Женидба Душанова

Женидба Душанова је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845.

Текст пјесме

0001    Кад се жени Српски цар Стјепане,

0002    На далеко запроси ђевојку,

0003    У Леђану граду Латинскоме,

0004    У Латинског краља Мијаила,

0005    По имену Роксанду ђевојку;

0006    Цар је проси, и краљ му је даје.

0007    Цар испроси по књигам’ ђевојку,

0008    Пак дозива Тодора везира:

0009    „Слуго моја, Тодоре везире!

0010    „Да ми идеш бијелу Леђану

0011    „Моме тасту, краљу Мијаилу,

0012    „Да ми с њиме свадбу уговориш,

0013    „Када ћемо поћи по ђевојку,

0014    „Колико ли повести сватова;

0015    „Да ми видиш Роксанду ђевојку,

0016    „Може л’ бити за цара царица,

0017    „Може л’ бити свој земљи госпођа;

0018    „Да је видиш, и да прстенујеш.”

0019    Вели њему Тодоре везире:

0020    „Хоћу, царе, драги господине.”

0021    Пак с’ опреми, оде у Латине.

0022    Када дође бијелу Леђану,

0023    Лијепо га краљу дочекао;

0024    Вино пише неђељицу дана;

0025    Тада рече Тодоре везире:

0026    „Пријатељу, Мијаило краљу!

0027    „Није мене царе оправио,

0028    „Да ја пијем по Леђану вино,

0029    „Већ да с тобом свадбу уговорим,

0030    „Ка ће царе доћи по ђевојку

0031    „У које ли доба од године,

0032    „Колико л’ ће повести сватова;

0033    „И да видим Роксанду ђевојку,

0034    „Да је видим, и да прстенујем.”

0035    Тада рече Мијаило краљу:

0036    „Пријатељу, Тодоре везире!

0037    „Што ме царе за сватове пита,

0038    „Нека купи, колико му драго;

0039    „По ђевојку, када њему драго;

0040    Него ћеш ми цара поздравити,

0041    „Нек не води своја два сестрића,

0042    „Два сестрића, два Воиновића,

0043    „Вукашина и с њим Петрашина;

0044    „У пићу су тешке пијанице,

0045    „А у кавзи љуте кавгаџије;

0046    Опиће се, заметнуће кавгу,

0047    „Пак је тешко џевап дати кавзи

0048    „У нашем бијелу Леђану.

0049    „А ђевојку сада ћеш виђети,

0050    „И прстен јој дати по закону.”

0051    А када је тавна ноћца дошла,

0052    Не доносе воштане свијеће,

0053    Већ по мраку изводе ђевојку;

0054    Кад то виђе Тодоре везире,

0055    Он извади од злата прстење

0056    Са бисером и драгим камењем,

0057    Разасја се соба од камења,

0058    Така му се учини ђевојка,

0059    Да је љепша од бијеле виле;

0060    Прстенова Роксанду ђевојку

0061    И даде јој хиљаду дуката,

0062    И ђевојку браћа одведоше.

0063    Кад у јутру јутро освануло,

0064    Опреми се Тодоре везире,

0065    Пак отиде бијелу Призрену.

0066    Када дође бијелу Призрену,

0067    Пита њега Српски цар Стјепане:

0068    „Слуго моја, Тодоре везире!

0069    „Виђе ли ми Роксанду ђевојку?

0070    „Виђе ли је, и прстенова ли?

0071    „Што говори краљу Мијаило?”

0072    Тодор њему све по реду каже:

0073    Виђех, царе, и прстеновах је;

0074    „Да каква је Роксанда ђевојка!

0075    „Онакове у Србина нема.

0076    „Добро збори краљу Мијаило:

0077    „По ђевојку, када тебе драго,

0078    „Свата купи, колико ти драго;

0079    „Само те је краљу поздравио,

0080    „Да не водиш два сестрића твоја,

0081    „Два сестрића, два Воиновића;

0082    „У пићу су тешке пијанице,

0083    „А у кавзи љуте кавгаџије,

0084    „Опиће се, заметнуће кавгу,

0085    „Пак је тешко џевап дати кавзи

0086    „У Леђану граду Латинскоме.”

0087    Кад то зачу Српски цар Стјепане,

0088    Удари се руком по кољену;

0089    „Јао мене до Бога милога!

0090    „Дотле ли се зулум огласио

0091    „Од сестрића од Воиновића!

0092    „А тако ми моје вјере тврде!

0093    „Докле мене то весеље прође,

0094    „Обојицу хоћу објесити

0095    „О вратима града Вучитрна,

0096    „По свијету да ме не срамоте.”

0097    Стаде царе купити сватове,

0098    Скупи свата дванаест хиљада,

0099    Пак подиже низ Косово равно.

0100    Кад су били испод Вучитрна,

0101    Гледала их два Воиновића,

0102    Међу собом млади говорили:

0103    „Што л’ се ујак на нас расрдио,

0104    „Те нас не шће звати у сватове?

0105    „Нетко нас је њему опаднуо,

0106    „С њега жива месо отпадало!

0107    „Цар отиде у земљу Латинску,

0108    „А јунака са собом не има

0109    „Ни једнога од рода својега,

0110    „Који би му био у невољи,

0111    „Ако би му било за невољу;

0112    „Латини су старе варалице,

0113    „Ујака ће нашег погубити,

0114    „А незвани ићи не смијемо.”

0115    Вели њима остарјела мајка:

0116    „Ђецо моја, два Воиновића!

0117    „Ви имате брата у планини

0118    „Код оваца, Милош-чобанина,

0119    „Најмлађи је, а најбољи јунак,

0120    „А за њега царе и не знаде;

0121    „Пошљите му лист књиге бијеле,

0122    „Нека дође граду Вучитрну,

0123    „Не пиш’те му, што је и како је,

0124    „Веш пишите: „ „Мајка је на смрти,

0125    „ „Пак те зове, да те благосови,

0126    „ „Да на тебе клетва не остане;

0127    „ „Него брже ходи б’јелу двору,

0128    „ „Не би л’ живу застануо мајку.” ”

0129    То су браћа мајку послушала,

0130    Брже пишу књигу на кољену,

0131    Те је шаљу у Шару планину,

0132    Своме брату Милош-чобанину:

0133    „Ој Милошу, наш рођени брате!

0134    „Брже да си граду Вучитрну,

0135    „Стара нам је мајка на умору,

0136    „Пак те зове, да те благосови,

0137    „Да на тебе клетва не остане.”

0138    Када Милош ситну књигу прими,

0139    Књигу гледа, а сузе прољева.

0140    Пита њега тридесет чобана:

0141    „О Милошу, наша поглавице!

0142    „И до сад су књиге долазиле,

0143    „Ал’ се нису са сузам’ училе;

0144    „Откуд књига? Ако Бога знадеш!”

0145    Скочи Милош на ноге лагане,

0146    Па говори својим чобанима:

0147    „Ој чобани, моја браћо драга!

0148    „Ова књига јест од двора мога:

0149    „Стара ми је на умору мајка,

0150    „Пак ме зове, да ме благосови,

0151    „Да на мене клетва не остане;

0152    „Ви чувајте по планини овце,

0153    „Док ја одем и натраг се вратим.”

0154    Оде Милош граду Вучитрну,

0155    Кад је био близу б’јела двора,

0156    Два су брата пред њег’ ишетала,

0157    А за њима остарјела мајка;

0158    Вели њима Милош чобанине:

0159    „За што, браћо, ако Бога знате!

0160    „Без невоље јер градит’ невољу?”

0161    Веле њему до два мила брата:

0162    „Ходи, брате, има и невоље.”

0163    У б’јела се лица изљубише,

0164    Милош мајку у бијелу руку.

0165    Стадоше му редом казивати,

0166    Како царе оде по ђевојку

0167    На далеко у земљу Латинску,

0168    А не зове својијех сестрића:

0169    „Већ, Милошу, наш рођени брате!

0170    „Хоћеш, брате, незван за ујаком

0171    „У сватове поћи назорице?

0172    „Ако њему буде до невоље,

0173    „Да се њему у невољи нађеш;

0174    „Ако ли му не буде невоље,

0175    „Можеш доћи, да се не казујеш.”

0176    То је Милош једва дочекао:

0177    „Хоћу, богме, моја браћо драга!

0178    „Кад ујаку не ћу, да коме ћу?”

0179    Тад’ га браћа опремат’ стадоше:

0180    Оде Петар опремат’ кулаша,

0181    А Вукашин опрема Милоша:

0182    На њег’ меће танану кошуљу,

0183    До појаса од чистога злата,

0184    Од појаса од бијеле свиле;

0185    По кошуљи три танке ђечерме,

0186    Пак доламу са тридест путаца,

0187    По долами токе саковане,

0188    Златне токе од четири оке;

0189    А на ноге ковче и чакшире;

0190    А сврх свега Бугар-кабаницу,

0191    И на главу Бугарску шубару:

0192    Начини се црни Бугарине,

0193    Ни браћа га познати не могу;

0194    Дадоше му копље убојито

0195    И мач зелен старога Воина:

0196    Петрашин му изведе кулаша

0197    Међедином свега опшивена,

0198    Да кулаша царе не познаде.

0199    Л’јепо су га браћа сјетовала:

0200    „Кад, Милошу, достигнеш сватове,

0201    „Питаће те, тко си, и откуд си:

0202    „Ти се кажи земље Каравлашке:

0203    „ „Служио сам бега Радул-бега,

0204    „ „Не шће мене службу да исплати,

0205    „ „Пак ја пођох у свијет бијели,

0206    „ „Да ђегођи боље службе тражим;

0207    „ „Пак сам чуо за свате цареве,

0208    „ „И прист’о сам незван за сватови

0209    „ „Рад’ комада љеба бијелога

0210    „ „И рад’ чаше црвенога вина.” ”

0211    „Чувај добро дизген од кулаша,

0212    „Јер се кулаш јесте научио

0213    „Путовати с коњма царевијем.”

0214    Тада Милош окрену кулаша,

0215    Пак за царем оде у сватове,

0216    На Загорју сустиже сватове.

0217    Питају га кићени сватови:

0218    „Откуд идеш, млађано Бугарче!

0219    Милош им се из далека каже,

0220    К’о што су га браћа научила.

0221    Лијепо га свати дочекаше:

0222    „Добро дош’о, млађано Бугарче!

0223    „Нек је један више у дружини.”

0224    Кад су били путем путујући:

0225    Злу науку Милош научио

0226    Код оваца у Шари планини,

0227    Поспавати свагда око подне;

0228    Он задрема на коњу кулашу;

0229    Како дизген ослаби кулашу,

0230    Диже главу, оде кроз сватове,

0231    Обаљује коње и јунаке,

0232    Докле дође коњма царевијем,

0233    Као дође, с њима у ред стаде

0234    Лале шћаху бити Бугарина,

0235    Ал’ не даде Српски цар Стјепане:

0236    „Не удрите млађано Бугарче,

0237    „Бугарче се спават’ научило

0238    „По планини овце чувајући;

0239    „Не удрите, већ га пробудите.”

0240    Буде њега лале и војводе:

0241    „Устан’ море, млађано Бугарче!

0242    „Бог ти стару не убио мајку,

0243    „Која те је такога родила

0244    „И у свате цару опремила!”

0245    Кад се прену Милош Воиновић,

0246    Те сагледа цару очи чарне,

0247    Кулаш иде с коњма царевијем,

0248    Он покупи дизгене кулашу,

0249    Па ишћера њега из сватова,

0250    Удара га оштром бакрачлијом,

0251    По три копља у пријеко скаче,

0252    По четири небу у висине,

0253    У напредак ни броја се не зна;

0254    Из уста му живи огањ сипа,

0255    А из носа модар пламен суче.

0256    Стаде свата дванаест хиљада,

0257    Те гледају коња у Бугара;

0258    Коња гледе, а сами се чуде:

0259    „Боже мили! Чуда великога!

0260    „Добра коња, а лоша јунака!

0261    „Још такога ни виђели нисмо,

0262    „Један бјеше у зета царева,

0263    „И сада је, у Воиновића.”

0264    Гледале га још три шићарџије:

0265    Једно јесте Ђаковица Вуче,

0266    А друго је Нестопољче Јанко,

0267    А треће је момче Пријепољче;

0268    Гледали га, пак су говорили:

0269    „Добра коња младог Бугарина!

0270    „Баш га овђе у сватов’ма нема;

0271    „Та нема га ни у цара нашег;

0272    „Хајде мало да изостанемо,

0273    „Не би ли га како измамили.”

0274    Кад су били до Клисуре близу,

0275    Изосташе до три шићарџије,

0276    Па говоре Милош-чобанину:

0277    „Чујеш море, млађано Бугарче!

0278    „Хоћеш дати коња на размјену?

0279    „Даћемо ти коња још бољега,

0280    „И још прида стотину дуката,

0281    „И сувише рало и волове,

0282    „Пак ти ори, те се љебом рани.”

0283    Вели њима Милош Воиновић:

0284    „Прођ’те ме се, до три шићарџије!

0285    „Бољег коња од овог не тражим,

0286    „Ни овога умирит’ не могу;

0287    „Што ће мене стотина дуката?

0288    „На кантар их мјерити не знадем,

0289    „А бројем их бројити не ум’јем;

0290    „Што ће мене рало и волови?

0291    „Мене није ни отац орао,

0292    „Пак је мене љебом одранио.”

0293    Тад’ говоре до три шићарџије:

0294    „Чујеш море, млађано Бугарче,

0295    „Ако не даш коња на размјену,

0296    „Ми ћемо га на силу отети.”

0297    Ал’ говори Милош Воиновић:

0298    „Сила отме земљу и градове,

0299    „Камо л’ мене коња отет’ не ће!

0300    „Волим дати коња на размјену,

0301    „Јер не могу пјешке путовати.”

0302    Па устави својега кулаша,

0303    Пружи руку испод међедине,

0304    Они мисле, бакрачлију скида,

0305    Ал’ он скида златна шестоперца,

0306    Те удара Ђаковицу Вука,

0307    Колико га лако ударио,

0308    Три пута се Вуче преметнуо:

0309    Вели њему Милош Воиновић:

0310    „Толики ти родили гроздови

0311    „У питомој твојој Ђаковици!”

0312    Побјеже му Нестопољче Јанко,

0313    Стиже њега Милош на кулашу,

0314    Удари га међу плећи живе,

0315    Четири се пута преметнуо:

0316    „Држ’ се добро Нестопољче Јанко!

0317    „Толике ти јабуке родиле

0318    У питому Нестопољу твоме!”

0319    Бјежи јадно момче Пријепољче,

0320    Достиже га Милош на кулашу,

0321    Те и њега куцну шестоперцем,

0322    Седам се је пута преметнуло:

0323    „Држ’ се добро, момче Пријепољче!

0324    „Па кад дођеш Пријепољу твоме,

0325    „Повали се међу ђевојкама,

0326    „Ђе с’ отео коња од Бугара.”

0327    Па окрену коња за сватови.

0328    Как дођоше бијелу Леђану,

0329    Разапеше по пољу шаторе.

0330    Зоб изиђе коњма царевијем,

0331    Нема ништа коњу Милошеву.

0332    Кад то виђе Милош Воиновић,

0333    Узе торбу на лијеву руку

0334    Од зобнице једне те до друге,

0335    Док је своју пуну напунио.

0336    Па он оде тражит’ механџију:

0337    „Механџија! Дај да пијем вина.”

0338    Механџија њему одговара;

0339    „Ид’ одатле, црни Бугарине!

0340    „Да с’ донијо Бугарску копању,

0341    „Ако бих ти и усуо вина;

0342    „За те нису чаше позлаћене.”

0343    Погледа га Милош попријеко,

0344    Удари га руком уз образе,

0345    Колико га лако ударио,

0346    Три му зуба у грло сасуо;

0347    Моли му се млади механџија:

0348    „Не удри ме више, Бугарине!

0349    „Биће тебе вина изобила,

0350    „Ако цару не ће ни достати.”

0351    Милош више не шће ни искати,

0352    Већ сам узе, пак се напи вина.

0353    Док се Милош мало поначини,

0354    У том свану и ограну сунце.

0355    Ал’ повика са града Латинче:

0356    „Ој чујеш ли, Српски цар-Стјепане!

0357    „Ето доље под градом Леђаном

0358    „Изиш’о је краљев заточниче,

0359    „Зове тебе на мејдан јуначки,

0360    „Ваља ићи мејдан дијелити,

0361    „Или не ћеш одавде изићи,

0362    „Ни извести свата ни једнога,

0363    „А камо ли Роксанду ђевојку!”

0364    Кад то зачу Српски цар Стјепане,

0365    Он телала пусти у сватове,

0366    Телал виче и тамо и амо:

0367    „Није л’ мајка родила јунака

0368    „И у свате цару опремила,

0369    „Да за цара на мејдан изиђе?

0370    „Честита би њега учинио.”

0371    Ал’ се нитко наћи не могаше;

0372    Цар с’ удари руком по кољену:

0373    „Јао мене до Бога милога!

0374    „Сад да су ми два сестрића моја,

0375    „Два сестрића, два Воиновића,

0376    „Сад би они на мејдан изишли.”

0377    Истом царе у бесједи бјеше,

0378    Милош иде, а кулаша води

0379    До пред шатор Српског цар-Стјепана:

0380    „Јел’ слободно, царе господине,

0381    „Да ја идем на мејдан у поље?”

0382    Вели њему Српски цар Стјепане:

0383    „Јест слободно, млађано Бугарче!

0384    „Јест слободно, ал’ није прилике;

0385    „Ако згубиш млада заточника,

0386    „Честита ћу тебе учинити.”

0387    Узја Милош помамна кулаша,

0388    Па окрену од б’јела шатора

0389    Заметнувши копље наопако.

0390    Говори му Српски цар Стјепане:

0391    „Не нос’, синко, копље наопако,

0392    „Већ окрени копље у напредак;

0393    „Јер ће ти се смијати Латини.”

0394    Вели њему Милош Воиновић:

0395    „Чувај, царе, ти господства твога;

0396    „Ако мене до невоље буде,

0397    „Ја ћу ласно копље окренути;

0398    „Ако ли ми не буде невоље,

0399    „Донети га могу и овако.”

0400    Па отиде низ поље Леђанско;

0401    Гледале га Латинске ђевојке,

0402    Гледале га, пак су говориле:

0403    „Боже мили! Чуда великога!

0404    „Каква је то царева замјена!

0405    „Та на њему ни хаљина нема.

0406    „Весели се, краљев заточниче!

0407    „Немаш на што сабље извадити,

0408    „Нит’ је имаш о што крвавити.”

0409    У то доба дође до шатора,

0410    Ђе заточник сједи под шатором,

0411    За копље је свезао дората.

0412    Вели њему Милош Воиновић:

0413    „Устан’ море, бијело Латинче!

0414    „Да јуначки мејдан дијелимо.”

0415    Ал’ говори бијело Латинче:

0416    „Ид’ одатле, црни Бугарине!

0417    „Немам о што сабље поганити,

0418    „Кад на тебе хаљина нема.”

0419    Ражљути се Милош Воиновић:

0420    „Устан’ море, бијело Латинче!

0421    „На тебе су побоље хаљине,

0422    „С тебе ћу их на себе обући.”

0423    Тад’ Латинче на ноге поскочи,

0424    Пак посједе помамна дората,

0425    Одмах оде пољем разиграват’,

0426    Милош њему стаде на биљези.

0427    Баци копље бијело Латинче

0428    На Милоша у прси јуначке;

0429    Милош држи златна шестоперца,

0430    На њега је копље дочекао,

0431    Пребио га на три половине.

0432    Вели њему бијело Латинче;

0433    „Чекај мало, црни Бугарине!

0434    „Лоше су ми копље подметнули,

0435    „Док отидем, да копље пром’јеним.”

0436    Пак побјеже преко поља равна.

0437    Ал’ повика Милош Воиновић:

0438    „Стани мало, бијело Латинче!

0439    „Мило би ти било побјегнути.”

0440    Пак поћера по пољу Латинче,

0441    Доћера га до Леђанских врата,

0442    Ал’ Леђанска врата затворена;

0443    Пусти копље Милош Воиновић,

0444    Те прикова бијело Латинче,

0445    Прикова га за Леђанска врата,

0446    Пак му русу одсијече главу,

0447    Кулашу је баци у зобницу;

0448    Па увати његова дората,

0449    Одведе га цару честитоме:

0450    „Ето, царе, заточника главе.”

0451    Цар му даде благо небројено:

0452    „Иди, синко, те се напиј вина;

0453    „Честита ћу тебе учинити.”

0454    Тек што Милош сједе пити вина,

0455    Ал’ повика са града Латинче:

0456    „Ето, царе, под Леђаном градом

0457    „На ливади три коња витеза,

0458    „Под седлима и под ратовима,

0459    „И на њима три пламена мача,

0460    „Врхови им небу окренути;

0461    „Да прескочиш три коња витеза:

0462    „Ако ли их прескочити не ћеш,

0463    „Не ћеш изић’, ни извест’ ђевојке.”

0464    Опет викну телал по сватов’ма:

0465    „Није л’ мајка родила јунака

0466    „И у свате цару опремила,

0467    „Да прескочи три коња витеза

0468    „И на њима три пламена мача?”

0469    Тај се јунак наћи не могаше;

0470    Ал’ ето ти млада Бугарина

0471    Пред шатора Српског цар-Стјепана:

0472    „Јел’ слободно, царе господине!

0473    „Да прескочим три коња витеза?”−

0474    „Јест слободно, моје драго д’јете!

0475    „Него скини Бугар-кабаницу,

0476    „Бог убио онога терзију,

0477    „Који ти је толику срезао!”

0478    Говори му Милош Воиновић:

0479    „Сједи, царе, пак пиј рујно вино,

0480    „Не брини се мојом кабаницом;

0481    „Ако буде срце у јунаку,

0482    „Кабаница не ће ништа смести:

0483    „Којој овци своје руно смета,

0484    „Онђе није ни овце ни руна.”

0485    Па он оде у поље Леђанско:

0486    Када дође до добријих коња,

0487    Он проводи својега кулаша,

0488    Па кулашу своме проговара:

0489    „Чекај мене у седло, кулашу.”

0490    А он прође с оне друге стране,

0491    Заигра се преко поља равна,

0492    И прескочи три коња витеза

0493    И на њима три пламена мача,

0494    Устави се на својем кулашу;

0495    Па он узе три коња витеза,

0496    Одведе их Српском цар-Стјепану.

0497    Мало време за тим постојало,

0498    Ал’ повика са града Латинче:

0499    „Хајде сада, царе Србљанине!

0500    „Под највишу кулу у Леђану,

0501    „На кули је копље ударено,

0502    „На копљу је од злата јабука;

0503    „Ти сријељај кроз прстен јабуку.”

0504    Милош више не шће ни чекати,

0505    Већ он пита цара честитога:

0506    „Јел’ слободно, царе господине!

0507    „Да стријељам кроз прстен јабуку?”−

0508    „Јест слободно, мој рођени синко!”

0509    Оде Милош под бијелу кулу,

0510    Запе стр’јелу за златну тетиву,

0511    Устријели кроз прстен јабуку,

0512    Пак је узе у бијеле руке,

0513    Однесе је цару честитоме.

0514    Лијепо га царе обдарио.

0515    Мало време за тим постојало,

0516    Ал’ повика са града Латинче:

0517    „Ето, царе, под бијелом кулом

0518    „Изишла су два краљева сина,

0519    „Извели су три л’јепе ђевојке,

0520    „Три ђевојке, све три једнолике,

0521    „И на њима рухо једнолико;

0522    „Иди познај, које је Роксанда;

0523    „Ако ли се које друге машиш,

0524    „Не ћеш изић’ ни изнијет’ главе,

0525    „А камо ли извести ђевојке!”

0526    Кад је царе р’јечи разумијо,

0527    Он дозива Тодора везира:

0528    „Иди, слуго, те познај ђевојку.”

0529    Тодор му се право кунијаше:

0530    „Нијесам је, царе, ни виђео,

0531    „Јер су ми је по мраку извели,

0532    „Када сам је ја прстеновао.”

0533    Цар с’ удари руком по кољену:

0534    „Јао мене до Бога милога!

0535    „Надмудрисмо и надјуначисмо,

0536    „Пак нам оста цура на срамоту!”

0537    Кад то зачу Милош Воиновић,

0538    Он отиде цару честитоме:

0539    „Јел’ слободно, царе господине!

0540    „Да ја познам Роксанду ђевојку?”−

0541    „Јест слободно, моје драго д’јете!

0542    „Ал’ је јадно у те поуздање;

0543    „Како ћеш ти познати ђевојку,

0544    „Кад је нигда ни виђео ниси?”

0545    Ал’ говори Милош Воиновић:

0546    „Не брини се, царе господине!

0547    „Кад ја бијах у Шари планини

0548    „Код оваца дванаест хиљада,

0549    „За ноћ буде по триста јањаца,

0550    „Ја сам свако по овци познав’о;

0551    „Роксанду ћу по браћи познати.”

0552    Вели њему Српски цар Стјепане:

0553    „Иди, иди, моје драго д’јете!

0554    „Ако Бог да, те познаш Роксанду,

0555    „Даћу тебе земљу Скендерију

0556    „У државу за живота твога.”

0557    Оде Милош низ поље широко,

0558    Када дође, ђе стоје ђевојке,

0559    Збаци с главе Бугарску шубару,

0560    Скиде с леђа Бугар-кабаницу

0561    (Засија се скерлет и кадифа,

0562    Засјаше се токе на прсима

0563    И злаћене ковче на ногама:

0564    Сину Милош у пољу зелену,

0565    Као јарко иза горе сунце),

0566    Пак је простре по зеленој трави,

0567    Просу по њој бурме и прстење,

0568    Ситан бисер и драго камење;

0569    Тад’ извади мача зеленога,

0570    Па говори трима ђевојкама:

0571    „Која је ту Роксанда ђевојка,

0572    „Нек савије скуте и рукаве,

0573    Нека купи бурме и прстење,

0574    „Ситан бисер и драго камење;

0575    „Ако ли се која друга маши,

0576    „Вјера моја тако ми помогла!

0577    „Осјећ’ ћу јој руке до лаката.”

0578    Кад то чуше три л’јепе ђевојке,

0579    Обје крајње средњу погледаше,

0580    А Роксанда у зелену траву;

0581    Сави скуте и свил’не рукаве,

0582    Пак покупи бурме и прстење,

0583    Ситан бисер и драго камење;

0584    А ђевојке двије побјегоше,

0585    Али Милош утећ’ им не даде,

0586    Веће обје увати за руке,

0587    Све три води пред цара Стјепана,

0588    Цару даде Роксанду ђевојку,

0589    И даде му једну уз Роксанду,

0590    А трећу је себе уставио.

0591    Цар Милоша међу очи љуби,

0592    Ал’ још не зна, тко је и откуд је.

0593    Повикаше кићени чауши:

0594    „Спремајте се, кићени сватови!

0595    „Вријеме је двору путовати.”

0596    Спремише се кита и сватови,

0597    Поведоше Роксанду ђевојку.

0598    Кад су били мало иза града,

0599    Ал’ говори Милош Воиновић:

0600    „Господине, Српски цар-Стјепане!

0601    »Овђе има у Леђану граду,

0602    „Има један Балачко војвода,

0603    „Ја га знадем, и он ме познаје;

0604    „Краљ га рани седам годин’ дана,

0605    „Да рашћера кићене сватове

0606    „И да отме Роксанду ђевојку;

0607    „Сад ће њега за нама послати.

0608    „На Балачку јесу до три главе:

0609    „Из једне му модар пламен бије,

0610    „А из друге ладан вјетар дува;

0611    „Кад два вјетра из глава изиђу,

0612    „Балачка је ласно погубити;

0613    „Већ ви ид’те, водите ђевојку,

0614    „Ја ћу овђе чекати Балачка,

0615    „Не би ли га како уставио.”

0616    Отидоше кићени сватови,

0617    Одведоше лијепу ђевојку,

0618    Оста Милош у гори зеленој

0619    И са њиме три стотине друга.

0620    Кад одоше свати из Леђана,

0621    Краљ дозива Балачка војводу;

0622    „О Балачко, моја вјерна слуго!

0623    „Можеш ли се у се поуздати,

0624    „Да рашћераш цареве сватове

0625    „И да отмеш Роксанду ђевојку?”

0626    Пита њега Балачко војвода:

0627    „Господине, од Леђана краљу!

0628    „Какав бјеше јунак у сватов’ма,

0629    „Што највеће отвори јунаштво?”

0630    Вели њему Леђанска краљица:

0631    „Слуго наша, Балачко војвода!

0632    „Ту не има ни једног јунака,

0633    „Осим једног црна Бугарина,

0634    „И то младо још голобрадасто.”

0635    Ал’ говори Балачко војвода:

0636    „Није оно црни Бугарине,

0637    „Већ је оно Милош Воиновић,

0638    „Ни цар Стјепан њега не познаје,

0639    „Ал’ ја њега одавна познајем.”

0640    Вели њему Леђанска краљица:

0641    „Иди слуго, Балачко војвода!

0642    „Те ми отми цуру од Србаља,

0643    „А ја ћу је тебе поклонити.”

0644    Тад’ Балачко спреми бедевију,

0645    Па отрча друмом за сватови

0646    Са шест стотин’ Латинских катана.

0647    Кад су били у гори зеленој,

0648    Кулаш стоји на друму широку,

0649    А за њиме Милош Воиновић;

0650    Викну њега Балачко војвода:

0651    „О Милошу! Зар се мене надаш?”

0652    Па он пусти један пламен модар,

0653    Опали му црну међедину;

0654    А кад виђе, да му не науди,

0655    Онда пусти вјетра студенога,

0656    Три пута се кулаш преметнуо,

0657    Ал’ Милошу ништа не досади;

0658    Викну Милош из грла бијела:

0659    „Ето тебе, од шта се не надаш.”

0660    Па он пусти златна шестоперца;

0661    Колико га лако ударио,

0662    Из бојна га седла избацио,

0663    Пак потеже копље убојито,

0664    Прибоде га у зелену траву,

0665    Пак му све три одсијече главе,

0666    Кулашу их баци у зобницу.

0667    Тад’ учини јуриш у катане

0668    Са својијех три стотине друга;

0669    Одсјекоше три стотине глава,

0670    Па одоше друмом за сватови.

0671    Кад стигоше цара и сватове,

0672    Пред њег’ баци Балачкову главу,

0673    Цар му даде хиљаду дуката.

0674    Па одоше бијелу Призрену:

0675    Кад су били кроз поље Косово,

0676    Милош хоће граду Вучитрну,

0677    Па говори Српском цар-Стјепану:

0678    „С Богом, остај, мој мили ујаче!

0679    „Мој ујаче, Српски цар-Стјепане!”

0680    Тада се је царе осјетио,

0681    Да је оно Милош Воиновић,

0682    Па говори својему нећаку:

0683    „Та ти ли си, дијете Милошу!

0684    „Та ти ли си, мој мили нећаче!

0685    „Благо мајци, која те родила,

0686    „И ујаку, који те имаде!

0687    „За што ми се од прије не кажеш?

0688    „Него сам те путем намучио

0689    „И конаком, и глади и жеђу.”

0690    Тешко свуда своме без својега!

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845. Исто издата и у Београду, 1988.
Штампање