Драгомир Иконић

Драгомир Иконић

Рођење: 5. октобар 1883. Чачак, Краљевина Србија Смрт: 16. март 1957. Београд, ФНРЈ Познат као: новинар и професор

Драгомир Иконић (Чачак, 5. октобар 1883 — Београд, 16. март 1957),¹⁾ српски доктор филозофије, професор и новинар.

Биографија

Рођен је у Чачку, од оца Димитрија и мајке Крстине.²⁾ Учитељску школу је завршио у Јагодини, а филозофски факултет у Цириху. Пет година је био учитељ у Србији. Од 1908. до 1912. студирао је у Швајцарској, а постао је доктор филозофије 1913. на универзитету у Цириху. Почетком 1914. био је суплент учитељске школе у Јагодини.

Прије Првог свјетског рата је радио на часопису „Наша Школа” и на листу „Одјек”. До краја 1915. налазио се у српској војсци, а затим је добио задатак да прати ученике у Француску. Године 1916. власник и уредник је листа „La Patrie Serbe” у којем су се објављивали многи књижевни и политички радови Срба на француском језику. Уз тај лист који је излазио током 2 године објављивао је и додатак „Наша Отаџбина” на српском језику.³⁾ Мада је у Србији већ био ожењен и имао ћерку, оженио се Францускињом, која му је помагала као језички коректор.⁴⁾

На крају рата Иконић је премјештен у Београд, прво као референт за основну наставу, а потом као професор Треће гимназије. Из политичких разлога је 1921. премјештен у Беране и од тада се бавио новинарством. Прво је био директор листа „Република”, а касније главни секретар Југословенске републиканске странке. Сарађивао је у књижевно-политичкој ревији „Буктиња”,⁵⁾ као и других часописа и листова.⁶⁾ Осим тога, био је добар преводилац, посебно су занимљиви његови преводи из области социологије.⁷⁾

Током расправа о изборном систему 1920. залагао се за пропорционални изборни систем.⁸⁾ По откривању афере „Omnium Serbe”, по разоткривању умјешаности Радета Пашића и министра војног Зечевића, као и више официра Беле руке, око испоруке оружја француских компанија без конкурса, почетком 1921. физички је нападнут и тешко озлијеђен.⁹⁾

Због писања у Републици био је на удару власти и једини је републиканац који је судски кажњен у југословенској монархији.¹⁰⁾ Провео је годину дана у затвору.¹¹⁾ После режима краља Александра 1935. приступио је Удруженој опозивији, а његови најближи сарадници су били Милан Грол и Љубомир Давидовић.¹²⁾

Од 26. августа 1939. до 27. марта 1941. обављао је функцију министра социјалне политике и народног здравља у Влади Краљевине Југославије, на челу са Драгишом Цветковићем.¹³⁾

У Београду је живео у Авалској улици. У Другом светском рату Гестапо га је ухапсио и боравио је у Логору на Бањици 4—22. новембра 1941.¹⁴⁾ Током рата није учествовао ни у једном покрету, а послије рата Републиканска странка га је одбацила и није више политички ангажован, нити је обављао јавне функције.¹⁵⁾

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.¹⁶⁾

Литература

Срђан Цветковић, Биографски речник, број 4, И-Ка, уредник Чедомир Попов, Матица српска, Нови Сад, 2009, стр. 110-111, ИСБН 86-83651-49-5

Dragomir Ikonic

¹⁾

Ikonić, Dragomir (1883-1957), IDREF-Autorités Sudoc, fr

²⁾

„логораши”, Радисав С. Недовић, Чачански крај у НОБ 1942-1945, Чачани и Драгачевци логораши Бањице (Чачани - град Чачак), градски и општински одбор СУБНОР, Чачак, 2012, стр. 258

³⁾

„енциклопедија”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, прва књига, уредник Станоје Станојевић, Библиографски завод, Загреб, 1929.

⁴⁾ , ⁶⁾ , ⁸⁾ , ⁹⁾ , ¹⁰⁾ , ¹²⁾ , ¹⁵⁾ , ¹⁶⁾

Срђан Цветковић, 2009, стр. 111

⁵⁾ , ¹¹⁾

енциклопедија

⁷⁾

Борислав Милић, Диркхајм или Дуркхајм - терминолошка строгост или провинцијални комплекс, Социологија, volume 39/3, уредник Александар Молнар, Београд, 1997, стр. 481-493, issn 0038-0318

¹³⁾

Животије Ђорђевић, Геноцид над Србима, Српско наслеђе, volume 18, уредник Славољуб Качаревић, НИП „Глас”, Београд, 1998.

¹⁴⁾

логораши