Женидба Ива капетана је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Запросио Иво капетане

0002    Преко мора у Млетке латинске,

0003    У силнога дужда Латинина,

0004    Иво проси, дужде му је даје,

0005    Предаде данак за ђевојку.

0006    Брзо Иво свадбу углавио

0007    Докле пође и скупи сватове.

0008    Пође Иво на своје дворове,

0009    Ту почину за неђељу данах

0010    И покупи кићене сватове.

0011    Но га ситна књига допанула

0012    Од његове Латинке ђевојке,

0013    У књигу се Иву поздравила:

0014    „Чујеш ли ме, Иво капетане,

0015    Немо’ водит’ у Млетке сватове,

0016    Но их води у Кунар планину;

0017    У неђељу која прва дође

0018    Доведи стотину Сењанах,

0019    Поведе ме од Удбиња Мујо ─

0020    У бапка ме прекупи за благо!“

0021    Кад Ивана књига допанула,

0022    Виђе влашић што му књига пише,

0023    Њему бјеху на сакуп сватови,

0024    Он окрену стотину сватовах.

0025    Отуд иде дијете Јоване,

0026    Бјеше момче од петнаес’ љетах,

0027    Он сабљу о бедрици вуче,

0028    Нема мајка до њега јединога ─

0029    То је сестрић Ива капетана.

0030    А сестрићу Иван бесједио:

0031    „Куј ти хоћеш, дијете Јоване?!

0032    О, сестрићу, сједи на дворове!

0033    Ако ће ти ујак погинути,

0034    На поклон ти све његово благо“.

0035    Но говори Јован ујаку:

0036    „О, ујаче, ниједни јуначе,

0037    Што ми благо и дворове кажеш,

0038    Не би ти се у њих уставио,

0039    И да ми даш благо Јанковића,

0040    Што ја ујну оком виђети нећу!“

0041    Па се ондолен подигнули,

0042    Западоше у Кунар планину.

0043    Сва дружина метеризе граде,

0044    До не хоће Иво капетане,

0045    Те западе насред друма пута,

0046    За каменом и за џефердаром.

0047    Али иду кићени сватови,

0048    Они забун чине планинама.

0049    Но дружини Иво говорио:

0050    „Чујете ли ме, моја браћо драга,

0051    Немо’ који пушку опалити

0052    Док не пукне мога џефердара,

0053    Е сам њега добро напунио ─

0054    Седам мајах зеленога праха,

0055    Зрно једно од педесет драмах!“

0056    Сва дружина њега послушала,

0057    Иво свате напуштио близу,

0058    И упали сјајна џефердара

0059    И погоди Ковачину Рама,

0060    Проз Рама Јелечковић Муја,

0061    А проз Муја Танковић Османа,

0062    Проз Османа Махмут-бега луда,

0063    Лудо чедо рода госпоцкога,

0064    А проз њега старога Јемин-агу,

0065    Погоди га у прси широке.

0066    Јошт зрно пробијат’ хоћаше,

0067    Но је пашче кости укрутило,

0068    Те се у старе кости уставило.

0069    Како пуче пушка Иванова,

0070    Ту панула лазина Тураках.

0071    И ту пуче стотина пушаках

0072    И обали стотину Тураках.

0073    Виђеше се свати и Сењанин,

0074    Убише се огњем из пушаках,

0075    Док планину магла притиснула,

0076    Не види се коња ни јунака.

0077    Од сватовах нико не утече,

0078    До утече од Лијевна Мујо

0079    И уведе Латинку ђевојку

0080    На путаља коња големога.

0081    Од сватовах нико га не виђе,

0082    Но га виђе дијете Јоване

0083    И зами га зеленом планином.

0084    Док ђетету ноге окрачале,

0085    Сједе момче, ријеч бесједило:

0086    „Дивна ли си, ујакова ујна,

0087    Јеси дивна, ного си туђа!“

0088    Јован је Турчину говорио:

0089    „О, Турчине, родила те курва,

0090    Поврни се мало натрагове

0091    Да бијели медан дијелимо!“

0092    Не смије се поврнути Мујо,

0093    А тадер га укори ђевојка:

0094    „Куј ме хоћеш, од Лијевна Мујо,

0095    Но изљези ђетету на медан!“

0096    Изједе га укор и срамота,

0097    Од коња на долину скаче,

0098    Скида тадер Латинку ђевојку,

0099    Ер је свеза за јелу зелену,

0100    Страх је њега да му не поможе,

0101    Па изљезе Јовану на медан,

0102    Ђе се срели, ту се ударише,

0103    Кудије Јован удараше,

0104    Онудије живи огањ скаче,

0105    А остра се ђорда завраћаше;

0106    Но кудије удараше Мујо,

0107    Он по литру меса осијеца,

0108    До руке му црна крвца скаче,

0109    Девет ранах удари Јовану,

0110    Свака рана од педе јуначке.

0111    Стаде падат’ Јован на кољена,

0112    Но га гледа Латинка ђевојка,

0113    Па Јовану ријеч говорила:

0114    „Хај, Јоване, рђа те убила!

0115    Да л’ не видиш, јади га виђели,

0116    Е ја на Муја панцијер кошуља,

0117    На коју сабља не пријења,

0118    Но положи сабљу поврх траве,

0119    Не би ли му ноге уграбио!“

0120    Па на прешу послуша ђевојку,

0121    Положи сабљу поврх траве, ─

0122    Благо томе коме Бог помага! ─

0123    Обје му је ноге окинуо,

0124    Паде Туре на зелену траву,

0125    Јован му главу окинуо,

0126    Од ранах се Јован пренеможе,

0127    Паде момче на зелену траву,

0128    Па полако побавучке пође,

0129    Па ђевојци одријеши руке.

0130    Ну му ујна била преболећа,

0131    На дијете ране сагледала,

0132    Са себе довати јаглака

0133    И ђетету ране увијала,

0134    Док се ране крвцом испуњале,

0135    Пред собом га бачи на путаља,

0136    Зами га зеленом планином.

0137    Сењане Иван окупио,

0138    Сваки му је на број излазио,

0139    Али су му седам погинули

0140    И нема му сестрића Јована.

0141    Он га мину у планину тражит’,

0142    Џефердара носи наопако

0143    И сестрића уз планину тужи:

0144    „Леле мене, мио сестричићу,

0145    Што ћу твојој јадној мајци казат’?!“

0146    Тадер га сузе пропануле,

0147    Зачу га дијете Јоване,

0148    Па ујаку Јован говорио:

0149    „Немо’ кукат’, мој мио ујаче,

0150    Ево водим твоју вјерну љубу

0151    И око ње сам ране добио,

0152    Добио сам пуно девет ране,

0153    Бог нека зна оћу ли останути,

0154    Хајде, ујаче, медиге да тражиш,

0155    А ја пођох Сењу бијеломе!“

0156    Иво пође и медиге нађе

0157    И доведе их на луда Јована;

0158    Видали га по године данах,

0159    Докле Јован на ноге скочио

0160    И на себе опаса појаса,

0161    Медизима ећимшчину плати.

0162    И то било кад се чинило.

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Zenidba Iva kapetana