Добро дошли на Српску енциклопедију

Други свјетски рат 1945.

Због обимности теме чланка и спорог учитавања, саме ратне акције подијељене су у посебне чланке који отприлике одговарају годинама:

Продор до десне обале Рајне, фебруар - март 1945.

Почетком фебруара 1945. око 70 ослабљених дивизија у саставу 3 групе армија под командом Г. Рунштета су браниле фронт ширине око 700 км. Савезници су према тим снагама имали три групе армија, са укупно 85 дивизија, од којих 57 пјешадијских, 23 оклопне и 5 падобранских.

Напад је почела 1. француска армија 20. јануара 1945, и до 9. фебруара је избила на Рајну. 8. фебруара 21. група армија је почела напад и након јаког њемачког отпора је 10. марта избила на Рајну западно од Везела. Америчка 1. армија је почела напад 23. фебруара, 7. марта је заузела Келн и образовала мостобран на десној обали Рајне код Ремагена. 3. армија САД је 2. марта заузела Трир, а 10. марта избила на Рајну у рејону Кобленца.Јужно од Трира је западно од Рајне остала њем. 7. армија, али њу су 15. марта напале амер. 3. и 7. армија. па су се њени остаци повукли преко Рајне 25. марта. До 23. марта и 3. армија САД је створила мостобран код Опенхајма. Након тешких борби, савезници су до 25. марта овладали читавом лијевом обалом Рајне. 10. марта А. Кеселринг је замјенио Г. Рунштета као командант Западног фронта. 29. марта је за начелника генералштаба КоВ именован Ханс Кребс, који је замјенио Х. Гудеријана.

Након савезничког продора до Рајне, није било већих застоја у операцијама. Савезничко ваздухопловство је појачало активност, брит. 2 армија је 23. марта форсирала Рајну код Реса и Везела, а 9. армија САД сјеверно од Дуисбурга. Наредног дана су учвршћени мостобрани, а 2 падобранске дивизије су спуштене 10-15 км источно од ријеке. 1. армија САД је са мостобрана код Ремагена продужила напад ка истоку, па је тако до 2. априла опкољена читава Рурска област са 20 њем. дивизија. 18. априла је престао отпор окружених, заробљено је 325 000 њем. војника.

Продор Црвене армије на запад, јануар - март 1945.

План уништења њем. армије на Источном фронту је израђен у новембру 1944. и предвиђао је једновремене ударе на разним дијеловима фронта, да се створе услови за продор у Њемачку и Аустрију. Четири стратешка правца су били: приморски, берлински, прашки и бечки. Девет совјетских фронтова је ангажирано за тај задатак. Совјетима се придружило и 29 пољских, чехословачких, румунских и бугарских дивизија са 326 532 војника. Балтичка, Сјеверна, Црноморска флота и Дунавска флотила ће давати подршку.

У вријеме совј. припрема за напад, Нијемци су крајњим напорима покушавали у Мађарској да затворе прилаз Бечу, пошто би падом Беча биле одсјечене њихове снаге у Југославији и Италији. Током самих борби за Будимпешту, почела је совј. офанзива у Пољској и Источној Прусији. 1. укр. фронт (И. Коњев) је почео напад 12. јануара 1945, 1. бјелоруски фронт (Г. Жуков) 14. јануара, а десно крило 4. укр. фронта (И. Петров) 15. јануара. Те снаге су требале да разбију Нијемце, ослободе Пољску и избију на Одру. Истовремено сјеверно одатле 2. бјелоруски фронт (К. Рокосовски) и 3. бјелоруски фронт (И. Черњаховски) су требали да разбију Нијемце у Источној Прусији и иизбију на Балтик. На правцима према Прагу и Бечу требало је почети напад када то омогуће услови продором ка Одри и Балтику.

Према совј. снагама на берлинском правцу бранила се њем. група армија А (Ј. Харпе, 30 дивизија, 2 бр, 50 бат). У Источној Прусији и дијелу Пољске била је група армија Центар (Х. Рајнхарт, 41 д, 1 бр). Изолована и окружена у Латвији је била група армија Сјевер.

Совјетски напад је пробио њем. фронт и наставио са продором на запад. 1. бјелоруски фронт је ослободио Варшаву 17. јануара, 23. јануара Бидгошћ, а потом окружио Познањ. 1. укр. фронт је ослободио Киелце, Ченстохову и Краков. До краја јануара је избио на средњи и горњи ток Одре и код Бреслауа (Вроцлава) и Ратибора образовао мостобране. Напредујући према доњем току Одре, 1. бјелоруски фронт је 1. фебруара на десном крилу окружио Шнајдемил (Пила) и главнином избио код Кистрина на доњи ток Одре, а ускоро и јужно од града на 60-70 км источно од Берлина.

Истовремено су 2. и 3. бјелоруски фронт нападали у Источној Прусији, с циљем да разбију непријатеља и избију на Балтик. 3. бјелоруски фронт је почео напад 13, а 2. бјелоруски фронт 14. јануара. До 19. јануара њем. фронт је разбијен на читавој ширини. 2. бјелоруски фронт је 26. јануара избио на Балтик у рејону Елбинга између Кенигсберга (касније Калињинград) и Данцига (Гдањск) и тако су раздвојене њем. снаге у Ист. Прусији од оних у Померанији. Истовремено и јаки утврђени њем. положаји код Мазурских језера су заузети. Тако је до 9. фебруара њемачки териториј у Ист. Прусији, између Елбинга и Кенигсберга, био ширине 180 а дубине само 50 км.

1. бјелоруски и 1. укр. фронт су на широком фронту продрли скоро 600 км на запад и уклинили се између Нијемаца у Померанији и Чехословачкој. Са продором 2. и 3. бјелоруског фронта у Ист. Прусију, њем. снаге у тој области су скоро уништене. Нијемци су у тим операцијама изгубили око 35 дивизија.

У ситуацији која је стално постајала све гора, Нијемци су са свих страна пребацивали снаге да би спријечили продор Совјета према Берлину. 25. јануара је формирана нова група армија Центар (Х. Рајнхарт, до тада група армија А). Од главнине бивше групе армија Центар и још једне армије су формирали групу армија Висла (Х. Химлер). Формирана је и нова група армија Сјевер, а бивша група армија Сјевер окружена у Латвији је преименована у групу армија Курландија.

Први укр. фронт је поставио лијевокрилне јединице дуж десне обале Одре у њеном горњем току и ту је успоставио неколико мостобрана, насупрот њем. групи армија Центар. Померанију од Данцига до доњег тока Одре сјеверно од Кистрина бранила је њем. група армија Висла, простор од Висле до Одре је бранила 2. и 11. армија, од Кистрина до Штетина била је 9. армија, а 3. окл. армија је била у резерви. Група армија Курландија је била одсјечена у Латвији а главнина групе армија Сјевер око Кенигсберга. Њемачке поморске снаге у Балтику су иако надмоћне бројем, изложене ударима совј. авијације и губећи луке, биле присиљене на повлачење.

Да би ослободила десни бок њемачког притиска, Ставка је одлучила да уништи њем. снаге од Кенигсберга до ушћа Одре. Исто се одлучила да на лијевом боку 1. укр. фронта одбаци групу армија Центар са доњег тока Одре и тако запосједне десне обале Одре и Нисе.

10. фебруара је 2. укр. фронт почео офанзиву на сјевер, а 1. прибалтички и 3. бјелоруски фронт су уз садејство флоте почели напад за уништење њем. снага око Кенигсберга. У тој операцији је ангажиран и дио 1. бјелоруског фронта које је продрло на Балтик код Колберга (Колобжек) 4. марта и тако пресјекло ту њем. групацију на 2 дијела. 2. бјелоруски фронт је истовремено избио на море код Кеслина и 28. марта ослободио Гдињу а 30. марта Данциг. 1. прибалтички и 3. бјелоруски фронт су од 10. фебруара до 9. априла разбили групу армија Сјевер а затим на јуриш заузели Кенигсберг. 1. укр. фронт је на југу форсирао Одру и окружио тврђаве Глогау и Бреслау, и 24. фебруара десним крилом избио на Нису. На лијевом крилу су код Опелна 18. марта окружене и уништене 4 њем. дивизије, и 20. марта је Црвена армија избила у Шлезију.

На југу су совј. фронтови дјеловали према Бечу. 4. укр. фронт је ишао преко планина Татре. 2. укр. фронт и 3. укр. фронт су 17. фебруара, након ослобођења Будимпеште, добили задаћу да ослободе Братиславу и Брно и заузму Беч. Да би трупе Црвене армије задржали што даље од Беча, Нијемци су припремали офанзиву са обје стране Блатног језера. Са западног фронта је зато доведена 6. СС оклопна армија. Главне снаге групе армија Југ (6. СС оклопна армија, 6. армија, мађарска 3. армија и мађарски 8. корпус) су имале задатак да да нападну правцем Секешфехервар-Баја. Помоћне снаге 2. оклопне армије су требале напасти од Блатног језера и Драве према Капошвару. Њима су требале помоћи снаге групе армија Е у Југославији, које су требале прећи Драву и надирати према Мохачу. Нијемци су почели напад 6. марта 1945 и успјели су да напредују на сва три правца 20'30 км, али су до 15. марта свуда заустављени у врло тешким борбама.

Док је још трајала њем. офанзива код Блатног језера, Ставка је наредила 2. и 3. укр. фронту да пређу у напад и остваре раније планирани продор у Аустрију. Совјетски фронтови су прешли у напад 16. марта, 3. укр. фронт је прешао границу Аустрије 29. марта, а 2. укр. фронт је ослободио Братиславу 4. априла. Разбијени дијелови групе армија Југ су се повлачили неорганизирано, па су већ 6. априла почеле борбе за Беч. Совј. влада је 9. марта по ранијем међусавезничком договору објавила да нема аспирација на територију Аустрије, ни на промјену друштвеног уређења. Беч је заузет 13. априла 1945. Дио снага 3. укр. фронта је тако средином априла избио пред Грац и источне Алпе.

Дјеловање совјетске флоте, јун 1944. - март 1945.

Арктик

Совјетска Сјеверна флота је знатно ојачана новоградњом из бродоградилишта, испорукама савезника и репарацијама од Италије. Нијемци су након повлачења главнине површинске флоте вршили нападе само са модерним подморницама са електричним торпедима. Разараче су користили за заштиту властитог поморског саобраћаја.

Сјеверна флота је вршила јак притисак на њем. саобраћај, посебно на прилазима лукама Петсамо и Ћиркенес, које су кориштене за снабдјевање њем. снага у Норвешкој и Финској, и извожена гвоздена и никлова руда у Њемачку.

Након капитулације Финске, финска војска се повукла на своју границу из 1940, што је открило десни бок њемачких снага. Крајем септембра 1944. је почело повлачење њем. 20. армије, која је покушала да се одржи у утврђеном подручју Наутси-Колосјоки-Петсамо. Нијемци су морали да се повуку одатле и пређу на норвешку територију. Тиме је рат на том копненом подручју практично завршен 27. новембра 1944. Током наступања совј. 14. армије на фронту, Сјеверна флота је извршила 55 десаната у позадину Нијемаца и тиме омогућила бржи напредак.

Главни задатак Сјеверне флоте у овом периоду је био заштита поморског саобраћаја, и овај задатак је успјешно извршен упркос њемачким подморницама.

Балтик

Совјетска Балтичка флота је пружала сталну подршку копненој војци при офанзивама, и то артиљеријском и авијацијском подршком, превожењем трупа и искрцавањем десаната. Тако је било и приликом офанзиве у Карелији. Након завршетка операција у Финској, Балтичка флота и новоформирана Чудска флотила су садејствовале трупама Лењинградског фронта током офанзиве у Прибалтику. Септембра су Нијемци напустили Фински залив али су га раније минирали, а 23. септембра је ослобођен Талин. Због њемачких мина и систематског уништавања лука, главни терет поморског рата је спао на торпедне чамце и поморску авијацију.

Прва већа операција у Балтику је било заузимање Монзундског архипелага. У одбрани је учествовала њем. флота јачине 2 бојна брода, 1 крстарица, 7 разарача, 8 торпедних чамаца и низ других бродова. Совј. Балтичка флота је имала 55 торпедних чамаца, 13 миноловаца, 13 патролних чамаца, и нешто мањих бродова. Главна снага Совјета је била поморска авијација. Монзундски архипелаг је ослобођен 24. новембра 1944. Након тога Нијемци су снабдјевали флотом своје снаге опкољене на Курземском пулуострву, које су бројале око пола милиона људи. Иако је њемачка флота била јача од распложиве совј. флоте у Балтику, морала је стално да се повлачи на запад због губитка поморских база.

Црно море

Од средине маја до средине августа 1944. је владало релативно затишје. Црноморска флота се вратила у своју главну базу Севастопољ и настојала је да оспособи што више бродова за даља дејства.

Офанзива 2. и 3. украјинског фронта у садејству са Црноморском флотом и Дунавском флотилом (бивша Азовска флотила) је почела 20. августа 1944. Десанти на Акерман, Констанцу, Варну и Бургас су Нијемце лишили могућности да стабилизирају фронт, а преостале њем. поморске снаге су изгубиле и задња упоришта. Након 20 дана Румунија и Бугарска су избачене из рата, чиме је рат на Црном мору завршен.

Операције у Италији, средина 1944. - почетак 1945.

Средином јуна Комбиновани одбор начелника генералшабова (САД и В. Британија) је дао наређење савезничком команданту у Италији да енергично настави напредовање на сјевер Италије и уништи све њем. снаге у простору јужно од линије Пиза - Римини. Тиме је требало створити и услове за искрцавање у јужној Француској за које су од снага у Италији издвојени 6. корпус и дио француских снага.

Мада ослабљене, њем. дивизије су у другој половини јула успориле напредовање савезника на истуреним прилазима Готској линији, која је сада прозвана Зелена линија. 18. јула је ослобођен Ливорно и Анкона. Након још пола мјесеца жестоких борби ослобођена је и Фиренца. Зелену линију је средином августа запосјела њем. група армија Ц. Крајем августа савезници су избили пред запречне положаје линије од ријеке Арно до ријеке Метауро. Пошто су се савезници 15. августа искрцали у јужну Француску, Нијемци су створили Алписки фронт на граници према Француској. Почетком септембра су савезници у Италији појачали нападе, па је до 3. септембра 5. армија заузела Пизу и Луку, а 21. септембра је 8. армија заузела Римини. Десно крило 8. армије је прешло Зелену линију и дошло до руба Падске низије. Нијемци су под савезничким притиском полако одступали, па се тако фронт до почетка 1945. помјерио само 25-55 км. Фронт је тада ишао јужним падинама Тосканских Апенина, преко горњег тока р. Рено, дуж р. Сенио и јужне ивице језера Комакјо до Јадрана.

Командант НОВЈ Јосип Броз Тито је у првој половини августа 1944. водио у Италији разговоре са премијером В. Черчилом и војним личностима. Између осталога разматрана је координација дејстава НОВЈ и савезника у Италији.

Операције на Балкану, јун 1944. - март 1945.

У Југославији Нијемци су у јулу и августу 1944. подузели неколико већих операција у Србији, Црној Гори и Рашкој области. Нису успјели да спријече прелаз јединица НОВЈ из источне Босне, Црне Горе и Рашке у Србију, нити даљи развој герилских активности у Србији. Партизани су у Србију убацили Оперативну групу дивизија (2. пролетерска, 5. и 17. дивизија) и 1. пролетерски и 12. корпус.

Током јуна и јула 1944. Нијемци су у Грчкој и јужној Албанији подузели двије операције против јединица ЕЛАС и НОВ Албаније и нанијели им приличне губитке. Затим је њем. група армија Е напустила Грчку и кроз Југославију се уз знатне губитке повлачила на сјевер. У међувремену НОВЈ је ослободила Далмацију, Македонију, Црну Гору и већи дио Србије. Након совјетско-југославенског ослобођења Београда од Нијемаца, јединице НОВЈ су наишле на утврђене њем. положаје у Срему. Због ослобођења сјеверне Србије, њем. група армија Е је морала да одступа знатно тежим правцем на запад, кроз Црну Гору, Рашку и југозападну Србију. Због тога је на лијевој обали Дрине формиран још један њем. одбрамбени фронт. У позадини њем. снага на западу Југославије су постојале велике слободне територије, с којих су оперисале јединице НОВЈ величине и корпуса.

Крајем 1944. НОВЈ је бројала око 500 000 бораца, док су Нијемци у Југославији држали око 500 000 војника. Колаборационе снаге се бројале преко 100 000 људи.

Међувремено (до краја новембра 1944.) су албанске герилске јединице „ослободиле“ територију коју су Нијемци били већ напустили. У Грчкој је до почетка октобра 1944. ЕЛАС држао преко двије трећине територије. Споразумом у Казерти (26. септембар 1944.) све грчке снаге су стављене под команду британског генерала Роналда Скобија. Нијемци су изашли из Атине 13. октобра, а Британци су ушли 13. и 14. октобра. Главнина брит. снага је искрцана у Пиреју, а дошле су и јединице грчке војске у емиграцији. Нијемце у повлачењу је нападао ЕЛАС.

Почетком јануара 1945. је формирана 1, 2, и 3. армија НОВЈ. 1. марта је формирана и 4. армија. НОВЈ је тада преименована у Југословенску армију (ЈА), Морнарица НОВЈ у Југословенску морнарицу а Врховни штаб у Генералштаб. Јануара 1945. су формиране 2 ваздухопловне дивизије и Речна ратна флотила. ЈА је почетком марта имала 52 пјешадијске и 2. вазд. дивизије, 30. артиљеријских и 5 инжињеријских бригада и јединице РМ. Уз то је постојао Корпус народне одбране (КНОЈ, 7 дивизија и 3 бригаде) и већи број партизанских одреда.

Југословенске јединице су извеле неколико значајних операција у том периоду: јануара-фебруара 1945. у долини Дрине, у Славонији и код Мостара. У првој половини марта јединице 3. армије су водиле тешке борбе на Драви током њем. противофанзиве у Мађарској. Нијемци су у Југославији имали групу армија Е (А. Лер) и дио групе армија Ф (М. Вајкс). То су били њем. 15. и 21. брдски, 15. козачки, 34, 69, 91, и 97. корпус (задњи у групи армија Ц). Све њем. и квислиншке снаге у Југославији, осим 97. корпуса, су 26. марта стављене под команду А. Лера.

У другој половини марта 1945, ЈА је била распоређена на фронту у Лици (4. армија), Босни (2. армија), Срему (1. армија) и на Драви и Дунаву 3. армија.

Поморске операције на Атлантику и Средоземљу, јун 1944. - март 1945.

У другој половини 1944, након што су своје подмонице опремили шнорклом (шноркелом, цијев помоћу које је подморница узимала ваздух и док је зароњена), Нијемци су своје подморнице пребазирали из Француске у Норвешку. Слање на путу Балтик - Сјеверно море је било углавном неометано. Просјек потопљених савезничких бродова на Атлантику је остао низак. Крајем августа је први пут од почетка рата у британске луке упловио један већи конвој из јужног Атлантика. Од средине септембра је почео редован саобраћај кроз југозападне прилазе Британији. Истовремено, њем. подморнице су почеле акције у брит. обалским водама, али без већих успјеха.

Крајем 1944. су Нијемци још дјеловали у Сјеверном мору дуж источне обале Енглеске. Са торпедним и експозивним чамцима и џепним подморницама су настојали да угрозе савезничко снабдјевање на европском континенту, али без успјеха. У новембру су брит. авиони потопили њем. бојни брод Тирпиц и тако коначно отклонили опасност напада већих бродова на арктичке конвоје према СССР. Од почетка 1945. поморске снаге свих страна су у дејствима ограничене само на воде сјеверне и западне обале Европе. Њемачки саобраћај дуж обала Норвешке и у Сјеверном мороу Британци су нападали лаким поморским снагама и авијацијом. Полагали су и мине на пловним рутама и бомбардовали поморске базе, па су губици Нијемаца расли.

Од августа 1944. Нијемци су почели своје повлачење из Грчке и острва у Егеју. Разарачи савезника су 12/13. септембра потопили код Крита њем. конвој са 4 мања брода. Три дана потом савезници се искрцавају на острво Китира код Пелопонеза и ту уређују базу за лаке обалне снаге. 1. октобра је заузето о. Порос пред улазом у Атински залив. 13. октобра Нијемци напуштају Атину у коју 14. октобра улазе Грци и Британци. Од средине октобра савезници су на о. Лемнос, што им је дало контролу Дарданела. На Криту, Родосу, Леросу, Косу и неким мањим острвима Нијемци су задржали мање снаге, али те без подршке поморских и вазд. снага нису представљале никакву опасност по савезнике.

На Јадрану су напади Морнарице НОВЈ и савезника имали знатног успјеха при нападу на њем. комуникације. Савезнички торпедни чамци су у другој половини 1944. потопили или заробили преко 40 бродова, а разарачи једну већу и 2 мање торпиљарке. Морнарица НОВЈ је патролним чамцима ПЧ и наоружаним бродовима потопила или заплијенила 4 мања њем. брода, изгубивши 2. Морнарица НОВЈ је у јулу и августу 1944. извршила неколико десантних препада на острва средње и јужне Далмације. Почетком септембра је превозила и штитила трупе при ослобађању острва и обале у Јадрану. Њем. саобраћај је онда пребачен у сјеверни Јадран, гдје је онда пренесено и тежиште операција Морнарице НОВЈ. Острво Ист је претворено у базу НОВЈ.

Продужење ваздушних напада на Њемачку, јун 1944. - април 1945.

Након десанта у Нормандији, напади из ваздуха на Њемачку се стално појачавају. Тежиште постаје снабдјевање горивом, постројења В1 и саобраћај. Нападани су и аеродроми, фабрике ловачких авиона, подморничке базе, подморнице, и велики градови. 8. вазд. армија САД и Бомбардерска команда В. Британије су нападале фабрике синтетичког горива и рафинерије нафте у Њемачкој, Чехословачкој и Пољској, а 15. вазд. армија рафинерије нафте у Румунији, Мађарској, Аустрији и Југославији. Плоешти је до 28. августа нападнут 28 пута. Већ крајем августа производња синтетичког горива је смањена за 23% у односу на март. У периоду јун-август Нијемци су појачали нападе са летећим бомбама В1, којих је повремено испаљивано око 100 дневно. Савезници су зато појачали нападе на лансирне рампе, фабрике и постројења В1. Средином 1944. водиле су се жестоке борбе између њем. и савезничке ловачке авијације. Од септембра до децембра савезничка авијација је нападала и њем. саобраћај, укључујући жељезницу и водне путеве. То је знатно отежало њем. позицију. Од септембра су Британци прешли на дневна а САД на ноћна дејства авијацијом. Крајем 1944. је њем. ловачка авијација већ била знатно ослабљена.

Током 1945. саобраћај и индустрија нафте постају главни циљеви. У фебруару је њем. саобраћај већ потпуно парализиран, а даље су настављени напади и на постројења за гориво, градове и аеродроме. Крајем марта и почетком априла је тако уништено 1738 авиона на 59 аеродрома. Сужавањем обруча око Њемачке је било све мање циљева за стратешке бомбардере, па су њихови напади обустављени 26. априла 1945.

Операције на Пацифику, јун 1944. - март 1945.

Још док су трајале борбе на западу Н. Гвинеје, дошло је 15. јуна 1944. до искрцавања снага САД под командом Честера Нимица (130 000 војника, 535 бродова и 2000 авиона) на острво Сајпан у Маријанским острвима. Острва је бранило 60 000 Јапанаца, од којих је половина била на Сајпану. Јапанска команда је брзо упутила Комбиновану флоту са 9 носача авиона са 473 авиона, 5 бојних бродова, 13 крстарица и 28 разарача. Те снаге су уз помоћ авијације базиране на Маријанима, требале да униште америчке поморске снаге и одбране линију. Дошло је до велике битке на Филипинском мору 19. и 20. јуна 1944. Надмоћније снаге САД (15 носача са 850 авиона, 7 бојних бродова, 21 крстарица и 69 разарача) су однијеле побједу. Овај пораз и губитак Сајпана је био тежак ударац за Јапан, 18. јула је пала влада Х. Тоџоа. Снаге САД су се искрцале на Гуам 21. јула и на Тинијан 24. јула. Борбе су на Тинијану трајале до 1. августа, а на Гуаму до 10. августа 1944. Бомбардери САД су 24. новембра са Маријанских острва кренули у напад на Токио.

(чланак засад није завршен)

Литература

  • Војна енциклопедија, Београд 1975. Књига девета.
Штампање