Добро дошли на Српску енциклопедију

Бањалучки процес

Бањалучки процес, највећа од седамнаест судских парница у Босни и Херцеговини, које су током Првог светског рата вођене због велеиздаје. Вођена је против Васиља Грђића и другова. Главни претрес се одржао у Бањалуци од 3. новембра 1915. до 16. марта, а пресуда је изречена 22. априла 1916.1)

Историја

По избијању Првог светског рата, Босна и Херцеговина су проглашене ратном зоном. Земаљска влада је укинула Устав и распустила босанскохерцеговачки сабор. Укинула је Уредбу о аутономији цркве и школе у Босни и Херцеговини, забранила је рад свим српским друштвима, затворила је српске школе, забранила је употребу ћирилице, Српској православној цркви је променила назив у Источну православну цркву, забранила је крсну славу, вршила је присилну регрутацију, увела је шуцкоре, паравојску чији је задатак, између осталог, био да спречи слање помоћи из Србије, основала је војне судове, комисије и штабове, који су прогонили политички сумњива лица,2)3) од којих је једнима суђенео, други су одвођени у концентрационе логоре, а трећи су се већ налазили у изгнанству.4)

Истрага и оптужница

Након што је Оскара Поћорека, 1915. године, на челу Земаљске владе Босне и Херцеговине заменио Стјепан Саркотић, започело је организовање процеса, против свих Срба који су се изјашњавали против Монархије.5) Током рата је било 17 већих и мањих судских процеса против особа осумњичених да су имале неке везе са српским и југословенским организацијама. Ове судске парнице представљају наставак сличних суђења по Босни и Херцеговини од 1909.6) Истрага за Бањалучки процес је отпочела по објави рата и трајала је све до јула 1915. године. Ухапшени су готово сви национални радници и представници свих националних организација, а испитивање појединаца је трајало непрекидно по 3 до 4 месеца.7)

Већина ухапшених Срба који су се налазили по затворима широм Босне и Херцеговине, до краја 1914. године премештени су у затвор у Сарајеву, који је постао препун. Пошто је било превише политичких процеса у Сарајеву, Стјепан Саркотић је одлучио да се најутицајнији босанскохерцеговачки Срби тог времена изведу пред преки суд у Бањалуци.8)

Главни доказни материјал су били документи, који је аустроугарска војска пронашла на почетку рата, када је први пут прешла границу.9) Документа су се односила на сарадњу са Ужичанином мајором Костом Тодоровићем, главним граничним официром на дринском сектору од Раче у Мачви до Бајине Баште, са седиштем у Лозници. Документа су пронађена код учитеља Миливоја Јовановића у Малом Зворнику, у војарни и канцеларији надзорника граничног рејона у Лозници тада капетана Косте Тодоровића, код војне дивизије у Ваљеву и говорила су о ухођењу у Босни и Херцеговини, о раду Народне одбране и њеној разгранатој организацији у Босни и Херцеговини. Коста Тодоровић је још од 1911. године имао за своје сараднике чланове организације Млада Босна. Документа су обухватала његов извештај о стању затеченом приликом преузимања извидничке службе на граници 18. маја 1911, затим извештај о целом раду, послат Народној одбрани, кад је уочи рата 1912. напуштао службу и пошао у рат, Дневник рада од 18. маја 1911. до 11. јула 1914. и Књигу о новчаним издацима. Тужиоци су на сваки начин покушавали, анализирајући ова документа, да докажу велеиздају, мада се радило о шпијунажи.10)

Сврха ове судске парнице је била да се докажу тврдње о великој српској пропаганди наведеним у мемоару аустроугарског министра иностраних послова, издатог поводом објаве рата Краљевини Србији, као и да се покаже европској јавности како је Народна одбрана имала за циљ да од Аустроугарске отме југословенске делове и да их споји са Краљевином Србијом у јединствену државу, и да су у томе учестовали њихови чланови из Босне и Херцеговине, затим представници српских друштава, нарочито „Просвјете“, „Соколства“ и „Побратимства“.11)

Неки су оптужени као представници тих културних друштва, а неки због непосредне сарадње са Народном одбраном. Међу отпуженима су се налазили најобразованији, најистакнутији и најутицајнији Срби тог времена у Босни и Херцеговини.12) Било је 19 свештеника, 14 учитеља, 5 професора, 2 лекара, 2 инжињера, 1 адвокат, 8 државних, 12 приватних чиновника, 32 трговца, 6 гостионичара, 13 занатлија, 12 ђака, 26 радника тежака и 2 жене. Током истраге је умрло 5 особа.13)

Главни претрес

Ухапшени су у јуну возом из Сарајева, пребачени у Бањалуку. Цео пут су били свезани, једни за друге, а путовање је трајао два дана.14) На дан 15. септембра 1915. је подигнута оптужница за велеиздају 156 оптуженика15) и одмах је уручена свим оптуженицима. Процес је вођен против првооптуженог „Васиља Грђића и другова“.16) Оптуженици су смештени у Окружни затвор, звани „Црна кућа“, највероватније јер је некада била обојена у црно, а касније је офарбана жућкастом бојом.17)

Првооптужени Васиљ Грђић, по занимању професор историје и географије, био је посланик у Босанскохерцеговачком сабору, обављао је функцију секретара „Просвјете“. Сарађивао је са многим српским друштвима у Босни и Херцеговини и био је један од аутора акта против анексије Босне и Херцеговине. Међу оптуженицима су се налазили Владимир Ћоровић, један од највећих српских историчара и Васо Глушац, један од најпознатијих професора и директора бањалучке Реалке и такође историчар.18)

Суђење је започело 3. новембра 1915. Пошто у Окружном суду у Бањалуци није било довољно велике сале да прими све оптужене, суђење је одржавано у сали Више дјевојачке школе, која је направљена за позоришне представе, тако да су оптуженици седели у гледалишту, а Судски сенат, Државни адвокати, бранитељи, стенографи и вештаци на бини. Столице су биле означене бројевима, редом према бројевима у оптужници, около су стајали стражари, за леђима публика, а са десне стране оптуженицима је седео дописник „Хрватског Дневника“. Поред се налазила соба за гардеробу и одмор и у средини сто и клупе, модерно уређени, где се за време одмора пушило и кафенисало.19)

Бечке власти су за главног судију одредили Коломана фон Милеца.20) Државни тужиоци, Немац Виљем Кениг и Хрват Жига Пинтер, су за све оптужене, осим за тројицу малолетника, тражили смртне казне.21) Као и код других сличних процеса, извештавање је било контролисано и цензурисано, а приступ суђењу је био дозвољен само одабраној штампи.22) Расправе су трајале од 8 ујутро по 2 сата, са паузама у 10 и 12 часова, а оптужени су на расправу долазили у 7 сати ујутро. Више пута расправе су се држале,недељом и на црквене празнике Богојављење, Светог Саву, трећи дан Божића. На расправу су у почетку, првих 5-6 дана, док се читала оптужница, ишли сви, а затим су позивани само они појединци чија је расправа била на дневном реду, али тако да је сваки дан било више оптуженика.23) Расправа са појединцима је трајала око месец и по дана са читањем оптужнице.24)

У Бањалуци су сви знали за ово суђење, а грађани су симпатисали оптужене.25) Док је трајало суђење Бањалучани су покушавали да затвореницима олакшају боравак у затвору. Затвореници су могли слободно да шетају и причају, било је довољно хране, добијали су новости из спољашњег света, а основли су и шаљиви лист „Мала паприка“, који је штампан у једној од соба и умножаван помоћу индига.26) Да би прекратили време, пошто је у затвору било много учитеља, затвореници су могли да уче разне стране језике: немачки, француски, енглески, италијански. Славили су крсне славе, тако што су наручивали све што то је за славу потребно и сви би долазили да честитају, док су сиромашним ухапшеницима помагали Бањалучани. Како је у затвору било много свештеника држале су се молитве и певале црквене песме.27)

Око затвора у „Црној кући“ се свакодневно окупљао народ, нарочито девојке, које су покушавале да успоставе контакте са затвореницима. У непосредној близини „Црне куће“ организована је менза за затворенике, коју је водио трговац Саво Паликућа, а средства за мензу су прикупљали грађани. Иако им је званично био забрањен рад, у оваквим акцијама је предњачила Добротворна задруга православних Српкиња, чије су чланице наставиле свој рад у потаји.28)

Пресуда

Расправа је завршена 14. марта 1916,29) а пресуда је објављена такође у Вишој девојачкој школи, на Велику Суботу 22. априла 1916. пред Васкрс, у време када су Србија и Црна Гора биле поробљене.30) Проглашење осуде је трајало два сата. Осуђеници су мирно и стојички саслушали своје осуде. 16 оптуженика је осуђено на смрт вешањем. Најтежа казна је изречена Васиљу Грђићу, који је према напомени у пресуди требало да буде обешен последњи, после вешања осталих 15 осуђеника на смрт.31) Њих 80 је осуђено на тешку тамницу, у трајању од 850 година, осталих 53 су ослобођени,32) а за два лица је вођен посебан процес.33)

Имовина свих српских организација и свих оптужених је конфискована, а одређена је и новчана казна за одштету, намењена за издржавање домаћих бегунаца и сиромашне родбине мобилизованих.34) Суд је одредио и висину ратне одштете, коју је Србија требало да плати Аустроугарској.35)

На прочитане пресуде осуђеници су одговорили громогласним појањем „Возбраној војеводе“. Изненађени овим гестом осуђених, чланови судског већа, сви бледи у лицу, сачекали су такође стојећи, док су осуђеници завршили појање.36)

После проглашења је одређена пауза, иза које је требало да се наведу образложења пресуда, али је због наступајућег празника, у Сарајеву одлучено да се тог дана ипак не дају образложења,37) што је одложено за 25. април.38) Сутрадан на Васкрс у „Црној кући“ је одржана литургија, на којој су чинодејствовали осуђени свештеници уз необично јак и хармоничан певачки хор осуђеника, а службу је слушало многобројно грађанство окупљено испред затвора.39)

Изузев старијих од 50 година, они који су пресудом ослобођени и пуштени из затвора 17. јуна 1916 су задржани у Бањалуци, до војне „визите“ 5. јула, када је већина узета у аустроугарску војску и послато на фронтове, против своје браће и других савезничких народа.40)

Жалбе на пресуду које су имали и тужиоци и браниоци су изнесене Врховном суду у Сарајеву. Сви оптужени су 17. септембра 1916. године, премештени из Бањалуке у Сарајево.41) Дана 8. фебруара 1917. године, суд у Сарајеву је, после неколико измена, потврдио првобитну пресуду. После тога су осуђеници на смрте казне остали у Сарајеву, а остали затвореници су пребачени у Зеницу, у „Стаклену кућу“.42)

Пошто жалбе осуђених на смрт нису уродиле плодом,43) Срби су после пресуде покушавали да спасу осуђенике. Преко папског нунција у Бечу упућена је молба папи, босанскохерцеговачка емиграција се ангажовала око интерпарламентарне уније и Светског друштва жена и шпанског краљ Aлфонса XIII,44) Покушала је да интервенише бивша српска краљица Наталија Обреновић, која је у то време живела у Паризу и имала добре личне везе са шпанском краљицом, интервенисала је и српска влада и њена дипломатија, али је Фрања Јосиф био неумољив. Ипак, после његове смрти у новмебру 1916.45) и на заузимање шпанског краља Алфонса, који је интервенисао на хабсбуршком двору, на основу родбинских веза са аустријском круном и захваљујући угледу шпанске монархије у зараћеној Европи, део „велеиздајника“ је амнестиран.46) Смртне казнe је у 27. марта 1917. преиначио цар Карло I, крунисан након смрти Фрање Јосифа,47) тако да смртна казна није извршена ни над једном особом.48) Након Првог светског рата из захвалности, Господска улица у Бањалуци, добила је име Краља Алфонса.49)

Пошто је 1. новембра 1918. године генерал Стјепан Саркотић, на челу дотадашње Земаљске владе, предао управу земље Народном вијећу, сви преостали затвореници осуђени због велеиздаје су пуштени из тамнице.50)

Комплетна документација Окружног суда Бањалука која се односи на суђење оптуженим Србима налази се у Архиву Босне и Херцеговине.51)

Споменик

Женска секција ФИДАКА је 7. маја 1933. године покренула акцију преноса костију петорице жртава Бањалучког процеса, умрлих у „Црној кући“ - Окружном затвору, у заједничку гробницу. До тада су били сахрањени у запосебним гробовима, означеним неугледним храстовим крстачама, које су у то време већ оронуле и биле једва препознатљиве. Акцији се придружила и група преживелих другова, који су у то време боравили у Бањалуци. Формиран је и посебни Одбор за пренос костију, а друштво „Змијање“ је за њихову сахрану уступило гробницу Петра Кочића52) на српском православном гробљу „Свети Пантелија“.53)

У спомен умрлим 10. септембра 1933. године је свечано откривен споменик у облику камене крстаче, високе 5 метара, украшене фолклорним мотивима из Змијања, рад немачког ваја Бруне Диаманта, братић поглавара трапистичке цркве у Бањалуци.54) На свечаности су говорили Васиљ Грђић, Данило Димовић, адвокат из Загреба, који је заступао оптужене Србе у велеиздајничком процесу, бан Врбаске бановине, Светислав Тиса Милосављевић, те Стеван Жакула. У свечаности је учествовало Српске певачко друштво „Јединство“. Присуствовали су сви начелници банске управе, градоначелник Хасан бег Џинић, почасни конзул Пољске Артур Бурда, бројни чланови соколских друштава.55)

Споменик је израђен од белог пешчара. На западној страни се налази рељефно израђени крст, а испод њега је исписана година 1933. На источној страни, испод истоветног крста је исписано „1915 — 1916“. На северној страни су вертикално исписана имена: Јово Павловић, Петар Билбија, Јаков Ерић. Испод последњег имена исклесан је крст са знатно дужим вертикалним краком. На јужној страни исписана су имена: Коста Јефтић, Ристо Барњаковић, Драгољуб Кесић. Испод првог и трећег имена су крстови.56)

Испред споменика се налази спомен плоча на којој је уклесана реченица „Јавите Србији да је волим“, коју је на самрти изрекао Драгољуб Кесић својим друговима у „Црној кући“.57)

Литература

1)
Владимир Ћоровић, 1929, стр. 1048
2)
Маја Томашевић, 2011, стр. 13
3)
Маја Томашевић, 2011, стр. 14
4)
Маја Томашевић, 2011, стр. 15
5)
Маја Томашевић, 2011, стр. 18
6)
Бојан Стојнић, 2014, стр. 13
7) , 11) , 15) , 30) , 32) , 34) , 37)
Политика, 22. 4. 1931, стр. 4
8)
Маја Томашевић, 2011, стр. 19
9)
Милан Ћурчин, 1938, стр. 153
10) , 33) , 43) , 45)
Ђорђе Пилчевић, 3. 10. 2014, стр. 21
12) , 16) , 20) , 21) , 22)
Маја Томашевић, 2011, стр. 21
13) , 44) , 48)
Владимир Ћоровић, 1929, стр. 1049
14)
Војин Хаџистевић, 2014, стр. 141
17)
Војин Хаџистевић, 2014, стр. 144
18)
Маја Томашевић, 2011, стр. 22
19)
Војин Хаџистевић, 2014, стр. 147
23)
Војин Хаџистевић, 2014, стр. 148
24) , 27)
Војин Хаџистевић, 2014, стр. 149
25)
Маја Томашевић, 2011, стр. 28
26)
Младенко Саџак, 2010, стр. 321
28) , 36) , 39)
Н. Н., 14. 5. 2008.
29)
Маја Томашевић, 2011, стр. 23
31)
Маја Томашевић, 2011, стр. 24
35)
Бојан Стојнић, 2014, стр. 14
38) , 41)
Маја Томашевић, 2011, стр. 26
40)
Војин Хаџистевић, 2014, стр. 151
42)
Маја Томашевић, 2011, стр. 27
46) , 52) , 55) , 56)
Тома Марић, 3. 11. 2014.
47)
Мина Кујовић, 2014, стр. 125
49)
Ненад Деспот, 13. 7. 2013.
50)
Маја Томашевић, 2011, стр. 53
51)
Мина Кујовић, 2014, стр. 126
53) , 54) , 57)
Маја Томашевић, 2011, стр. 55
Штампање