Други свјетски рат 1944.

Због обимности теме чланка и спорог учитавања, саме ратне акције подијељене су у посебне чланке који отприлике одговарају годинама:

Ситуација и потенцијали зараћених средином 1944.

До средине 1944. савезници су свуда постигли такве успјехе да је постало јасно да је њихова побједа неминовна. Свуда су вршене припреме за прелазак у општу стратешку офанзиву ради стварања услова за коначни слом у првом реду Њемачке и Јапана.

До средине 1944. су јединице Црвене армије низом офанзива ослободиле више од 3/4 окупиране совјетске територије, ступиле на територију Румуније и приближиле се Пољској и Чехословачкој. Завршене су биле и припрему за нову офанзиву на читавом фронту. Црвена армија је тада имала 11 фронтова и јаке резерве са укупно 6 939 000 људи, 97 050 топова и минобацача (без каћуша), 9985 тенкова и самохотки и 14 787 авиона. Производња совјетске индустрије је још порасла па је тако у првој половини 1944. произведено 14 000 тенкова и самохотко, 16 000 авиона, 26 000 топова и минобацача и 477 000 митраљеза и аутомата. Производња је у односу на 1941. била већа чак 570%.

До почетка јуна су у В. Британији коначно завршене припреме за десант у Нормандији. Прикупљено је око 3 500 000 људи (1 500 000 из САД), 7000 бродова и око 13 000 авиона и огромне количине материјала. На територији окупиране западне Европе покрети отпора су бивали све јачи. У Италији су савезници наставили споро напредовање на сјевер, а на југоистоку Европе (у Југославији, Грчкој и Албанији) су у акцији биле јаке герилске снаге.

Њемачке снаге су, иако још са 9 100 000 људи, посвуда биле у одбрани, развучене на фронтовима дужине око 15 000 км. Резерве обучених људи за попуну јединица су биле врло мале, па су се из позадине извлачиле задње јединице територијалне одбране. Нијемци су настојали да постигну производњу која би била већа од губитака, упркос бомбардовању и несташици сировина и радне снаге. Производња наоружања у Њемачкој је средином 1944. постигла врхунац, и од тада је била у наглом паду.

На Пацифику су савезници задржали иницијативу, приближили се Филипинима и Јапану, и зауставили су јапанску офанзиву у Бурми. У Кини су Јапанци још држали иницијативу. Савезници су средином 1944. на Пацифику имали око 1 100 000 војника, а Кинези (КМТ и комунисти) су имали око 4 500 000 људи. Јапанска војска је у то вријеме имала око 5 365 000 људи.

Савезнички десант у Нормандији

На конференцији у Казабланки јануара 1943. одлучено је да се почне са планирањем инвазије у Европи. Августа 1943. одобрен је план искрцавања у Нормандију, а децембра 1943. Д. Ајзенхауер је именован за команданта инвазионих снага савезника. План је потпуно формиран у априлу 1944, кад је помјерен и рок извршења. Уз искрцавање у Нормандији, припремљено је и искрцавање у јужну Француску под именом операција Анвил (наковањ).

За искрцавање у сјев. Француску је у Британији прикупљено 39 дивизија, од којих 22 америчке, 12 британских, 3 канадске, 1 француска и 1 пољска. Уз то подршку је пружало 7000 ратних и транспортних бродова и 13000 авиона. Копнене снаге за инвазију су сачињавале 21. групу армија под командом Б. Монтгомерија. Поморске снаге под командом Б. Ремзија су подијељене у групу за обезбјеђење и подршку десанта (1213 ратних бродова) и групу за превоз и вршење десанта (4126 десантних, помоћних, и транспортних бродова). Вазд. снаге савезника су биле под командом Т. Ли-Мелорија, и у првој фази искрцавања су биле предвиђене за директну подршку десанта и нападе на позадину. СССР је упознат са временом искрцавања и циљевима. План је био да се у првих 90 дана избије на линију Орлеан-Париз-ушће Сене, у другој фази је у садејству са снагама искрцаним на југу Француске требало избити до западне границе Њемачке, а у трећој је требало пробити Зигфридову линију, прећи Рајну и заједно са совјетским снагама присилити Њемачку на капитулацију.

Нијемци су годинама израђивали Атлантски бедем, систем одбране обала западне Европе. Њемачка команда је вјеровала да ће се искрцавање извршити негдје од ушћа Сене до Антверпена, па је тако постављена и главнина одбране. Западни фронт (Г. Рундштет) имао је око 60 дивизија пред савезничко искрцавање, и то 50 пјешадијских и 10 оклопних. Група армија Б (Е. Ромел) је имала 3. дивизије у Холандији, 17 дивизија од Шелде до ушћа Сене, 8 дивизија од Сене до ушћа Лоаре, и 3 оклопне дивизије у резерви. Група армија Г (Ј. Бласковиц) је имала 18 дивизија на простору од Лоаре до Пиринеја и на јужној обали Француске. У резерви читавог Западног фронта је било 7 дивизија. Нијемци су обалу држали са пјешадијским дивизијама подржанима са артиљеријом. Резерве армија су биле на 20 км, а групе армија Б на 50 км од обале. Противнападима пјешадије и оклопних јединица је требало уништити искрцане савезничке јединице. Од поморских снага у области искрцавања Нијемци су имали 5 разарача, 6 торпиљарки, 34 торпедна чамца, 309 минополагача, 116 патролних чамаца и 49 подморница.

Инвазиона флота је кренула ноћу 5/6. јуна 1944. Истовремено вазд. снаге савезника су бомбардовале њем. обалка утврђења и оклопне батерије. Шестога јуна ујутро су спуштене двије ваздушнодесантне дивизије САД на полуострво Котантен, и једна британска источно од ријеке Орн. Бродови и авијација савезника су и директно тукли обалу намијењену за искрцавање. Први савезнички војници су почели са искрцавањем 6. јуна 1944. у 6 часова и 30 минута изјутра.

Нијемци су били изненађени и стратешки и тактички. Њихова Врховна команда је и даље била у увјерењу да ће главно искрцавање да се деси у продручју Па-де-Калеа, па њем. 15. армија најближа савезничком мостобрану, није покренута. Идућих дана савезници су учврстили мостобран и водиле су се тешке борме у рејону Каена, који су Нијемци тада већ бранили са пристиглим оклопним јединицама. Савезничка авијација и француски герилци су успјешно дејствовали у позадини, па су њем. појачања пристизала споро и некомплетна. Већ до 30. јуна су савезници образовали мостобран ширине 120 км и дубине 10 до 20 км.

Пробој са мостобрана јул - август 1944.

Прва армија САД је пошла у напад са мостобрана 3. јула, да би проширила мостобран и достигла линију Лесе-Перје-Сен Ло. Након тешких борби Нијемци су одбачени и Сен Ло је заузет 18. јула. Британске и канадске снаге су заузеле Каен 9. јула. Њем. 7. армија и 5. оклопна армија су спречавале савезницима продор из мостобрана, на који су савезници дотада пребацили 30 пјешадијских и 13 оклопних дивизија.

Због неуспјеха у борбама против искрцаних савезника, Г. Рундштета је 7. јула замијенио Г. Клуге, који је након рањавања Е. Ромела 17. јула замијенио и њега на мјесту команданта групе армија Б. Начелника генералштаба КоВ К. Цајцлера је замијенио Х. Гудеријан. Незадовољни развојем рата, неки елементи њем. оружаних снага су 20. јула извели неуспјели атентат на Хитлера. Након проширења мостобрана на полуострво Котантен, савезници су се учврстили и почели да праве план за пробој у дубину Француске. Да би везали Нијемце, британска 2. и канадска 1. армија су надирале ка Виру. Савезничка авијација је паралелно одлучно помогла да се 1. армија САД пробије 25. јула код Сен Лоа. Идућег дана су у пробој убачене јаке америчке оклопне и моторизоване снаге, које су брзо надирале на југ. Код Авранша су Нијемци безуспјешно покушали да их зауставе. 30. јула је тиме отворен пут за даљи продор у унутрашњост Француске.

Пробој код Авранша је отворио могућност брзог искориштења успјеха продором у свим правцима. У новим условима је дошло до реорганизације сав. командовања. На десном крилу САД је формирана 3. армија са 4. корпуса. 1. армији САД су остала 3. корпуса. Од 1. и 3. армије је формирана 12. група армија САД под командом О. Бредлија.

У новој ситуацији Г. Клуге је предложио Хитлеру напуштање јужне и југозападне Француске, и образовање новог фронта на Сени. Хитлер је ово одбио, сматрајући да су савезници запали у кризу приликом краћег застоја, који је био узрокован нагомилавањем трупа и отежаним снабдјевањем. Стога је наредио да се одсјеку и униште америчке јединице које су надирале у Бретању, према ријеци Лоари. Нијемци су извршили напад у рејону Мортена, да би се пробили најкраћим путем ка Атлантику код Авранша. Њем. 5. оклопна армија је 7. августа предузела изненадни напад, али није успјела да пробије амерички фронт. Савезничка авијација је спријечила даље њемачке продоре, па су ови 12. августа одустали од напада.

Током борби у рејону Мортена се појавила могућност да савезници окруже и униште њем. 7. армију и 5. оклопну армију. Требало је да америчка 1. и британска 2. армија у рејону Вира вежу њем. снаге, а да се канадска 1. армија која је надирала ка Фалезу и амерички 15. корпус који је надирао ка Аржентану споје и тиме окруже њем. снаге. Операција је почела 10. августа, али су Нијемци осјетивши опасност почели са повлачењем кроз отвор Фалез-Аржентан. Главнина њем. снага је избјегла опкољавање и повукла се према Сени у нереду, ипак, заробљено је око 50 000 њемачких војника. Г. Клуге је ово повлачење извео на своју руку, и поново је предложио напуштање јужне Француске. Хитлер је ово одбио и 17. августа на Клугеово мјесто поставио В. Модела. Два дана прије тога је већ почело савезничко искрцавање на јужну обалу Француске, па су Нијемци одступили према границама Њемачке. У Паризу је 19. августа избио устанак, и у уличним борбама до 25. августа је убијено, рањено или заробљено 12 000 њем. војника. 25. августа француске савезничке јединице су ушле у Париз, који је био углавном већ ослобођен од стране народа.

Главнина снага савезника је сада надирала према Њемачкој, док је 8. корпус САД надирао у Бретању, гдје су се налазиле за Нијемце врло важне подморничке базе. У септембру су све њем. поморске базе на француској обали ослобођене, или блокиране са копна.

Искрцавање у јужну Француску, август 1944.

На Корзици су формиране америчко-француске снаге (11 дивизија) под командом генерала САД Е. Печа, са задатком да се искрцају на француску јужну обалу 70 дана након искрцавања у Нормандији. Затим је требало ослободити Тулон и Марсеј и продријети на сјевер долином Роне. Њем. снаге из групе армија Г у јужној Француској су тада бројале 8 пјешадијских дивизија.

Искрцавање савезника је извршено 15. августа између Тулона и Кана. Њемачки отпор није био јак због сталних напада француских снага отпора, и јаке савезничке авијације која је током припрема за искрцавање скоро потпуно прекинула сав саобраћај у јужној Француској. Хитлер је стога 16. августа одлучио да група армија Г почне повлачење на линију ријека Марна - швајцарска граница. Француски герилци су олакшавали ситуацију савезника, па су Американци 22. августа ослободили Гренобл а Французи 27. и 28. августа Тулон и Марсеј. Гоњење Нијемаца (19. армија) долином Роне је настављено, а истовремено се и њем. 1. армија повлачила према Марни. Савезници су заједно са француским герилцима ослободили Лион почетком септембра, и продужили надирање према сјеверу.

Наставак офанзиве на западу Европе до децембра 1944.

Хитлер је 1. септембра поново наименовао Г. Рундштета за команданта Запада. Нијемци нису успјели да успоставе одбрану ни на Сени ни на Соми, па су се групе армија Б и Г повлачиле у нереду према Рајни и Зигфридовој линији. Д. Ајзенхауер је 1. септембра преузео од Б. Монтгомерија руковођење копнених операција савезника, и наредио је 12. и 21. групи армија да предузму гоњење до Рајне. Ту је требало по могућности успоставити мостобране, а са лијевим крилом ући у Белгију и Холандију.

Обустављено је и лансирање В1 летећих бомби, због наглог приближавања савезника њиховим лансирним рампама. 8. септембра су Нијемци из даљих области почели лансирање ракета В2, којих је у току рата онда испаљено 3165, од тога на Лондон 1165, а на Антверпен, Брисел и Лијеж 2000.

Након наглог савезничког напредовања, појавиле су се тешкоће у снабдјевању савезника, нарочито у снабдјевању горивом. Да би се одржао темпо напредовања, дневно је било потребно дотурити око 4 милиона литара горива. Да би се ово остварило, установљен је систем саобраћаја у једном смјеру од обале до фронта, а касније су положени и нафтоводи. Савезничке јединице су наступале према Рајни широким фронтом, али често без тијесне везе међу јединицама, па су кроз међупросторе одступале и разбијене њем. јединице група армија Б и Г. Група армија Б је почетком септембра спала на 10 пјешадијских, мање од једне оклопне и 3 моторизиране дивизије. Њем. јединице су трпјеле губитке од савезничке авијације приликом повлачења. Гонећи групу армија Г на десном крилу америчка 3. и 7. и француска 1. армија су прешле Вогезе, ушле у Лорен и приближиле се француско-њемачкој граници до средине септембра. Према групи армија Б америчка 1. армија је прешла француско-белгијску границу и ушла у Белгију све до Албертовог канала. Њем. посаде у већим француским и белгијским лукама су се и даље одупирале. Брит. 2. армија је ослободила Брисел 3. септембра, а наредног дана Антверпен (без луке) и зауставила се на Албертовом каналу. Канадска 1. армија је заустављена на ушћу Шелде.

Савезничка врховна команда је 10. септембра офанзиву у Холандију свела на продор брит. 2. армије у садејству са 1. ваздушнодесантном армијом, а бокове је требало да штити канадска 1. и америчка 1. армија. ОСтале снаге су требале да вежу Нијемце, а сва авијација да садејствује нападу. 17. септембра је тако изведен падобрански десант код Анема да би се овладало прелазима преко Рајне и тако успоставио коридор за продор брит. 2. армије на сјевер. Нијемци су одлучно одговорили на овај десант и жестоке борбе су потрајале до 30. септембра. Напад се завршио неуспјехом савезника.

Почетком октобра Њемачка је на западу имала 51 дивизију, а од авијације 1646 ловаца и нешто других авиона. Савезници су тада имали 60 дивизија и 14700 авиона. Краћи предах у операцијама Нијемци су искористили за учвршћивање својих положаја и попуну ратном техником. Савезници су сређивали позадину и постепено ликвидирали њем. посаде у раније опкољеним лукама. Тако је 18. септембра ослобођен Булоњ-сир-Мер а 3. октобра Кале. На фронт је пристигла и америчка 9. армија, и преузела је дио фронта између 1. америчке и 2. британске армије. Савезници су поново прешли у наступање на читавом фронту, али је напредовање било споро: канандска 1. армија је задржана у јз. дијелу Холандије, крајем октобра је стала и брит. 2 армија у средњем дијелу Холандије. 1. армија САД подржана од 9. армије САД је 21. октобра прешла границу Њемачке и заузела Ахен. 3. армија САД је прешла у напад према Мецу 5. новембра, али није успјела да избије на Рајну, иако јој је од 14. новембра садејствовала америчка 7. и француска 1. армија. Ипак противудар њем. 5. оклопне армије није био успјешан, па је 3. армија САД 20. новембра заузела Мец и продужила напад док није заустављена на прилазима Зигфридовој линији. 7. армија САД је 23. новембра ослободила Стразбур, али није прешла Рајну. Француска 1. армија је 22. новембра ослободила Милуз и десним крилом избила на Рајну.

Њемачка арденска противофанзива, децембар 1944 - јануар 1945.

Нијемцима је након тешких пораза током 1944. била потребна побједа да би подигли морал трупа и становништва и створили вријеме за извођење планиране тоталне мобилизације. Одлучено је да се изведе противофанзива у слабо посједнутом одсјеку Ардена, који је нудио услове за постизање изненађења. Између Рајне и границе према Белгији и Луксембургу су скупили 3 армије са 25 дивизија, а насупрот њима је било само 6 америчких дивизија из 1. армије. Напад је почео изненада 16. децембра, са намјером да се продре до Брисела и Антверпена и даље до ушћа Шелде, чиме је требало обухватити савезничке снаге сјев. од Ардена. Током 10 дана борби извршен је продор дубине 100 и ширине 75 км. Савезници су се међутим брзо прибрали, прешли у противнапад и до 31. јануара 1945. присилили Нијемце на повлачење до Зигфридове линије.

Совјетска офанзива, јун - септембар 1944.

Ставка је у мају 1944. одлучила да у идућој офанзиви разбије њем. групу армија Центар и ослободи Бјелорусију. У исто вријемесовј. фронтови на централном дијелу источног фронта је требало да пређу у офанзиву, да би се уништила новоформирана њем. група армија Сјеверна Украјина. У овој етапи је требало да дође и до ангажирања снага на фронту према Финској. Лијевокрилне совј. снаге су имале задатак да наставе офанзивна дејства. Шири циљ је био да се у наредној етапи очисти остатак СССР од окупатора, успоставе границе СССР, и помогне ослобођење земаља источне Европе. Црвена армија је средином 1944. имала 476 дивизија, 17 самосталних бригада, 37 оклопних и механизираних корпуса, 37 самосталних оклопних бригада, 83 артиљеријске и минобацачке дивизије, 93 самосталне арт. и мин. бригаде и 153 ваздухопловне дивизије.

Након неуспјелих преговора са СССР у фебруару, Финска је наставила рат. Финци су укупно на фронту имали 15 дивизија и 6 бригада, укупно 268 000 људи и 348 авиона. Укупне совј. снаге према Финцима биле су 41 пјешадијска дивизија и 5 пјеш. бригада, са укупно око 450 000 људи и 1547 авиона. Лењинградски фронт је пошао у напад 10. јуна 1944, и до 21. јуна је пробио сва 3 појаса Манерхајмове линије и ослободио Виборг. 11. јула Совјети су прешли у одбрану на достигнутој линији. Карелијски фронт је прешао у напад 20/21. јуна у јужној Карелији и већ првог дана пробио главни одбрамбени појас на р. Свир. До 21. јула је уз подршку Оњешке флотиле у дијелу избио близу границе. Притиснута догађајима финска влада је 25. јула затражила преговоре, који су се завршили 19. септембра потписивањем примирја. Финска је морала пристати на совјетски захтјев да Нијемци напусте Финску. Против Нијемаца су Финци потом отпочели офанзиву, да би их принудили да напусте њихову територију. Ово није ишло лако, па се на сјеверу Финске задржала њем. 20. планинска армија.

На фронту у Бјелорусији Нијемци су били у одбрани са групом армија Центар, 4 армије са укупно 34 пд, 1 оклд, 3 мд, 1 ловачком д и 2 коњичке бригаде, подржаване са 1342 авиона. Према њима си била 4 совјетска фронта: Први прибалтички (И. Баграмјан), Трећи бјелоруски (И. Черњаховски), Други бјелоруски (Г. Захаров), и Први бјелоруски (К. Рокосовски). Укупне совј. снаге у ова 4 фронта биле су: 166 дивизија, 9 бригада и преко 6000 авиона, са опремом од 31000 топова и минобацача и 5200 тенкова и самохотки. Партизани у њем. позадини су давали значајан допринос. Ставка је предвидјела да сва 4 фронта разбију њем. снаге на простору Витебск, Бобрујск, Минск а затим да у првој фази продора дођу до Молодечне (план Багратион). А. Васиљевски је требало да координира акције Првог прибалтичког и Трећег бјелоруског фронта, а Г. Жуков Први и Други бјелоруски фронт.

Совјети су отпочели напад 23. јуна. Већ 27. јуна је ослобођен Витебск а 29. јуна Бобрујск. Минск је ослобођен 3. јула, и у околини је до 9. јула уништена главнина њем. 4. армије. На њем. фронту је отворен простор ширине 400 км, који Нијемци нису имали чиме да затворе. Вилњус је ослобођен 13. јула 1944, а наредног дана је форсиран Њемен. Први бјелоруски фронт је 20. јула на 3 мјеста форсирао Западни Буг и стигао у Пољску, а 25. јула совј. оклопне јединице су избиле на Вислу и продужиле према Варшави њеном десном обалом. Група армија Центар је у тој офанзиви изгубила 350000 људи.

Испред Другог и Трећег прибалтичког и Лењинградског фронта бранила се њем. група армија Сјевер (16. и 18. армија и армијска група Нарва) и дио 3. оклопне армије из групе армија Центар. Нијемце је подржавала 1. вазд. армија са око 900 авиона. Ставка је 4. јула наредила Трећем прибалтичком фронту да уништи њем. снаге на ријеци Нарви, а Другом прибалтичком фронту да надире према Риги и у садејству са Првим прибалтичким фронтом одсјече њем. снаге у прибалтику. Други и Трећу прибалтички фронт су прешли у офанзиву 10. јула подржавани од 3, 14. и 15. вазд. армије. Совјети су до краја јула продрли око 200 км на запад. Трупе Трећег прибалтичког фронта су потом обухватиле Псковско језеро са запада и тиме угрозили одступ њем. снага на р. Нарви, што је условило почетак њем. повлачења са Нарве. То је сада олакшало продор Лењинградског фронта, којег је подржавала Балтичка флота. Трећи бјелоруски фронт је 1. августа ослободио Каунас и пришао граници Источне Прусије, Други бјелоруски фронт је избио на Нарев, а Први бјелоруски фронт је од 31. јула почео огорчене борбе за Прагу (предграђе Варшаве). У Варшави је избио противњемачки устанак који је угушен након 63 дана херојских борби. У Хелму је створен под совј. покровитељством Пољски комитет народног ослобођења, који је изнио свој политички програм: народну револуцију у Пољској.

Док су деснокрилни совј. фронтови били у нападу, Први украјински фронт (И. Коњев, око 80 дивизија са 843000 људи) добио је задатак да ослободи западну Украјину и ји. Пољску. Пред њима су биле њем. групе армија Сјеверна Украјина (Ј. Харпе, 40 дивизија са 600000 људи, и 750 авиона). Предосјетивши совј. напад, Нијемци су се повукли на унапријед добро утврђене положаје. Први укр. фронт је прешао у напад 13. јула у садејству са Првим бјелоруским фронтом. Њем. фронт је до 18. јула пробијен у оба правца на ширини од 200 км, са дубином продора 50-80 км. Код Бродија је до 22. јула окружено и уништено 8 њем. дивизија. Совј. јединице су до 23. јула избиле на ријеку Сан, прешле је и наставиле даље према Висли. Нијемци су на Висли намјеравали да успоставе одбрану, али су Совјети 30. јула код Сандомјеша форсирали Вислу на 3 мјеста и образовали мостобране.

Ставка је 30. јула од 4. укр. и дијела 1. укр. фронта формирала нови 4. украјински фронт (И. Петров). Задаћа тог фронта је био избијање на Карпате, које је требала да брани 1. мађарска армија. 4. укр. фронт је почетком августа избио пред Карпате, а затим је 15. августа прешао у одбрану.

Румунију су Нијемци бранили са групом армија Јужна Украјина (47 дивизија, 643 000 људи, командант Ј. Фриснер), подијељеном на армијску групу Вохлер и арм. групу Думитреску, са подршком од 810 њем. и румунских авиона. Уз то у Румунији су биле и друге снаге, јачине 57 000 људи. Према њима су били совј. 2. (Малиновски) и 3. (Толбухин) украјински фронт, заједно око 929 000 људи и 2650 авиона, подржавани од флоте. Координирање совј. фронтова је вршио С. Тимошенко. Совјети су почели напад 20. августа и већ идућег дана је пробијен румунски фронт на два мјеста. До 25. августа у јашко-кишињевској операцији су окружене и уништене 22 дивизије. До 29. је ослобођено дунавско ушће и лука Констанца. Влада Ј. Антонескуа је пала 23. августа, 26. августа Бугарска објављује строгу неутралност, а 29. августа је у Мађарској образована нова влада. Нова румунска влада је 24. августа објавила рат Њемачкој, а 31. августа Совјети су ушли у Букурешт. Други укр. фронт је 5. септембра избио на Дунав код Турну Северина, а истог дана је Трећи укр. фрон избио на рум.-бугарску границу и СССР је објавио рат Бугарској. Бугарска влада је одмах тражила примирје, 9. септембра је избио устанак и образована је влада Отечественог фронта која је објавила рат Њемачкој.

Кад су совј. јединице избиле на границу Југославије, совјетска влада је од НКОЈ (комунистички Народни Комитет Ослобођења Југославије) тражила да њене трупе пређу границу Југославије да би избиле у Мађарску краћим путем. НКОЈ је то прихватио. Након ослобођења Софије 16. септембра, главнина 3. укр. фронта је послата према Мађарској, а помоћне снаге су послане да помогну снагама НОВЈ у Југославији.

У Словачкој је Словачки национални савјет 1. септембра 1944. објавио да преузима власт, објавио мобилизацију и позвао народ у борбу против Нијемаца. Већ 28. августа су Нијемци против Словака послали знатне снаге и овладали су дијелом територије, али устаници нису уништени. Први и Четврти украјински фронт (са 1. чехословачким корпусом у саставу) су 8. септембра прешли у офанзиву против дијелова њем. 17. армије и 1. оклопне армије и почели су борбе за овладавање Дукелског превоја.

22. септембра је ослобођен Талин, и совј. флота је добила могућност слободног дејства. Тиме су угрожени њем. транспорти из Финске и приморски саобраћај за снабдјевање њем. армијске групе Нарва. 2. и 3. прибалтички фронт су ослободили Ригу 13. октобра, а лијево крило 1. прибалтичког фронта се приближавало Мемелу (Клајпеди). Тако је њем. група армија Сјевер разбијена на 3 дијела - 30 дивизија је остало у Курландији, 4 дивизије око Мемела, а 7 преосталих дивизија су ушле у групу армија Центар. 27. септембра Совјети врше десант на Монзундски архипелаг, који Нијемци упорно бране уз подршку бојних бродова Адмирал Шеер и Лутзов и крстарице Принц Еуген. У Балтику се појављују у совј. подморнице, раније блокиране код Лењинграда.

Совјетска офанзива, октобар - децембар 1944.

Након примирја између СССР и Финске, њем. 20. планинска армија (200 000 људи) се повукла на сјевер Финске ради одбране Петсама и Ћиркенеса (Киркенес). Совј. 14. армија подржана флотом и авијацијом је прешла у офанзиву 7. октобра, пробила њем. фронт и 22. октобра избила на норвешку границу. Након ослобођења обалске области, 9. новембра је прешла у одбрану. Након испадања Румуније и Бугарске из рата, Ставка је одлучила да у јесењој офанзиви 2. и 3. укр. фронт требају наступати на сјеверозапад из Румуније. На десном боку им је био 4. укр. фронт а на лијевом НОВ Југославије.

Крајем септембра 2. укр. фронт је био на јужној граници Трансилваније, 4. укр. фронт на источним Карпатима, а 3. укр. фронт у Бугарској. У Мађарској је била њем. група армија Југ (њем. и мађарске јединице), а њем. 1. оклопна и мађ. 1. армија су биле на источним Карпатима. 2. укр. фронт је почео напад 6. октобра и након 3 дана борби фронт је пробијен а мађарска 3. армија разбијена. Црвена армија је ушла у Банат и продужила у Мађарску и Бачку, образујући 3 мостобрана на Тиси код Солнока 28. октобра 1944. 4. укр. фронт је истовремено продро у закарпатску Украјину. При таквим догађајима, мађарска влада је 11. октобра прихватила савезничке услове за примирје. Међутим Нијемци су интервенисали, и успоставили нову владу мађарске фашистичке организације Стреластих крстова.

Трећи украјински фронт је заједно са снагама НОВЈ учествовао у београдској операцији у другој половини октобра 1944. Већ до 2. новембра 2. укр. фронт је био на ји. прилазима Будимпешти. 3. укр фронт је 7. новембра успоставио мостобран на Дунаву код Апатина, а 9. новембра заједно са 51. дивизијом НОВЈ је форсирао Дунав код Батине. До 18. децембра 2. укр. фронт је сјеверно од Будимпеште прешао мађарско-чехословачку границу, а 3. укр. фронт је избио у висину Блатног језера. 20. децембра је услиједио нови напад 2. и 3. укр. фронта којиме је 26. децембра окружена Будимпешта. У окружењу је остало 5 њемачких и 4 мађарске дивизије са око 160 000 људи. На ослобођеној територији је 22. децембра формирана привремена влада Мађарске, која је 28. децембра објавила рат Њемачкој. Линија фронта је тако крајем 1944. ишла од Источне Прусије и Пољске преко Чехословачке, Мађарске и Југославије. У Италији је фронт био на јужној ивици Падске низије, а на западу на граници Њемачке.

Распоред њемачких и совјетских снага крајем 1944.

Њемачке оружане снаге су, уз раније тешке губитке, у задњих 6 мјесеци 1944. изгубиле око 90 дивизија. Стога је 25. септембра објављена мобилизација свих мушкараца од 16 до 60 година. Од старијих су образоване јединице Волксштурма (Х. Химлер), које су требале да преузму обезбјеђење позадине и тако ослободе друге јединице за фронт. Настојало се да се повећа број радника у њем. привреди, па је крајем 1944. принудно радило у Њемачкој скоро 7 милиона страних радника.

Крајем 1944. Њемачка је имала 282 дивизије, 21 бригаду и 7 самосталних пукова са укупно 7 000 000 људи. РМ је имала 2 џепна бојна брода, 5 крстарица, 400 подморница, око 20 разарача итд. РВ је имало 5041 авион, од којих 3193 борбено способних. На Источном фронту су биле групе армија Сјевер, Центар и Југ (135 дивизија и 26 бригада). У групу армија Југ се убрајала и мађарска армија са 16 д и 1 бр. У Југославији је група армија Е имала 19 д, 9 бр и 6 пукова са квислинзима. Група армија Ц у Италији (27 д, 1 пук) је имала помоћ 4 Мусолинијеве дивизије. На западу у групама армија Х, Б и Г је било 67 дивизија и 1 бригада. У сјев. Финској и у Норвешкој Нијемци су имали 16 д и 4 бр, у Данској 4 д, у Словачкој и Чешкој 12 д и 1 бр. Двије д биле су под директном командом Врховне команде.

Совјетске снаге на фронту су крајем 1944. имале 488 стрељачких, моторизираних, коњичких и ваздушнодесантних дивизија, 11 пјеш. бригада, 35 тенковских и оклопних корпуса, 29 тенковских и механиз. бригада, 94 артиљеријске и минобацачке дивизије, 40 арт. и мин. бригада. У КоВ је било око 6 289 000 људи, а у свим видовима 7 109 000.

Литература

  • Војна енциклопедија, Београд 1975. Књига девета.
Штампање