Погиб Ровчанах је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Даву чини Ивановић-Ђуро

0002    у силнога од Скадра везира:

0003    „Помагај ме, Махмуте везире!

0004    Од Ровчанах живјет не можемо,

0005    они нама сваке јаде раде:

0006    одвајају овце од јагњади,

0007    одвајају краве од телади,

0008    одагнаше коње и волове

0009    а читлуке турске опушћеше.

0010    И то бисмо с јадом опростили,

0011    а не може с’ , драги господаре,

0012    узимљу ни на срамоту љубе

0013    те их нама љубе на срамоту,

0014    они турску земљу разурише,

0015    робе ђецу а сијеку Турке.

0016    И то бисмо с јадом опростили,

0017    не можемо, драги господаре,

0018    Колашина затворише града,

0019    а од града саломише врата,

0020    погубише агу о’ три туга,

0021    бијеснога Мекић-Меметагу,

0022    а џамију турску обурваше,

0023    а Гушмира оџу погубише.

0024    Но за бога, Махмуте везире,

0025    ти погуби двије породице

0026    Влаховића и Булатовића

0027    који твоју земљу разурише,

0028    а остави двије породице

0029    Срезовића и Шћепановића

0030    да ти дају харач од Ровацах.“

0031    У то доба једно Туре младо

0032    од бијела града Колашина

0033    по имену Хаковићу Зеко,

0034    од образа рони сузе вруће

0035    па извади барјак иж њедарах,

0036    везиру га тури на кољено,

0037    па му паде главом у криоце:

0038    „Ај помагај, Махмуте везире!

0039    И брата су погубили мога,

0040    брата мога, барјактара твога,

0041    бијеснога Хаска буљубашу,

0042    на харачу у камена Ровца,

0043    погуби га од Минићах Марко.

0044    Но за бога, Махмуте везире,

0045    ја л’ ме свети, ја л’ ме посијеци!“

0046    Кад ал’ ево т’ Кукић-Османага

0047    од онога Спужа бијелога:

0048    „Ај помагај, Махмуте везире!

0049    Три су моја брата погинула,

0050    сва ти брата три Мећикућића,

0051    баш на војци у камена Ровца,

0052    то ми виђи, ал’ ме посијеци.“

0053    Па још текар дава допанула,

0054    јест од Кучах Петровићу Чубро:

0055    „Ах помагај, Махмуте везире!

0056    Седам су ми Кучах изгубили,

0057    то на једну хрпу и гомилу

0058    и саки дан нас сјећи не престају,

0059    од Ровчанах живјет не можемо!“

0060    Проговара Махмуте везире:

0061    „Ево данас љетњи данак Ђурђев,

0062    докле дође љетњи дан Петрови,

0063    ја л’ ћу ваше јаде осветити,

0064    ја л’ ћу моју изгубити главу,

0065    хајте сваки обичају своме.“

0066    А кад дође љетњи данак Петров,

0067    млогу везир подигнуо војску,

0068    он покупи дванаес’ хиљадах,

0069    изведе их Спужу бијеломе,

0070    отле везир јоште књиге пише,

0071    једну посла у Куче камене:

0072    „Ој војвода, Петровићу Чубро!

0073    Покупи ми све Дрекаловиће,

0074    љуте Куче и Васојевиће,

0075    доведи их Спужу бијеломе.“

0076    А другу је књигу оправио

0077    у Пипере у брдо крваво:

0078    „Ој војводо, Лакочевић-Шуто!

0079    Покупи ми све Пипере листом.“

0080    Па трећу је књигу оправио

0081    ка племену бјелопавлићскоме,

0082    у лијепо село Мартиниће:

0083    „Слуго моја, војвода Ђукане!

0084    Покупи ми све Бјелопавлиће,

0085    доведи их Спужу бијеломе.“

0086    Још четврту књигу оправио,

0087    оправио у камена Ровца

0088    и у књизи стотину дукатах:

0089    „Моја слуго, Милутине кнеже!

0090    Ровца су ми брдо најмилије,

0091    најмилије и најудворније,

0092    пробери ми стотину Ровчанах,

0093    обуците одијело дивно,

0094    доведи их Оногошту граду,

0095    е хоћемо Гацку пространоме.“

0096    А кад кнезу така књига дође,

0097    своје племе на збор окупио,

0098    јест на гробља код бијеле цркве,

0099    даде књигу попу Радовану,

0100    он им каже све што књига пише,

0101    рече јунак Радулов Никола:

0102    „Сабљо наша, Милутине кнеже!

0103    Ја сам ноћас чудан сан видио:

0104    бјесмо дошли пред бијелу цркву,

0105    прислонисмо стотину пушаках,

0106    ведро бјеше пак се наоблачи,

0107    гром загрмје док синуше муње

0108    те удрише у бијелу цркву,

0109    обали се црква пребијела,

0110    поломи ни шездесет пушаках,

0111    ја се бојим да не изгинемо,

0112    превариће Мамуте везире.“

0113    Рече соко Вучелићу Цоле,

0114    „Крило наше, Милутине кнеже!

0115    Ја сам ноћас бољи сан видио:

0116    е полеће шесет соколовах

0117    од Ровацах брда каменога,

0118    излећеше на Штитово равно,

0119    полећеше низ питому Жупу,

0120    долећеше граду Оногошту,

0121    те падоше граду по бедему,

0122    докле црне долећеше чавке

0123    те поклаше шесет соколовах,

0124    ја се бојим да не изгинемо,

0125    није тврда вјера у Турчина.“

0126    Но говори Милутине кнеже:

0127    „Курво једна, Вучелићу Цоле!

0128    Ни си јунак, нити те родио,

0129    не мећи ми страву на јунаке,

0130    подај барјак бољему јунаку,

0131    па ти хајде двору бијеломе

0132    те ти ш љубом у постељу спавај,

0133    ту те Турци ни виђети нете

0134    а камоли да ћеш погинути!“

0135    Таде Цола изједе срамота,

0136    те он разви крсташа барјака,

0137    а за њиме стотина Ровчанах

0138    по избору ђе је јунак бољи,

0139    обукли су дивно одијело,

0140    обукли су црљене доламе,

0141    на доламе токе позлаћене,

0142    а узели свијетло оружје,

0143    ижљегли су на Штитово равно,

0144    а кад бише низ питому Жупу

0145    по двојица заједно пјеваху,

0146    по четири пушке изметаху,

0147    шенлук чине Мамуту везиру,

0148    но излази мало и големо

0149    те гледају лијепе јунаке

0150    а на њима одијело дивно,

0151    све весело и радосно било

0152    до сокола Вучелића Цола,

0153    ни пјеваше ни пушке меташе,

0154    но дружину погледује често,

0155    а шкркуће зубом бијелијем

0156    те набира жељу од свијета.

0157    А кад бише граду под бедема,

0158    рече соко Вучелићу Цоле:

0159    „О Ровчани, јадне ваше мајке!

0160    А видите ђе смо погинули,

0161    но ве богом великијем кумим,

0162    да ви добре пушке напуните,

0163    напуните ал’ их не мећете,

0164    но у Турке пушке обрните,

0165    те по једном пушке истурите,

0166    па пламене ноже извадите,

0167    а у Турке јуриш учините,

0168    дако који замијени главу,

0169    е видите ђе смо изгинули.“

0170    Но говори Милутине кнеже:

0171    „Ао Цоле, да те бог убије!

0172    Да што си се, курво, препануо?“

0173    Доле бише граду под бедема

0174    и везир их дочекао дивно,

0175    њим’ свим’ рек’о шенлук истурити,

0176    тек Ровчани пушке испразнили,

0177    у то пуче пушка везирова

0178    те погоди попа Радована ,

0179    посред паса те паде без гласа,

0180    пуче друга од града диздара

0181    те погоди Милутина кнеза

0182    међу пуца ђе му срце куца,

0183    жив се наже, мртав земљи паде.

0184    Ондај веља сила загрмјела,

0185    веља сила Махмута везира

0186    на стотину бираних Ровчанах.

0187    Паде тама око Оногошта,

0188    не види се града бијелога

0189    од брзога праха из пушаках,

0190    од силене војске везирове,

0191    док из таме добар јунак виче,

0192    добар јунак Томашев Јоване:

0193    „Бјежи замном, Томашевић-Ђуро!“

0194    Он повикну и сивог сокола,

0195    а сокола Поповића Рада

0196    и витеза Станишића Ница,

0197    побјегоше четири јунака,

0198    побјегоше уз поље Капино,

0199    за њиме се Турци натурише,

0200    но бију се четири јунака,

0201    те се бране огњем из пушаках,

0202    док дођоше мосту Беговоме,

0203    Беговога моста пребјежаше,

0204    док дођоше води Моштаници,

0205    здраво и ту воду пријеђоше,

0206    утекоше у Крунац планину,

0207    али Цола ране допануле,

0208    усред војске остануо турске,

0209    док допаде једно Туре младо

0210    од онога Скадра бијелога,

0211    носи сабљу у десници руци

0212    да Цолеву посијече главу.

0213    Цоле виђе да је погинуо,

0214    још латиници даде ватру живу,

0215    Турчина је добро погодио,

0216    жив се наже, мртав преда њ’ паде,

0217    своју даде за Цолову главу.

0218    Пак ево ти буљубаша Мујо

0219    од Никшића бијелога града,

0220    кад га виђе Вучелићу Цоле,

0221    виђе јунак да је погинуо,

0222    тури вељу у зелену траву,

0223    тури вељу, а извади малу,

0224    њом удара буљубашу Муја,

0225    ни жива га земља не дочека.

0226    Но ево ти Хаковића Зека

0227    од бијела гада Колашина,

0228    носи гола мача зеленога

0229    да Цолеву посијече галву,

0230    овако је Цолу говорио:

0231    „Чекај мене, Вучелићу Цоле!

0232    Да ми Хаска платиш буљубашу!“

0233    Проговара Вучелићу Цоле.

0234    „Ходи брже, колашински вуче,

0235    да ми гори не сијече главу,

0236    да ти платим Хаска брата твога.“

0237    И кад виђе да је погинуо,

0238    он извади другу пушку малу

0239    те погоди Хаковића Зека,

0240    удари га под грло бијело,

0241    мртва га је земља дочекала.

0242    Док допаде Пећанине Бего,

0243    носи сабљу у десници руци,

0244    виче Турчин из грла бијела:

0245    „Чекај мене, силан Брђанине!

0246    Да ми данас млого јада платиш.“

0247    Јадну Цолу ране одољеле

0248    па он јунак паде на кољена,

0249    јоште писну како змија љута,

0250    иза паса корду извадио,

0251    махну сабљом Пећанине Бего

0252    да Цолеву посијече главу,

0253    махну сабљом, ал’ га не домахну,

0254    махну соко Вучелићу Цоле,

0255    махну кордом и десницом руком,

0256    осјече му до рамена руку,

0257    паде бегу и сабља и рука,

0258    паде њему граду под бедема,

0259    љуто писну Пећанине Бего,

0260    а побјеже граду на капију,

0261    остаде му и сабја и рука,

0262    док допаде Мекић-Арсланага

0263    од бијела града Колашина,

0264    он положи сјајна џевердана

0265    те погоди Вучелића Цола

0266    у повље међу очи двије,

0267    па му русу главу посјекао

0268    и узе му свијетло оруже,

0269    све понио Махмуту везиру,

0270    но везир се тешко разједио

0271    што га није сабљом посјекао:

0272    „Бака Турци, газије турскога!

0273    Да кауру на сабљу не смије,

0274    дин-иман ми Туре посрамило,

0275    силно Туре Мекић-Арсланага,

0276    а боље би Колашину било

0277    да Турчина дома не причека,

0278    никаквога ни то ђавољега

0279    а да сабљом посјекоше Цола,

0280    ровачкога силног барјактара,

0281    свој се мојој он усприје војсци.“

0282    Пак никшићке буле и кадуне,

0283    довијају с’ јунаке рађати,

0284    украдоше и Цолеву главу,

0285    прво вече с бедена од града,

0286    залуду је пред везиром стала,

0287    скухаше је кано и говеђу,

0288    све се од ње јухе насркаше,

0289    не би л’ Цола која гођ зачела,

0290    а у турском дину и народу,

0291    ма им не д’о који небом сјаје

0292    и којино Ровчане остале

0293    отле спасе и у Ровца снесе,

0294    сви наједно те не погибоше.

0295    Још бог јаки своје пригледао,

0296    у Ровцима баш у домовима,

0297    у истијех удовиц’ јаднијех

0298    по близнад се породила мушка

0299    све посмрчад онијех Ровчанах

0300    што их таде везир погубио

0301    у Никшиће на божију вјеру.

0302    Овако их бог освети јаки,

0303    па сувише што су браћа посље.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Pogib Rovcanah