Сватови Муја Ђулагића
Сватови Муја Ђулагића је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.
Текст пјесме
0001 Запросио Ђулагићу Мујо
0002 Надалеко лијепу ђевојку,
0003 У силнога босанска везира.
0004 Мујо проси, везир му је даје,
0005 Ту углави на силу сватовах ─
0006 Да доведе сватах три хиљаде
0007 У неђељу која прва греде.
0008 Па се ондолен Мујо подигнуо
0009 И он долази двору бијелому,
0010 И на силу окупи сватове,
0011 Три хиљаде, мање ни једнога,
0012 Стара свата старца Ћефанагу,
0013 Два ђевера оба Танковића,
0014 Вргоше првобарјактара
0015 Бијеснога Ковачину Рама.
0016 Појдоше зеленом планином
0017 Док дођоше у Трамнику граду.
0018 Добар и је хајдук уходио,
0019 По имену Комнен-барјактаре,
0020 Уходио Мујове сватове.
0021 Па ондолен ситне књиге пише
0022 Једну посла у Котаре рамне,
0023 А на име Аврам-барјактару:
0024 „Авраме, наша буљумбаша,
0025 Окупи ми пет стотина јунаках,
0026 Доведи их к мене у планину,
0027 Е сам добар шићар уходио ─
0028 Силне свате Ђулагића Муја,
0029 Води кћерцу од Босне везира,
0030 Да удримо на друм сватовима!
0031 Ако би ни Бог и срећа дала
0032 Да ђевојку њима заробимо,
0033 Хоће бити твоја ако Бог да!”
0034 Ону шиље, другу пером пише,
0035 А шиље је Иву капетану,
0036 У књигу се њему поздравио:
0037 „Скупи, Иво, пет стотин’ Сењанах,
0038 Ходи шњима к мене у планину,
0039 Е сам добар шићар угледао ─
0040 Иду свати Ђулагића Муја,
0041 Води кћерцу од Босне везира!
0042 Ако би ни Бог и срећа дала
0043 Да сватима отмемо ђевојку,
0044 Е ће бити твоја ако Бог да!”
0045 Мало било, ништа не трајало,
0046 Али иде Аврам-барјактаре,
0047 За њим иде војске пет стотина,
0048 С Комненом се Аврам пољубио,
0049 Па сва војска оњен починула.
0050 Али иде Иво капетане
0051 И Сењана води пет стотинах,
0052 Двије се војске саставише.
0053 Ту чекали три бијела дана,
0054 Кад трећи око подне дође,
0055 Али иду кићени сватови.
0056 Таде скочи Комнен-барјактаре,
0057 Те обуче просјачке хаљине,
0058 А на главу капу од јагњета,
0059 А о рамену струњаве бисаке,
0060 Он ми сједе на пут пред сватима.
0061 Али иду кићени сватови,
0062 А најпрви старац Ћефанага.
0063 Говорио Комнен-барјактаре:
0064 „Добре ходе, кићени сватови,
0065 Поплатите сужња невољнога
0066 Ради ваше и среће и душе,
0067 Е сам био уледну тамнциу,
0068 У тамницу бана Задранина,
0069 Стојао сам за седам годинах,
0070 Па ме бане вргао на откупе!”
0071 Е су Турци на Бога гледали,
0072 Поплатише сужња невољнога,
0073 Пјани Турци много блага дају.
0074 Кад ђевојка с ђеверима дође,
0075 Бачи с коња петнаес’ цекина.
0076 Уминуше свати и ђевојка,
0077 Комнен кену да иде у хајдуке,
0078 А изоста Бојичић Алија
0079 Да прикупи на коња колане.
0080 Теке срете Комнен-барјактара,
0081 Ђе га виђе, у том га познаде.
0082 А Комнену ријеч говорио:
0083 „Копилане, Комнен-барјактаре,
0084 Што измами сватовима благо!?”
0085 Па му узе струњаве бисаке.
0086 Комнен Алу оте џефердара,
0087 Па обрну Комнен уз планину.
0088 Брзо Алија у сватове дође,
0089 Но Алија сватовима вика:
0090 „Ха, сватови, данас погинули,
0091 Што Комнену поклонисте благо!?”
0092 Но да вика Ковачина Рамо:
0093 „Погинуо, дома не видио,
0094 Оно није Комнен-барјактаре,
0095 Но некакав сужањ из свијета!”
0096 Алија му ријеч говорио:
0097 „А куд ли је сужањ из свијета,
0098 Да камо ли сјајна џефердара!?”
0099 У ријечи у које бијаху,
0100 У то хајдук из планине вика:
0101 „Је л’ у свате Ђулагића Мујо ─
0102 Ако њему није била курва,
0103 Нек’ изљезе хајдуку на медан?!”
0104 Мујо изист’ одиста хоћаше,
0105 Но му не да Ковачина Рамо,
0106 Но хајдуку изљезе на мегдан,
0107 Донесе му главу и оружје.
0108 Други хајдук из планине вика:
0109 „Је л’ у свате старца Ћефанаге,
0110 Нек’ изљезе хајдуку на медан?!”
0111 Он одиста изљест’ хоћаше,
0112 Но му не да Будалина Тале,
0113 Крену Тале хајдуку на медан;
0114 Но га хајдук чекати не смија,
0115 Но га далек’ гађе џефердаром ─
0116 Не згоди Тала но кулина.
0117 Тад побјеже Тале у сватове,
0118 Па је јунак ријеч говорио:
0119 „Аох мене, мој добри кулашу,
0120 Да нијеси мене уносио,
0121 Дамно бих ја главу изгубио!”
0122 Но да рече Ђулагићу Мујо:
0123 „А, не кука’, Будалина Тале,
0124 Ако здраво дођемо у Удбињу,
0125 Имам дома дванаес’ парипах!”
0126 А Тале му ријеч говорио:
0127 „У з’о час те, Мујо, оженио,
0128 А тако му Бога великога,
0129 Колико је турске земље равне,
0130 Не би коња ка кулина мога,
0131 До вранчића Аврам-барјактара ─
0132 Ја ћу њега данас објахати
0133 Ал’ ћу данас главом погинути,
0134 Но хајдемо да се покољемо!
0135 Но ко ћ’ остат’ овђе код ђевојке?”
0136 Но да рече Бојичић Алија:
0137 „Нек’ остане који пушке нема!”
0138 Е се загна трихиљаде сватах,
0139 Дочека их хиљада хајдука,
0140 Убише се огњем из пушаках,
0141 Сила грми, земља се пролама,
0142 А падају големи јунаци
0143 Но се загна Ковачина Рамо,
0144 А срете га Аврам-барјактаре ─
0145 Прсима се коњи ударише.
0146 Своме коњу Рамо говорио:
0147 „Ха, ћилашу, пуст му остануо,
0148 Пушти врана, а држи Аврама!”
0149 Но му пусти турски разумије,
0150 Пушти вранца, а дофати Аврама,
0151 А доскочи Будалина Тале
0152 И објаха вранца Аврамова.
0153 Да ти је виђети јунака,
0154 Баш силнога Комнен-барјактара,
0155 Коња угна у турске сватове,
0156 Седам-осам главах окинуо.
0157 Таде пуче пушка од Тураках
0158 И удари коња под Комненом,
0159 Паде пусти на зелену траву;
0160 Ного пуче друга од Тураках
0161 И Комнену ноге саломила,
0162 Паде Комнен украј друма пута,
0163 Све се клаше док почину сунце.
0164 Мало било, ништа не стануло,
0165 Али иде Ковачина Рамо,
0166 О коњу му три-четири главе,
0167 А на њега седамнаес’ ранах.
0168 Но му вели Бојичић Алија:
0169 „А, за Бога, Ковачина Рамо,
0170 Ну ми штогођ од покоља прича’,
0171 Утече ли когођ од сватовах,
0172 Од сватовах али од хајдуках?”
0173 Шњим Рамо говорит’ хоћаше,
0174 Но му ране говорит’ не даду,
0175 Но Турчину душа испанула.
0176 Стаде тутањ друмом зеленијем,
0177 Али иде Будалина Тале
0178 На вранчића коња Аврамова,
0179 Али о коњу носи седам глава
0180 И на њега тридест и пет ранах.
0181 Но говори Бојичић Алија:
0182 „А, за Бога, Будалина Тале,
0183 Утече ли друга од сватовах,
0184 Од сватовах али од хајдуках,
0185 Погибе ли Ђугалића Мујо,
0186 Оће л’ мене лијепа ђевојка?”
0187 Но му рече Будалина Тале:
0188 „Ето ти је, злосретња ти била!
0189 Од сватовах нико не утече,
0190 До утече стари Ћефанага
0191 И уведе три-четири друга ─
0192 Да ваљаше, утећ’ не хоћаше!
0193 Од хајдука триста посјекосмо
0194 И Комнену ноге саломисмо!”
0195 Оно рече, испаде му душа.
0196 Скочи Але од земље на ноге
0197 И дофати Аврамова вранца,
0198 На њем’ бачи себе и ђевојку,
0199 А побјеже друмом широкијем.
0200 Нанесе га ђаво на ђавола,
0201 На сломњена Комнен-барјактара ─
0202 Ного Комнен пали џефердара
0203 И погоди Ала и ђевојку,
0204 Мртва их је земља дочекала.
0205 Зачу пушку Боро Сењанине,
0206 Око њега три-четири друга,
0207 И дружини Боро говорио:
0208 „Чујете ли, моја браћо драга,
0209 Пуче негђе пушка Комненова,
0210 Хајд’те, браћо, да га потражимо!“
0211 Потрчаше зеленом планином
0212 И нађоше Комнен-барјактара,
0213 Бачише га коњу у рамена,
0214 Замише га Задру бијеломе,
0215 Видају га по године данах,
0216 Докле Комнен на ноге скочио.
0217 То је било кад се чинило.
Литература
- Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.
Svatovi Muja Djulagica