну офанзиву у Египту против њем-итал. армије. Ударом са запада и истока истовремено, требало је уништити осовинске снаге у сјев. Африци, и отворити перспективу избацивања Италије из рата.

Сад су већ средином 1942. одлучиле да пређу у офанзиву на Пацифику заједно са аустралијским и новозеландским трупама. Требало је у 3 етапе заузети острва и архипелаге од острва Санта Круз до западног дијела Нове Гвинеје. Материјална подлога савезника и њихова морална предност ће се испољити крајем 1942. у оштој савезничкој офанзиви на свима свјетским ратиштима. Њемачка врховна команда је планирала да током зиме 1942/1943. буде у дефанзиви на достигнутим линијама, да би током љета 1943. Њемачка прешла у офанзиву.

Јапан је изградњу бродова дотада базирао на претпоставци кратког рата. Али након тешких почетних губитака у бици у Кораљном мору и код Мидвеја, јапанска флота је наједном имала недовољан број носача авиона, и ескортних бродова за пратњу транспортних бродова. Јапанци су били принуђени да преиспитају своје планове и способности, и да донесу одлуку о упорној одбрани заузетих области. Областима према Аустралији и Новом Зеланду и комуникацији Аустралија-САД је поклоњена највећа пажња. Одлучено је да се на Новој Гвинеји, Новој Британији, Новој Ирској и Соломоновим острвима изграде аеродроми, и да се заузме лука Порт Морезби ради онемогућавања противнапада савезника.

Савезничка ратна индустрија и њена производња је знатно проширена 1942. СССР је упркос огромним тешкоћама око евакуације индустрије и повлачења Црвене армије, успио да на Уралу и у Сибиру развије индустријску производњу, која је 1942. била двапут већа него 1941. Између осталог је произведено 24 688 тенкова и 25 436 авиона. Артиљеријско наоружање је имало пораст од чак 3 пута. То је омогућило формирање нових крупних јединица са модерним наоружањем.

Од уласка у рат САД су знатно убрзале ратну индустријску производњу. Тако је 1940. направљено 6086 а 1942. чак 47 836 авиона. Челик и жељезо су произвођени 1942. за 163% више него 1940. Током 1942. САД су изградиле 900 000 тона ратног бродовља, од тога 4 бојна брода, 12 носача авиона, 8 лаких крстарица, 81 разарач итд. Почела је серијска градња типизираних трговачких бродова, па је већ 1942. изграђено 5 330 000 БР тона.

В. Британија је 1942. произвела 23 671 авион према 20 093 авиона 1941, 8611 тенкова према 4844 тенка 1941, и стално је појачавала темпо бродоградње због надокнађивања великих губитака бродова.

Њемачка је 1942. исто чинила велике напоре за повећање производње. Масовно се запошљавају жене, омладина, ратни заробљеници, логораши и инострани радници. Само из СССР је депортовано 1,5 милиона људи. Странци су ангажирани у машиноградњи, рудницима, пољопривреди, металној индустрији и другдје. Тако је 1942. производња наоружања за 43% већа него 1941. Несташица сировина је надокнађивана пљачком окупираних земаља из којих је довлачена нафта, жељезо, бакар, цинк, никл итд. Њемачка је 1942. произвела 6180 тенкова наспрам 3790 у 1941, 14 654 авиона наспрам 10 940 у 1941, 238 подморница наспрам 199 у 1941. И поред свега тога, пораст производње њем. индустрије је заостајао за савезничким.

Јапан и Италија нису достигли ниво њемачке индустрије. Италијанска производња је чак опадала. Јапан је имао велике залихе сировина и горива, па још није осјећао оскудицу. Јапанска производња оружја је расла па је тако 1942. произведен 8861 авион наспрам 5088 авиона 1941, а убрзана је и изградња бродова.

Однос ратне производње је већ крајем 1942. био у корист савезника. Однос у градњи авиона 1942. је био 96 943 наспрам 26 328 за савезнике. Однос у градњи бродова је био још повољнији за савезнике.

Литература

  • Војна енциклопедија, Београд 1975. Књига девета.
Штампање