О смрти младог цар-Уроша је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Драги бого чуда великога

0002    што се чује у Призрену граду,

0003    ал’ је жалост, ал’ радост велика?

0004    Радост није у Призрену граду,

0005    но добра се жалост догодила,

0006    престаља се Милутине царе,

0007    а од њега нико не остаје

0008    до Милица млада удовица

0009    и млад Урош од двије године.

0010    Ту се купи Србија господа,

0011    они свога жале господара,

0012    дође на њ’ га стари Југ-Богдане,

0013    са све синах девет Југовићах,

0014    и долази војвода Милошу,

0015    и долази Реља од Пазара,

0016    и долази Топлица Милане

0017    с побратимом Косовац-Иваном,

0018    и дођоше три Мрњавчевића,

0019    долазио Гојко и Угљеша,

0020    јоште ш њима краље Вукашине,

0021    а са сином Марком дервишином,

0022    и долази Јосиф проигумне

0023    од бијеле цркве Раванице

0024    ш његовијем ђаком Мијаилом.

0025    Господа се српска искупила

0026    и најпотље старац Арсеније,

0027    стари старац, патријаре српски,

0028    они свога жале господара,

0029    ал’ бесједи стари Југ-Богдане:

0030    „Господаре, Милутине царе!

0031    Ти си мучан, хоћеш умријети,

0032    а шта ти је, царе, најжалије?

0033    Ја л’ Призрена града бијелога,

0034    ја ли блага твога големога,

0035    ја л’ Милице младе удовице?“

0036    „Ја не жалим тога ниједнога,

0037    до Уроша сина маленога,

0038    нејма коме царство останути.“

0039    Њему вели стари Југ-Богдане:

0040    „Ево доста српскије’ војводах,

0041    остави га на једну војводу

0042    у аманет доба неколико,

0043    докле сташе дијете Урошу.“

0044    Све мислио царе Милутине,

0045    па смислико коме ће га дати,

0046    он га даде краљу Вукашину,

0047    Урошеву истоме ујаку

0048    на аманет за седам годинах,

0049    докле сташе дијете Урошу.

0050    У томе се царе преставио,

0051    Вукашина краља оцарише.

0052    Тако стаде доба неколико,

0053    омах прође то седам годинах,

0054    уз то седам јоште седам прође,

0055    док ђетету шеснаес’ годинах,

0056    за краљство му нико ни хабера,

0057    стадоше га корити војводе:

0058    „Камо крајство краља баба твога?“

0059    Урош пита све српске војводе,

0060    не има ли који за свједока:

0061    „Кад се краље бабо преставио,

0062    на коме је круну оставио?“

0063    Докле старцу дође Југ-Богдану,

0064    на име му све војводе каза

0065    које те му бити за свједоке,

0066    па он њега бјеше оправио

0067    те војводе српске искупио,

0068    а Богдан им приправи вечеру.

0069    Господа се српска искупила,

0070    искупила и обједовала,

0071    таде скочи дијете Урошу

0072    па закуми свачим на свијету:

0073    „Кад се царе бабо преставио,

0074    на коме је круну оставио?“

0075    Сваки мучи, ништа не говори,

0076    тек се диже Марко на кољена.

0077    Ко знаваше, казат не смијаше,

0078    ко смијаше, они не знаваше.

0079    Таде Марко њима бесједио:

0080    „Царева је круна останула

0081    у мог баба краља Вукашина.“

0082    А кад зачу краље Вукашине,

0083    остру своју сабљу извадио,

0084    а од земље на ноге скочио,

0085    поред њега Гојко и Угљеша,

0086    шћаше посјећ’ Марка сина свога.

0087    Марко скочи од земље на ноге,

0088    поред Марка Реља и Милошу,

0089    заисто се посјећи оћаху,

0090    но скочише све војводе српске

0091    те у том их дивно насулише,

0092    а окуми дијете Урошу,

0093    он својега окуми ујака,

0094    окуми га и кумовао му

0095    да му даде круну баба свога.

0096    Њему даде круну Вукашине,

0097    даде му је и честита му је,

0098    сва честита Србија остала,

0099    па на том’ се били разметнули.

0100    Тако стаде време по времену,

0101    али куме о невјери ради

0102    своме куму и своме нећаку

0103    како би му изгубио главу,

0104    пак се добро бјеше домилсио,

0105    дигао се у лов у планину

0106    и он зове свог Уроша кума,

0107    отидоше скупа у планину,

0108    лов ловише, ништа не добише,

0109    док им добро одољела жеђа,

0110    вратише се натраг низ планину,

0111    они тијо нађоше језеро,

0112    краљ Вукашин коња одјахао

0113    те се воде хладне напојио,

0114    таде рече дијете Урошу:

0115    „Сад ти држи два коња витеза.“

0116    Вукашин је коње прифатио,

0117    Урош стаде пити жедан воду,

0118    краљ довати балту од олова

0119    те својега кума ударио,

0120    удари га за уво јуначко,

0121    вас му просу по долини мозак,

0122    а језеро крвца замутила.

0123    Кад Урошу душа испанула,

0124    Вукашин га узео за ногу

0125    те га вуче доље низа страну,

0126    па з долине на плећи га узе,

0127    у гору га носи напријеко,

0128    донесе га у кладе јелове,

0129    затрпа га шушљем и жљемишљем,

0130    па врг њега крље и камење,

0131    а најпотље јеловине гране

0132    да се не зна ни трага ни стрва.

0133    Сам отоле Вукашин отиде,

0134    а кад био стојноме Призрену,

0135    њега сестра са куле виђела,

0136    виђе да ш њим нејмаде Уроша.

0137    Љто виђела, то се осјетила

0138    е је њега ујак изгубио,

0139    кукајући пошла уз планину,

0140    тражи сина за неђељу данах,

0141    ни шта јела нити воде пила,

0142    докле дође тијоме језеру,

0143    љћаше воде пити са језера,

0144    ал’ језеро крвју замућено,

0145    око њега крвца покапала,

0146    осјети се ту да ј’ погинуо,

0147    па га доље тражи низ планину,

0148    докле бјеше трага изгубила,

0149    сумице га по планини тражи,

0150    а кад била у најчешће јеље,

0151    погледнула у јелу зелену,

0152    али сједе четири анђела,

0153    а Урош их двори на ногама,

0154    бијаше се Урош посветио.

0155    То кад вид’ла, натраг побјегнула,

0156    све бјежећи у Призрен је дошла

0157    она дође царском намастиру,

0158    она каза старцу проигумну,

0159    а игуман викну свештенике

0160    те одоше горе уз планину

0161    и нађоше младог цар-Уроља,

0162    тијело му цјелокупно бјеше

0163    е се Урош био посветио.

0164    Ту молитве млоге учинише,

0165    однесоше г’ царском намастиру,

0166    у злаћен га ћивот заклопише

0167    у коме ће мирно почивати,

0168    ал’ му неће кум ујаче нигда

0169    починути од бога једнога,

0170    и од бога и народње клетве

0171    који уби кума и сестрића

0172    а за круну, за земаљско благо.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

O smrti mladog car-Urosa