Добро дошли на Српску енциклопедију

Никола Радојчић

Никола Радојчић (Кузмин,1) 17/29. август 1882 — Београд, 12. новембар 1964), историчар,2) доктор филозофије, и професор универзитета у Љубљани.

Живот и рад

Основну школу је учио у родном месту, гимназију у Сремској Митровици и Сремским Карловцима.3) Студирао је на факултетима у Грацу, Загребу, Јени и Минхену. Имао је веома значајне учитеље какви су били Матија Мурко, Хајнрих Гелцер, Константин Јиречек, Карл Крумбахер.

Студије је заокружио 1907. у Загребу докторатом:4) Два последња Комнена на цариградском пријестољу (штампан као књига 1907). Био је затим годину дана професор историје у Карловцу, а 1908-1920. професор у Сремским Карловцима у школи у којој је некад учио. Као експерт је учествовао 1919. у раду југословенске делегације на Конференцији мира у Паризу. Прелом у његовом животу и научном раду настаје 1920. када је изабран за ванредног, а 1922. редовног професора српске и хрватске историје на новоотвореном Универзитету у Љубљани.5)

Две деценије је провео радећи у словеначкој средини, где је уживао велики ауторитет због свог научног рада и где је вршио утицај на ученике. У време слома југословенске државе прелази у Београд, где бива на крају рата укључен у обновљени рад Универзитета, што је имало за последицу пензионисање 1945, када је заведена нова власт. После тога његова активност је претежно везана за САНУ (Српска академија наука и уметности) у којој је био 1934. изабран за дописног, а 1938. за редовног члана. Активно је учествовао у органима института образованих у крилу Академије (Историјски институт, Византолошки институт), њиховим публикацијама, подстицао је и помагао почетнике у научном раду.

Радојчић је био марљив и плодан писац, активно присутан преко пола века у развоју српске историографије. По тематици својих радова и методу Радојчић је био изразити индивидуалиста. У групи историчара који су рад започели у првој деценији XX века Радојчић је најмање захваћен филолошком оријентацијом и највише отворен за подстицаје који долазе из византологије и европске историографије.

У првом периоду свога научног рада Радојчић наставља византолошку тематику из дисертације. Ту су расправе о господарима града Просека (1909), првој женидби Стефана Првовенчаног (1912), којима ће се касније прикључити систематски рад на византијским писцима XI-XII века: Како су називали Србе и Хрвате византијски историци XI и XII века (1926), Вести Ане Комнине о Србима (1927), а касније писци из времена Косовске битке (1928, 1931, 1932).

Расправама „Руварчева тежња за истином“ (1909)6) и „Александар Стојачковић као историчар“ (1911)7) започињу Радојчићева истраживања о развоју историјске мисли код Срба, којима је остао привржен до краја живота. Ретко се дешава да једна област науке буде у толикој мери плод рада једног човека као што се десило са историјом српске историографије коју је створио и развио Радојчић. Систематски карактер његових напора, видљив и у другим тематским областима, пада у очи код радова о историчарима. Обрађивао их је појединачно, неке значајне као што су Јован Рајић и Иларион Руварац из више разних углова, заокруживао студије посебним књигама (Орбин 1950, Рајић 1952), пружао податке о историчарима у Народној енциклопедији СХС (преко 70 чланака), одазивао се некролозима приликом смрти савременика. Није доспео једино да студије о историји историографије крунише синтезом. Положио је основе за историографију XVIII века (1951, 1961).

У љубљанском периоду почиње и систематски рад Радојчића на историји српског права и државног уређења. У библиографији његових радова препознатљива су два тематска круга, један који се односи на државне саборе и после мањих студија доноси капиталну књигу: Српски државни сабори у средњем веку (1940), и други, пространији, који обухвата Душанов законик. Радојчић је оживео интересовање за Душанов законик замрло у деценијама после појаве Новаковићевог издања (1898). Започео је са проучавањем византијских извора препознатљивих у Душановом законику (1924) да би се касније посветио проучавању и темељном описивању сваког значајнијег рукописа и заокружио рад својим издањем Законика (1960), коме је амбиција била да се што је могуће више приближи првобитном тексту, остављајући по страни промене настале у току употребе овог законског споменика. У студијама о типу државе и законодавству Р. се супротставио традиционалном приступу правних историчара склоних да на средњи век пројицирају модерну правну систематику и догматику. Радојчић је имао срећу да му буде поверено издавање текста Закона о рудницима деспота Стефана Лазаревића (1962), споменика који је био тек откривен и доспео је у посед САНУ.

Радојчић се бавио и историјом Босне, пре свега историографијом, а затим и појединим темама о краљу Твртку: Обред крунисања босанског краља Твртка I (1948), Твртково венчање (1957), босански грб (1929) и др.

После византијских писаца драгоцених за српску историју Радојчић се бавио и домаћим писцима, анонимним аутором Барског родослова (то је назив који је Радојчић предложио уместо Летописа Попа Дукљанина), Теодосијем, коме је давао чак и хронолошку предност пред Доментијаном (што није било прихваћено у науци), архиепископом Данилом и његовим Зборником. Историја српског средњег века и историја српске историографије несумњиво су главна поља Радојчићеве активности. Поред тога он је био веома заинтересован и за XVIII век, не само за историчаре тога доба, већ и за културно стање народа, простор који је настањивао, установе које је тада стекао. Радојчић је настојао да се потпуније осветли XVIII век и његов значај у укупном развоју српског народа, али подстицаји у томе правцу остали су без одјека.

Академик

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од 15. фебруара 1930. Прави је члан (Академије друштвених наука) од 12. фебруара 1934. Секретар је Академије друштвених наука Српске краљевске академије од 26. фебруара 1942. до 10. марта 1944.

Редовни је члан Српске академије наука (Одељења друштвених наука) од 22. марта 1948. Секретар је Одељења друштвених наука САН од 27. јуна 1956. до 3. децембра 1956 (в.д.) , 10. октобра 1962. до 12. новембра 1964 (заменик). Приступна беседа: Српски државни сабори у средњем веку. Проглашен 7. марта 1938. (Српска краљевска академија Год. 47 (1937) 150, 191).

Литература

  • Д. Ј. Поповић, Прво предавање проф. др Николе Радојчића у нашем разреду, Зборник МС ДН13-14 (1956) 305-308;
  • Ј. Радонић, Академик Д-р Никола Радојчић као испитивач историјских извора, на истом месту 309-310;
  • Дака Поповић, Педесетогодишњи рад Николе Радојчића на развитку српске историографије, на истом месту 311-320;
  • К. Петровић, Једно кратко раздобље из живота и рада професора др Николе Радојчића, на истом месту 321-323;
  • Т. Петровић, Неколико речи у знак захвалности свом бившем професору, на истом месту 324-326;
  • В. Saria, Nikola Radojčić (1882-1964), Südost-Forschungen 23 (1964) 333-334;
  • Д. Страњаковић, H. Радојчић, Гласник СПЦ 37 (1956) 130-140;
  • Ђ. Сп. Радојичић, Никола Радојчић, Зборник МС ДН 39 (1964) 177-180; М. Лесковац, Н. Радојчић, ЛМС 395 (1965) 96-97;
  • Đ. Sp. Radojičić, L'academicien Nikola Radojčić (1882-1964), Bulletin scientifique, Section B: Sciences humaines 7-8 (1965) 193-195;
  • Ђ. Сп. Радојичић, Гласник САНУ 16 (1965) 153-155;
  • M. Костић, Научно животно дело Николе Радојчића, ИЧ 15-16 (1965) 595-601;
  • S. Ćirković, Nikola Radojčić (29. VIII 1882-12. XI1964), JIČ 4 (1964) 158-159;
  • К. Milutinović, Nikola Radojčić istoričar, Studije iz srpske i hrvatske istoriografije, Novi Sad 1986,184-212 (првобитно у: Рад Матице српске 21 (1984) и
  • Историјски записи 1-2 (1982); HE 3, 645-646 (Д. Поповић); ЕЈ 7, 23 (D. Sp. Radojičić).
  • Српска краљевска академија Год. 38 (1930) 176–183.
  • Lj. JAZU 40 (1927) 138–141.
  • Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка / ред. Станоје Станојевић, Београд, 1924. 3 (Д. Поповић).
  • Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 7
  • Енциклопедија Новог Сада 23 (2004) 34–36.

Спољне везе

1)
„NE”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Загреб, 1924-1929.
2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 7)
NE
Штампање