Смрт Томића Мијата
Смрт Томића Мијата је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
Текст пјесме
0001 Телал виче по Стамболу граду:
0002 „Није л’ мајка родила јунака,
0003 “Мушкијем га опасала пасом,
0004 „А добријем дозивала гласом,
0005 “Да отиде Босни земљи славној,
0006 „И увати Томића Мијата,
0007 “Арамбашу од горе зелене.
0008 „Заиста се Мијат посилио,
0009 “Цареве је друме затворио,
0010 „Роби, пали и сијече главе
0011 “Све од наше браће јаничара
0012 „Са његово четерест ускока.
0013 “Љети бије и сијече Турке
0014 „Од Ђурђева до Митрова дана,
0015 “Зими бјежи ломној Гори Црној,
0016 „Баш под Острог, те зимује зиму.
0017 “Млоге цару додијаше даве
0018 „На проклета Томића Мијата
0019 “И његово четерест ускока,
0020 „Баш с’ од влаха живити не може.
0021 “Царе даје хиљаду дуката,
0022 „Ко му жива ухвати Мијата,
0023 “Јали њему посијече главу.„
0024 Телал виче три бијела дана,
0025 Ту се јунак наћи не могаше.
0026 Враг нанесе и несрећа црна
0027 А некаква силна Арапина,
0028 Пред цара је Арап исходио,
0029 И овако цару бесједио:
0030 “Султан-царе, земљи господаре,
0031 „Ја ћу ићи земљи Босни славној,
0032 “Ако дадеш хиљаду дуката,
0033 „Уватићу Томића Мијата,
0034 “Јал’ уватит’, јал донијет’ главу
0035 „У Стамбола града бијелога.“
0036 Цар бесједи црну Арапину:
0037 „Погуби ми Томића Мијата,
0038 “Честита ћу тебе учинити,
0039 „И даћу ти хиљаду дуката.“
0040 Отале се Арап подигао,
0041 Куд год иде, земљи Босни дође.
0042 Намјера га била нанијела
0043 Баш на кулу Бабића Илије.
0044 Арап води тридесет сејмена,
0045 Куд гођ иде, за Мијата пита.
0046 Кад Бабића долазише кули,
0047 Арап зовну Бабића Илију:
0048 „Чујеш, влаху, Бабићу Илија,
0049 “Мореш ли се, влаху, поуздати,
0050 „Да ми кога од Бабића кажеш,
0051 “Да ми изда Томића Мијата,
0052 „Ал’ Мијату посијече главу
0053 “Ево њему пет стотин’ дуката.
0054 „И даћу му царску бурунтију,
0055 “Док му тече девето кољено,
0056 „Неће дати паре ни динара,
0057 “А судит’ му више нико неће
0058 „Осим једног цара честитога.“
0059 Кад је чуо Бабићу Илија,
0060 Превари се, уједе га гуја,
0061 Затече се издати Мијата.
0062 Једно јутро Бабић подранио,
0063 Оде Бабић гори и планини,
0064 Па он грлом бијелијем виче:
0065 „Ђе си, куме, Томићу Мијате,
0066 “Да ми крстиш једно чедо мало.„
0067 А то Мијат и слуша и гледа,
0068 Па се јави своме милу куму.
0069 Руке шире, у лице се љубе,
0070 Кум га зове на бијелу кулу,
0071 А са њиме осталу дружину.
0072 А Мијат му поче бесједити:
0073 “Што ће, куме, остала дружина,
0074 „Нек остану у гору зелену,
0075 “Јер сам ноћас чудан санак снио:
0076 „Ђе се десиг у твоје Бабиће,
0077 “А на твоју од камена кулу,
0078 „Неоткуде ударила муња,
0079 “Саломи ми моје златке мале.
0080 „Ја се, куме, бојим од Турака.“
0081 Илија му божју вјеру дава,
0082 Док његова не полети глава
0083 Да Мијату ништа бити неће.
0084 Мијат зове мила побратима,
0085 Некакога Жеравицу Вида,
0086 Па одоше у Бабиће куму
0087 На Илијну пребијелу кулу.
0088 Ту их Бабић добро дочекао,
0089 За готову совру засједоше,
0090 Илијна је доодила љуба
0091 Милу куму Томићу Мијату,
0092 Па га љуби у скут и у руку,
0093 А прољева сузе низ образе.
0094 Бесједи јој Томићу Мијате:
0095 „А што ти је, моја мила кумо,
0096 “Од чега си тако жалостива?„
0097 А кума му тијо проговара:
0098 “Није мене не у вољу, куме,
0099 „Него сам се млада препанула,
0100 “Ја се тебе бојим пријеваре.„
0101 Ту Мијату лоша срећа била,
0102 Својој куми ријеч бесједио:
0103 “А не бој се, моја мила кумо,
0104 „При Мијату добра срећа има,
0105 “Не бојим се зрна од олова,
0106 „Но се бојим зрна коситерна.“
0107 А то слуша црни Арапине
0108 До пенџера на витку чардаку,
0109 Па поврати џиџајли шешану,
0110 А покида пуца са доламе,
0111 У шешану пуца ударио,
0112 Па на пенџер пушку окренуо,
0113 И шешани даде ватру живу.
0114 Пуче пушка, остала му пуста!
0115 Те погоди Томића Мијата,
0116 На плећа му фермен оштетила,
0117 А на прси токе проломила,
0118 Мијат паде на совру Илијну.
0119 Скочи Виде на ноге лагане,
0120 Па узима Томића Мијата
0121 По довату и свилену пасу,
0122 Тура побра на плећа широка,
0123 Па побјеже низ бијелу кулу.
0124 Како Виде у авлију сиђе,
0125 Дочека га тридесет сејмена,
0126 Па на Вида ватру оборише,
0127 И грдне му ране зададоше.
0128 Кад се виђе Виде на невољу,
0129 Тури Виде Томића Мијата,
0130 Па потрже сребрна анџара,
0131 У сејмене Виде ударио,
0132 Неколико глава погубио,
0133 Ту побјеже гори у планину.
0134 А да видиш црна Арапина,
0135 Вади Арап сабљу димискију,
0136 Па Мијату посијече главу,
0137 А Илији даде бурунтију,
0138 И још злата пет стотин’ дуката,
0139 Па посједе ата четвртака,
0140 Отиште га од Илијне куле.
0141 Ђе је срећа ту је и несрећа,
0142 Вида срете четерес ускока.
0143 Све им Виде по истини каже,
0144 Ђе погибе Томићу Мијате,
0145 Издаде га Бабићу Илија,
0146 Пос’јече га црни Арапине.
0147 Кад ускоци Вида саслушаше,
0148 Од образа сузе прољеваше,
0149 Потрчаше пријекијем путем,
0150 Крвавога уфатише кланца,
0151 Засједоше око друма пута.
0152 Док ето ти црна Арапина,
0153 За Арапом тридесет сејмена,
0154 Арап носи Мијатову главу,
0155 Па се са њом мртвом разговара:
0156 „Море влаше, Томићу Мијате,
0157 “Да не бјеше ријеч говорио
0158 „На Илијну пребијелу кулу,
0159 “Да те зрно од олова неће,
0160 „Ја те не би мого погубити.
0161 “Тешку си ми жалост учинио,
0162 „Што ти Вида не погуби побра.“
0163 А то Виде и слуша и гледа.
0164 Кад сагледа Мијатову главу,
0165 Грозне су га сузе пропануле
0166 Па је Виде ријеч бесједио:
0167 „Авај мене, мили побратиме,
0168 “Побратиме, Томићу Мијате,
0169 „Кад смо годе дочекали Турке,
0170 “Свагда си ме заклањо, Мијате,
0171 „За висину и плећа широка,
0172 “Данас јесам јунак остануо
0173 „Као соко без деснога крила,
0174 “Па ме нико заклонити нема
0175 „Само Бога и студен’ камена,
0176 “За кога се оћу заклонити.„
0177 Па дружини ријеч бесједио:
0178 “Браћо моја, четерес ускока,
0179 „Немој који пушку изметнути,
0180 “Док не пукне пушка џевердару,
0181 „Коју Виде носи о рамену
0182 “На Турчина црна Арапина.„
0183 Па узима свилена јаглука
0184 И утире сузе од образа.
0185 Дружину је Виде наредио
0186 Око друма с обадвије стране,
0187 За камен је лице заклонио.
0188 Док се Арап ближе примакнуо,
0189 Виде пушку по табану љуби:
0190 “Немој мене ватром преварити,
0191 „За очи те замолити нећу.“
0192 За студен се камен заклонио,
0193 Џевердару даде ватру живу,
0194 Добра пушка ватру приватила,
0195 Арапина боље погодила,
0196 На прси му токе проломила,
0197 А на плећи пенџер отворила,
0198 Мртав Арап на земљу пануо,
0199 Покрај њега Мијатова глава.
0200 А ускоци ватру оборише,
0201 Па пламене ноже повадише,
0202 Сејменима главе погубише,
0203 Узеше им свијетло оружје,
0204 Понесоше Мијатову главу.
0205 У Бабиће нагло ударише
0206 На Илијну пребијелу кулу,
0207 Уватише Бабића Илију,
0208 Сломише му и ноге и руке,
0209 Па Илији очи извадише,
0210 Бијелу му запалише кулу.
0211 Ту ускоци јаде починише,
0212 Да се прича и приповиједа
0213 Док је сунца и док је мјесеца.
Друга верзија пјесме
0001 Протужили Турци Удбињани,
0002 Туже јадни, и невоља им је,
0003 Јер никако живјети не могу
0004 Од хајдука старога Мијата.
0005 Гуле браде, а о јаду раде,
0006 Е не знаду шта ће и како ће.
0007 К њима дође стари Мемед-ага,
0008 И овако ријеч проговара:
0009 „Чујете ли, Турци, браћо драга,
0010 “Ја бих реко, не пореците ми,
0011 „Да пошљемо цару у Стамболу,
0012 “Да нас брани од старог крвника.„
0013 Турци бјеху, р’јеч бегенисаху,
0014 Листо праве књигу на кољено,
0015 Те је шиљу цару у Стамболу,
0016 Овако му Турци у њој пишу
0017 (Не пишу је црним мурећепом,
0018 Него с крвцом ага и бегова):
0019 “Султан-царе, драги господаре,
0020 „Аман, царе, ако Бога знадеш!
0021 “И за свеца кога вјерујемо,
0022 „За алкоран кога поштујемо,
0023 “Ал’ не чујеш, ал’ за нас не хајеш,
0024 „Изгинусмо лудо и срамотно
0025 “Од јунака хајдука Мијата,
0026 „Који даном лежи по пећинах,
0027 “А по ноћи у Удбину сиђе
0028 „Су тридесет његови ајдука,
0029 “Куле пали, а сијече Турке,
0030 „Робје води, а плијени благо.
0031 “Ми овако живјет’ не можемо.„
0032 Када цару књига долазила,
0033 И кад виђе што му ситна пише,
0034 Удари се руком уз кољено,
0035 Прште нова чоха на кољену,
0036 Бурме златне на десници руци,
0037 Браду глади, овако говори:
0038 “Гле курвићу хајдуче Мијате,
0039 „Ти ли зулум градиш на крајину!“
0040 Па повикну слуге наоколо:
0041 „Хајде, слуге, на ђузли капију,
0042 “Учините телар у пазару:
0043 „Ко увати хајдука Мијата,
0044 “Ил’ Мијата ил’ његову главу,
0045 „Мијатова сестрић’ Маријана,
0046 “Ево њему цио товар блага,
0047 „И ево му сабља демишкиња,
0048 “И ево му коња нејахана,
0049 „И ево му моја синђелија,
0050 “Да га везир погубит’ не може,
0051 „Док честита цара не запита,
0052 “И сувише харач да не плаћа,
0053 „Докле буде живјет’ на свијету.“
0054 Телар виче од јутра до мрака:
0055 „Је ли мајка родила јунака,
0056 “Ал’ сестрица брата узгојила,
0057 „Заручница момка заручила,
0058 “Ко ће поћи Сењу бијеломе,
0059 „И уфатит’ хајдука Мијата,
0060 “Мијатова сестрић’ Маријана,
0061 „Ил’ уфатит’ ил’ донијет’ главе,
0062 “Ево њему цио товар блага,
0063 „И ево му сабља демишкиња,
0064 “И ево му коња нејахана,
0065 „И ево му царева печата,
0066 “Да га везир погубит’ не може,
0067 „Док честитог цара не запита,
0068 “Да не плаћа до смрти харача.„
0069 Виче телал тамо и овамо.
0070 Ко чујаше, чут’ се не смијаше,
0071 Неко броји пуца на доламу,
0072 Неко гледа у земљицу црну,
0073 Како расте трава на завојке,
0074 Као дојке у младе ђевојке,
0075 Ал’ не гледа Томичић Радоња,
0076 Но телала међу очи црне;
0077 “Ја ћу поћи, цареви теларе,
0078 „Усред Сења града на крајину,
0079 “Ја сам родом исред Сења града,
0080 „Знам Мијата добро и лијепо,
0081 “И његова сестрић’ Маријана.„
0082 То изрече, на коња се баци,
0083 И пред цара у двор ушетао,
0084 И овако цару бесједио:
0085 “Ја л’ овако, царе господаре,
0086 „Да ти даваш цио товар блага,
0087 “И да даваш сабљу демишкињу,
0088 „Да ти даваш коња неседлана,
0089 “И да даваш твоју синђелију,
0090 „Да га везир погубит’ не може
0091 “Док честита цара не запита,
0092 „И да арач до смрти не плаћа,
0093 “Ко увати хајдука Мијата,
0094 „Ил’ Мијату одас’јече главу.“
0095 Када царе ријеч саслушао,
0096 Проговара, пак се насмијао:
0097 „Истина је делијо незнана,
0098 “Ал’ бојим се не има јунака,
0099 „Ко ће моје даре однијети.“
0100 Рече Раде: „Ја ћу, господаре.“
0101 Царе рече: „Бог ће среће дати,
0102 “Ал’ је у те јадно поуздање,
0103 „Ти Мијата ни видио ниси,
0104 “Камоли ћеш шњиме боја бити.„
0105 Ондар Раде цару поклони се,
0106 Пак се свога дора дофатио,
0107 Оде право Сењу на крајини.
0108 Путем иде, а о јаду ради,
0109 Како ли би добио Мијата:
0110 На јунаштво или на пријевару.
0111 Кад Радоња на дворове дође,
0112 Кад ли му је срећа прискочила,
0113 Добра срећа, ал’ души несрећа,
0114 Лудо му се чедо пмашило,
0115 Лудо чедо бјеше мушка глава.
0116 Ондар рече Томичић Радоња:
0117 “Ево згоде, а ево прилике
0118 „Да Мијату одас’јечем главу.“
0119 Пак се курва брзо досјетила,
0120 Оде право Мијату хајдуку.
0121 Ал’ Мијата дома не бијаше,
0122 Него нађе танану робињу,
0123 Ђе му шика у бешици сина,
0124 Пак јој Раде ријеч бесједио:
0125 „Богу тебе, танана робињо,
0126 “Ђе је тебе Мијат господаре?„
0127 Она њему право казиваше
0128 Да ј’ отишо у лов у планину
0129 Су његово тридесет ајдука.
0130 Ондар њојзи Раде говорио:
0131 “Молим тебе, танана робињо,
0132 „Кад се Мијат из планине врати,
0133 “Поздрави га и руке целивај,
0134 „Нека дође сјутра двору моме,
0135 “Мушко ми се чедо придодало,
0136 „Крстим чедо сјутра око подне,
0137 “Њега зовем за крштена кума.„
0138 Ријеч рече, а натраг се врати,
0139 Те дозива два своја сестрића,
0140 Пред кућу му зелена наранџа,
0141 У гране је оба заклонио,
0142 И овако ријеч бесједио:
0143 “Када Мијат из куће изиде,
0144 „Ви на њега огањ оборите.
0145 “Један гађај хајдука Мијата,
0146 „Други гађај сестрић’ Маријана.“
0147 Кад је било јутру око подне,
0148 Ал’ ево ти хајдука Мијата,
0149 Собом води млада Маријана,
0150 Да кумује и да господује.
0151 Уљегоше оба у дворове.
0152 Лијепо их Раде дочекао,
0153 И крстише оно чедо лудо,
0154 Напише се вина и ракије,
0155 И остале сваке ђаконије.
0156 Када виђе Радова љубовца,
0157 Жао куми Мијата хајдука,
0158 И жао јој млада Маријана,
0159 Ал’ не смије ништа да говори,
0160 Него рони сузе низ образе.
0161 Питао је ајдуче Мијате:
0162 „Што је, кумо, тако ти Јована!
0163 “Што си тако сјетно невесела,
0164 „Али си се наједила, кумо,
0165 “Јер те нисам дивно даривао.
0166 „Хоћу, кумо, аманат ти давам,
0167 “Тек што прво у пазару уђем.„
0168 Одговара љуба Радоњина:
0169 “Нијесам се наједила, куме,
0170 „Ти си мене дивно даровао,
0171 “Ти си с даром мене застидио,
0172 „Него ми је цмиљети невоља,
0173 “Имала сам два сива сокола,
0174 „Одбјегоше у жуту наранџу,
0175 “Нити лете ни грохоте гласом,
0176 „Добро није по ме али по те.“
0177 Ово њему јадна говораше,
0178 Не би ли се Мијат опазио,
0179 И наранџи гране угледао.
0180 За то Мијат ништа не хајаше,
0181 Него рече: „С богом, мили куме.“
0182 За њим јадна кума пристајаше,
0183 Те јунацин’ плећи заклањаше,
0184 Ћаше помоћ’, али не могаше,
0185 Пуче једна пушка из неранџе,
0186 Пуче пушка, остала му пуста,
0187 И погоди хајдука Мијата
0188 Усред паса, укиде га с гласа.
0189 Паде Мијат на зеленој трави,
0190 И не рече него три ријечи:
0191 Једном рече: о невјеро, куме,
0192 Другом рече: бјежи, Маријане,
0193 Трећом рече: прими, Боже, душу.
Литература
- Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
- Пјесме јуначке средњијех времена, књига седма, Београд, 1900.
Smrt Tomica Mijata