Корисничке алатке

Алатке сајта


панта_драшкић

Панта Драшкић

Панта
Драшкић
панта_драшкић.jpg
Рођење:
30. новембар 1881.
Ужице,
Кнежевина Србија

Смрт:
20. август 1957.
Београд, Југославија

Панта Драшкић (Ужице, 30. новембар 1881 — Београд, 20. август 1957), српски бригадни генерал војске Краљевине Југославије. Због храбрости показане у балканским ратовима постављен је за ађутанта престолонаследника Александра I Карађорђевића.

Биографија

Школовање и војна служба

Панта Драшкић је рођен 30. новембра 1881. године у Ужицу.1) Његов отац Младен био је трговац и кафеџија, а мајка Ката била је домаћица.2) Панта је у Ужицу завршио основну школу и шест разреда реалне гимназије.3) Ступио је 1898. као питомац 32. класе у Војну академију у Београду.4) Војну академију завршио је 1901. и добио је чин потпоручника.5) Најпре је био у служби у 4. пешадијском пуку у Ужицу, а 1908. премештен је у Ужичку Пожегу.6) Прекомандован је 1910. у Београд у 6. пешадијски пук.7) У Београду га је брзо уочио престолонаследник Александар I Карађорђевић.8) Мајор Владимир Туцовић врбовао је Панту Драшкића и увео га 1911. године у организацију Уједињење или смрт, звану Црна рука.9) У то време био је капетан 2. класе.

Балкански ратови

У Првом балканском рату 1912. као капетан 1. класе командовао је четом у 6. пешадијском пуку.10) У саставу 1. армије и Дринске дивизије 1. позива учествовао је у првим борбеним редовима у Кумановској бици.11) Рањен је након ослобађања Прилепа у Алиначком боју 6. новембра 1912.12) Иако рањен, остао је у строју и учествовао је у Битољској бици.13) Његов пук извршио је пробој главне турске одбрамбене линије у Битољској бици, али Панта Драшкић је рањен митраљеским метком у карличну кост.14) Тај метак му је остао у телу. Учествовао је након тога у Другом балканском рату у Брегалничкој бици, када је његов 6. пук примио први бугарски удар и имао тешке губитке од 2.400 војника.15) Панта се заразио од азијске колере, од које је дуго и тешко боловао.16)

Ађутант престолонаследника Александра

Престолонаследник Александар I Карађорђевић је предложио 1913. године да се из у рату заслужног 6. пука изаберу тројица официра за дворску службу.17) Један од изабраних био је Панта Драшкић.18) И дању и ноћу током рата дежурао је поред престолонаследника.19) Повлачио се са војском и са породицом кроз Албанију преко Призрена и Љум Куле до Скадра.20) Регент Александар је био оперисан у Скадру, а пошто је био слабо опорављен, морали су да га носе на носилима дуж обале у Албанији.21) Преко једне велике мочваре морао је да га на леђима носи само веома снажан Панта Драшкић, али због рана Александар је могао да лежи само на страну, па је то ношење чинило изузетно тешким.22) Дошли су до Драча, одакле су пребачени на Крф. Са престолонаследником Александром путовао је и у Париз и Лондон. За време Солунске афере 1917. нађен је списак чланова Црне руке и на том списку је био и Панта Драшкић.23) Регент Александар Карађорђевић је био изненађен да дотада није знао да је Панта црнорукац, па га је великим делом због притиска владе отпустио из дворске службе.24) Са Пантом се краљ лепо опростио, а и касније му је указивао своје поверење. Панта је био саслушаван шта све зна о Црној руци.25)

Бригадни генерал

Постављен је на Солунском фронту за команданта 1. батаљона 1. пука Југословенске дивизије.26) За време пробоја Солунског фронта био је на Кучковом камену тешко рањен у главу.27) Због заслуга одликован је Карађорђевом звездом са мачевима.28) Упућен је на опоравак у Француску, у којој је дочекао крај рата.29) Након ослобођења унапређен је у чин пуковника и 1919. одређен је за команданта окупационих трупа у Баји.30) Након пола године премештен је за деловођу Војне академије у Београду.31) Постављен је 1920. године за команданта 45. пешадијског пука у Марибору.32) Ту је остао до 1923, када је на властити захтев добио премештај и команду над 35. пешадијским пуком Зрински у Загребу.33) У пролеће 1924. био је у Љубљани председник комисије за разграничење са Италијом.34) Водио је дуге и тешке преговоре око одређивања југословенско-италијанске границе.35) Крајем 1927. постављен је за команданта бригаде у Вараждину.36) На краљев рођендан 16. децембра 1928. унапређен је у чин бригадног генерала.37) Премештен је 1930. године у Зајечар, а 1932. прекомандован је у Загреб за помоћника команданта савске дивизијске области.38) На том положају остао је до 1936, када је пензионисан.39)

У Другом светском рату

Као пензионер све до 1941. вршио је дужност канцелара краљевих ордена.40) Бавио се и превођењем војне литературе, па је са италијанског превео књигу о италијанском плану за рат Хипотеза Х, а са француског је превео Преглед ратне вештине барона де Жоминија.41) Био је разочаран брзим југословенским сломом у Априлском рату 1941, па је ушао у Недићеву Владу народног спаса.42) У тој квислиншкој влади био је министар рада од 29. августа до 7. октобра 1941.43) Није се сложио са политиком Милана Недића, па је владу напустио након само 39 дана.44) Пошто је ушао у квислиншку владу, краљевска југословенска влада у Лондону, на захтев Драже Михаиловића, одузела му је чин генерала.45) Касније се придружио Дражи Михаиловићу, па је новембра 1943. ушао у Одбор за координацију рада са Бугарима.46) Био му је враћен чин бригадног генерала.47) Немачке власти су сазнале за преговоре са Бугарима, па је Гестапо 16. фебруара 1944. ухапсио Панту Драшкића и маја 1944. упутио га у логор у Оснабрику.48) У логору у Оснабрику боравио је до завршетка Другог светског рата.49)

У затвору и без пензије након 1945.

Када се вратио у Југославију августа 1945. испитивала га је Државна комисија за ратне злочине због покушаја да успостави везу са Бугарима.50) Имали су један његов телеграм, који је теретио њега, али и Дражу Михаиловића.51) Када су га поново позивали на одговорност Панта Драшкић се сакрио, али пошто су вршили притисак на његову породицу, пријавио се властима и ухапшен је 1. јула 1946.52) Војни суд га је због сарадње са Миланом Недићем и због сарадње са Бугарима осудио најпре на 18 месеци, а у поновљеном поступку на три године строгог затвора.53) Био је затворен у Сремској Митровици, из које је пуштен 22. јуна 1949.54) Од тада па до смрти живео је у Београду без пензије.55) Издржавао се преводећи страну војну литературу.56) Умро је у Београду 20. августа 1957.57) Према другим изворима умро је 22. августа 1957. Написао је мемоаре у две свеске под насловом Моји мемоари.58)

Литература

  • Панта Драшкић, Моји Мемоари, Српска књижевна задруга, Суботица, 1990.
  • Душан Батаковић, Успомене Панте Драшкића у српској мемоарској прози, предговор књиге Панта Драшкић, Моји мемоари, Српска књижевна задруга, Суботица, 1990.

Panta Draskic

1) , 2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 7)
Душан Батаковић, 1990, стр. 26
8)
Панта Драшкић, 1990, стр. 45
9)
Панта Драшкић, 1990, стр. 46
10) , 11)
Панта Драшкић, 1990, стр. 52
12) , 13)
Панта Драшкић, 1990, стр. 60
14)
Панта Драшкић, 1990, стр. 63
15) , 16)
Панта Драшкић, 1990, стр. 66
17) , 18)
Панта Драшкић, 1990, стр. 67
19)
Панта Драшкић, 1990, стр. 110
20)
Панта Драшкић, 1990, стр. 129
21)
Панта Драшкић, 1990, стр. 133
22)
Панта Драшкић, 1990, стр. 141-142
23) , 24)
Панта Драшкић, 1990, стр. 191
25)
Панта Драшкић, 1990, стр. 195
26)
Панта Драшкић, 1990, стр. 212
27) , 28)
Душан Батаковић, 1990, стр. 27
29) , 30) , 31) , 32) , 33) , 34) , 35) , 36) , 37)
Душан Батаковић, 1990, стр. 28
38) , 39) , 40) , 41) , 42) , 43) , 44) , 45)
Душан Батаковић, 1990, стр. 29
46) , 47) , 48) , 49) , 50) , 51) , 52) , 53) , 54) , 55) , 56) , 57)
Душан Батаковић, 1990, стр. 30
58)
Душан Батаковић, 1990, стр. 39
панта_драшкић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/08 23:37