Михаило Рашић (Алексинац, 13. јул 1858 — Београд, 17. фебруар 1932), српски генерал. Био је краљев ађутант, маршал двора и министар одбране Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Михаило Рашић је рођен 13. јула 1858. године (или 25. јула 1858)1) у Алексинцу од оца Петра и мајке Катарине.2)3) Његов отац био је оштински чиновник.4) Основну школу и два разреда гимназије завршио је у Алексинцу, а после тога примила га је тетка Стана, да може да у Београду похађа реалну гимназију.5) Након завршене реалке уписао се 1874. на Војну академију.6)
Када је избио Први српско-турски рат унапређен је 1876. у наредника.7) Као питомац војне академије био је најпре у штабу Јужне моравске дивизије.8) Унапређен је децембра 1976. у чин потпоручника, најпре пешадијског, а онда артиљеријског.9) Одредили су га за водника у 4. батерији шумадијске дивизије.10) По окончању рата вратио се у Војну академију на двогодишњи курс. У Другом српско-турском рату 1877. и 1878. био је водник у 4. батерији Прве шумадијске дивизије.11) Његова јединица дејствовала је у смеру Пирота и Ниша. Учествовао је у борбама за ослобађање Грделичке клисуре и у ослобађању Врања.12) Војну академију завршио је 1880.
Након завршене Војне академије био је на служби у 1. артиљеријском пуку шумадијског корпуса.13) Одређен је 1882. за члана комисије за примање пушака, које су се за потребе Србије радиле у Оберндорфу у Немачкој.14)15) Више година био је члан те комисије. Унапређен је 1883. у чин поручника. Након повратка из Немачке постављен је 1884. за ађутанта у управи војно-техничког завода у Крагујевцу.16) Учествовао је крајем 1885. у Српско-бугарском рату на дужности водника прве батерије тимочког артиљеријског пука у Нишу.17) Од 1886. до 1887. био је командир телефонског одељења.18) У чин капетана 2. класе унапређен је 1887. Постављен је 1887. за краљевог ордонанс официра и на тој дужности се задржао до 1889, када је постављен за краљевог ађутанта и вршиоца дужности личног ађутанта краља Милана.19)20) Дужност краљевог ађутанта вршио је од 1889. до 1893.21) Поред дужности ађутанта малолетнога краља Александра био је хонорарни професор Војне академије за нацртну геометрију од 1889. до 1893.22)23) Унапређен је 1891. у чин капетана 1. класе, а 1893. унапређен је у чин мајора.24) Био је и на спреми у Главном генералштабу, али због дужности на двору није завршио ту спрему.25) Постављен је и за команданта Артиљеријске подофицирске школе, да би уз помоћ њених питомаца на најбољи начин могао да чува краља.26)27)
Краљ Александар Обреновић је извео државни удар, па се 1/13. априла 1893. прогласио пунолетним и преузео је власт од Намесништва.28) Рашић је као поуздан човек краља Милана био међу тројицом главних официра, који су за краља Александра припремили и извели преузимање власти од Намесништва.29) Рашић је уз помоћ питомаца подофицирске школе без проливања крви заузео главну управу вароши Београда, преузео је жандармерију и онда је ухапсио градоначелника Пају Денића.30)31) Постављен је 1893. за маршала двора и ту функцију је вршио до 1900.32) Унапређен је 1897. у потпуковника, а 1901. у пуковника. Дужности маршала двора разрешен је 1900. на властити захтев, а након тога постављен је за команданта моравског артиљеријског пука у Нишу.33) Већ 1902. постављен је за команданта шумадијске дивизијске области.34) Краљ Александар послао га је пред 1903. у Цариград, да тражи од Порте испуњење наших просветно-црквених захтева у Македонији.35) Из Цариграда се вратио необављена посла, јер се у то време у Србији десио Мајски преврат и смена династија.36)
Постављен је јуна 1903. на дужност инспектора артиљерије.37) Као инспектор артиљерије извршио је преуређење српске артиљерије.38) Све уредбе о устројству артиљерије биле су његово дјело.39) Међу првима је уочио надмоћност француске артиљеријске војне организације над немачком, па је у српској артиљерији успоставио француску војну организацију.40) Његова велика заслуга је рад у комисији, која се заложила за наоружавање српске војске француским брзометним топовима.41) Србија је наручила 49 пољских и 15 брдских батерија (256 топова) и 280 граната по топу.42) Народна скупштина је одобрила зајам 7. јануара 1907. године. Ти модерни брзометни топови допринели су победама српске војске у балканским ратовима.43) Био је 1906. комесар за пограничне спорове са Турском.44)
Од 1907. до 1909. био је председник комисије за примитак француских Крезоових топова.45) Против њега је у скупштини током 1909. покренута кампања због наводних неправилности приликом пријема артиљеријске муниције, купљене у иностранству.46) Смењен је одмах са места председника комисије. Због те кампање Степа Степановић је 3. јануара 1909. дао оставку на место министра одбране. По питању одговорности Рашића и Дамњана Влајића формиран је скупштински одбор. Љуба Стојановић покренуо је суђење Рашићу и још двојици официра.47) Рашић је био ослобођен оптужби.48) Због целе те афере Рашић је тражио да буде пензионисан, па је од 1910. био у пензији.49)
Када је објављена 1912. мобилизација за Први балкански рат постављен је за команданта Дунавске дивизије 2. позива.50) У Кумановској бици његова дивизија била је у армијској резерви и није требала да се покреће пре наређења више команде, али Рашић је шест сати пре добијања команде предвидео потребно кретање, па је извршио развијање дивизије у жељеном смеру и на тај начин убрзао ступање дивизије у борбу.51) Након Кумановске битке 2. новембра 1912. унапређен је у чин генерала. Рашићева дивизија истакла се и у опсади Једрена, па је у јуришу на Једрене освојила утврђење Папаз-Тепе.52) У Другом балканском рату 1913. године Рашићева дивизија је насупрот себе имала најбољу бугарску дивизију.53) Након завршенога рата постављен је за управника Војне академије.54)
У Првом светском рату добио је од јула 1914. заповедништво над Комбинованом дивизијом 1. позива.55) Комбинована дивизија истакла се већ у првој српској победи у Церској бици. Велику даровитост Рашић је 1914. показао и у рововским борбама на Гучеву.56) Комбинована дивизија је 1915. године код Зајечара бранила границу према Бугарској.57) Приликом повлачења српске војске кроз Албанију Комбинована дивизија имала је задатак да штити бок остале војске.58) Комбиновану дивизију водио је све до 1916, до доласка на Крф.59) На Крфу је био одређен за команданта Тимочке војске. Од 1916. до 1918. био је делегат српске војске при савезничкој врховној команди у Француској.60) У другој половини 1917. отишао је као члан државне мисије у САД, да агитује и прикупља добровољце. Вратио се почетком 1918. на дужност шефа Војне мисије у Француској.
Постављен је за министра одбране у влади Николе Пашића од 7. јула до 20. децембра 1918. Био је и министар одбране од 20. децембра 1918. до 30. марта 1919. у влади Стојана Протића, првој влади Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.61) Поднео је оставку из здравствених разлога.62) Након тога именован је за председника управе ремонтског фонда. Поново је пензионисан на властити захтев 1921.63) Унапређен је 1923. у чин дивизијског генерала. Умро је 17. фебруара 1932. године у Београду.64)
Добитник је следећих домаћих одликовања:
Mihailo Rasic