Витковићи је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Књигу пише Новљанин-Алија,

0002    из крај мора из Херцег-Новога,

0003    те је шаље у Требиње равно,

0004    а на руке Витковића Симу,

0005    овако му књигу Турчин пише:

0006    „Спомени се, Витковића Симо!

0007    Кад ја просих у тебе сестрицу,

0008    ја је просиг, ти ми је не даде,

0009    нег’ је даде у равне Никшиће,

0010    каурину Раду Риђанину,

0011    о’ тадај смо, Симо заратили;

0012    ходи мени на дно Суторине,

0013    сад те зовем да се побратимо,

0014    стару мрзос’ да већ побацимо,

0015    и доведи осам твојих братах,

0016    ал’ не води Вука најмлађега,

0017    јер с’ опија и кавгу замеће.“

0018    Још му Турчин тврду вјеру дава:

0019    „Дођи, Симо, није пријевара,

0020    а скоро сам био у Млецима

0021    и донио чоху за доламах,

0022    и кадифу скројити ђечерме

0023    да даривам моје побратиме.“

0024    А кад Симу глас и књига дође,

0025    књигу штије, стару мајку пита:

0026    „Ал’ ћу поћи, али нећу поћи?“

0027    Старица га научила дивно:

0028    „Знаш ли, Симо, моје д’јете драго,

0029    није вјере, синко, у Тураках,

0030    него пиши лист књиге танахне

0031    тер је пошљи у Никшиће равне

0032    своме зету Раду Риђанину

0033    нек он скупи тридесет Риђанах,

0034    по избору добријех јунаках,

0035    а Раде је собом јунак добар,

0036    ондај хајде равној Суторини

0037    и да би ви шћели пријевару,

0038    ви сеТурак’ бојати нећете.“

0039    Нешће Симо да послуша мајке

0040    нег’ опреми осам својих братах,

0041    ш њима оде Суторини равној,

0042    Вуку брату ни мукајет није,

0043    а то брату врло жао било,

0044    пита Вуче своју стару мајку:

0045    „Што су браћа омрзнула на ме,

0046    до сад браћа ђе год су ходила

0047    нијесу ме никад оставила,

0048    а сад не знам, моја мила мајко,

0049    ни куд иду, ни што ме не зову,

0050    ни што су ме браћа омрзнула,

0051    то је мени моја рана љута.“

0052    Све му мајка по истини каза,

0053    а кад мајку Вуче разумио,

0054    јунак бјеше од све браће бољи

0055    пак се упут јаду осјетио:

0056    „Аог, мајко, богме пријевара,

0057    на вјеру ми браћу исјекоше!“

0058    Пак се скочи од земље на ноге,

0059    те се вранцу на рамена баци,

0060    од мејдана узима оружје,

0061    ћера вранца равној Суторини,

0062    стиже браћу на Бријег Дебели,

0063    у том’ дошли на дно Суторине,

0064    ал’ на лонџи Турци пију вино,

0065    тридест агах од Новога града

0066    и остала од Новог господа,

0067    све племићах и господичићах,

0068    па лијепо браћу дочекаше,

0069    руке шире у лице се љубе,

0070    примају им коње и оружје,

0071    неда Вуче од себе оружја,

0072    нити хоће да осједне вранца,

0073    Турци му га млого, брате, ишту,

0074    овако им Вуче одговара:

0075    „Старица ме проклињала мајка

0076    кад старија пију вино браћа,

0077    да ја с мога коња не сјахујем,

0078    ни од себе да оружја давам

0079    па се бојим клетве материне.“

0080    И тако га оставише Турци,

0081    ако њима ни мило не бјеше,

0082    а остале сјели у трпезу,

0083    два Турчина око једног б’јаху,

0084    Симо, брате, сједи код Алије,

0085    на лијеву руку код Турчина.

0086    Истом стали хладно пити вино,

0087    ма гови Новљанин-Алија:

0088    „Каурине, Витковићу Симо!

0089    Знаш ли, курво, јеси л’ запазио,

0090    кад ја просих у тебе сестрицу,

0091    ја је просиг, ти ми је не даде,

0092    нег’ је даде Раду каурину,

0093    ал’ данас ћу осветит срамоту!“

0094    Пак измаче ножа од појаса,

0095    тер је Сима у срце удрио,

0096    а остали браћу Витковиће,

0097    све их, побро, девет изгубише,

0098    па на Вука јуриш учинише,

0099    ал’ се Вуче око лонџе брани,

0100    седам-осам посијече главах,

0101    све по избор главније’ Тураках,

0102    ал’ га Туци обранише грдно,

0103    ту на Вука и његову вранцу,

0104    седамнаес’ ранах учинише,

0105    а кад Вуку ране дотужише,

0106    он побјеже рањен у Требиње.

0107    Далеко га мајка угледала,

0108    ђе је Вука и његова вранца

0109    обојицу црна крв облила,

0110    пак се упут јаду досјетила

0111    па не иде виђет свога сина

0112    него трчи билу књигу пише

0113    своме зету Раду Риђанину:

0114    „А мој зете, лоша узданице“!

0115    Свијех десет шура ти погибе,

0116    исјече их Новљанин Алија

0117    код Новога на дно Суторине,

0118    а на вјеру, вјера га убила„

0119    Ја не жалим ђе су изгинули,

0120    но што нико осветит их нејма.“

0121    А кад Раду глас и књига дође,

0122    у акшам му књига допанула,

0123    али Раде собом јунак добар,

0124    брже скупи четерес’ Риђанах

0125    па скочише како соколови,

0126    кад кокоти тице запјеваше,

0127    бијаху ти низ Бањане дивне,

0128    а свану им у шер-Петровић’ма,

0129    но не иде Раде у Требиње,

0130    биј’лој кулу Витковића Сима,

0131    што је бјеше с уљем озидао,

0132    него иде равној Суторини.

0133    А кад сиђе на дно Суторине,

0134    ту на лонџи Турци пију вино,

0135    а умећу с’ главам’ Витковићах,

0136    баш Алага главом Симеуна,

0137    још овако Турчин говораше:

0138    „Млого ти се јесам намучио,

0139    а још више блага похарчио,

0140    док сам тебе пред собом видио,

0141    нег’ утече змија љута нама,

0142    љута змија Витковићу Вуко,

0143    који ће нам дојадити тешко!“

0144    Остали му говорили Турци:

0145    „Не будали, Новјанин-Алага!

0146    Ми како смо Вука изранили

0147    ни по пута жив прешао није,

0148    рањен га је коњиц унесао,

0149    обадва су остала у путу.“

0150    А то слуша Риђанине Раде,

0151    па веселу лонџу околио,

0152    а једнако с браћом ударио,

0153    четрдесет Турак’ изгубио.

0154    О’ Тураках нико не утече,

0155    нег’ утече Новљанин-Алија

0156    на ђоготу вилену коњицу,

0157    ма га гони Риђанине Раде

0158    на дорату коњу од мејдана,

0159    ћера њега до градскије’ вратах

0160    те га градска врата уграбише,

0161    ал’ је залуд и он утекао,

0162    бијаше га Раде исјекао,

0163    баш Турчина и коња његова,

0164    обадва су цркла до зорице.

0165    Пак отале поврће се Раде,

0166    с Турак’ скида рухо и оружје,

0167    своје мртве искупио шуре,

0168    на турске их коње товараше,

0169    њих и њихно рухо и оружје,

0170    пак их носи мртве у Требиње,

0171    тер их копа код бијеле цркве,

0172    у Тврдошу граду старинскоме,

0173    тад он иде Симеуна кули,

0174    ма га мајка среташе Симова:

0175    „Ђе си, Раде, лоша узданице!

0176    Све су твоје изгинуле шуре,

0177    пак их нико нешће осветити.“

0178    Али јој је Раде бесједио:

0179    „Ја сам своје осветио шуре,

0180    за њих девет четерест убио,

0181    све Новљанах по избор Тураках,

0182    донио сам у Требиње мртве

0183    и укоп’о шуре по закону,

0184    код бијеле у Тврдоша цркве,

0185    а Вук их је сам осам посјек’о,

0186    него је ли у животу Вуче?

0187    Видај Вука ти не жали блага,

0188    е да бог да те би преболио

0189    и неби ли оџак одржао.“

0190    Али му је стара бесједила:

0191    „Фала тебе, мој сиви соколе,

0192    кад витешки, синко, ми освети

0193    моје синке а своје шураке!“

0194    Пак још Рада грли и целива:

0195    „Вук ти нам је у добру животу,

0196    од ранах му ништа бити неће.“

0197    А кад мајку Раде разумио,

0198    рањенога грли и целива,

0199    своју браћу двору оправио,

0200    оправио здраве и веселе,

0201    ниједнога забољела глава,

0202    а шићара доста понијели,

0203    Раде нешће оставити Вука

0204    доклегођ је ране преболио.

0205    На Вуку је оџак остануо,

0206    и од Вука с’ умложило племе

0207    све јунаци кано и ускоци,

0208    свуд их има по земљам’ српскима

0209    а највише у граду Требињу,

0210    у Требињу и около њега.

0211    Вјеруј, побро, истина је било,

0212    у једном се племе одржало!

0213    Бог богује да ђаво тугује.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Vitkovici