Корисничке алатке

Алатке сајта


лавослав_ружичка

Лавослав Ружичка

Лавослав
Ружичка
лавослав_ружичка.jpg
Рођење:
13. септембар 1887.
Вуковар, Аустроугарска

Смрт:
26. септембар 1976.
Цирих, Швајцарска

Познат као:
хемичар и професор

Нобелову награду за хемију
је добио 1939.

Лавослав Ружичка (Вуковар, 13. септембар 1887 — Цирих, 26. септембар 1976),1) хемичар, доктор хемије, професор у Савезној техничкој великој школи у Цириху (ΕΤΗ). Нобелову награду за хемију је добио 1939.

Носилац је осам почасних доктората — четири за науку, два за медицину, и по једног за природне науке и право.2)

Живот и рад

Ружичка је рођен у Вуковару (у то време део Аустроугарске). Потиче из сељачко-занатлијске породице. Похађао је основну школу и гимназију у Осијеку.3) По завршетку гимназије определио се за технику. Уписао је хемију, вероватно због тога што се надао послу у тада ново отвореној рафинерији шећера у Осијеку.

Због тешке свакодневице и политичке нестабилности, одлази на Високу техничку школу у Карлсруеу у Немачку 1906. године.4) Био је добар студент у подручјима које је волео и за које је мислио да ће му бити потребни у будућности, као нпр. органска хемија.

Тамо је Ружичка успоставио успешну сарадњу с Херманом Шаудингером. Радећи с њим 1910. добија диплому и са Шаудингером одлази у Цирих 1912. године и постаје његов асистент. Године 1917. постао је швајцарски држављанин.5)

Ружичкини први радови били су из подручја природних спојева. Цео свој живот остао је на том подручју. Проучавао је структуре активних компонената биљке Pyrethrum cinerariifolium далматинског бухача. Радећи, дошао је у додир са хемијом тарпена — веома интересантног за индустрију парфема. Намеравао је започети самостална истраживања, и успоставио је успешну и продуктивну сарадњу са компанијом у Женеви.

У периоду 1916—1917. добија подршку највећег светског произвођача парфема Харман & Рајмер из Холзминдена у Немачкој. Због знања из подручја тарпена, 1918. постаје ванредни професор, а 1923. године и почасни професор на ETH-у универзитета у Цириху.

Године 1921. Ружичка се придружује женевским произвођачима парфема. Радећи тамо стиче финансијску стабилност, и из Цириха одлази у Базел. Године 1926. постаје професор органске хемије на универзитету у Утрехту у Холандији. Тамо остаје три године, а касније се поново враћа у Швајцарску, где постаје водећи стручњак на подручју хемијске индустрије.6)

Сад поново у Цириху, на ETH-у, постаје професор органске хемије и почиње најплодније раздобље своје каријере. Проширује подручја својих истраживања, додајући хемији тарпен и стероиде. Након успешне синтезе полних хормона (андростерона и тестостерона), његова лабораторија постаје водећа на пољу органске хемије.

Године 1939. осваја заједно са Адолфом Бутендандом Нобелову награду за хемију. За време Другог светског рата, неки од његових најбољих сарадника одлазе, но Ружичка доводи у своју лабораторију нове, младе и обећавајуће научнике, међу којима је и Владимира Прелога.

Окренуо се проучавању нових подручја: биохемије; проблемима еволуције и настанка живота, а посебно биогенезе тарпена. Године 1957. Ружичка одлази у пензију, и своју лабораторију оставља Владимиру Прелогу.

Ружичка се значајно посветио проблемима образовања. Инсистирао је на бољој организацији академског образовања и научног рада у СФРЈ, те је успоставио Швајцарско-југословенско друштво. Такође је постао и почасни члан тадашње Југословенске академије наука и уметности у Загребу. У Швајцарској је основана награда „Ружичка” за младе научнике који раде у Швајцарској. У родном Вуковару њему у част је отворен музеј (1977) који је уништен 1991.

Породица и хобији

Оженио се са Аном Хаусман (Anna Hausmann) 1912. године, а са Гертрудом Аклин (Gertrud Acklin) 1951. Није имао дјеце. Хобији су му били стари холандски и фламански ликовни радови и скупљање планинских биљака.7)

Значајније награде

  • Нобелова награда за хемију 1939.
  • Вернерова медаља швајцарског хемијског друштва 1923.
  • Ле Блан (Le Blanc) медаља француског хемијског друштва 1928.
  • Педлер медаља (Pedler Medal) британског хемијског друштва 1931.
  • Лавоазје (Lavoisier) медаља француског хемијског друштва 1937.
  • Фарадеј медаља (Faraday Medal) британског хемијског друштва 1958.
  • Хануш медаља (Hanuš) чехословачког хемијског друштва 1966.

Академик

Прави је члан Српске краљевске академије (Академије природних наука) од 9. априла 1947. Редовни је члан Српске академије наука (Одељења природно–математичких наука) од 22. марта 1948. Инострани је члан (Одељења природно–математичких наука) од 31. јула 1960.

Написао је аутобиографију L. Ružička: In the borderland between bioorganic chemistry… Annual review of Biochemistry 42 (1973) 1–20.

Литература

  • Lj. JAZU 53 (1941) 125 (V. Varićak et al.).
  • Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 7.
  • Biografical Memoirs of Fellows of the Royal Society 26 (1980) 411–501 (V. Prelog, O. Jeger).
  • Jahrbuch, Bayerische Akademie der Wissenschaften, München (1978) 222–227 (F. Lynen).

Спољне везе

1)
„Нобелова награда”, Нобелова награда, званични сајт
2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 7)
Нобелова награда
лавослав_ружичка.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/07 08:18