Добро дошли на Српску енциклопедију

О узећу Озије

О узећу Озије је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Текст пјесме

0001    Цар честити био ферман пише

0002    па га посла преко Цариграда,

0003    у ферману царе говораше:

0004    „Је ли каква већ има царева

0005    господара ја л’ господичића,

0006    да он дигне четири санџака,

0007    Босну славну и Херцеговину,

0008    Скендерију и сву Руменлију,

0009    да он пође Озији бијелој,

0010    да Озију брани од Москова?“

0011    Млого ферман прође царевине,

0012    седамдесет и седам градовах,

0013    и сувише Паланку Бијелу,

0014    докле дође на Херцеговину,

0015    у рукама Ченгић-Бећир-паше.

0016    Кад је паша ферман разгледао,

0017    пак од земље на ноге скочио,

0018    припасао до девет сабаљах,

0019    десету је у руке узео,

0020    питају га Турци Османлије:

0021    „Што су, пашо, до девет сабаља?“

0022    Ченгич-паша њима одговара:

0023    „Нека знате, Турци браћо драга!

0024    Девет братах до девет Ченгићах,

0025    имам паша два нејака сина,

0026    и њима ћу дат у руке сабље

0027    да послуже цара честитога,

0028    а Мустафу оженићу сина

0029    удовицом московском царицом.“

0030    Ма не вели паша акобогда,

0031    но се Турчин коња приватио

0032    па подигну четири санџака,

0033    право иде Озији бијелој.

0034    Пред њим иде млада пашиница,

0035    пред коња му на кољена паде,

0036    сузе рони, овако говори:

0037    „Аман, паша, за здравље царево!

0038    Да напола ђецу дијелимо,

0039    е кад, пашо, на Москова пође,

0040    ја се бојим више ми не дође,

0041    погинуће господско кољено.“

0042    То се паши тешко дожалило,

0043    оставио Цафер-агу, сина,

0044    а Мустафу пред собом поведе

0045    да га жени русинском царицом.

0046    А кад дође у Поље Озинско,

0047    сретоше га до два џеренала,

0048    до два брата два Владиславића,

0049    живијем се огњем ударише,

0050    кад се крвца пролијеват стаде,

0051    од три оке камен заносаше,

0052    у Озију Турке ућераше,

0053    од Озије врата затворише,

0054    Књигу пише Владиславић-Јово

0055    пак је посла у паше Ченгића:

0056    „Ходи, пашо, вјеру уфатимо!“

0057    Састала се оба господара,

0058    уфатише вјеру за неђељу.

0059    А кад свети Васиљевдан дође,

0060    у најгрђе доба од године,

0061    по божићу кад находи снијег,

0062    сташе Руси служит летурђију,

0063    а татарске паше ижљегоше

0064    па Ченгијћа пашу прекорише:

0065    „Ченгијћ-пашо, цару издајице!

0066    Што гледамо Москова крвника,

0067    него ходи да му ударимо!“

0068    Ово паши тешко жао било,

0069    од Озије врата отворио,

0070    на Москова снажно ударише,

0071    а Руси се бранити не шћеше

0072    док одслуже свету летурђију,

0073    изгубише шест хиљадах војске,

0074    и сувише седам ђереналах,

0075    а када се божја одслужила,

0076    и то виђе Владиславић-Јово,

0077    мало даље тамбор измакао,

0078    гађа Јово бијелу Озију.

0079    Тако њему бог и срећа даде,

0080    запали му седам џебеханах,

0081    сву Озију у лагум дигоше,

0082    тадар уста јунак на јунака,

0083    Владиславић на пашу Ченгијћа

0084    докле га је жива уфатио,

0085    овако му Јово говорио:

0086    „Знаш ли, пашо, јес’ ли запазио,

0087    кад смо били на Херцеговину,

0088    кад ти носих масло и јагањце,

0089    ти вељаше да ти доста није?“

0090    Махну сабљом, посјече му главу,

0091    и бабу му Хаџи-капетану,

0092    а Мустафу зароби му сина,

0093    седамдесет и седам Ченгијћах,

0094    и сувише робја осталога.

0095    То је било кад се учинило,

0096    а срце се наше веселило.

Литература

  • Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.
Штампање