Сан Мандушића Вука је српска народна пјесма. Објављена је у овом облику у дјелу: Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940.

Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци. По именима у пјесми се често лако може утврдити да ли је пјесма српска, хрватска, или муслиманска. У неким случајевима то је знатно теже.

0001    Пију вино до три побратима

0002    На Зечеву пољу широкому.

0003    Да вам сва три по имену кажем:

0004    Једно ти је срдар Смиљанићу,

0005    А друго је Стојан Анковићу,

0006    А треће је Вуче Мандушићу.

0007    А кад су се напојили вина,

0008    Говорио Смиљанић Илија:

0009    „Чујете ли, оба побратима

0010    И за вама друга по стотине,

0011    Што ми се је у сану сасњело:

0012    Да запухну вихар низ планину

0013    И донесе влашку чобаницу,

0014    Па јој љубим лица бијелога,

0015    И да једем меса овновине,

0016    Ка’ и хоћу данас, ако Бог да.”

0017    А говори Стојан Анковићу:

0018    „А мени се у сану сасњело,

0019    Да запуха вихар низ планину

0020    И донесе младога Турчина,

0021    Па да сам му главу откинуо,

0022    Ка’ и хоћу данас, ако Бог да.”

0023    А говори Мандушићу Вуче:

0024    „Луда била оба побратима,

0025    Јада вами сани донијели,

0026    А угоре у ње вјеровали!

0027    Мени се је у сану сасњело,

0028    Да на Котар Турци ударише,

0029    Све јунаке младе погубише,

0030    Обљубише лијепе дјевојке.”

0031    Тако Вуче у ријечи био,

0032    Кад кроз маглу јунак испануо,

0033    Вас у крви црној огрезнуо:

0034    Носи десну у лијевој руку.

0035    Далеко је, познат га не може.

0036    А кад се је примакнуо био,

0037    Позна Вуче свога побратима,

0038    Свога побру од Котара Ива.

0039    Супре њему потрчао Вуче,

0040    Па је побру Иву говорио:

0041    „Гдје си био, Иво побратиме,

0042    Гдје си био, што ли си чинио,

0043    Да си ране љуте задобио?”

0044    Њему Иво једва проговара:

0045    „Прођи ме се, побратиме Вуче!

0046    На Котар су Турци ударили,

0047    Све јунаке младе погубили,

0048    Обљубили лијепе дјевојке,

0049    Ево сам ти једва убјегнуо,

0050    А на себи ране износио.

0051    Не бих ни ја био убјегнуо,

0052    Нег ме добар ђого износио;

0053    Ни ђого ме не би износио,

0054    Нег ме густа гора износила;

0055    Ни гора ме не би уграбила,

0056    Него мркла ноћца без мјесеца:

0057    Тако сам ти једва убјегнуо!”

0058    Али му је Вуче говорио:

0059    „Да, мој побре, од Котара Иво.

0060    Би ли мого познавати Турке?”

0061    Њему Иво једва проговара:

0062    „Драги побро, Манудушићу Вуче:

0063    Пушке шарке, а доламе кратке,

0064    Све бих реко, да су Удбињани,

0065    Да је први стари Ћефин-ага

0066    А за њиме Анковића Анђе:

0067    Све се Туре узмећује насе,

0068    Па јој љуби лица бијелога.

0069    Говори му Анђе Анковића:

0070    „„Болан био, стари Ћефин-ага,

0071    Не љуби ми лица бијелога;

0072    Да би Бог до и Богородица,

0073    Да би бритку ћорду пољубио

0074    Брата мога Анковић Стојана,

0075    Ка’ и хоћеш данас, ако Бог да!””

0076    А за њиме момак на ђогину,

0077    Младо момче складно и прикладно,

0078    Не хвалећ му вјере и закона.

0079    Оно ти је са Удбине Тале,

0080    А за њиме Анђе Смиљанића.

0081    Све се Туре узмећује насе,

0082    Па јој љуби лица бијелога.

0083    Говори му Анђе Смиљанићу:

0084    „„ Јадан био, са Удбине Тале,

0085    Не љуби ми лица бијелога.

0086    Да би Бог до и Богородица,

0087    Да би бритку пољубио ћорду

0088    Брата мога Смиљанић Илије,

0089    Ка’ и хоћеш данас, ако Бог да!””

0090    А за њиме гојени Алиле,

0091    А до њега Луце Мандушића,

0092    Па се Туре узмећује насе,

0093    Па јој љуби лица бијелога.

0094    Говори му Луце Мандушићу:

0095    „Болан био, гојени Алиле,

0096    Не љуби ми лица бијелога,

0097    Да би Бог до и Богородица,

0098    Да би бритку пољубио ћорду

0099    Брата мога Мандушића Вука,

0100    Ка’ и хоћеш данас, ако Бог да!””

0101    Па за њиме сви остали Турци,

0102    Па одоше коње играјући

0103    И љубећи лијепе дјевојке

0104    И пуцајућ из малих пушака.”

0105    А Вуче је Иву говорио:

0106    „Да, мој побре, од Котара Иво,

0107    Јесу л’ твоје ране од прибола,

0108    Оли су ти од умрћа пусте?

0109    Ако су ти од прибола ране,

0110    Зелене ћу убирати траве,

0111    Хоћу тебе видовати, побре.”

0112    Њему Иво једва одговара:

0113    „О мој побре, Мандушићу Вуче,

0114    Нијесу ми од прибола ране,

0115    Него су ми од умрћа пусте.

0116    Нег ископај једно гробље мало,

0117    Укопај ме, драги побратиме,

0118    И сагради цркву од завјета:

0119    Тко пролази, нека Бога моли

0120    И од моје спомене се душе!”

0121    Једном рече: „Исус и Марија!”

0122    Другом рече: „Прими, Боже, душу!”

0123    То изусти, а душицу пусти

0124    А на крилу Вука Мандушића,

0125    Еј, јуначе, покојна ти душа!

0126    А кад види Мандушићу Вуче,

0127    Он се врати на Зечево равно

0128    И повикне оба побратима:

0129    „Чујете ме, до два побратима,

0130    И за вама друга по стотине,

0131    Хоћете ли послушати мене,

0132    Да идемо у тијесне кланце

0133    Сјећи Турке, а крварит руке?”

0134    А не рече нитко: Не хајдемо!

0135    Него сваки рече: Да идемо!”

0136    Отоле се они подигоше.

0137    Кад су дошли у тијесне кланце,

0138    Посједоше по трави зеленој

0139    И изнова пушке потпрашише.

0140    Покрише се травом дјетелином.

0141    А да видиш Мандушића Вука,

0142    Гдје се с’ својом пушком разговара:

0143    „Џефердару, моја пушко сјајна!

0144    Досад сам те у сребру носио,

0145    А одсад ћу у сухоме злату,

0146    Немој мене ватром преварити,

0147    За око те ни молити не ћу.”

0148    Кад ето ти нагазили Турци.

0149    А кад видје Мандушићу Вуче,

0150    Он ми први пали џефердара,

0151    А за њиме котарски сердари.

0152    А кад своје пушке испалили,

0153    Метнули их по зеленој трави,

0154    За добре се ухитили ноже.

0155    Боже мили, на свему ти хвала!

0156    Ударила крвца на потоке,

0157    А наноси Турке на буљуке.

0158    Ту погину хиљаду Турака,

0159    Сам утече стари Ћефин-ага,

0160    Али ни он не би убјегнуо,

0161    Већ га пусти котарски сердаре,

0162    Да се хвали по турској Удбини,

0163    Како му је на Зечеву било:

0164    Колико је глава откинуо.

0165    Они своје робе повратише,

0166    И врате се на равно Зечево.

0167    Ту су мало гробље ископали,

0168    Па су побра Ива закопали.

0169    Они здраво пошли у Котаре.

• Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940. НАПОМЕНА: Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци.

---

San Mandusica Vuka